sportski magazin

/
/
SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju s vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 ISTINOČEŽNJA

 

 

 

ZORICA I SINIŠA POMAR

 

Posebni ljudi, tako bih, jednostavno ali upečatljivo opisao bračni par Pomar. Zorica je direktorka Gimnazije „Uroš Predić“, ranije profesorka geografije, u toj obrazovnoj ustanovi. Siniša, godinama već radi u jednoj firmi koja se bavi registrovanjem vozila, kako bi bezbedno izašla na drumove.

Poznajem ih pola veka. Kako to, možda će pomisliti neko od vas? Lako ću objasniti. S obzirom na to da smo zajedno odrasli u pančevačkom naselju Tesla, ista generacija, pa smo od prvog razreda osnovne škole, na neki način povezani.

 

Naravno, godine čine svoje. U međuvremenu, oni su, od ljubavi iz školske klupe, postali roditelji, potpuno se ostvarili u tom i poslovnom smislu. Nismo se često viđali, ali, kao da smo znali sve jedni o drugima. To je ta prednost, pored svih anomalija, društvenih mreža.

 

Sa Zoricom, novo poglavlje našeg češćeg, da ga nazovem druženja, počinje od trenutka kada je naš sin Dušan, upisao pomenutu gimnaziju. Otišao sam svesno kod nje, želeći da mi pomogne, s obzirom da je Biljanin i moj sin, u osnovnoj školi radio po IOP-u. Tad sam najviše, odmah na početku tog životnog poglavlja jednog tinejdžera, osetio svu veličanstvenost jedne osobe. Zorica me ispravljala, kao emotivnog roditelja, svaki put kad bih poželeo nešto drugo za Dukija. Delom i potezima ubedila me, najviše ljudskošću, koliko sam bio u krivu a ona u pravu. Osim što nas je povezala sa Aleksandrom Mihajlović, Dukijevom razrednom, učinila je mnogo toga, da se jedno posebno dete s normalnim potrebama, u školi i van nje, oseća kao kod kuće. Večna zahvalnost pomenutim damama.

 

Siniša u sebi nosi izuzetnu dozu empatije. Skoro da nisam sreo čoveka koji manje priča a mnogo pametnog kaže. Uverio me, dosta puta, čovek koji ume da pomogne, nije samo spasitelj već svetlost koju kasnije koristimo da ne pogrešimo. Uživam kad na FB gde se oglašava, pročitam njegove kratke misli, te životne sentence, kojima nam ukazuje šta oseća i ko mu uliva poverenje. Motori su njegova velika strast i samo onaj ko voli život na dva točka potpuno će razumeti takve ljude. Čitava je to životna filozofija, a ljudi poput njega, smireni i mudri, mogu mnogo toga da nauče one koji su tek zavleli motore i s tim, uglavnom moćnim mašinama kreću na put.

 

Zorica i Siniša su primer, koliko je život pun odricanja, ali lep. Lično, mnogo sam naučio o ljudima, družeći se s njima, dobro razumeo kad je potrebno pustiti da nešto ode, a šta važno zadržati kao ukras života. Ovo dvoje Pančevaca, mojih Teslaša, bili su i još uvek su mi velika podrška. U ovom vremenu kad su pojedinci uspeli da zasene prostotu, predivno je znati da postoje osobe, odvažne da budu svoji, nepokolebljivi i čuvari istine. Hrabri ljudi u smutnom vremenu.

 

Hvala za sve!

 

 

 

DR DALIBOR DANIČIĆ

 

Iskren i potpuno siguran u ovo što pišem, junak ove priče, prava je dragocenost u vremenu koje živimo. Dalibora sam upoznao u crkvi, preciznije, parohijskom domu, posvećenoj caru Konstantinu i carici Jeleni, u pančevačkom naselju Kudeljarac. Došao je tada, zato što godinama prijateljstvuje s o Brankom Božićem, starešinom, pomenutog hrama.

 

 

Bilo mi je drago što ga srećem, jer sam već dosta toga znao o njemu. Naime, dr Dalibor Daničić, rodonačelnik je Ultra Trkač Srbije, bivši difovac, čovek koji priprema i radi sjajne priče za Građansko novinarstvo, a čak tri puta uspelo mu je da savlada Trku Divova (340km sa vertikalnim usponom blizu 30000m (što je visina od tri Everesta), za vremenski limit od 150 sati), dakle i sam podviznik sa posebnim silama u sebi.

 

Bio je tada, kao i svaki put kad bi smo se sreli, neposredan, a najviše mi se kod njega dopada, ono što propoveda-tako i živi.

 

Ako ste ikada videli neki njegov intervju koji je filmovao na pomenutom Građanskom novinarstvu, a na You Tube kanalu, veoma je gledan taj serijal, autor poštovan, zato što svojim narativom, znanjem, umećem i pitanjima sagovorniku, podstiče da taj, neko drugi, do tančina pojasni svoj životni put, nešto novo naučimo, saberemo se, spasimo. Raznoliko je to društvo, od crkvenih verodostojnika, a vera je omiljena tema Daničića, do interesantnih ljudi, književnika ili muzičara, osvešćenih u ovoj poziciji života koja guta sve pred sobom.

 

Takođe, da ga nazovem pokretom, nadam se da se Dalibor neće naljutiti-Ultra trkač, on u beogradskom naselju Košutnjak, na obližnjem terenu, i drugim mestima, poput nekih manastira, okuplja ljude, slične sebi, koji delanjem, fizičkim i umnim, lakše stižu do praskozorja.

 

Veoma je aktivan na društvenim mrežama, što omogućava širem auditorijumu da dopre do njegovih misli, ideja i ostvarenosti, a ti alati, da se stigne do publike, velika su pouka svima koji bi želeli da se bave sličnim avanturama.

 

Ipak, ima jedna tema, meni posebno draga, a reč je o roditeljstvu. Dalibor i njegova supruga Milica, lekar, nedavno su dobili sina Zariju. On svoje pratioce skoro svakodnevno, obaveštava kako se njihov prvenac razvija, uči i posmatra svet oko sebe. Malo je reći da sam oduševljen, skoro svi koji gledaju odrastanje Zakija, slično misle. Potpuno je sjedinjen s prirodom, obožava životinje i one njega, a način kako ga roditelji vaspitavaju, pravi je putokaz za mnoge koji žele potomstvo. Hvala Gospodu da možemo da vidimo, upoznamo i ljude poput Dalibora i Milice, roditelje, kakve, mi, sad već sredovečni, pamtimo iz našeg detinjstva.

 

“Sve istražujte dobra se držite” rekao je sveti apostol Pavle, a ja bih tako, u ovoj divnoj misli, opisao i dr Dalibora Daničića.

 

 

 

 

 

 

Share on facebook
Share on twitter