Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju s vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 ISTINOČEŽNJA

 

 

 

MILAN JEREMIĆ

 

Razna se čuda dešavaju, svako od nas, zna za neko. Tako i ja, koliko god da sam srećan i ponosan, što sam odrastao i još uvek sa svojim najmilijima živim u pančevačkom naselju Tesla, toliko opevanom, ne samo s moje strane, ponavljaju se lepe stvari.

 

Pre izvesnog vremena, u zgradi u kojoj živim, još malo tome će punih šest decenija, primetim čoveka, rekao bih komšiju. Viđamo se na stepenicama, oko ulaza, kod parkinga. Znam da ga poznajem, a da se setim odakle i kako, ne ide, pa ne ide. I onda, kaže mi moj Mrgud Bojović, jel si primetio Jeremu u našoj zgradi? Kog Jeremu, pomislio sam, pa mi onda Bojović objasni.

 

 

Sve se najednom razbistrilo. Jerema je, zapravo, Milan Jeremić, nekadašnji talentoani fudbaler. Igrao je zapaženu ulogu u mlađim kategorijama beogradske Crvene zvezde, a onda, pomalo šokantno, već sa 16 godina, otišao je iz srpske prestonice, ni manje ni više nego u Benfiku. Kasnije, vratio se, igrao ponovo, sada kao senior u crveno-belom dresu, pa do kraja karijere, promenio još nekoliko timova, kod nas i u inostranstvu. Teško ćete sresti osebujniju karijeru, a tek životnu priču.

 

A, onda, s obzirom da su Mrgud i on češće u kontaktu, dogovorili su se, da odemo, zajedno na kafu. Tako je i bilo. Leto 2024. bilo je pretoplo, ljudi su slabije izlazili, ali, kad se želi, vremena uvek ima, posebno za prave prijatelje. Onda sam upoznao baš dobro svog, našeg komšu.

 

Slušao sam pažljivo, tad, i posle toga, kad god bi se sreli sjajnog Jeremu. Ima neverovatno iskustvo, mada, po mom mišljenju, još uvek je mlad, jer nema ni 40 leta, posebno, kad je reč o ranom odlasku sportista iz Srbije. Njegova životna priča mogla bi da bude vodič mnogima. Nažalost, on je, rekao bih, prerano prekinuo karijeru, tek na početku, svojih 30-ih, jer, zasiti se čovek svega-kako i sam zbori.

 

Priča, kako on vidi današnji fudbal i sve drugo oko njega, posebno kad je reč o trenerima, tkz struci, posebno je zanimljiva. Njegov ugao gledanja je oštrouman, zato što je i njegov sin Mihajlo u tim vodama, nastupa u mlađim kategorijama OFK Beograda, golman je.

 

Milina je slušati Jeremu. Oduševio me, zato što u tim rečima, iskazanim mislima, nijanse i finese dominiraju. Nije od običnih frazera, koje vidimo i srećemo na svakom koraku. Zato skroz razumem njegovu želju da i sam postane fudbalski trener. Sasvim sam siguran da bi i u tom radu, pedagoško-fudbalskom, bio izuzetan. Lako se primeti, nije od onih koji govore a ne čuju sebe. On, pomalo već radi s klincima iz kraja i svi su oduševljeni.

 

S, obzirom da je rano prekinuo karijeru, a nije želeo da brzo potroši ono što je stekao igrajući fudbal, počeo je da radi i nešto drugo. Zanimljivo, odlično se snašao u jednom segmentu filmske produkcije. Sad uživa i u tome. Na ovom mestu, želim posebno da istaknem, on je otac za primer. Čovek koji zaslužuje poštovanje.

 

 

 

 

TESLA

 

Odmah da razjasnim, u rečenicama koje slede, nisam se trudio da istaknem svoj lokalpatriotizam, već da pišem istinu. Naselje Tesla, u Pančevu, po mom mišljenju, najlepši je kvart grada na Tamišu, najbolje arhitektonsko-građevinski sproveden u delo. Postoji jasan koncept izgradnje, a kad se uzme u obzir da je dobar deo zgrada useljen još sredinom 60-tih prošlog veka, još više to što kazujem dobija na značaju. Ime je dobila po fabrici sijalica „Tesla“ koja je dugo radila i hranila stotine porodica širom Pančeva.

 

 

Fotografiju koju sam iskoritio za ilustraciju svog teksta, punom jasnoćom potvrđuje što vam donosim u tekstu. Vi, koji se ne sećate ovog naselja odranije, ili koji niste živeli u njemu, teško možete i da dočarate tu čarobnost odrastanja, gde su svi, ali zaista, bili komšije i jedni uz druge. Tesla, pre svega, bila je životno osiguranje radničke klase Pančeva. Naseljavale su ga porodice koje su u obližnjim fabrikama počinjale svoj radni vek.

 

Tako, zgrada po zgrada, ono je postalo kultno mesto, sa najviše zelenila i prostora za igru u čitavom gradu. Daljom urbanizacijom, sve do pre nekoliko godina, dok nije postala „Beograd“ ili „Novi Beograd“, a nadam se da će biti snage i volje, da se trud pojedinaca ili grupa, kao investitora, da strpaju novac u džep, zarad, ličnog interesa, uspešno biti sprečen. Vidim, ima mladih koji su spremni na to, zato, bravo i svaka čast!

Tesla i svi koji su odrastali u njoj, kao i ljudi koji su tu odnedavno, imaju neku posebnu ljubav prema tom prostoru, koji je zapravo mnogo više od toga. Jasno, od kad su oko naselja podignuti tržni centar i druge prodavnice, ona je dobila neku novu dimenziju, hajde da kažem, privlačnost, od stranne Pančevaca. To se primećuje i po ceni kvadrata stanova. No, to je za ovu Istinočežnju irelevantno.

 

Ljudi, oni su udahnuli duh Tesli. Kao po nekom kalupu, mlađi su poštovali starije, znao se red u svakom pogledu, roditelji su bili jedini zakon, a graja, posebno dečja, bila je zaštitni znak našeg predgrađa. Jedno vreme, bilo je ovo najstarije naselje u Pančevu, ali, vremenom i to se promenilo. Možemo da se pravimo, kao sve je isto, ali nije. Ipak, jednom stečen šarm, ne može se tek tako izgubiti.

 

Od Tesle, za petnaestak minuta, pešice, stiže se do centra grada, kao i na Kotež, sa jedne ili Strelište na drugoj strani. Isto važi i za Misu. Centar centra smo, što bi se reklo. No, da se vratim na ljude. Čuvamo se i poštujemo i dalje, ma gde nas život, u međuvremenu, odneo. Ko to ne razume, onda ništa.

 

Svi smo prolazni, samo je Tesla večna!