Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 ISTINOČEŽNJA

 

 

BRANISLAV JELIĆ

 

Generacija, rođeni 1965-1966. prva je kročila u OŠ „Isidora Sekulić“ u pančevačkom naselju Tesla. Kasnije, Jovana i Dušan, takođe su stekli prvo obrazovanje u toj školi, koja je od osnivanja imala sjajne učitelje i nastavnike. Ipak, niko od pomenutih, nije sreo Branislava Jelića, kojeg mnogi poznaju i kao Šekspira, sjajnog predavača geografije i direktora „Isidore“.

 

Osim što sam čuo za njega, ko nije, nisam imao tu privilegiju da popričam s njim, bolje ga upoznam, sve do pre nekoliko godina. Tačnije, on me pronašao preko jedne društvene mreže, jer je video moj tekst o zajedničkom prijatelju Dušanu Milojkovu, velikom srpskom humanitarcu, sportisti, treneru i avanturisti. Analizirao je Duleta, ne samo kao prijatelj već verni hroničar života, toliko upečatljivo, s merom, ali uz hzvalospeve kad je želeo da naglasi svaki njegov podvig, ostao sam zadivljen. Pomislio sam, koliko je važno, u životu imati takvog čoveka uz sebe.

 

 

Potom, Jelić se, kao i dosta poštenog sveta, ne miiri s ovim što nam se dešava, tihim porobljavanjem, pa svojim veštim i umnim komentarima na Fejsbuku, ne samo mene, oduševljava. Njegovi stavovi nikog ne ostavljaju ravnodušnim a iskrenost i hrabrost, toliko nedostajuća osećanja i delovi karaktera, makar mene, uče u kom smeru bi trebalo ići.

 

Ipak, ono što bih najviše izdvojio u ovoj rubrici, jeste jedna priča u vezi s Šekspirom i nama, iz pančevačkog Udruženja građana-Grupa.

 

Iako se sve brzo dešava, a većina nas iz pomenute organizacije nema mnogo iskusta, makar ni u lokalnoj politici, lepo je čuti, kad vam neko, poput Jelića, pružu punu podršku.

 

Tako, u samo jeku kampanje, tokom maja meseca 2024, pred Lokalne izbore u Pančevu, koji su održani 2. juna, on se baš potrudio. Zvao me više puta, snimio je promotivni spot, detaljno govorio o raznim temama na koje bi trebalo da obratimo pažnju, očinski savetovao da ne upadnemo u neki od mnogobrojnih virova…

 

Naš Šekspir, ja to tako posmatram i učim od njega, u nekom je svom, bezgraničnom prostoru koji mu odgovara. Pušta u taj okvir samo one koji su slobodna bića ili teže tome. Monumentalo i za sva vremena.

 

Branislav Jelić, poreklom iz Crne Gore, preci su mu iz okoline Berana, ima u sebi to čojstvo i junaštvo, svojstveno ljudima te provenijencije. Saglasje, um, dobrota i širenje te vere, znam to, čak, mnogo više, nije samo mene dotaklo. Imam veliko poštovanje i čini mi izuzetnu čast, što me prihvatio kao svog i veruje mi.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

OGNJEN AVRAMOVIĆ

 

Junaka ove priče, upoznao sam dok se aktivno bavio rukometom. Kasnije, saznao sam, jer sam prijatelj s Vladom Ristićem, takođe, sjajnim čovekom, da su njih dvojica kumovi. Pomislio sam, koliko je svet mali, bez obzira što, oni imaju jasnu poveznicu-iz Omoljice su, mesta kraj Pančeva.

 

Godinama kasnije, odlazeći u crkvu u pančevačkom naselju Kudeljarski nasip, posvećenoj caru Konstantinu i carici Jeleni, a koju je svojim rukama, uz pomoć Gospoda i prijatelja, sazidao o Branko Božić, starešina ove svetinje, koji je s radošću i dalje obnavlja, a nas okuplja, video sam, makar jednom nedeljno, tokom liturgije i Ogija.

 

 

S obzirom da smo se odranije znali, lako smo ponovo uspostavili bliskost. Ko poznaje Avramovića, koliko god izgledao, samo na prvi pogled, strogo, reč je o plemenitom čoveku. On i njegova supruga Danka, nazvaću je čista srca-modernom herioinom, izrodili su šestooro dece. Osim namlađeg, sva ostala se bave sportom, sjajni su u svakom pogledu, a najstariji sin, Grigorije, tokom leta 2024. sprema se na put u SAD, gde će na studije i da igra košarku, jer, talentovan je za sport i život.

 

Ogi i moja malenkost, zbog dece, sporta i hiljadu drugih razloga, imamo zajedničke teme. Moj utisak, shvatio sam družeći se s njim, ima dobrih ljudi, inspirisani poštenjem, duhovnošću, nečim višim i većim od samog ovozemaljskog života. Koliko je samo lepo, kad to znate.

 

Avramović nema zadršku da prećuti ono što mu se ne sviđa i pohvali ono što oseti kao dobrotu. Takav talenat, u ovom, da kažem-novom ali više nego smutnom vremenu, svojstven je samo odabranima. Zato, uvek je lepo s njim u društvu.

 

Koliko puta pomislim, kako je Danki i njemu uspelo da odgoje čak šestoro dece. U šali, ali za ozbiljno, pomenem mu, da on i njegova supruga više ništa u životu ne bi trebalo da rade. Moderna Srbija, makar ja da znam, posebno ovde u mom okruženju, Banatu, čak Vojvodini, retkost je tolika porodica. Mnogima bi mogli da budu primer.

 

Samo Avramovići znaju kako su pregurali period od rođenja do odrastanja njih šestoro, ali, s obzirom, i sam sam otac, nije mi strano da osetim, tamo gde su ljubav i sloga, uvek ima i za sve drugo. Posebno, drago mi je, nikad nisam čuo neko kukanje sa strane mog divnog prijatelja. Taman posla. Svaku muku i sreću, čovek zasluži, pa sad, na nama je da rešavamo.

 

Ognjen Avramović nije rođen da se menja „pred gledaocima“, da kažem-nama. Svojim životom, načinom kako je vaspitao svet oko sebe, odavno me uverio, postoji taj put i hvala Gospodu, uvek je do nas.

 

Život nam je kao pozorišni repertoar, uvek mora da se osvežava. Ko to zna, lako će dalje… Pitajte Ogija, ako meni ne verujete.