Praštanje uspeha vam predstavlja: Aleksa Rakonjac, rođeni Pančevac, student beogradskog FON-a, član Streljačke družine Pančevo 1813, jedan je od najboljih mladih strelaca koje Srbija ima

POŠTOVANJE ZANOSA

 

 

Nije lako, u stvarnoj konkurenciji sa ispisnicima, biti jednak, a kamoli bolji, najbolji, ali, ima i takvih. To je uspelo junaku ove priče, momku, da sam malo sačekao, do januara, koji je mlad, tek 19 godina. Rakonjac se sa streljaštvom prepoznao, kao da je video svoj odraz u ogledalu, a potom, taj zanos, za poštovanje, pretočio u ozbiljnu priču, koja mu, slobodno ću reći, na početku uspešnosti, donosi punu lepotu stvaranja u sportu. Dok drugi u nečemu svom, čemu su posvećeni-uživaju, a oni treći, nalaze utehu, on je na vreme shvatio, pucanjem u metu, tim svojevrsnim zapletom, dolazi do, toliko potrebne sreće.

 

 

Priznajem, ne bez kajanja, nisam dovoljno, kroz svoju novinarsku karijeru, pratio streljaštvo, čak i u Pančevu, koji ima družinu staru dva veka, i još malo stariju. Ipak, zahvaljujući, najpre, društvenim mrežama, a danas je to moguće, možemo saznati, čak, u realnom vremenu, sve o postignućima mladih asova, rođenih u gradu na Tamišu. Tako sam i „upoznao“ Aleksu Rakonjca. S obzirom na već stečeni renome, ozbiljna priznanja koje je prigrlio u poslednje vreme, nije mi bilo teško da ga pozovem, preporučim, da razgovaramo.

 

 

Koliko god, danas, da kažem u novije vreme, ima povike na srpsku mladost, često i sa razlogom, uvek me oduševe oni, pristojni, sa jasno definisanim karakterom, bez obzira na mlade godine, a tako je bilo i sa njim. Naravno, javio se, kako bi drugačije i čitali rubriku pred vama. Ipak, oduševio me, jer je prioritete poređao po osećaju, nekoj svojoj bitnosti, što sam shvatio, kao lepu osobinu. Naime, objasnio mi je, da zbog obaveza na fakultetu, potrebno je da sačekam, nekoliko dana. Tako je i bilo.

 

 

 

Evo šta sam saznao, kad je reč o biografskim podacima.

 

Rođen je u Pančevu. Stanuje na Strelištu, gde je i završio osnovnu školu „Miroslav Antić“, a na ulazu u pomenuto naselje, kod Narodne Bašte se i nalazi streljana i klub „Pančevo 1813“, gde i trenira. Streljaštvom je počeo da se bavi u 6. razredu osnovne škole, sa otprilike 13 godina. Posle osnovne škole, upisao je gimnaziju „Uroš Predić“, koju je letos završio, a potom, upisao Fakultet Organizacionih nauka (FON), smer Informacioni Sistemi i Tehnologije.

 

 

 

PRIPREMLJENA KOMBINACIJA USPEHA

 

Kad sam se odlučio za razgovor sa Aleksom, pozvao sam Sinišu Veljkovića, po mom mišljenju, jednog od retkih preostalih, ali zaista, sportskih radnika u Pančevu. On je Alfa i Omega Streljačke družine Pančevo 1813 i osoba koja najbolje, kad je reč o sportskoj strani, poznaje Rakonjca. Ni on nije krio zadovoljstvo, pričajući mi o njemu:

      –On vredan, odgovoran, veoma inteligentan. Školu je upisao godinu  ranije, sada je student, brucoš, na FON-u. Položio je vozački i već aktivno vozi. Ima veliku podršku porodice, što je i ključ uspeha. Otac je često u pratnji, vozi i brine se o njemu i 2,5 godina mlađoj ćerki Ivi, koja je takođe veoma uspešna, i redovno pobeđuje, a u ovoj sezoni će biti veoma visoko, jer želi da se dokaže. Zato ih ubacujem u miks ekipu(jedini brat i sestra u Srbiji) da zajedno napreduju i pobeđuju. Mi smo tim koji ništa ne prepušta slučaju, a pravi uspesi će tek doći. Vodim njihovu karijeru postupno, a bili su oboje prvaci Srbije i najbolji u Srbiji kao pioniri i na dalje u svim kategorijama, i biće još dugo. Družina i ja smo obezbedili sve uslove za rad, i razvoj, ali je ipak presudno, što je porodica kupila oboma nove streljačke pantalone, jaknu, rukavice, cipele, stalak, torbu, i novu vazdušnu pušku, a  pomogao je i Streljacki savez Vojvodine, sa elektronskom metom, municijom i dodatnom ooremom( više za Ivu) i SS Srbije sa beneficiranim cenama municije i opreme.

 

 

SVE POBEDE KAO VLASTITI PROIZVOD

 

 

Da li si ti pronašao streljaštvo ili ono tebe i kada se to dogodilo?

      – Moj prvi susret sa streljaštvom i puškom je bio u selu, na vikendici. To je bila obična vazdušna puška, koju je svako domaćinstvo imalo. Kako bi mi deca imali čime da se zanimamo, postavljali smo limenke, konzerve na različite razdaljine i gađali u njih. Ono što mi se tada činilo kao iznenađujuća preciznost, je ono što je zadržalo tu misao u mojoj glavi, da li bih možda mogao da treniram streljaštvo? Inače, pre streljaštva, trenirao sam košarku, i to od drugog razreda osnovne škole. Međutim, košarka me zapravo nikad nije zainteresovala. Nije napravila tu iskru u meni, kao što streljaštvo jeste, a to je ono ključno za ostvarivanje uspeha. Tako da bih ja rekao da sam ja pronašao streljaštvo, ali da je ono istovremeno pronašlo mene. Moguće je da tako mora uvek da bude, ako je to ona prava stvar. Moj tata se inače nešto kratko bavio streljaštvom u osnovnoj školi. Posle kraćeg vremena, mogu reći na tatinu inicijativu, a moju zainteresovanost, otišli smo u streljanu na prvi trening, od kada počinje moja priča.

 

 

Sećaš li se momenta, tog prelomnog, kada si znao da te samo streljaštvo zanima, kad je reč o sportskim aktivnostima.

      – Početni period mog bavljenja streljaštvom mi nije baš najbistriji u sećanju. Baš taj momenat u glavi, kada sam rekao – želim da budem najbolji, ne znam kada se tačno dogodio. Ali mogu reći da sam se iznenadno pojavio na sceni najboljih, u pionirskoj kategoriji, na takmičenju Zastava Kup u Kragujevcu. Tada sam sa serijskom vazdušnom puškom otpucao svoj prvi ozbiljni rezultat i rekord – 186/200. Osvojio sam dve zlatne medalje, a tada niko od favorita, njihovih trenera i roditelja koji su bili na takmičenju, nisu znali ko sam ja (Odakle sam se sad ja pojavio!?). Posle tog takmičenja sam shvatio da ja u ovom sportu mogu nešto da postignem, i da sada nema dileme i odustajanja. Sada se samo ide napred. Nastavkom karijere, kako sam prelazio u starije kategorije, dolazila su i naredna takva takmičenja, na kojima sam podizao lestvicu. „Aha, sada sam im ozbiljan konkurent i u juniorskoj kategoriji!“. Tada sam počeo i da jurim juniorsku reprezentaciju, što je postajala sve izvesnija stvarnost. Trenutno stremim ka seniorskim takmičenjima i rezultatima, tako da mi je na domaćoj takmičarskoj sceni to jedna od zanimacija. Naravno od njih konstantno učim i napredujem, ali smatram da svoje ciljeve ne treba gušiti i da oni moraju biti ambiciozni. Upravo zbog toga što se nisam zasitio nekim manjim uspesima, već konstantno težim ka višem cilju, uspeo sam da dostignem ove rezultate.

 

 

 

Voleo bih da mojim čitaocima pojasniš, u kojim disciplinama učestvuješ i da li ste to menjalo, od početka, da kažem-karijere?

      – Ja, kao strelac puškom, u svojoj karijeri imam dve discipline. To su vazdušna puška i malokalibarska puška. Svako počinje sa vazdušnom puškom da trenira, tako da je ona svima na početku srodnija disciplina. Sa malokalibarskom puškom se počinje kasnije, pošto je ta disciplina dosta kompleksnija, a i skuplja, jer je potrebno mnogo više opreme nego za vazdušnu pušku, a i sama municija je višestruko skuplja. Ove sezone sam malo više zavoleo „mali kalibar“, kada sam počeo da radim sa novom puškom, i postigao interesantne rezultate. Ipak, vazdušna puška mi je i dalje na prvom mestu. Sa njom sam postigao najveće uspehe, imam mnogo više iskustva u toj disciplini, samim tim i više samopouzdanja u svoje umeće.

 

 

Šta bi rekao o uslovima u kojima trenirate, i kad bi ih uporedio sa najboljim u Srbiji, kako bi to ocenio?

      – Što se tiče vazdušne puške, uslovi su nam korektni, zgrada streljane jeste stara, ali je unutra što se tiče streljačkih uslova sve sređeno i ne zaostajemo za ostalim klubovima u Srbiji. Sa druge strane, što se tiče malokalibarske puške, u Pančevu trenutno ne postoji otvoreno strelište na 50 metara, na kome se trenira. Tako da sam primoran da putujem na treninge u Beograd, na strelište Streljačkog Saveza Srbije, ili u Novi Sad. U Novom Sadu se i održavaju sva takmičenja u ovoj disciplini, pošto je trenutno to jedino strelište u Srbiji adekvatno za održavanje tih takmičenja. S obzirom na to, češće putujem u Novi Sad na treninge, što i nije baš najefikasnija opcija. Po pitanju malokalibarskih strelišta, strelci iz cele Srbije su u problemu, tako da nisam jedini sa ovim problemom.

 

 

Koji su tvoji najbolji rezultati?

      – Svoje nove najbolje klupske rezultate sam nedavno ostvario. Na međunarodnom turniru „Ištvan Poljanac“ u Beogradu osvojio sam ukupno 3 zlatne medalje, u svakoj od kategorija u kojoj sam se takmičio. Sa međunarodnog turnira Walther Youth Cup u Smederevu, vratio sam se kao najuspešniji takmičar. Prvog dana u miks disciplini, moja sestra Iva i ja smo osvojili zlatnu medalju. Drugog dana takmičenja u kategoriji do 18 godina, postigao sam rezultat dana i svoj novi rekord 628,9, i osvojio zlatnu medalju. I na kraju, trećeg i glavnog dana takmičenja, opet sam postigao rezultat dana, 628,0, što je ujedno i rezultat najbliži juniorskom svetskom rekordu. Po tom kriterijumu delila se glavna nagrada turnira od generalnog sponzora Walther – vazdušna puška Walther LG400, koju sam osvojio. U finalu trećeg dana takmičenja osvojio sam zlatnu medalju. Poslednje takmičenje sa kojeg sam se vratio je turnir u slovačkom gradu Njitra, sa kog sam se vratio takođe kao najuspešniji takmičar. U kvalifikacijama sa prvim rezultatom od 626,1 i posle finala osvojio sam zlatnu medalju prvog dana, u kategoriji do 18 godina. Drugog dana takmičenja u konkurenciji do 20 godina takođe sam imao prvi rezultat u kvalifikacijama i posle finala osvojio sam prvo mesto.

 

 

A, kad je reč o reprezentativnim nastupima?

      – Što se tiče takmičenja na koja sam išao kao član reprezentacije, izdvojio bih Evropsko Prvenstvo u Norveškoj, u martu ove godine. To je bilo ujedno i moj prvi nastup kao reprezentativac. U kvalifikacijama sam postigao drugi rezultat – 628,0, što je tada bio moj rekord. Posle finala završio sam na 5. mestu. Nakon toga, u maju, nastupali smo na Juniorskom Svetskom Kupu u Sulu, Nemačka. Bio sam najuspešniji takmičar iz Srbije. Plasirao sam se u finale sa 8. mesta, i posle finala završio na 7. mestu. U septembru, juniorska reprezentacija je nastupala u Finalu Lige Mladih Evrope, gde smo osvojili 3. mesto.

 

 

Kako stižete do naoružanja i municije, i kojeg je kvaliteta ono koje ti koristiš? Da li ponekad osetiš da vas kao družinu više cene van Pančeva nego u samom gradu?

      – Moja vazdušna i malokalibarska puška su vrhunskog kvaliteta. To su neke stvari na kojima se ne može praviti kompromis. Što se tiče municije, problem je sa malokalibarskom municijom, gde je primarno da se obezbedi municija takmičarskog kvaliteta za sama takmičenja, pri čemu nestaje sredstava za bolju municiju za treninge. Klub mi obezbeđuje koliko je u mogućnosti, ali bih ja mogao da određeni deo treninga odrađujem i sa takmičarskom municijom, a ne sa trening municijom, što može biti neophodno za podizanje rezultata. Streljačka družina „Pančevo 1813“ je jedan od najtrofejnijih klubova u Pančevu, ako ne i najtrofejniji. Družina je u streljačkom društvu širom Srbije svakako uvažena zbog naših uspeha. Ono što izostaje je podrška grada Pančeva, koja bi izrazito značila meni i klubu. Ona bi mogla biti krucijalna u daljem razvitku moje reprezentativne karijere. Sportski savez Pančeva me je proglasio za najboljeg kadeta Pančeva u 2019. godini, i našao sam se na njihovom kalendaru za 2020. godinu. Nadam se da će grad Pančevo prepoznati moje i ostale klupske uspehe i podržati nas u razvijanju sporta i naših vrhunskih sportskih karijera.

 

 

Koliko je potrebno vežbati da bi dosegao vrhunski rezultat? Šta nedostaje da se do njega stigne?

      – Na ovo pitanje odgovor – mnogo, može biti potcenjen. Jer nečije mnogo, može biti dosta ispod onoga što je stvarno neophodno. Svakako moram naglasiti da je požrtvovanost jedna od glavnih stvari, gde sam se ja odrekao nekih normalnih stvari koje su uobičajene za ljude mog uzrasta, i počeo da živim život gde mi je to postalo svakodnevnica. Za mnoge je petak dan kada se uveče izlazi u grad, druži se i zabavlja. Za mene je skoro svaki petak dan kada treba ranije da legnem da spavam, jer sutra ujutru putujem na takmičenje. A ako nemam takmičenje sutradan, sigurno imam da nadoknadim učenje, školu, sada fakultet, koji takođe moraju malo da trpe. Ja sebi nisam dozvoljavao da mi obrazovanje trpi veliku štetu zbog streljaštva, tako da sam bio primoran da forsiram sebe itekako van granica koje mi se dopadaju. Međutim, stičem utisak da to prosto tako mora ako želim uspeh, u obe sfere života. Ono što pravi razliku između vrhunskog rezultata i osrednjeg u streljaštvu je psiha. Osvajač medalje na Svetskom prvenstvu ili Olimpijskim igrama uglavnom nema ništa bolju tehniku od ostalih takmičara koji su tu došli. Utreniranost psihe je ključ za uspeh. Ja to gledam kao manipulisanje svojim umom, hipnotisanje sopstvenog uma, tako da vi ostajete smireni, u očigledno nimalo monotonim situacijama. Vi sebe ubedite da ste na treningu, da oko vas nema 300 takmičara iz celog sveta. Ne bežite od treme, već je samouvereno prihvatate, upravljate tremom. Tako da podigne vaš fokus i koncentraciju na zastrašujuće visok nivo. Toliko da nakon takmičenja imate glavobolju, koliko vas je ono iscrpilo.

 

 

Čime se još baviš, šta te okupira osim streljaštva?  

      – Trenutno, u životu imam dve glavne stvari, to su streljaštvo i fakultet. Pošto je fakultet sada novo poglavlje mog života, višestruko teže od srednje škole, moram se mnogo bolje organizovati kako bih sve postigao. Sada imam još manje slobodnog vremena, i od ono malo što sam imao pre toga. Međutim odustajanje me neće učiniti srećnijim, jer je streljaštvo ono što čini moj život unikatnim.

 

 

Na kraju našeg razgovora, da pitam o planovima. U kom smeru bi oni trebalo da se odvijaju?

      – Neke konkretne planove nemam, svakako što se tiče obrazovanja, da završim fakultet. Uporedno sa tim, u streljaštvu mogu praviti zanimljivije ciljeve i planove, ali ne bih hteo da se njima ograničavam. Trenutno sam u periodu kada ne želim sebe da potcenjujem ili precenjujem, već stalno izvlačim maksimum od sebe i često iznenadim i sebe i okolinu, sa time što sam postigao, a činilo se dalekim i da mu još nije vreme. Za sada se držim tog stava, da granice definitivno ne postoje, i da uvek postoji još nešto što čuči u meni, i čeka svoj momenat da izađe i iznenadi sve!

 

 

 

Aleksa Rakonjac je daleko od životne i sportske zrelosti, ali su njegovi dosadašnji rezultati plod stvaranja, a to može samo neko, ko je već utemeljen, kao osoba i strelac. Pred njim je vreme ispitivanja i revidiranja, jer, mladost traži svoje. Ipak, ono što sam shvatio, razmenjujući misli sa mladim Pančevcem, već je konkretan, tačno zna kuda i zašto tamo ide. Takvim stavom gradi vlastiti integritet, a vrednost vere u sebe, tek će se otelotvoriti u nešto veliko. Samo sačekajte i uverićete se i vi, koji ovo čitate. Jedan od mojih zadataka, jeste da ukažem javnosti na našu decu, Pančevce. Skrajnuti, kao da ne postoje u mestu rođenja. Kao, zarad nekih viših ciljeva. To ne sme i ne može biti budućnost Pančeva, ako već zovemo gradom sporta. Ponavljam i neću se umoriti-stvarajte, ne trošite. Primerom junaka ove priče, kojem nije potrebna samo medijska pažnja, čak, ona najmanje, već mnogo materijalniji poduhvat, možemo početi da se iskupljujemo za sve ono što do sada nismo učinili. Ko to ne razume, zlonameran je.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Porodica Rakonjac i Streljačka družina Pančevo 1813