PORUKE DRAGANE STOJNIĆ, PROFESORKE FIZIČKE KULTURE U DVE PANČEVAČKE ŠKOLE – OSNOVNOJ I SREDNJOJ – I VLASNICE KLUBA „BALANS ZA ŽIVOT“

Tražimo rešenja, a ne izgovore!

Činimo li dovoljno za pravilan razvoj naše dece? Je li možemo ostvariti nešto zanimljivije za đaka, bolje, drugačije, efikasnije, osmišljenije? Da li je najvažnije da učenik savršeno vežba? Treba li onoga koji se plaši sprava zbog toga zapostaviti ili kazniti jedinicom? Možemo li svakom detetu prići i ohrabriti ga kroz poligon korektivne gimnastike, kako bi stekao samopouzdanje i pomerio svoje granice? Mogu li samo deca biti kriva za krivu kičmu, za ravna stopala, strah na spravama? Ko je najodgovorniji da učenicima na času fizičkog vaspitanja bude lepo i zanimljivo, edukativno i smisleno? Ovo su samo neka pitanja koja je, vrlo kompetentno, u našem i vašem sportskom magazinu „Praštanje uspeha“, u rubrici „Igralište“, postavila Dragana Stojnić, profesorka fizičkog vaspitanja, svima nama: roditeljima, stručnjacima, pedagozima fizičke kulture, sebi samoj…U ovom originalnom autorskom tekstu vrsna profesorka ima odgovore

Sportski pozdrav svima koji čitaju ovu zanimljivu rubriku! Evo, došao je red i na mene.Moje ime je Dragana Stojnić, a profesorka sam fizičkog vaspitanja i radim u dve škole: Osnovnoj školi “Sveti Sava” i Mašinskoj školi „Pančevo”. U obe škole imam divne kolege i svi mi, koji delimo sale sa svojim učenicima, srećemo se sa istim problemima. Naravno, o mnogo čemu je ovde, u popularnoj rubric i„Igralište“, u portalu „Praštanje uspeha“, već više puta bilo reči. I sve je tačno tako – uz specifičnosti koje nosi svaka škola za sebe. I ja tu ne bih ništa više dodavala!

Međutim, pitanja koja sebi postavljam jesu: Činimo li dovoljno, možemo li nešto bolje,više, drugačije? Mislim da nas ljubav prema pozivu sve povezuje i čini jedan divan krug ljudi koji zrače pozitivnom energijom, bez obzira na sve probleme. Sport traži samo uporne borce koji, uz ljubav prema deci, čine upravo ono što smo mi.

Zbog toga, mislim da nema mesta izgovorima kako su nam sale loše, neopremljene, dosadne i jednolične, jer deca su najmanje kriva za to. Usudim se reći da sve direktno zavisi od svih nas. Moje traganje u rešavanju postojećih problema, odvelo me je u neiscrpni svet korektivne gimnastike, grane fizičkog vaspitanja u kojoj ima mesta za sve. Postojeći plan i program, koji treba sprovesti tokom školske godine, ima svoje manjkavosti i susrećemo se sa nemogućnošću dece da ga ostvare. Uvek će biti neko dete koje se susreće sa strahom, makar i kozlić da preskoči ili bilo šta drugo, ali uvek postoje pitanja: Da li je to i najbitnije, treba li učenik da zbog toga bude zapostavljen ili da ga kaznimo jedinicom?

Odmah da kažem da nemam takvo mišljenje. Moj je stav da decu treba sačuvati, korigovati nedostatke i pokazati im put, pa makar i da mnogo toga nije savršeno. Svakom detetu možemo prići i ohrabriti ga kroz poligon korektivne gimnastike, da stekne samopouzdanje i pomeri svoje granice. Deca ne mogu biti kriva ni za krivu kičmu koju imaju, ni za ravna stopala, niti strah na spravama. Krivi smo mi, veliki, koji smo im nametnuli takav trend, kao i okruženje u kojem odrastaju. Upravo korektivna gimnastika ispravlja sve te nedostatke i pruža mogućnost da se svako dete uklopi i učestvuje u fizičkim aktivnostima koje ga čine lepšim i zdravijim.

Raznolike vežbice, igrice, poligoni daju mogućnost da se svi postavljeni zadaci ispune na jedan drugačiji i zanimljiviji način. I ovde nema limita, ograničenje je jedino naša mašta. Svedok sam pozitivnog uticaja korektivne gimnastike na dečije telo i psihu, što mi dodatno daje motiva i snage da idem dalje, pomeram granice i proširujem svoje znanje.

Prvi put mi se u školi ukazala mogućnost da radim korektivnu gimnastiku, i to kroz projekat koji je odobren od Pokrajinskog ministarstva za sport i omladinu. Trajao je dve uspešne godine i tada nisam ni bila svesna da je to samo početak. Zapravo, bio je to moj put ka otvaranju sopstvenog kluba korektivne gimnastike “Balans za život” koji je ovih dana proslavio i svoj prvi rođendan.

Poenta mog pisanja je da ne tražimo izgovore, već rešenja. A ona su tu oko nas, samo treba da ih prepoznamo. Mi smo kreatori našeg časa i nije slučajno da deca još uvek najviše vole fizičko vaspitanje. To nam daje odgovornost da im na tim časovima bude lepo, zanimljivo, edukativno i smisleno. Pa, drage kolege, izvolimo! Kada smo birali da upisujemo naš takozvani fakultet, popularni DIF, nismo mislili kolika će nam biti plata, već nam je ljubav prema pozivu bila glavni motiv.

Zato, samo napred, nema nazad! Tamo smo već bili!

Pozdrav svima, od vaše koleginice Dragane!