Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

Istinočežnja

 

 

MILAN ĐEKIĆ

 

Pre nego što ća ga videti, sredinom juna( 2024.), kad je napravio gest za poštovanje, jer je, iako je istog tog dana njegova ćerka rekla-sudbonosno-Da, došao na promociju moje nove knjige “Ko je ko u pančevačkom sportu” setio sam se jednog našeg pređašnjeg razgovora, kad sam najbolje shvatio ko je, zapravo, moj sugrađanin Milan Đekić.

 

Slobodno ću reći, legendarni rukometaš Dinama, takvih odavno nema u gradu na Tamišu.

 

O mnogo čemu smo tada zborili, dobro se sećam. Sa Milanom Đekićem, ne moguće je pričati samo o sportu, rukometu, usko gledano, zato što ovaj Pančevac, na privremenom radu u Nemačkoj, tačnije Minhenu, prati sve, mnogo zna, kao da je kod kuće, u rodnom Pančevu.

 

A, kad je tako, lakše je da delimo muku. Obojica, kao da imamo uz sebe neku intelektualnu izvidnicu, sabiramo utiske o našem Pančevu, kojeg, više niko to ne krije, a pošten je, pre svega prema sebi, nije ono, iz doba kada se znalo ko je bob, a ko pop.

 

Đeka i ja smo istomišljenici koji pripadaju istoj orbiti, zato, tiho, za sad, patimo, ali ne želimo da nas ubede kako smo svi isti i da bolje ne može. Voleo bi da dočekamo, obojica, da neko o nama, kada se dese promene, evo, neka budem ja u prvom planu, o meni kaže, kad ga pitaju kako je sada u Pančevu, punog srca naglasi: Mislio sam da će mi biti gore.

 

Družeći se sa Đekom, u jednom trenutku, dok smo pretresali teme, a one su se samo množile, pomislio sam, na Jagoša Markovića, pozorišnog genija, umetnika bez premca, koji nas je nedavno napustio. Kaže, taj nekada vunderkind, a potom perjanica modernog teatra: „Za stvarnost nemam lepe reči, ali život je veći od toga”! Kakava misao za današnju Srbiju, za nas, još uvek nepokorene.

 

Nema tog čoveka koji nije zabrinut za sebe i bližnje, ali, oni veliki, misle i na druge, komšije, prijatelje, važne osobe u svom životu. Tako, Milan ima tu širinu, poznaje ljude i život, pa mu je lakše da razume, ako je samo njemu lepo, ne mareći za svet oko sebe, neće biti da je to sreća.

 

Družeći se s njim, mnogo toga sam naučio, jer, iskustvo može biti dragoceno, poučno, posebno, kad ga deli osoba poput Đeke. On je jedan od ljudi, zbog kojih, “zalazim” u prošla vremena. Tada, bilo je tih oaza, kad je čovek imao gde da predahne. Danas, brzina i htenje da se pošto-poto stigne do uspeha, često varajući, da ne upotrebim teže reči, uznemirava svakog pristojnog čoveka.

 

Milan ima još neobavljenog posla u Minhenu, ali, Pančevo je njegova krajnja odrednica. Taman, stićiće u rodni grad, kad u njemu, ponovo, sve bude potaman.

 

 

 

 

DRAGANA LALOVIĆ

 

„Ništa nije blagotvornije od ljudskog dodira“ izgovorio je svojevremeno, Bobi Fišer, genije koji je igrao šah i tako pogodio suštinu života.

 

A, zašto ovo ističem u Istinočežnji, posvećenoj mojoj divnoj prijateljici Dragani Lalović? Iz razloga, a razmislite samo, koliko puta su vas puta zagrlili najmiliji i drugi, kad je to bilo najpotrebnije? Koliko puta ste imali taj osećaj da niste sami i da ima ko da brine i misli o vama? U tom svetlu ja posmatram junakinju ove priče.

 

Ona je baš takva, najbolja kad je najpotrebnije.

 

 

Pre nego što će postati PR pančevačke Petrohemije, Dragana je bila više nego uspešna novinarka u RTV Pančevo. Nekada, taj medij bio je ponos čitave Jugoslavije. Odlikovao se poštenjem i preciznim inforimisanjem građana, što i jeste osnovna uloga novinarstva. U takvoj redakciji, moja koleginica imala je zapaženu ulogu.

 

Zahvaljujući njoj i sam sam se našao, prvo u Omladinskoj, a kasnije redakciji Radio Pančeva, koje je, takođe, bilo prozor u demokratiju, krajem prošlog veka. Tako, četiri decenije poznajem Draganu, koja mi je uvek bila vetar u leđa, istinski prijatelj i divana koleginica.

 

Već neko vreme, ona bije svoju najvažniju bitku, da, reč je o zdravlju, ali sa svoje dve sjajne ćerke, Anjom i Danijelom, unučicom, sestrom i sebi bliskim ljudima, dobro zna, život je uvek vera, hrabrost i entuzijazam. Zato znam i ovo će proći.

 

U poslednje vreme, posebno kad je izašla prva Istinočežnja, viđali smo se, jer sam želeo da ona vodi promociju, pomenutog dela. I zaista, u leto 2023. u bašti poznatog pančevačkog kafea „Galerija“, kao i uvek bila je sjajna. Iznenadila me, jer se nismo mnogo dogovarali u vezi sa samom pričom, u tim uslovima, prepustio sam joj da sama sve pripremi, što je učinila, na samo njoj znan način. Svi, a bilo je više od 100 ljudi, prijatelja i znatiželjnika, lako su mogli da se uvere u tačnost mojih reči.

 

Onda, kad vesti nisu bile nabolje po nju, pozvala me da mi to kaže. Hrabra žena, moja divna Dragana Lalović.

 

Ne mogu sad, niti je u redu, da prepričavam sadražj naših razgovora ili dopisivanja, ali, znam i ona oseća isto, nije sama niti će ikada biti. Svojim životnim borbama, a već ih je bilo sijaset, dokazala je-Život je čudo.

 

Idemo u nove pobede lutko moja!

 

 

 

 

 

 

 

ALEKSANDAR STEVANOVIĆ

 

Mlađi je od mene, a ja pamtim kada je igrao za Dinamo. Bila je to sjajna generacija, sa Petrom Divićem na čelu, mogu da kažem,  jedna od boljih u bogatoj istoriji „Brzog voza“. Posebno ga cenim jer nije kao neki, pošto-poto hteo da ode iz Pančeva, već je, uz jedan mali, baš kratak izlet u beogradski Obilić, celu karijeru proveo u klubu iz grada na Tamišu. Kasnije, igrao je u dosta timova u inostranstvu, a posebno je dobro, čak, odlično bilo u FK Pjunik iz Jerevana, sa kojim je dve godine zaredom osvojao duplu krunu, igrao u Evropi, kako se to kaže. Na terenu je uvek izgledao stameno, sa istančanim čulom za igru. Visok, laganog koraka, pokrivao je bez problema teren, brinuo o rivalu i izlazio u protivničko polje. Zahvalan timski igrač, pun samopouzdanja.

 

 

Jedno vreme, nisam viđao junaka ove priče, što zbog njegovih angažmana „preko“, kao i zbog mog odsustva sa tribina, kad je reč o fudbalu. U više navrata je vodio pomenuti Dinamo, pa sam tako saznavao i nešto o tada aktuelnim zbivanjima. Kad god bi se sreli, uvek je to bilo srdačno, baš prijateljski, a na to sam najviše ponosan, kad je reč o vezama sa igračima ili trenerima, koje sam tokom novinarske karijere upoznao. Aca Stevanović, što me uopšte nije začudilo, u svom karakteru ima stamenost i mekoću, istovremeno, a samo mi, koji smo prošli kroz prave životne drame, posebno kad je reč o deci, dobro znamo koliko je to važno. Tako, dok smo pričali, a pre nego što smo prešli na fudbalske teme, jedan smo drugom iznosili ogoljene intimnosti u vezi sa problemima koje smo prošli, kao i naši najbliži. Oči su se punile suzama, a to mogu samo one kod ljudi čistih i pravih vrednosti. Ljudskost Stevanovića, brižnost i posvećenost, koju je poneo od kuće, od roditelja sa stavom, najednom su izbile u prvi plan. Tako, Aca, hteo ne hteo, delio je i još uvek to čini, život na ljubav prema svojima, supruzi Jasmini i troje dece: Teodori, Vukašinu i Aleksandri, kao i fudbalu. Mada, tačnije bi bilo da napišem, sa istim žarom obe sreće je prigrlio i čuva ih od svega zlog.

 

Kad je u leto 2024. izašla iz štampe moja druga knjiga “Ko je ko u pančevačkom sportu” samo što se vratio sa godišnjeg odmora, došao je na promociju. Obradovao me svojim prisustvom, jer, dobro zna, koliko cenim sve što je i sam uradio, ne samo u našem sportu.

 

Aca je radio u mađarskom Segedinu, gde je u dve sezone ostavio trag, kao strateg i čovek, ali, fudbal je takav, trenerski poziv uvek izazovan, pa je i on, odlučio da krene dalje…

 

Jednom mi je rekao:

“Evo, danas, kad sam nocilac UEFA programa za Srbiju, učim nove trenere, insistiram na tome da je fudbal ljubav i da samo kroz nju možete do uspeha. Sada, kada sam ostvaren čovek, mogu da potvrdim, balans, između porodice i profesije kojom se baviš, a sad je reč o fudbalu, mora da postoji i to je put ka uspehu. Zato, znam, to je moj najveći uspeh, što uživam sa porodicom, radim u fudbalu i volim život”.

 

 

 

 

 

 

 NOVICA ĐOKIĆ

 

Razmišljajući o uspomenama,  setio sam se jednog divnog čoveka i sjajnog profesionalca, Novice Đokića. Nažalost, a nas kao da je nešto obuzelo, potpuno smo potisnuli iz sećanja mnoge dobre i kvalitetne ličnosti, Nole, više nije s nama.

 

Novica je sa službom bio u NIS-u, a on je u svojoj kancelariji, u ulici Paje Marganovića( meni će to dok živim biti naziv tog sokaka, koji od centra grada Pančeva vodi ka naselju Tesla, makoliko ga oni menjali) voleo da ugosti sve nas koji smo bili u vezi sa sportom. Tako sam i ja, često, svraćao na čašicu razgovora. Ipak, on je bio zaljubljenik u fotografiju, posebno onu sportsku. Ne znam šta se posle njegove smrti desilo sa arhivom, koja je brojala više hiljada fotki, uglavnom na negativu, sortirana, onako, muzejski, koju sam imao priliku da vidim, jednom, kad sam svratio do njegove radne prostorije, u majčinom stanu, ali, znam, za života, uradio je mnogo, baš mnogo toga vrhunski.

 

 

Za fotografa, nekako tako ispadne, važe različita usmerenja, ali, u svakom od njih, postoji neki borbeni kritičar, koji ne dozvoljava da se mnogo odmaknete od jedine ljubavi, a reč je, u njegovom slučaju, o sportskoj fotografiji. Kod njega mi se, od kad sam ga upoznao, najviše dopadao boemski šarm i zalog spontanosti. Nas mlađe, baš je voleo i uvek se trudio da pomogne. Jednom sam u „Pančevcu“ napisao tekst o njemu, s razlogom, a on je to doživeo kao neku posebnost, pa se, kad god bi se videli, zahvaljivao. A, zapravo, ja mnogo više dugujem njemu. Na stotine fotografija mi je poklonio da ukrasim svoje tekstove. Uvek se brinuo da li je sve u redu, kad smo na nekom sportskom događaju, želeći da svojim nesumnjivim autoritetom, otkloni neku zalutalu prepreku.

 

Sve što je radio, od praćenja Profikolora i Profi D, pa preko najvažnijih sportskih događaja, recimo, zlatno doba FK Crvena zvezda, njegov jezik fotografije bio je fantastičan. Ljudi su ga poštovali zbog integriteta i kvalifikovanosti.

 

Novice odavno nema, makar se tako čini, ali, fotografiju, koja sada krasi zid sobe mog sina Dušana, strastvenog navijača Zvezde, poklonjenu te 1991. čuvam kao relikviju. Zbog crveno- belih i njega.

 

Novica Đokić je izabrao svoj put, da bude vrhunski fotoreporter i da ode. Kako god, za mene, ostaće čovek koji je više brinuo o drugima nego o sebi. Danas je to teško razumeti, ali, eto, postoje i takvi.