Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju s vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 ISTINOČEŽNJA

 

 

 

PETRUŠA POPOVIĆ

 

Kad sam upoznao uvaženu junakinju ove priče, već je, s pravom, ne samo u Pančevu, nad njom i nama svima, lebdela legenda o najuspešnijem logopedu kojeg grad na Tamišu ima. Biljka i ja smo stigli s našim Dušanom, jer je valjlo da naš sin ispravi govor, kako bi spreman nastavio školovanje. Povremeno, sretali bi se u lokalnom dispanzeru, gde je bila njena, da kažem-ordinacija. Često, ona bi bila puna dece, jer, nije od juče pojava da sve više mališana ne govori kako bi trebalo. Ipak, ona je, koliko sam mogao da primetim, s toliko umeća, znanja i razumevanja, prilazila svakom detetu, prosto me zadivila. S velikim uspehom je rešavala nagomilane brige te dece i njihovih roditelja.

Posebno smo bili radosni, kad nam je jednom prilikom rekla da Duki ima i problem sa sluhom, da po njenom mišljenju ne čuje visoke tonove i da valja raditi na tome, da se to ispravi. Uputila nas je na pravu adresu, ispoštovali smo sve njene savete, a ispostavilo se, ne samo da je bila u pravu, već nam je, kao i našem detetu, mnogo pomogla da jedan problem, za nas skriven, potpuno razobličimo i krenemo u borbu s njim.

 

Vremenom, Petruša je u nama videla, ne samo Dušanove roditelje već i borce, a prava nam je privilegija bila kad smo stekli njeno poverenje. Tako, rad s Dušanom, donosio nam je svima dobrobit, a njeno znanje, samopouzdanje i sigurnost, kako radi s našim detom, kao svakim drugim, doprinelo je da se osetimo sigurnim.

 

A, onda, sasvim slučajno, saznao sam, da je njen sin, Dejan Popović, u to vreme, a reč je o periodu od pre desetak godina i duže, mladi ekonomista i jedan od direktota u Pančevačkoj banci. Međutim, nije to bila jedina posebnost, jer sam Dekija znao iz sportske priče. Naime, on je bio poslednji predsednik ŽŽRK Dinamo pre gašenja tog, nekad najuspešnijeg sportskog kolektiva Pančeva.

 

Znam, lično sam se uverio, s koliko želje i mogućnosti je želeo da se izbegne zla sudbina za tu družinu, ali aveti prošlosti, iskreno, skoro se ništa nije promenilo u lokalnom sportu, bili su moćniji. Nažalost, Deki je odustao i svemu je došao kraj. Ako se ne varam, bilo je to 2009.

 

A, Petrušu, posle mnogo godina, sreo sam lepom prilikom, u Gradskoj biblioteci, na promociji knjige Lazara Sretenovića, jednog sjajnog momka, s kojim je, takođe Popovićka radila dugi niz godina. Prišla mi je da se pozdravimo. Bilo je to 2023. Nije se mnogo promenila, a njen vedar duh, rekao bih, ostao je njen zaštitini znak. Razmenili smo adrese na društvenim mrežama, pa sad, povremeno, znam o čemu razmišlja ova sjajna i plemenita žena.

 

Petruša Popvić je bila i ostala sinonim za uspešan rad s decom. Ona je već godinama u penziji, ali sasvim sigurno, njen duh oseti se dispanzerom gde je decenijama radila. Bez da trepnem, potvrdiću, ličnim primerom, bila je odana, pouzdana i jedinstvena. Dovoljno da se pamti.

 

 

 

 

VOJISLAV UGRINIĆ I ALEKSA JAKŠIĆ

 

 

Bilo mi je potrebno 58 godina života i odlazak u crkvu, najviše na nedeljnu luturgiju u hram cara Konstantina i carice Jelene, u pančevačkom naselju Kudelarac, da bih upoznao osobe, uz koje sam shvatio da postoje ljudi kod kojih život neprestano teče. I eto junaka ove Istinočežnje-Vojislava Ugrinića i Alekse Jakšića.

Prvo su obojica završili fakultet, a potom se okrenuli Bogosloviji u srpskoj prestonici, jer žele da postanu sveštenici SPC. Zapazio sam ih u pevnici, tokom službe, a bolje upoznao u parohijskom domu, gde bi ostali posle pričešća, da popričamo ili popijemo rakiju i kafu. S obzirom da su oni mlađi, s njima se prvo združila naša ćerka Jovana, a potom, sasvim spontano i moja malenkost.

 

Kako neko reče: „Za prvi utisak ne postoji druga šansa“, tako sam se i ja lako uverio da je reč o momcima s kojima bih i u rat. Potreba da kažu nešto tek kad ih pitate, imaju umeće da sve oko sebe pretvore u dobro, vredni, lako prihvate svako poslušanje, ponašanje, govor, sve to uverilo me, koliko god da su mladi-reč je o ljudima.

 

Voja se u međuvremenu oženio jednom Jovanom, takođe, sjajnom mladom ženom, a njih dvoje imaju kćer Kseniju. Tako, sve potpuniji, sad još sigurnije koračaju kroz život. On ima i brata Jovana, a Aleksa ima mlađeg brata Matiju, toliko sličnog, ne samo likom i stasom, mnogi misle da su blizanci. Svi oni, a važno je to da istaknem, međusobno su dobri i uvek tu jedan za drugog i zbog o Branka Božića, starešine pomenute crkve, koji ih je okupio i zagrlio očinski.

 

Tokom leta i jeseni 2024. s njima i još nekim momcima i devojkama, potpuno sličnim, doživeo sam prelepe trenutke. Naime, u srcu naselja Strelište, niče nov hram, a Voja i Aleksa, kad god mogu, a to je skoro svakog dana, kad su tu i majstori, pomažu u izgradnji još jedne svetinje u Pančevu. Tako, hteo sam i ja malo da pripomognem, ostavim makar mali trag u tom stvaranju.

 

Znate, za događaje koji menjaju život treba imati svedoke, a boljih od: Voje, Alekse, Matije, Miloša, Kozme, Predraga, Stefana, Dejana, Nikole, Saše, Bore, Mihajla, dveju Jovana, đakona  Miladina, kao i sveštenika Bojana i Branka-nema.

 

Tih dana, najbolje sam se uverio da su ovi ljudi dovoljno stari da nešto žele i nisu premladi da to ostvare. Oni nisu imali skovan plan, već su radili intuitivno, pomažući jedni drugima i brinući o svakom oko sebe. Toliko sam naučio od njih iz mnoštva situacija. Ne samo zbog tih poslova, već se to svakodnevno dešava, oni zaista imaju opravdanje za svoje postojanje. Oni su, po mom mišljenju, već završili obrazovanje kao ljudska bića.

 

Dela neka govore, a ja kad sretnem dvojicu svojih mladih prijatelja, bilo kad i gde, kao da sam kod kuće.