KAD TALENAT ZABLISTA:MILJAN BUNJEVČEVIĆ, RUKOMETAŠ „DINAMA“ I ALEKSANDAR ILKIĆ, KOŠARKAŠ „TAMIŠA“, NEPROCENJIVE VREDNOSTI PANČEVAČKOG SPORTA

Zbog njih se dolazi u Halu sportova

Dvojica tinejdžera iz grada na obalama Tamiša i Dunava – Miljan Bunjevčević i Aleksandar Ilikić – ozbiljno su i s razlogom skrenuli pažnju sportske javnosti. Mnogi ljubitelji rukometa i košarke ne kriju da redovno dolaze u pančevačku Halu sporova, kako bi uživali u sjajnim igrama, odnosno golovima i majstorijama nadarenih Pančevaca pred kojima je sjajna budućnost. U njihovim klubovima – RK Dinamu i KK Tamišu – imaju samo reči hvale za mlade asove, a njihov ogroman učinak na terenu svakako zaslužuje da se sa VEOMA talentovanim momcima porazgovara i u „Praštanju uspeha“.

Dakle, nismo se nimalo slučajno opredelili baš za Bunjevčevića i Ilkića. U doba moralne i svake druge propasti, kad sa svih strana pokušavaju da nas dezintegrišu, zatvore u nekakav hermetički univerzum, lepo je uočiti sportiste koji su, praktično, na početku svoje karijere, ali već dovoljno zreli i ubedljivi da ih smatramo veoma važnim za podvige najuspešnijih pančevačkih sportskih kolektiva. Ako za neke mlade igrače možemo istaći da su rođene zvezde, koje znaju koliko mogu i šta hoće, onda su to sigurno ovi mladići koje danas predstavljamo u našem i vašem sportskom portalu

Imam sreću da ih obojicu poznajem – i privatno i kao igrače na terenu. Izvan sportskog borilišta su smireni, čak stidljivi. Primetio sam da poseduju jednu vrlinu koju danas mladi ljudi retko imaju – znaju da slušaju. Pažljivo će pre bilo kakvog odgovora odabrati reči, pa ih poređati po redosledu kakav se može pripisati obrazovanim i kulturnim ljudima. Obojica potiču iz uglednih porodica, a za sport se nisu opredelili slučajno. Imaju potrebnu podršku, volju i eneriju, a tu moćnu silu negde treba iskoristiti, na najbolji način. Opredelili su se za košarku, odnosno, rukomet, dva veoma popularna i sporta u našem narodu. U Pančevu su, reklo bi se, svoj na svome, i dobro je što u svom rodnom gradu imaju gde da pokažu koliko vrede. U vremenu ispred nas, ma koliko ove reči zvučale proročanski, ako ih zdravlje posluži, ostaviće trag, vredan divljenja. U sportu obojica uporno gledaju da dokuče lepotu, a ne samo da postignu gol ili koš. Ovo je priča o njima – PANČEVAČKIM PLEMENITIM METALIMA.

GOLOVI KOJI SE PAMTE

Miljan Bunjevčević, popularni Bambi, iz sportske je porodice. Brat od strica, Goran, bivši je kapiten Fudbalskog kluba Crvena zvezda, reprezentativac Jugoslavije i igrač londonskog Totenhema i drugih evropskih klubova. Nebojša Žiga, nekada trener u mlađim kategorijama Dinama, u dečaku gorštačkog mentaliteta prepoznao je nekog ko bez burnih impulsa prihvata savete i ima želju da neprestano uči. Blagonaklona strpljivost počela je da donosi rezultat, a kada je priključen seniorskom timu pančevačkog Super A ligaša, postalo je jasno da mu se pruža ozbiljna prilika. Često, mladost nije saveznik talentovanom sportisti, ali bez ikakve senke zabrinutosti, Bunjevčević se brzo prilagodio klupskim potrebama. Prošle sezone je koristio priliku da igra, a ispostavilo se dobrim što nije bilo uzaludnog čekanja. Kad je počela bitka za elitu, izbio je u prvi plan. U povratničkoj sezoni Dinama u elitno društvo srpskog rukometa odlično se snašao, uz iskusne Žujovića, Ivoševića i Distola, momke koji su stigli u Pančevo da ojačaju bedem “žuto-crnih”. Iskreno, malo je danas bekova s takvim potencijalom. Čar priči koju vam kazujemo nosi činjenica da Miljan ne krije koliko voli Dinamo.

– Klub mi je oduvek bio druga kuća. Već osam godina sam tu i nikada nisam bio u iskušenju da negde odem, da napustim Pančevo. Dolazili su i odlazili momci iz Dinama, ali ono što krasi ovu družinu jeste naša bliskost. Uvek smo bili jedna velika porodica, a sada, kad je najpotrebnije, vidi se koliko naša privrženost pomaže da stignemo do zacrtanog cilja. Klub i svi mi u njemu rastemo iz godine u godinu – iskren je mladi sagovornik u razgovoru za “Praštanje uspeha”.

Pančevci su u vrhu Super A lige. Dinamovci znaju šta imaju u rukama, pa sad, kao kad jedra hvataju vetar, s dobro postavljenim kompasom plove ka kraju regate. Uloga mladog Bunjevčevića u timu je takva da on ne može da sakrije sopstvenu odgovornost. Prestižna ekskluzivnost mu prija, a to potvrđuju i golovi kojih je sve više. U poslednje vreme, kad je reč o stasitom Kordunašu, pogoci se nižu i ključaju kao u nekoj tečnosti. Prija Bambiju glavna rola. On je na terenu nadareni besednik, a sjajan utisak ostavlja i njegova kratka golgeterska računica: Tri koraka i bum. U rukometu, gde mora da se misli neprestano, brzina njegovog zaleta je od presudne važnosti, a golovi su suština njegove bitke protiv dosade u publici. Za Bunjevčevića klupski univerzum, bar kad je reč o sportu, suština je njegovog interesovanja. Dinamovci dugo nisu bili u ovakvoj prilici. Kao povratnici u Super A ligu, svojim partijama u aktuelnoj sezoni, prodrmali su staro društvo. Na isteku stare godine Pančevci su kvalitet potvrdili osvajanjem Kupa Vojvodine. Sada, dok traje pauza u prvenstvu, ima vrmena da se promisli o svemu. Iskušenja su na svakom koraku, ali mladi Pančevac zna da postoji pravi i jedini izbor – njegov izbor. U vremenu kad se samo pobednici vrednuju, lako je zaključiti u kom smeru će Bunjevčević. Iskra njegovog interesovanja odavno je osvetlila put, a potpuna posvećenost sportu koji voli, više je nego uočljiva. Čak, reklo bi se, rukometni teren je njegova crkva.

BAMBI U DRESU SELEKCIJE SUPER A I SUPER B LIGE

Rukometaši Dinama su, dok vi čitate ovaj tekst, još uvek na zasluženom odmoru, posle veoma naporne polusezone u eliti, ali za neke prvotimce ovdašnjeg superligaša pauza je trajala nešto kraće. Naime, Miljan Bunjevčević i Radule Radulović pozvani su u selekciju Super A i B lige koja je 3. i 4. januara odigrala dve prijateljske utakmice sa reprezentacijom Bahreina. Poziv Bože Rudića, trenera novosadske Vojvodine, za ovu priliku selektora našeg tima, dokaz je da mladi rukometaš “žuto-crnih” ima kontinuitet dobrih igara, kao i da postoji neko ko prati njegove partije na terenu.

MAJSTORIJE ČOVEKA ODLUKE

Košarka, ona prava, koja podseća na živu, napetu, čak senzacionalnu, veoma liči na dramski sadržaj epskog kvaliteta. Takva dramaturgija, gde se lako uoči uspeh a kazna usledi posle svake greške, nakon svega, ipak, stigne aplauz, kao da je uokvirena za junaka naše priče. – Aleksandra Ilkića. Počeo je u pančevačkom Kris-krosu, pa je usledio odlazak u srpsku prestonicu. Iz mladog tima Partizana vratio se u rodno Pančevo – da igra u Košarkaškom klubu Tamiš. Već u prvoj sezoni, zajedno sa saigračima, stigao je do Super lige i odmah je stekao, iako vrlo mlad, poverenje svih u klubu i dobio šansu da do kraja pokaže koliko vredi. Ima nešto posebno u tom mladiću: Ilkić je na početku svog košarkaškog stvaralaštva, ali svakom stručnjaku, pa čak i ljubitelju košarke, jasno je da talentovani momak može da dostigne vrhunac, jer se na terenu ne ponaša kao da je tu da ispravi neku ličnu nepravdu, već da svojim talentom i shvatanjem košarke vrati pravdu na igralište. On je razumeo na vreme da svaki posao treba raditi poletno, a onda ni rezultat neće izostati. Zato se niko i i ne čudi što nam je baš ovako pričao:

– Radim ono što volim. Treninzi i utakmice su mi i dalje veoma zanimljivi i na sve to gledam kao na neki praznik. Ustvari, košarka je za mene više od igre – zaključuje pančevački vunderkind.

Da mladom asu apetit nikada nije bio veći od razuma, potvrđuje i dolazak iz Partizana u Tamiš. Dok su mnogi njegovi ispisnici pohitali da u prvoj seniorskoj sezoni ponesu dres poznatih klubova, onih prestižnih, on je hteo ono što može. Običaji znaju da umore čoveka, stalno su prisutna razna očekivanja. Neki krenu u tuđinu za srećom, jer misle da je kod kuće ona retkost, ali, evo dokaza, ne mora da bude tako. U KK Tamiš su dozvolili da postoji čovek u okviru sistemske hijerarhije, pa ni uspeh nije izostao. A prva sezona u Pančevu kao iz snova.

Ako tokom utakmice Ilkić i napravi neku štetu, sam je ubrzo podmiri. Njegovi potezi kao da se ucrtavaju u navigacijskim košarkaškim kartama. Umeo je ove sezone da učini fantastične stvari, za celu lepotu lepše od drugih aktera na terenu. To je ovaj mladić pokazao u utakmicama sa najboljima, u košarkaškom prvenstvu Super lige. U Pančevo su dolazili: Zvezda, Partizan, FMP, pa Metalac. Fino društvo za nadigravanje.

– Zaista je reč o fantastičnom osećaju. U mojoj prvoj seniorskoj sezoni ponovili smo uspeh od prošle godine. Čini mi se da javnost u našem gradu i nije dovoljno svesna šta smo uradili. Velika je ovo stvar za sve nas u klubu, ali i za grad Pančevo, a verujem da će našim sugrađanima tek postati jasna veličina ovog uspeha – naglašava Ilkić dok besedi za naš sajt.

Ritual prožet duhom, takav je opis igre plejmejkera Tamiša na parketu. Kvalitet je nesporan, a radišnost mladog Pančevca nikada nije bila upitna. Ko poznaje Ilkića, privatno ili sa terena, jasno je šta je njegova glavna zamisao. Uvek želi da bude arhitekta uspeha. Čak, mnogo više. Njegova duhovitost na parketu je drskost koja je stekla obrazovanje. U njemu, u budućnosti, KK Tamiš ima čoveka odluke, vrsnog majstora, mladića koji će tek ispričati najlepše stihove svoje poezije.

Dvojica mladića iz Pančeva, ličnim izrazom vedrih zanesenjaka, nekom izuzetnom lakoćom, čine da njihovi vršnjaci zavole sport i u njemu pronađu ono što im niko drugi ne nudi: Nadu da bolje postoji.

Slobodan Damjanov

O PRAŠTANJU USPEHA

Iako su tek na početku profesionalne karijere, junacima naše priče jasno je, umeće sa terena deo je njihovog života. Zato su i te kako svesni da u nastavku svoje sportske priče ne sme biti olako propuštenih trenutaka. Raspoređujući do sada doživljeno, u razgovoru s mladim asovima došli smo i do neizbežnog pitanja o praštanju uspeha. Zrelost u odgovorima nije iznenađenje.

Iskreno, nisam ozbiljnije razmišljao o ovoj temi. Znam šta donosi uspeh, kao i neuspeh. Uvek će biti onih koji će na pravi način razumeti to što radite, ali i onih drugih. Mislim da je za svakog čoveka, pa i sportistu, najbitnije da veruje u to što radi, pruža maksimum, kao i da se on oseća lepo u tome. Kad dosegnete taj nivo, onda nije ni važno da li će vam ljudi oprostiti uspeh ili ne -jasan je Miljan Bunjevčević.

Rekao bih, svi smo različiti, pa tako i posmatramo tuđ uspeh. Lično, ceo život se trudim, šta god da radim, da to činim na najbolji mogući način. U svom sportskom stažu, svih ovih godina, imao sam tu čast da budem okružen mnogim uspešnim ljudima. Oni su meni oduvek budili samo veći želju za svojim uspehom, davali motiv da i sam budem uspešan. Međutim, ljudi, generalno, ne trpe tuđ uspeh, pa su zato uspešni ljudi na meti većine -kazuje Aleksandar Ilkić.