U rubrici „Asovi iz komšiluka“ predstavljamo vam Aleksandra Batala, momka iz mesta Jabuka, kraj Pančeva, jednog od najboljih srpskih tekvondoista, trenera i odličnog studenta druge godine fakulteta za Sport i fizičko vaspitanje.

 

 

TUMAČENJE MLADOG SPORTISTE I NJEGOVA POETIKA STVARANJA

 

 

Mnogo toga je neobično u vezi sa Aleksandrom Batalom. Potvrdićemo sledećim činjenicama. Sa tek navršenih šest godina, umesto na fudbalskom, košarkaškom ili rukometnom igralištu, o kojima sanjaju vršnjaci, našao se u sali gde se vežba tekvondo. Pre toga, šetajući s bakom, u Jabuci, živopisnom mestu, nadomak Pančeva, poznatom po sportu i uglednim sportistima, video je zalepljen flajer koji poziva zainteresovane da se opredele za treniranje istočnjačke veštine-Tekvondo. To je bilo to. Dalje, a u bliskoj je vezi sa sportom, neka posluži istina da se junak naše priče, lako snašao na tatamiju, pa već u kadetskoj selekciji nastupao za reprezentaciju Srbije i osvojio prva odličja. Zatim, a ne manje važno, mada ima tek 19 godina, uspešno je, prvo, upisao fakultet za Sport i fizičko vaspitanje, a potom i završio prvu godinu, pa upisao drugu, na prestižnom Beogradskom univerzitetu. Rekao sam, ima toga neobičnog u vezi sa talentovanim momkom, ali, kad ga upoznate, postaje jasnije. Reč je o mladiću koji je, bez obzira na mladost, na vreme utvrdio šta je pre, a šta posle jednog složenog stvaralačkog procesa. To ga izdvaja iz proseka, u svakom smislu. Ima još i važno je naglasiti. Iako je sportista visokog ranga, dakle, reprezentativac, već i sam obučava mlađe sportiste, ali i student je. Koreni njegovog ranog detinjastva naučili su ga da je rad blagotvoran, pa i on, kad god može, dela. Zapravo, znatiželja, ona stvaralačka, odvela ga je u jednu potponu novu dimenziju. On je i barista. Reč je o jednom od modernih zanimanja, koje se sve više traži u našoj sredini. U poznatom “Brasileiru”, u Pančevu, možete ga sresti, kad god nema obaveza u sportu ili na fakultetu, kako upriličava pravo zadovoljstvo ljubiteljima ispijanja kafe.

 

 

 

Dok su mnogi mladi ljudi odustajali od svog puta, naslanjajući se na porušene ideale, bivali u neskladu između želja i stvarnosti, Aleksandar Batalo je ostao veran sebi, želeći da ispiše veliko delo. Iskušavanje njegovog stila, strukture i načina borenja na tatamiju, svakodnevna je pojava za Batala, ali, on zna, njegova srodnost sa sportom kojim se bavi, toliko je izražena, da je sasvim realno, od njega očekivati značajne rezultate u godinama pred njim. Postoje ljudi koji su okupirani detaljima koji nekada imaju veću vrednost od celine ili suštine. Tom triku se odupreo momak kojeg vam predstavljamo. Tačno je uočio da samo uživanje u sopstvenom stvaralačkom procesu, to jedinstveno kazivanje, može dovesti čoveka do uspeha. Nekad su to medalje, nekad samo osmeh očevidaca i ljubitelja sporta, koji znaju da se srčanost i potpuno predavanje, računa kao najviši domet, bez obzira, da li ćete stati na pobedničko postolje ili ne.

Prednost Aleksandra Batala ogleda se u njegovoj mladosti na jednoj strani i već izraženoj zrelosti, bez obzira na godine koje nosi. Taj, svojevrsni paradoks, daje mi za pravo, da tvrdim, a uverićete se i sami, junak ove priče, doguraće daleko, baš daleko. Zašto to mislim? Zato što, za razliku od mnogih, on svoj sportski put ne doživlajava kao odsustvo prijatelja iz sopstvenog života, biti bez emocionalne veze. Takođe, kod njega nema davanja prednosti formi, umesto suštine. Već je ispunjen, sad bi samo trebalo da nastavi sebe da doživljava kao celovito biće.

 

 

Ovih dana, dok smo svi još uvek u prazničkom raspoloženju, nema bolje priče od ove koju vam sada predstavljam. Razgovor sa Aleksandrom Batalom, za mene je bio blagorodan. Pričao sam sa odličnim sportistom, ali, još me više dojmio svojim životnim stavom. Iskustvo ga još nije ni okrznulo, ali, već deluje toliko siguro i stabilno. Ne samo na rečima. Na delima je jak. Znate šta je još inetersantno? Kad nekog upoznate, ne postoji druga šansa za prvi utisak. To je njegova prednost. Odmah vam uliva sigurnost. Verujete u njegovu priču. Retkost je to danas. U vremenu kad smo okruženi nevoljama svakojakih vrsta, kad je mnogo toga obesmišljeno da se prosto zapitate, vredi li se uopšte boriti, eto, postoje deca, zapravo, već ljudi, koji u svemu, kroz svoj univerzum, taj mikro svet, osvetljavaju put svima nama. Mladi sportista u svom kreativnom činu, na tatamiju, školi ili radnom mestu, uvek čini istu stvar. Daje najbolje što može. Eto, zato je pred njim svetla budućnost.

 

 

 

TEKVONDO

 

Tekvondo je korejska borilačka veština nastala 40-ih godina dvadesetog veka. Njeno ime dolazi iz reči Tae, što znači udariti nogom, Kwon-udariti rukom i Do, koja predstavlja put. Tekvondo je udaračka veština koju odlikuju atraktivne nožne tehnike i brzina. Disciplina koja nam pokazuje načine jačanja našeg duha i životne energije, treniranjem našeg tela i uma. Danas se tekvondo smatra jednom od najpopularnijih borilačkih veština i sportova, i jedan je među zvaničnim sportovima na Olimpijskim igrama, a, procena je, broj vežbača u svetu ide na više od 100 miliona.

 

 

U Srbiji se tekvondo vežba od 1979. godine. Tekvondo savez Srbije osnovan je 1985. godine. Danas se savez zove Tekvondo asocijacija Srbije. Najveće uspehe na međunarodnoj sceni ostvarili su Zoran Krajčinović iz „Galeba“ (prvak Evrope i treći na svetu) kod muškaraca i Milica Mandić iz „Galeba“, Šućur Miloš iz “Zrenjanina” ( peto mesto na Olimpijskim igrama mladih u Kini ) i Tanja Grubor iz „Beograda“ (druga u Evropi). Milica Mandić je 2012. godine osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Londonu ušla u istoriju srpskog tekvondoa. Veliki uspeh napravila je i Tijana Bogdanović na Olimpijskim igrama u Riju 2016, kada se okitila srebrnim odličjem.

 

 

 

 

 

 

SNIVANJE VELIKIH SNOVA

 

 

 

Sa Aleksandrom se nalazim, a gde drugo, već u Brasileiru. Stižem desetak minuta ranije od dogovorenog termina, ali, moj sagovornik, već je tu. I to otkriva mnogo toga o njegovom karakteru. Batalo je u svom, prirodnom okruženju, mogu reći, kao kod kuće. Zatičem ga za kafe aparatom.

 

 

–Sedite vi, samo da ovo završim. Malo pomažem kolegama, gužva je , reče mi junak ove priče, pre nego što će mi lično doneti produženi espresso, od kafe srednje jačine.

 

 

Smestili smo se u poznatom ambijentu. Pred vama je dijalog koji sam vodio s mladim sportskim asom.

 

 

Već sam čitaocima objasnio kad i kako si počeo, pa me sad više zanima, da li se sećaš prvog takmičarskog iskustva? Kad si osvojio prvu medalju?

–Naravno, sećam se i to vrlo dobro. Bilo je to u Šapcu. Mogu da vam opišem kako izgleda medalja, ma svaki detalj. Sećam se da je i moja baka išla sa mnom na ta prva takmičenja. Sve se to dešavalo još u pionirima.

 

 

 

Ipak, to znam, ali voleo bih da i moji čitaoci to čuju od tebe. Sve se nekako, da tako kažem, uozbiljilo prelaskom u kadetsku konkurenciju. Taj period je u vezi i s jednim lepim događajem. Zar ne?

–Tako je, sve ste lepo nagovestili. U kadetima sam stigao do reprezentacije Srbije, osvojio i prvu medalju. Bilo je to u Bosni, 2012. na Balkanskim igrama. Reč je o srebrnom odličju. Bio je to moj debi. Nije bilo svejedno, ali, očekivanja su bila ispunjena.

 

 

Još ćemo malo o kadetskoj selekciji. Ima razloga.

–Da, mislite na odlazak na Svetsko kadetsko prvenstvo. To je bilo dve godine kasnije. U Azerbejdžanu je održano. Uh, bilo je to baš nešto preveliko za mene u tom trenutku. Milenko Nestorov nas je tada vodio.

 

 

Kod tebe je sve išlo svojim redom. Posle kadeta, prešao si u juniorsku nacionalnu selekciju. Kako si to doživeo?

–U juniorskoj konkurenciji, 2017. sam bio na Evropskom prvenstvu koje se održalo na Kipru, a već tri godine sam senior. Inače, takmičim se u kategoriji do 58 kilograma, da ne propustim to da kažem.

 

 

Tekvondo je zaista zanimljiv sport. U posebnoj rubrici moji čitaoci će pročitati o nekim detaljima. Da te pitam nešto u vezi s opremom koju koristiš. Postoji razlika, šta se koristi na treninzima, a šta na takmičenjima, zar ne?

–Jeste, tačno tako. Na treninzima ja koristim svoju opremu. Reč je o štitnicima, suspenzoru, kimonu. Dok se takmičite, tamo dobijete oklop i kacigu.

 

 

Može li se reći, tekvondo je skup sport?

–Jeste, svakako. Ipak, da to malo objasnim. Postoje turniri koji se boduju za Svetsku listu. Dakle, potrebno je da putujete, negde budte smešteni itd. Sve je to dosta skupo, jer se oni održavaju, uglavnom, u inostranstvu. Koliko mogu da ispratim, i sam idem na njih. Recimo, bio sam u Nemačkoj, Holandiji, Azerbejdžanu.

 

 

Ja sam već pomenuo, ti si jedan od najuspešnijih srpskih tekvondoista. Zanimljivo je da si ti, na prelazu iz juniorske u seniorsku selekciju, bio prvak naše zemlje?

–Tačno je to. Imao sam pravo da se takmičim, jer su takva pravila u našem sportu. Tada sam u konkurenciji do 54 kilograma osvojio zlatnu medalju. To je bilo 2017. Godinu dana kasnije, imao sam mnogo drugih obaveza, najviše na fakultetu, pa sam malo popustio Bio sam treći. Uglavnom, kad je reč o Srbiji, uvek sam među osvajačima medalja. Ove godine, u martu je državno prvenstvo, pa ćemo to još jednom proveriti.

 

 

Znatiželjan sam, razumi me. Zato ću te pitati: kakve su tvoje šanse da se nađeš na Olimpijskim igrama u Tokiju?

–Ne, neće me biti u Japanu. Praktično, ja sam tek na početku seniorskog nadmetanja. Tek sam počeo da skupljam bodove na tim turnirima, koji služe kao kvalifikacioni za Olimpjikse igre. Za četiri godine, sve je moguće. Kad me već pitate o takmičenjima, prvo značajnije, biće ove godine Univerzijada, koja se održava u Beogradu. Skoro sigurno ću tada nastupiti.

 

 

Ti imaš mnogo obaveza. Treniraš, nastupaš, student si, pomalo i radiš. Kako sve to uspevaš?

–Dobro ste rekli. Imam dosta obaveza. Recimo, četiri do pet puta nedeljno treniram, a i sam sam trener, u našem klubu Koloseum u Pančevu. Nekako sve usklađujem, ali ne bih pravio neku dramu u vezi s tim. Mislim, ko želi, uvek može sve da  postigne. Evo, ja sam primer da je to tako.

 

 

Želim da te pitam još nešto. Javnost u Srbiji, poslednjih desetak godina sve više upoznaje i vas tekvondoiste. Tvoj sport, da tako kažem, sve je popularniji i ima sve više pristalica. Da li se slažeš?

–Baš je tako. Naravno, popularizaciji našeg sporta mnogo su doprineli uspesi  Milice Mandić, Tijane Bogdanović i drugih sjajnih ljudi koji najviše utiču da se mladi opredele za tekvondo. Ima dosta Pančevaca koji vole ovaj sport i to me čini posebno zadovoljnim.

 

 

Na kraju, uvek pitam svoje sagovornike o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Šta bi ti mogao da kažeš u vezi s tim?

–Mislim da svaki uspeh ima svoju vrednost ma kakav god bio.

 

 

 

Da saberem utiske o Aleksandru Batalu. Sport, studiranje, rad, za njega, sve to u vezi je s njegovim plemenitim shvatanjem života. Za njega je tekvondo optimalno polje za otkrivanje i operisanje suštinama i obelodanjivanja skrivenog u sebi. Uporište i tačka razvoja. Sa samo 19 godina, ovaj mladić već može da nam bude primer istrajnosti u procesu stvaranja. Ne samo da nije odustao od svojih snova, već, a nije to samo mišljenje pisca ovog teksta, on će tek ostvariti sve svoje želje. I to na pravi način. Vi možda mislite samo na medalje i vrhunska ostvarenja na tatamiju. Moja misao seže još dalje. Na putu je prave čovečnosti. Toliko je već utemeljen u dobroti i principima dobrog, da je sada samo pitanje trenutka kada će se u potpunosti ostvariti. Pred njim su mnoga dela koja ćemo pohvaliti u budućnosti. Redak momak, uzoran sportista. O njegovom karakteru, još ću reći. Veoma lepo vaspitan i kulturan momak. Već ima, mada po godinama mlad, autentično životno stanovište, mudrost o stvaranju. To što ga krasi, a to je lepota za svagda, šireći dalje kroz svoja dela, čini ga osobom koja zaslužuje svako poštovanje.

 

 

BARISTA

 

 

Rad u kafiteriji Braseliero u Pančevu, za Aleksandra Batala nije samo posao i primanje plate za uložen trud. Mnogo je to više za ovog mladića. Reč je o pravoj strasti. Sledi njegova priča:

 

        -Pre nekoliko godina, u Jabuci, odakle sam, počeo sam da radim u jednom kafiću. Bilo je to prelepo iskustvo, a ja sam od početnika u tom poslu, brzo naučio neke tajne ugostiteljstva. Posebno me privlačilo pravljenje napitaka od kafe. Nažalost, taj kafić nije dugo radio, a ja sam po zatvaranju želeo da nastavim s poslom. Nekako sam došao do Milana Popova, vlasnika Braseliera, i vrlo lako smo se dogovorili. Ovde, u ovom poznatom pančevačkom okuplljalištu, tek sam, u stvari, došao do mogućnosti da pokažem sve što znam u poslu bariste. Imamo mnogo vrsti kafe, oko 300 raznih mogućnosti, kako da je spremamo, pa sam se potpuno predao ovom zadovoljstvu. Zbog obaveza na fakultetu, kao i sportu, ne radim svakog dana, ali, kad god imam slobodno, tu sam i uživam u svakom tenutku sa svojim dragim kolegama u Braselieru-skoro u dahu, pričao nam je Aleksandar Batalo o ulozi bariste u poznatom pančevačkom kafeu.

 

 

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 

Fotografije: privatna arhiva