TUŽNA VEST: UMRO JE ZORAN PETROVIĆ
Odlazak čoveka kome dugujem
Velikan odbojke, gigant sportskog novinarsta Zoran Petrović umro je jutros. Pre mesec dana napunio je 79 godina. Čovek kojem dugujem. Decembarskog dana 1979. me je primio u dopsiništvo Sportskih novosti. – Radićeš biciklizam, mačevanje, gimnastiku, rekao mi je. Nisam ni probao da mu objasnim da nikada nisam seo na bicikl, da znam samo kolut unapred, da mačevanje… Ćutao sam, radio i učio.
Bili su tu Ciga, Nišlija, Nine, Dragan, Vican i držali smo ceo Beograd u šaci. Nekoliko godina kasnije je insistirao kod čelnika SN da me prime u stalni radni odnos. Baš kao što je 1990. nagovarao Zorana Popovića i Simketa da me dovedu u Sportski žurnal. Bio mi je urednik. Bio sam mu urednik. Bar mislim, jer sam ga i tada cenio kao u danima kada sam svakodnevno upijao od njega kako se pišu novinarski tekstovi.
Tamo negde 2001, valjda, radio sam za prvo izdanje odbojkaški finale iz Ostrave. Kada sam se javio sa lica mesta, ja urednik, rekao sam Zokiju saradniku: „Slušaj ovaj moj tekst je toliko dobar da ti daj samo izjave. „Uredniče nemoj da ješ mnogo…“ Odbojkaši su bili njegova deca. Vladimir Grbić i Nikola Grbić posebno: „Neviđeni igrači, ali nemaš ti pojma kako je igrao njihov otac Miloš.“ A Zoki je bio fenomenalan odbojkaš, čudo od fudbalera, sjajan hokejaš. Član elitnog društva sa Ćoška u Knez Mihajlovoj.
Pre nekoliko dana iz Doma za stare, dobro raspoložen, reče mi: „Zadovoljan sam, dobro je. Malo me šećer muči. Ajde dođite Sima i ti. Kad stignete, tu sam.“ Jutros tužna vest. Nije više tamo. Otišao je Zoki, Šećerko, Čemerko…Nisam stigao da ga obiđem, i krivo mi je. Mnogo. Otišao je u legendu čovek kojem dugujem i bez koga ne bih postao ono što jesam. Zdravo Zoki i hvala!
SJAJAN POČETAK ŽILETOVE TRENERSKE KARIJERE
Dogovorio se s Dekijem, a Vujas mu šef
Tamo negde 2009, uoči Univerzijade u Beogradu dođem na Banjicu. Tamo Dejan Stanojević priprema ekipu. Treba da napravim intervju. Kad eto ti ga Savić. Dugo se nismo videli. Bem ti intervju sa Stanojem, odoh sa Savićem da pričam. „Kako šta ću ovde. Pa sa Stanojem sam u stručnom štabu“. Gledam ga, krstim se: „Ti si trener, ma daj …“Jesam trener sad. igraću jos malo, a onda na klupu. „Ti trener“!? – čudim se, sada se vidi potpuno bez razloga. Naredne godine je preuzeo omladinske selekcije, a 2012. seniore i sve ostalo je istorija. Najbolji na svetu. Te 2009. ušao je u 35. godinu.
Zašto ovo pišem? Zato što je danas objavljen stručni štab juniorske selekcije koju vodi Vlada Vujasinović. U tom stručnom štabu je Žile Gocić koji ima 35 godina. Još igra. Znam da mu je Solnok još ranije nudio neki trenerski posao. „Ti si trener, ma daj“ – kažem mu danas. „ Jesam, ali ne znam da li je baš za čestitanje“ – smeje se
dojučerašnji kapiten delfina. „Pa i Dejan je počeo u tvojim godinama! „ Onda nemam ništa protiv …mada..“ „Mada“ ? „Da sačuvam makar liniju“ – opet se smeje kapiten Solnoka.
A Deki: „Šta me gnjaviš oko Žileta trenera. Tako smo se dogovorili. Za ostalo pitaj Vladu. On mu je šef“.
Žiletu trenerska karijera nije mogla bolje da počne. Dogovorio se sa Dekijem a Vujas mu šef. Ma daj…da poželiš. Jedino liniju ne garantujem. Srećno Žile, a i ovima sa Tobom. Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović