Praštanje uspeha vam predstavlja: Aleksandar Ilkić, rođeni Pančevac, košarkaš, intuitivno moćan i sjajan momak čije vreme tek dolazi

 

SVEMU ŠTO RADI DAJE SMISAO

 

 

Teško je ostati objektivan, dok pišem o najstarijem sinu svoje, izuzetno dobre prijateljice, Gordane Ilkić, po mom mišljenju, najboljeg pedijatra Srbije, i još boljoj osobi, takođe, još majci Andree i Stefana, deci koju odlikuju sve moguće vrline, ali biće ono što jeste-istina.

 

Aleksandar će u ovom tekstu, u narednim rečenicama, pasusima i pitanjima, biti Aleksa, zato što ga po nadimku znaju svi, ne samo iz sveta košarke, pa ne zamerite na ličnom tonu. Da se igra pod košem, zapazio sam ga kao dečaka, teško da je i krenuo u osnovnu školu. Činio je to sa ocem Bojanom, u dvorištu srednje Mašinske, u Pančevu. Stekao sam utisak, kad god sam iz naselja Tesla, u kojem živim, išao na Kotež, prolazom, kroz Ružinu ulicu, koja razdvaja dve obrazovne ustanove, pomenutu i Hemijsku, video bih njih dvojicu. Zato se nisam iznenadio kad je Ilkić svoju prvu sreću našao u KK Kris-Krosu. Bio je to odličan potez ovog momka, kao i njegovih roditelja, zato što je u to vreme, a reč je početku novog milenijuma( Aleksa je rođen 5.februara 1996), pa sve do danas, pančevački košarkaški klub, ostao privržen osnovnim postulatima od osnivanja. Reč je o pružanju šansi, negovanju i stvaranju odličnih košarkaša (Dangubić, Grujić, Nikolić, Nešić, u novije vreme Mićović i drugi). Baš taj početak, odredio je šta će se dalje dešavati u životu junaka ove priče, i koliko će košarka ostati deo njegovog života. Kasnije, Aleksa odlazi u KK Partizan, gde igra u mlađim kategorijama. Da vas ne zbunim, ali, znaju to dobro roditelji čija deca obitavaju u najboljim srpskim klubovima, u bilo kom sportu, kroz šta i koliko muka i truda su prošli. Biti deo takvog sistema, donosi mnogo, ali, izdrže samo najspremniji, ne samo kad je reč o talentu. Ilkić je igrao do punoletstva u crno-belom dresu, a verujte starom sportskom hroničaru, samo zahvaljujući svojim preporukama. Ipak, rastanak, kao da je bio neminovan. Što bi se reklo:“Revolucija jede svoju decu“ pa je to osetio i dobri Pančevac.

 

 

Ipak, ništa se strašno nije desilo posle odlaska iz Partizana, čak, rekao bih, nekako, ispalo je sve potaman. Neskromno, reći ću, a to mogu da potvrde zainteresovane strane, pomalo sam pomogao da Aleksa svoje novo utočište pronađe u KK Tamiš. Kako to? Objasniću. Naime, prvi čovek renomiranog košarkaškog kluba iz grada na Tamišu, Darko Jovičić, zvao me da me pita, s obzirom da je znao koliko sam blizak sa porodicom Ilkić, mogu li da pomognem da se Aleksa vrati u rodni grad. Na drugoj strani, zvali su i Ilkići, da me pitaju, koliko je KK Tamiš dobra sredina za talentovanog košarkaša. Tako, malo po malo, sve je prošlo odlično, i sjajni plej je nekoliko sezona proveo, igrajući za klub, za kojeg mnogi tvrde da je uz Zvezdu i Partizan, najstabilniji u Srbiji.

 

Dolaskom, može se reći, povratkom u Pančevo, sugrađani, posebno oni koji su pratili košarkaška zbivanja, mogli su da se uvere, koliko je taj momak svež, nov i neposredan, u igri između obručeva. Istine radi, Ilkić je, a to nije bila tajna, s obzirom na njegovu mladost i tek prvu seniorsku sezonu, doveden da bude, što bi se reklo back-up, prvom organizatoru igre. Jovičići, stariji Darko, a posebno mlađi-Bojan, koji godinama istrajava na klupi Tamiša, tačno su imali viziju, koja se poklopila sa odličnim igračem. Malo, po malo, kako je vreme prolazilo, Ilkić je preuzimao igru tima u svoje ruke. Ako ga niste gledali, da vam napišem o kakvoj osobi na terenu je reč. Odmah se videlo da je izuzetan, u galeriji vrlo dobrih. Ništa u igri nije gomilao, već, samo njemu znanim, nekako tananim potezima, iskazivao intinuitivnu moć. Brzina mu je bila i ostala, odlika koja ga svrstava među najozbiljnije igrače u Srbiji. Bilo je i grešaka, platio ih je, iz njih učio, ali, zanemarljivo je to štivo, u odnosu na sve radosti, koje je priredio ljubiteljima košarke u Pančevu. Navešću jedan primer. Ima tome već dosta godina. KK Tamiš je gostovao u Čačku. Borac je simbol srpske košarke, a ne kaže se tek tako: „Ko u Moravi opere ruke…“ Valjda zbog Mišovića, Kićanovića, Obradovića i svih drugih. Elem, još dok smo putovali u živopisni grad u srcu Srbije, rekoh Darku Jovičiću-dobijamo, sto odsto. Krene utakmica, baš nekako traljavo, gube Pančevci. Poluvreme, gleda me prvi čovek kluba, u neverici. Ponovim-dobijamo. U poslednjoj četvrtini, baš beše neka velika razlika, ali, ne predajem se emotivno. I eto ti Ilkića. „Ukrade“ par lopti, napravi nekoliko asistencija, pogodi sa daljine, pa onda kroz prodor i stigosmo do produžetka. Migolje se svi. Da skratim, pobedi Tamiš, baš zahvaljujući mladom košarkaškom stvaraocu. Kasnije, na povratku kući, Jovičić, pred svima, pohvali me, za osećaj. Tačno sam znao ko će te večeri da blista. Jedno vreme, radio sam na promociji KK Tamiš, baš u klubu, i sve mi je bilo jasno, a onda, razišli smo se, kao ljudi, pa sam, priznajem, sve pratio iz prikrajka, ne tako pažljivo. Što se nisam začudio kad sam saznao da Aleksa Ilkić, posle četiri sezone, želi da promeni sredinu? Razumeo sam ga, zato što je od onih koji uvek kaže ono što najbolje poznaje, ali na takav način, da to mogu da prihvate i drugi ljudi. Tako, karijerom je pošao u Aleksinac, tamošnji Napredak.

 

 

 

NOVI ČIN U SPORTU I ŽIVOTU MUDROG MOMKA

 

 

Svakako da su se mnogi začudili odlaskom Ilkića iz Pančeva. Na jednoj strani, već izvesni komoditet, stabilnost i karijera za respekt, kao da je odlaskom u manji klub, neka se ne ljute Aleksinčani, dovedena u pitanje? Tako su razmišljali oni koji ne poznaju dovoljno dobro ovog momka. Šta mu je bilo na umu? Poznata sredina u rodnom gradu, naravno, uvek uz dozu pritiska na najbolje igrače, kao da više nije donosila potrebnu radost da se igra, mislim, baš igra. Još, kod mladog čoveka, susret sa novom stvarnošću, nije samo puki izazov, već i provera iskustva, kao i potreba da se ne iznevere ideali. Kako bilo, Aleksa je odigrao jednu sezonu u mestu poznatom po rudnicima i rudarenju, u blizini Bovanskog jezera, tako simbolički povezanim i sa sopstvenom karijerom. A, onda, usledio je, prošle sezone odlazak u Slobodu iz Užica. Ko prati ozbiljno šta se dešava u srpskoj košarci, sigurno mu nije promakla ta priča, o reafirmaciji kluba koji je iznedrio mnoge vrsne košarkaše, a klub sa Đetinje, ponovo blista u sportskom miljeu naše zemlje. Da ga nazovem projektom, zapravo, stvaranjem ekipe u kojoj će, elita mladih i nešto starijih košarkaša, dokazati da još uvek postoji potencijal za ozbiljnu igru, bez skupoće i amerikanizacije, u svom dvorištu. Tako okupljeni, pod brigom i pažnjom Raše Radovanovića, legende jugoslovenske košarke, kome je povereno da vodi celu novu stvarnost, momci su počeli da iskazuju darovitost i neobičnost u svom delovanju. Igrali su ABA ligu 2, što nije samo uspeh, sam po sebi, već način da se promoviše ideja, koncept i način, kako se uz ozbiljan rad i veoma kvaliteten tim, stiže do smisla sporta. Sa klupe ih predvodi Oliver Popović, dobro poznat i nama Pančevcima.

 

 

 

Ilkić se i u novoj sredini dobro snašao, stekao poverenje, pa i ne čudi što je i dalje tamo, u gradu za koji mnogi tvrde da je najlepši u našoj zemlji, podno Zlatibora. Ko je bio u mogućnosti, a recimo Arena TV redovno je pratila zbivanja, mogao je, prošle sezone, da se uveri u ono što pišem, a vi sad pratite. Jeste to takmičenje bilo malo drugačije organizovano, s obzirom na novonastale okolnosti, igralo se po gradovima-turnirski, ali, igra je igra, a košarka ostala jedan od najatraktinijih sportova. U novom prvenstvu, Užičanini, tačnije košarkaši Slobode, nastupaju u KLS, a trenutni pogled na tabelu, ukazuje da su Ere, lider, sa pet dobijenih utakmica i jednim porazom, u dosadašnjem toku takmičenja, u srpskoj eliti. Dakle, našao sam Aleksu Ilkića, u Užicu. Sve smo se lako dogovorili, u vezi sa našim razgovorom, pa sad ostaje da pročitate o čemu smo pričali. A, imalo se kazivati.

 

 

Aleksa, sećam se tvog dolaska u KK Tamiš, posle sjajnih godina u Partizanu, gde si prošao mlađe kategorije. Kako, sad, sa odeđene vremenske distance,  gledaš na početak u seniorskoj konkurencij?

      –Tranzicija iz juniorske u seniorsku košarku je generalno specifičan momenat u kome je potrebno da se, u što kraćem periodu, adaptiraš na viši i zahtevniji nivo košarke, kako na taktičkom, tako i fizičkom nivou. Imao sam sreću da već u početku dobijem minute u košarkaškom klubu Tamiš, te šansu da pokažem svoje kvalitete. Upravo to mi je dalo vetar u leđa da se što pre uklopim i radim na daljem napretku.

 

 

 

U Pančevu si imao neku vrstu komoditeta, s obzirom da si bio kod kuće, da tako kažem. Ipak, i odgovornost je bila veća. Trpi li, uopšte, srpska košarka mladog igrača?

      –Voleo bih da kažem da je tako, ali mislim da nije lako kao što izgleda. Izuzetno je zahtevno uklopiti mladog igrača u ambicioznu ekipu, sačinjenu od starijih i iskusnijih igrača. Greške se ne praštaju tako lako. Ipak, postoji sve više ekipa koje se odlučuju da jezgro tima upotpune mladim, perspektivnim igračima, te da se više fokusiraju na njihov dalji razvoj, umesto na trenutne rezultate kluba.

 

 

Meni si Ti reper, koliko dobar rad i upornost, bez obzira na okolnosti, donosi napredak u igri. Kod tebe se to u Pančevu najbolje osetilo. Od bek-ap pleja, da odmoriš prvog organizatora u igri, stigao si do nezamenjljivog igrača u postavi, sa uvek odličnim parametrima. Kako bi ti opisao sopstveni napredak?

      –Činjenica je da sportisti napreduju dokle god njihova karijera traje. Ista situacija je i u mom slučaju: Želja za napretkom nikad ne prestaje. Tako se, ostvarenjem jednog cilja, sledeći već pojavljuje.

 

 

 

 

Mnogi su se iznenadili, kad si, da kažem iz neke udobne situacije, u Pančevu, otišao u Aleksinac, da igraš za tamošnji Napredak. Neki su tvoj nov angažman doživeli kao lagani pad u ambiciji. Ipak, ispstavilo se, bio je to dobar potez. Najviše mislim na proveru sopstvenih kvaliteta van Pančeva.

      –Promena poput takve mi je bila neophodna u tom periodu života. Odlazak je obeležio moj izlazak iz zone komfora, preuzimanje drugačije uloge, i, na kraju krajeva, dobru sezonu, završenu plasmanom u Super ligu. Nažalost, bila je prerano završena usled početka pandemije.

 

 

Usledio je odlazak dalje. Ti, sad već drugu sezonu, igraš u  Slobodi iz Užica. To je, za mnoge, kapitalan projekat, jer, tim je sastavljen od najtalentovanijih momaka, da igra, neku buduću košarku, da se romansijerski izrazim.

      –Tako je, ekipa Slobode je upravo jedna od takvih, gore pomenutih, ekipa. Igrajući već drugu sezonu o ovom klubu, mogu da potvrdim da to veoma uspešno radi. Ekipa je sastavljena od izuzetnih mladih igrača, a ističem da sam, po prvi put u svojoj karijeri, jedan od najstarijih igrača u ekipi, što ponovo iziskuje neku novu, do sada nepoznatu ulogu za mene.

 

 

 

Tu je i Raša Radovanović, kao garant te priče. Igrali ste Jadransku ligu 2, sasvim dobro takmičenje. Kako ti se čini ta cela akcija?

      –Roro, tačno tako, prošle sezone smo igrali ABA 2 ligu. Ove godine smo ostali uskraćeni, iako smo obezbedili plasman kroz samu ligu, igrajući play-off, prošle sezone. Ali svakako, Raša Radovanović, jeste glavni odgovorni za većinu uspeha u klubu u prethodnih par sezona, i njegova vizija u vidu promocije mladih igrača.

 

 

 

Interesantan je bio sam taj sistem takmičenja. Da li ti je to prijalo ili si za klasiku?

–Veoma interesantan sistem takmičenja je bio prošle sezone. Pogotovo, s obzirom na to da se odvijao u jeku pandemije. Takmičenje se odigralo po sistemu balona, po ugledu na play-off NBA lige, završnicu španskog prvenstva itd. Što je dalo potpuno drugačiju draž. Iskreno mislim da su svi bili zadovoljni ovakvim sistemom, i da će se primenjivati i narednih godina. Mene je u suštini ovaj vid organizacije lige nostalgično podsetio na turnire koje smo kao klinci igrali u KK Kris Krosu, i imali utakmice skoro svaki dan. Tako, mogu da kažem, da mi je izuzetno prijalo.

 

 

 

 

Da li stižeš da pratiš šta se zbiva u KK Kris-Kros i KK Tamiš?

      –Trudim se. Imam pozitivne uspomene, poštovanje, kao i dosta prijatelja u oba kluba, tako da se veoma radujem svim uspesima.

 

 

Da te pitam nešto iz same materije. Razumem, brzina je uvek bila svojstvena igri pod obručevima, cenili su se i šuteri. Ipak, čini mi se, poslednjih godina, po uzoru na NBA, fizičke predispozicije kao da su  najviše poštovani. Da li grešim?

      –Iako je to sve češće slučaj u modernoj košarci, mislim da, ipak, postoje neki momci koji dokazuju baš suprotno. I to na najvišem nivou košarke. Na mestu gde se fizičke predispozicije igrača ne dovode u pitanje u opšte. Naravno mislim na Nikolu Jokića, i Luku Dončića, koji uporno vraćaju svu neku lepotu igre koja se ne svodi samo na atraktivna zakucavanja, blokade..

 

 

Aleksa, rekao bih, Ti nisi još ni na polovini karijere. Gde vidiš sebe u bliskoj budućnosti, i možeš li mi reći nešto o ličnim ambicijama. Sad mslim i na završetak fakulteta, ali i na košarkaško polje?

      –Ostalo mi je nekoliko ispita do fakultetske diplome, tako da, kada i tu stavku budem precrtao, postojaće u meni još jedan motiv više da se oprobam i van granica naše zemlje. Što je trenutno jedna od glavnih ambicija.

 

 

Za kraj, trebalo bi nešto da mi kažeš o fenomenu (ne)praštanja uspeha? Kako ga Ti vidiš?

      –Rekao bih da je taj fenomen izuzetno karakterističan za ovo podneblje. Kako u sportu tako i u drugim profesijama. U zemlji od 7 miliona selektora, svako ima svoju viziju kako bi stvari trebalo da se odvijaju. Uticaj tog fenomena ima svakakve posledice na performanse sportista. U nekim slučajevima može da bude dodatni vetar u leđa, i motiv više da se savladaju sve prepreke koje su pred nama. Ali i da bude totalno suprotno od toga. Dodao bih i da ima apsolutno dovoljno mesta za sve nas da se ispoljimo na najsavršeniji način, i da sem toga što bi trebalo da praštamo nečiji uspeh, bilo bi lepo da za njega i navijamo.

 

 

 

Važno je još da istaknem. Niti bi mladi As imao toliko koristi od košarke( naravno,najmanje mislim na novac) niti bi poklonici ovog sporta uživali u njegovim majstorijama, da nije reč o veoma stabilnom momku. Ilkić je osim što odlično igra, mladi intelektualac( još samo nekoliko ispita ostolo mu je do okončanja studija na fakultetu Informacionih nauka), a osim obrazovanja, istakao bih njegovo poimanje samog života. Kulturan, veoma lepo vaspitan, mlad čovek, čije je uporište porodica, može biti primer mnogim momcima koji sada prelamaju, šta će i kako dalje, na sportskom polju i životnom planu. S obzirom da nikada nije morao da juri za materijalnim, jer, roditelji su mu, već sam to naglasio, dovoljno nezavisni, a i sam već godinama doprinosi tome, bio je lišen odluke da pravi kompromise, što danas, skoro svi mladi igrači rade. A, dobro se zna, kad to jednom učinite, kraj je na vidiku. Lišen takvih neugodnih situacija, da pristaje na sve i svašta, na drugoj strani, izdržao je sopstvenu potrebu da se dokaže. Imao je i ima odlučnost da vesla protiv struje, i kroz vreme koje je prošao, sazna istinu-nije važno šta ljudi pričaju, već šta je on sam uradio. Oštrouman, brzih odluka na terenu, on ne prestaje da skreće pažnju struke i javnosti na sebe. Aleksa Ilkić se odavno posvetio ozbiljnom radu, shvativši da samo na taj način može da ispravi nedostatke i uveri, prvo sebe, pa zatim i ostale, svaki dan u životu je ozbiljna proba i tako bi trebalo svi da ga doživljavamo. Vrhunski sport, a sad pričam o srpskim uslovima i poimanju istog, možda se razlikuje, u odnosu na svet, koji nas okružuje, čak i mnogo dalje, ali on, kao ideologija, za junaka ove priče, nikad se nije menjao. Uvek najbolje, istim žarom. Ako vam se čini, reč je o maženom detetu čijem se talentu divimo, sigurno niste pogrešili. Svojim sadržajem na terenu, istovremeno-životu, ovaj mladi čovek zaslužuje da ga poštujemo. Meni nije teško da poverujem, više tvrdim, njegovo vreme tek dolazi. Ko ostane strpljiv, za nekoliko godina neka se seti ove rubrike, ponovo je pročita i razumeće ono što znam, od kad sam ga sreo pre nekog vremena, u pomenutom dvorišu jedne srednje škole u Pančevu. Uspeće, zato što je spreman da stalno bude bolji.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Aleksandar Ilkić