ROĐENI POBEDNIK: IVAN PETKOVIĆ, ŠEF STRUČNOG ŠTABA PANČEVAČKOG RUKOMETNOG KLUBA DINAMO, MLADI STRATEG KOJI GODINAMA ZNA SAMO ZA USPEHE NA RUKOMETNIM TERENIMA

Hard worker

Možda je za redovne čitaoce „Praštanja uspeha“ naslov ovog intervjua, napisan isključivo na engleskom jeziku, pomalo iznenađujući i neobičan. Međutim, često nam se dešava da baš u nekom stranom rečniku pronađemo bolje izraze, rečenice ili sintagme, za nešto što više odgovara onome što želimo da napišemo, ili kažemo, čitalačkoj publici. Zato sam se ovoga puta namerno opredelio za engleski jezik u naslovu teksta. Mislim, a verujem da ćete me iskreno podržati u tome, da sintagma HARD WORKER mnogo bolje objašnjava ličnost sportiste koji marljivim i napornim radom – odgovorno, ozbiljno i veoma posvećeno – obavlja svoj posao. Takav je upravo i junak naše današnje priče – Ivan Petković, nekada sjajni rukometni golman, a danas fenomenalni trener.

Za rukometnu igru Ivan Petković se zainteresovao kao dvanaestogodišnji dečak, i to na platou iza zgrade u centru Pančeva, u blizini gradske biblioteke. Tada su njegovu pažnju privukla dvojica komšija koji su se dodavali „lepljivom“ loptom, pa je bilo logično da Ivan svoju znatiželju zadovolji u RK Dinamo. Prvi učitelj bio mu je profesor Blagiša Simić, vrhunski pedagog i rukometni znalac, koji mu je od prvog treninga odredio mesto između rukometnih stativa gde je ostao do kraja igračke karijere. Na golu pančevačkih žuto-crnih ostao je do punoletstva, prošavši kroz sve mlađe klupske selekcije. Za talentovanog Dinamovog golmana brzo se pročulo širom zemlje: Već 1991, kao petnaestogodišnjak, sa saigračima se obreo u Tuzli, na poslednjem prvenstvu Jugoslavije, pošto je Dinamo j bio najuspešniji u Vojvodini, pa tako stekao pravo da se nadmeće sa najboljim klubovima iz ostatka nekada velike države. Osim toga, istakao se i na turniru u nemačkom gradu Braunšvajgu, jer je u vreme sportskog odrastanja Petkovića i vršnjaka bilo je uobičajeno da se svake godine odlazi u Nemačku, na poznati međunarodni turnir. Podatak vredan pažnje u njegovoj biografiji kazuje da je već kao šesnaestogodišnjak uvršten u prvi tim RK Dinama, gde su ga stariji igrači – Vlada Vidić, Andrija Kovač i Aleksandar Vig – prihvatili su kao sebi ravnog, što je bio uspeh vredan pažnje i ostvarenje dečačkog sna.

PORODICA TRPI, ALI RAZUME

Pre nego što ćemo početi razgovor za naš sajt, sugerisao mi je da obavezno pomenem njegovu porodicu. Petković je otac Stefana i Andree i suprug Lile.

– Ti znaš koliko vremena provodim van kuće, posvećen rukometu. Porodica trpi, ali oni imaju mnogo razumevanja za ovo što radim. Koristim svaku priliku i slobodan trenutak da budemo zajedno i uživamo. Zahvalan sam svojoj supruzi za posebnu brigu o deci, a podršku imam i od brata, kao i roditelja-iskren je Petković, koji s mnogo emocija pominje svoje najmilije.

SPORTSKI USPEH NIJE ČUDO, ON SE STVARA

Ivanov veliki talenat, kao i strastvenost na terenu, nije promakla stručnjacima, a Dragan Vrgović, nekada i sam sjajni golman pančevačke sportske ikone, poveo ga je u Jugović iz Kaća. Vrgović se, s razlogom, posvetio razvoju mladog Pančevca, pa prijateljstvo između njih ne bledi ni danas, posle nekoliko decenija poznanstva. U to vreme, a slično je i sada, Kaćani su okupljali najtalentovaniju decu Jugoslavije, rukometaše koji su kasnije, često, postajali reprezentativci i pravili ozbiljne sportske karijere u najjačim evropskim klubovima. Petković se tako našao u društvu vršnjaka koji su, osim igre, imali zadatak da istraže svet rukometnih korena. Ta škola, a sada se to najbolje vidi, bila je njegov univerzitet, poseban svet i temelj svega što će kasnije ostvariti. Saznao sam, Ivan je „rastao“ uz Milovana Ercega, iskusnog čuvara mreže, a uz njih je stasavao Arpad Šterbik, koji je kasnije postao jedan od najboljih golmana na planeti. Četiri godine u klubu iz mesta nadomak Novog Sada ostaće za nezaborav.

Zatim je usledio povratak u pančevački Dinamo, a posle dve sezone, put ga nosi u Novi Pazar. Kasnije ga Bogosav Perić poziva u Sloveniju, gde je u Sežani ostavio odličan utisak, pa je prelazak u Rudar iz Trbovlja došao kao logičan sled dešavanja u njegovoj karijeri. Tada, u ovom klubu, igrala su čak četiri slovenačka reprezentativca: Jani Čop, Nenad Stojaković, Zoran Senčar i Rok Teržan, a mladi golman Prošt sada nastupa u Bundes ligi. Ivan Petković često ističe da je taj period od četiri godine jedan od najlepših u njegovoj sportskoj karijeri.

Iz Slovenije je usledio povratak u Srbiju, to jest, odlazak u Metaloplastiku, pa u Mladost iz Čačka, gde mu je trener bio Nikola Marković, sugrađanin i prijatelj. Ipak, ta sezona neće ostati u pamćenju po lepom. Razlog je teška povreda kolena. Posle višemesečnog oporavka, usledio je još jedan povratak u Pančevo, a nakon četiri pune sezone, ovde je bio kraj igračke karijere. Interesantno, uvek se na neki čudan način izjalovio Petkovićev odlazak u inostranstvo, ne računajući Sloveniju, a to, kako i sam kaže, ostaje kao jedina žal dok je igrao rukomet.

Reklo bi se, više nego pristojna karijera. Petkovića sam upoznao davno, više se ne sećam kad i gde, ali ga pamtim kao „vojnika „ Dinama. Gledao sam ga i u Kaću, pratio šta radi. On je jedan od ljudi koji poštuju i sve nas oko terena. Redak je to dar. Valjda smo zato ostvarili prisan kontakt, pa gde god da je radio kao trener, uvek me zvao da budem blizu njega i pratim šta se dešava. Čak, pre mislim da sam bio deo njegovog tima, nego hroničar sa rukometnih terena. Tako je i danas, dok predvodi RK Dinamo. Do sadašnjih uspeha nije došao slučajno ni lako. Dug proces sazrevanja, kao sportskog učitelja, nije ništa neobično, ukoliko želite da uspete. Njemu je baš to pošlo za rukom. Ranije nije želeo da, kako se to veli, izbroji do deset, pre nego što saspe istinu u lice. U međuvremenu je spoznao da otvorenost često ume da izazove brojne probleme. Za razliku od mnogih kolega, Petković je spreman na žrtvu na svim oltarima, jer, dobro zna da se uspeh stvara, da nije reč o nikakvom čudu. Često, kad ga gledate kako reaguje kraj terena, s kakvim temperamentom i strastvenošću vodi utakmicu, on je u klasi ratnika. Ideja pobednika njegova je primarna misao. Još je važnije što ume da je prenese na svoje izabranike. Možda je malo poznato, ali junak naše priče, od kada je rukometni strateg, ima mnogo više pobeda nego poraza. Mnooogo više!

ŽELITE USPETI? ONDA PITAJTE PETKOVIĆA!

Ipak, možda se pitate: Šta Ivana Petkovića čini izuzetnim za srpske uslove? Za četiri godine, sa tri različita kluba, uspeo je da ostvari rekord za Ginisa. Naime, sa kačarevačkim Jedinstvom ušao je, kao najbolji, u Prvu ligu Srbije. Zatim je sa ŽRK Pančevom, uz trideset uzastopnih pobeda, stigao do Super B lige, a pančevački Dinamo uveo u elitno rukometno takmičenje u našoj zemlji, pa već u povratničkoj sezoni sa Pančevcima stigao do titile viceprvaka. Uz to je osvojio Kup Vojvodine i igrao završnicu najmasovnijeg takmičenja u našoj zemlji.

Dakle, reč je o celini poželjnih vrednost i u jednom čoveku: Školovao se u Novom Sadu, edukovao kod Dušana Popovića, nekada igrača pančevačkog prvoligaša. Možda je tajna uspeha i to što Petković voli da uči, nema mira, rukomet ne smatra poslom, a inspiraciju nalazi na svakom mestu. Čak i u Danskoj, kod nekada poznate igračice Dinama, sugrađanke – Olivere Kecman, koja na severu Evrope odavno uživa veliki ugled. Na vreme je Ivan shvatio da normalan učinak proizvodi iste takve rezultate, i da pobednik dobija sve. Zato uvek gleda unapred, a rad kvalifikuje kao moć i sredstvo da se dosegne uspeh. Ovogodišnji Dinamov uspeh u Super A ligi svrstava ga u trenere iz grada na Tamišu s najvećim rejtingom. Međutim, zna mladi strateg da posao nije gotov u jednoj uspešnoj sezoni. Ono što sledi je pravi izazov za njega.

Nisam želeo da ga uznemiravam tokom trajanja plej-ofa elitnog nadmetanja, pa se zato tek sada pred vama nalazi priča o fenomenalnom učinku mladog trenera. Siguran sam, poštovani čitaoci, da ćete biti zadovoljni, jer iskrenost sagovornika ni ovog puta nije izostala. Sedimo u „Dvorištu“, a pre nego što sam uključio diktafon, pominjem mu braću Perić, Nenada i Filipa, bivše sportiste, fudbalere, danas ugledne privrednike, ljude koji stoje na čelu „Geovizije“ i „Finet-inžinjeringa“ odgovarajući na pitanja kako ide sa sajtom, ima li nekog ko razume na pravi način čime se bavi „Praštanje uspeha“. Čim je stigla kafa, počela je i priča.

Čitaoci „Praštanja uspeha“ imaće priliku,da pročitaju najzanimljivije detalje iz tvoje igračke karijere, ali me u ovom trenutku najviše zanima kako si se opredelio za trenerski posao?

– To je interesenatno. Ti znaš, iz golmanske perspektive, tokom utakmice sva dešavanja na terenu se bolje vide. Kako funkcioniše napad, a odbrana posebno. Dok sam još igrao, pri kraju karijere, umeo sam da kažem treneru neka svoja zapažanja, a to je donosilo rezultat. Tako, malo po malo, shvatio sam da imam to nešto, primećujem što drugi možda ne vide, i tako je to krenulo.

Mnogi misle, posebno oni koji nisu dovoljno upućeni, da biti trener nije ništa posebno, da sve zavisi od sposobnosti igrača. Težak je to rad, ali, vredi potruditi se. Da li se slažeš?

– Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali to je olako shvatanje sporta uopšte. Ja sam čovek koji 24 sata misli o rukometu ili radi na terenu. Volim da učim, da se posavetujem, tako da nije to baš tako jednostavno.

PRIJATELJSTVO S OLJOM

Olivera Kecman, nekada naša reprezentaivka u rukometu, rođena Pančevka, godinama živi u Danskoj. Ona je ostvarila sjajnu karijeru i u Nemačkoj, a kasnije se preselila na sever Evrope. Ona se sada, takođe, bavi trenerskim poslom, ali ima iskustva i oko rukovođenja u sportskom klubu. U Danskoj je veoma cenjena, uspešna je na mnogim poljima, a pomaže i Petkoviću da se rukometno usavršava.

– Poznato je koliko je rukomet u Danskoj popularan. Tamo je to sport broj jedan. Sa Oljom sam ostao u kontaktu, često odlazim kod nje, a u međuvremenu je mojoj porodici je pomogla i sa privatne strane. Dugujem joj veliko hvala za sve. Reč je o sjajnoj osobi, u svakom smislu te reči – ističe Ivan dok razgovaramo o bitnim detaljima iz njegovog života i karijere.

ZA DINAMOV PREPOROD NAJZASLUŽNIJI SAŠA PAVLOV

Da se okrenemo malo RK Dinamu. Preuzeo si žuto-crne 2010. godine, odmah iz patika, što bi se reklo, u ne baš sjajnom trenutku. Tada je započela tvoja trenerska karijera. Kako bi opisao taj period?

– Želim prvo da istaknem da sam tada bio, ali i sada sam, veoma zahvalan ljudima iz kluba što sam dobio priliku da radim u Dinamu. Imali smo svega pet bodova i bili u dosta nezavidnoj situaciji. Međutim, znam da smo od tog trenutka učinili podvig. Osvojili smo 18 bodova do kraja i sačuvali superligaški status. Sledeće sezone, otišli su Radanović, u Partizan, pa golman Ćućuz, kao i još petorica igrača, pa smo bili u velikoj nevolji. Nekako, ali dosta kasno, sastavili smo tim za narednu sezonu. Hoću da naglasim, tada ja nisam imao ni licencu da vodim prvi tim, pa su me „pokrivali“ Ilija Vignjević, Milan Đekić i Vlada Mihjalović. Zbog toga sam im veoma zahvalan. Upisao sam školu za operativnog trenera, završio je, ali nisam imao iskustva za vođenje prve ekipe, što je prelomno uticalo da se rastanemo.

Bio je to period, dramatičan za RK Dinamo. Mnogi ne znaju, ali umalo da se sa muškim klubom dogodi ono što je Ženski rukometni klub Dinamo doživeo, kada se ugasio. Ipak, na sreću, i to zahvaljujući jednom čoveku, to se nije dogodilo.

– Tako je. Pojavio se gospodin Saša Pavlov, sadašnji gradonačelnik Pančeva. Bilo je pitanje dana, bolje reći sata, da se Dinamo ugasi. I samo zahvaljujući g. Pavlovu, to se nije dogodilo. On je svojim umećem pokrenuo sve na bolje, animirao ljude, pokrenuo ceo mehanizam, i evo dokle smo stigli. Sasvim sigurno, on je čovek najzaslužniji za sve ove uspehe Dinama. Meni je to bilo fascinantno, jer su se njegove ideje, koje je nama tada predočio, činile kao nemoguća misija. Ali, ne samo da su se ostvarile, već se uradilo i mnogo više. Moram da pomenem i Batu Lukića, generalnog sekretara, koji je meni, dok sam vodio tim, bio od velike pomoći.

Posle tog perioda provedenog u Dinamu, odlaziš u Kačarevo. Preuzimaš „Jedinstvo“. Čini se da je to bio prelomni momenat u karijeri?

– Kačarevo je bilo i ostalo rukometno mesto. Uvek se tamo igralo dobro. Kad sam stigao, bili smo treći, četvrti. Došao sam da pomognemo klubu, ali da se i ja što više trenerski osamostalim. Tada je igrao Mitanovski, braća Cvetković, pa Sretenović, svi sjajni momci i odlični sportisti. Svi momci su dali maksimum. Ostvarili smo devet pobeda i napravili istorijski uspeh prolazom u viši rang-Prvu ligu. Žao mi je što je sada Jedinstvu ne ide najbolje, ali se nadam da će se vratiti na stare staze. Kad si me pitao o prelomnim trenucima u karijeri, to je tačno. Naučio sam tada mnogo, pre svega oko nekih detalja koji su doprineli da se moja karijera razvija uspešno. Tu mislim na kontinuitet u radu i koliko je bitno imati ga.

Onda dolazi nešto potpuno drugačije i novo. Stiže poziv iz ŽRK Pančeva?

– Svakako da sam bio iznenađen. Ipak, prihvatio sam taj izazov. Rukomet mi je u krvi, što se kaže, volim da učim, a malo sam se i raspitao kako da sve to izvedem, jer u Pančevu živi dosta trenera koji su radili sa devojkama.

TVORAC NOVOG ZLATNOG DOBA PANČEVAČKOG RUKOMETA

Ne samo da si uspeo, već si ispisao sa rukometašicama Pančeva zlatne stranice istorije ovog kluba. Pričaj mi malo o tome.

– Bile su to dve nezaboravne godine u mom životu. Radio sam sa sjajnim devojkama, a uprava kluba je omogućila sve uslove. Ostaće zapisano da smo ostvarili 30 pobeda u nizu, što nije uspelo nijednom klubu u srpskom rukometu. Preskočili smo dva ranga i malo je nedostajalo da stignemo i do Super A lige. Dok razgovaram s tobom, prilika je da se svima zahvalim, posebno devojkama i tadašnjem Upravnom odboru kluba. Bila mi je čast da treniram te devojke, a bio je to drugi put, posle Kačareva, da ostvarujem istorijski uspeh.

Posle toga, eto Tebe ponovo u tvom Dinamu. Usledile su godine koje niko ko voli sport u Pančevu ne može da zaboravi. Stižemo do

zlatnog doba RK Dinama. Zar ne? Ne može se pričati s Tobom, a da

te ne podsetim na prošlu sezonu, to jest prolaz iz Super B lige u elitu. Da prvo prozborimo o tome, jer, po meni, to i jeste početak velikog uspeha?!

– Tačno tako. Ti znaš, imao sam u timu deset momaka, ne starijih od dvadesetak godina, a samo je Branko Radanović, svojim autoritetom i igračkim umećem, dopunio tu mladost na terenu. Bila je to ozbiljna sezona, s mnogo uspeha, a baš je Radanović, u poslednja dva susreta, kad je trebalo završiti posao, dao ono najbolje, a mi smo se vratili tamo gde nam je i mesto, među najbolje srpske timove.

Usledilo je tek ono pravo?

– Šta je tu interesantno. Dobro smo uradili prelazni rok, doveli Žujovića, Ivoševića, Distola i golmana Radulovića, a pristanak Radanovića da nastavi s igrom bio je ključni momenat u konstruisanju tima, jer ostatak ekipe

činila su ista ona deca koja su prošla u viši rang. Šta su oni svima nama pokazali? Strepeo sam i brinuo kako će oni reagovati pod pritiskom, u eliti, i pitao se da li mogu da izdrže kntinuitet dobrih igara i pobeda. Pokazali su, na sreću, da su dorasli i tim izazovima. Pokazali su karakter

i volju da napreduju. Izuzetno je važno, i to želim da kažem, ne može se uspeti u bilo čemu ako nemate podršku. Kada klub vode ozbiljni ljudi, kad imate i gradsku podršku (a Saša Pavlov, kao izuzetan sportski radnik, uvek je bio uz nas) onda možete u miru da radite, da se posvetite onome što vas čeka. Kad smo došli u situaciju da možemo više od očekivanog, tu smo priliku iskoristili. Podsetiću na momente kad smo dobili Metaloplastiku, Šamot i Partizan, sve u nedelju dana, što se kaže. To je nekako prelomilo sve nas da povisimo ciljnu granicu. Teška sezona je za nama. Deset meseci rada je mnogo teško izgurati, ali zajedno smo sazrevali, bili najbolji kad je najviše trebalo, i to je donelo uspeh.

Da ne zaboravimo Kup Vojvodine i Srbije.

– Naravno da ne smemo. Osvojili smo Kup naše pokrajine u Bečeju. Odlično smo uradili pripreme, i to je mnogo doprinelo uspehu. Zahvalio bih se još jednom svima u klubu. Uvek istaknem igrače kao najbitnije, ali to je poznato, ne može se do ozbiljnog rezultata, ako nemate iza

sebe sistem. Pohvale svi zaslužuju. Sve što sam tražio od rukovodstva, dobio sam. Išli smo na teška gostovanja dan ranije, obavili pripreme, a sve je to doprinelo da budemo odlični i u Kupu.

Bilo je mnogo izazova i za tebe lično, kao trenera. S mnogo novih detalja si se susreo, zar ne?

– Tako je. Prolaskom u plej-of došli smo u situaciju da igramo sreda-subota, pa se nadovezala i završnica Kupa Srbije. Ti mikro ciklusi, kad je reč o trenizima i pripremi utakmica, bili su nešto posebno i iz trenerskog ugla. Nisam se ranije s tim susretao, ali, nisam sujetan, volim da pitam, učim od iskusnijih, pa sam tako činio i sada. Trebalo je oporaviti igrače, prevazići te sitne povrede, ali uspeli smo i u tom delu. U plej- of smo krenuli dobro, iz prve tri utakmice uzeli smo pet bodova, nastavili s visokim ritmom. Hteli smo da pobedimo svaku utakmicu, a na kraju smo stigli do drugog mesta i ispisali zlatnim slovima klupsku istoriju. Samo da podsetim, u poslednja četiri kola ostvarili smo isto toliko pobeda, što je podatak koji je ukrasio sezonu.

Ti si jedan od trenera koji voli da podeli uspeh. Često ističeš saradnike, igrače stavljaš uvek na prvo mesto, a ne zaboravljaš ni klupske čelnike. Lepo je to čuti.

– Ništa se u životu ne dešava slučajno. Ovaj proces traje osam godina i nije Ivan Petković samo zaslužan za ovaj veliki uspeh. Drago mi je i zbog Saše Pavlova koji je klub preuzeo, maltene, pred gašenjem, ali upornim radom, dobrim rukovođenjem, došli smo do toga da je RK Dinamo drugi po vrednosti u Srbiji. Sve se isplatilo, a verovanje u ono što radite uvek donese uspeh.

KOORDINATOR U RS VOJVODINE

Dobar rad uvek donese rezultat, ali se i daleko čuje. Uspesi Ivana Petkovića retko koga su ostavili ravnodušnim, pa se nismo začudili kad su mu čelni ljudi Rukometnog saveza Vojvodine ponudili mesto koordinatora svih mlađih selekcija u našoj pokrajini. O tome priča:

– Lepa priča. Počastvovan sam za ukazano poverenje, jer znam da imamo dosta dobre i kvalitetne dece. Želim sa kolegama da podelim znanje, da ih uputim na neke detalje koji mogu da utiču da se klinci razvijaju na pravi način, da na kraju izrastu u dobre ljude i sportiste. Za sada ide sve kako treba, anadam se da će i na ovom planu biti dobrih rezultata – naglasio je naš sagovornik.

A SADA EVROPA I NOVO PISANJE ISTORIJE!

Pri kraju razgovora da Te pitam za planove. Produžio si ugovor, a šta sada čeka dinamovce u narednom periodu? Već su stigla i prva pojačanja.

– Minulog rada u sportu nema, uvek to ističem. Nažalost, dok razgovaramo, još ne znamo da li ćemo igrati SEHA ligu ili naše prvenstvo, a tu je i EHF kup, drugo po vrednosti takmičenje u Evropi, a to bi trebalo da bude i orijentir za naše planove. No, šta da se radi. Nismo u euforiji, vratili smo se obavezama. Prelazni rok je već počeo za nas. Produžio sam ugovor sa klubom i hvala na tome. Srećan sam što je Dinamo u

meni prepoznao mladog trenera, ne manjka mi ambicioznosti i lako smo se o svemu dogovorili. Došli su Veselin Jelić i braća Dimitrić, sa nekim igračima je produžena saradnja, recimo sa Žujovićem i Radulovićem, a klupski čelnici nastavljaju da rade na dovođenju pojačanja. Takođe, želimo da zadržimo okosnicu tima, da se još više posvetimo mladim igračima, našoj budućnosti, a oni su već pokazali ozbiljnost i umeće. Trener sam koji voli mlade igrače i oni znaju da uz ozbiljan rad mogu da računaju i na minutažu. Malo je nezgodno pričati o planovima, iz već rečenog razloga, ali pripreme ćemo početi 1. avgusta, a ići ćemo i u našu staru bazu, u Bečej, i to je ono što već sada mogu da potvrdim.

Ne mogu da završim razgovor a da te ne pitam o fenomenu praštanja uspeha. Šta nam možeš reći o tome?

– U Srbiji nikada nikome nisu oprostili uspeh.

Ivan Petković u sebi nosi, pored velikog talenta i određenu superiornost i harizmatičnost. Temperamentan je za više ciljeve i uvek želi da nadjača sve i svakoga. Postavlja standarde u igri, a šta tek reći o rezultatima. Često, skormnost i vaspitanje ne dozvoljavaju mu da istakne koliko je ispred kolega, ali, vidi se to sa strane, nemoguće je prevideti ovu činjenicu. Kod njega u radu nema demagogije i ironije, nameće svoje stavove, jer oni donose uspeh, a autoritet je izgradio znanjem. Igrača ne možete prevariti. Brzo se vidi ko ume, a ko ne. Malo je vremena prošlo od kad je popularni Petko počeo trenersku priču, ali ima dovoljno prostora da se još više ostvari. Rad u RK Dinamu je njegova najbitnija referenca. To bogatstvo donosi i reputaciju. Sreća, on stoji čvrsto na zemlji, a to je jedan od uslova da se još više proslavi. Samo sačekajmo, pa ćemo se i u to uveriti.

Razgovar vodio: Slobodan Damjanov
Fotografije iz privatne arhive