Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

Istinočežnja

 

 

 

ALEK KAVČIĆ

 

Profesor  Aleksandar Kavčić poznat je po svom patentu za čitanje zapisa s magnetnih memorija koji se koristi u milijardama računara i diskova širom sveta. Školovao se u Srbiji, Indiji, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama. Univerzitet u kome radi, Karnegi Melon, dobio je sudski proces i bogatu nadoknadu protiv preduzeća Marvell Technology Group, zbog krađe i korišćenje njihovog patenta, u čijoj izradi je Kavčić učestvovao.

 

I sad dolazim do onog najvrednijeg, toliko zanimljivog u ovom smutnom vremenu. Umesto da pošteno zarađen novac troši kao i svaki prosečan čovek, trošeći ga, ovaj filantrop, najveći u moderno vreme, ovdašnje provenijencije, počinje sa nečim toliko vrednim, a uskoro, kad njegova ideja potpuno zaživi u nekoj novoj Srbiji, tek će se videti dobrobiti iste. Poznat i kao Alek, sa saradnicima, osniva, sada već čuvenu  fondaciju „Alek Kavčić“. Koja je njegova ideja?  Fondacija „Alek Kavčić” zaživela je u SAD 2017. godine, a u Srbiji je počela s radom početkom 2020. godine. Osnovni ciljevi ove organizacije su promocija obrazovanja i nauke, a jedan od neposrednih ciljeva je da se obezbede besplatni udžbenici za sve đake osnovce u Srbiji.

 

 

Ne lezi vraže, ovakav postupak, želja, a pazite sad tu hrabrost i činjenje, kome se nije dopalo? Pa izdavačima udžebinika u našoj zemlji. A, da li znate, i da li je to moguće(naravno da jeste u sadašnjoj Srbiji) odakle nam stižu te firme? Nemačka, i tako redom. Ne, nije šala, a profit koji uzimaju, meri se stotinama miliona eura, štampajući udžbenike za srpsku decu?

 

No, eto i Kavčića. Po mom mišljenju, jednog od najhrabrijih i najpoštenijih Srba, savremenika. Neće da odustane. Prolazi na svojoj lađi-ideji-kroz Scile i Haribde, ali, kompas je i dalje u njegovim rukama. Ne samo to. Toliko on precizno, znalački, razotkriva sve te anomalije našeg društva, sada najviše mislim na pomenutu priču, ko se bavi poslovima izadavaštva udžebinicima u napaćenoj Srbiji, prosto za divljenje je. A, oponenti, trude se, silne tužbe su podneli protiv njega lično i fondacije „Kavčić“ ali one redom, padaju kao snopovi zrelog žita na polju. Tako, hteo-ne hteo, uvećava svoje bogatstvo. Uvek je tako, kada ste na pravoj strani, a ne kradete ili ne daj Bože… Rešio je da pobedi, hoće da ide do kraja.

Zato mu se divim. Pazite sad i ovo. Sve što uvaženi profesor radi, po zakonu je. Toliko je to prirodno, da deca dobijaju besplatne udžbenike, makar po njegovoj zamisli, ideji i projektu, da mi vraća veru da dolazi bolje sutra. A, tolika je opstrukcija ove plemenitosti, zaprepašćujuće je to. I onda se mi pitamo, ko je profiter, a ko patriota.

 

Imao sam sreću da upoznam Aleka Kavčića. Sjajan čovek. Ni trunke nadmenosti, prepotencije. Čist pristup svakome, dobra duša, voli ljude, a njegovca fondacija ostaće upamćena kao nešto najbolje što nam se desilo u moderno vreme. Svašta sam nešto saznao od profesora. Iako je po obrazovanju elektroinženjer, on je i informatičar svetskog glasa, naučnik, predavač na nekoliko koledža u SAD, a pola svakog meseca u godini, pa i ovoj, provedi u Srbiji, šireći plemenitost najviše vrste, a po mom mišljenju, reč je o ČOVEKU.

 

 

 

 

 

ŽELJKA STOJANOVIĆ

 

Od kad sam izdao prvi deo Istinočežnje, ne popušta uopšte, ova dobra, pozitivna atmosfera, u vezi sa istom. Naravno, znam, svaka knjiga kad je autor predstavi javnosti, nije više samo njegovo delo, pripada svima, koji žele da ga imaju.

A, srce mi je puno, baš sam radostan.

Već pomalo umoran, jer sam ranim jutrom, privatnim poslom, išao u okolinu srpske prestonice, došavši ponovo kući, tek uključio kompjuter, da radim nešto. Zvoni mi telefon. Zove me Marjan Dakić-Daka, sjajan dasa, čuvek kulture, lepote, dobrih misli, zaista, pozitivan Pančevac:

 

-„Roki, dođi u „Popović“, čekamo te Željka i ja. i ponesi knjige“-kaže mi, misleći na legendarnu poslastičarnicu u centru grada na Tamišu i njenu vlasnicu, Željku Stojanović, koja sa svojim suprugom, Nebojšom, decenijama čuva tradiciju lepog ukusa i poslastica, u svakom smislu.

 

 

I, eto me…

 

„Da donesem kesten pire sa šlagom“ pita me Željka, znajući da će odgovor biti potvrdan. I tako, dok im potpisujem Istinočežnju, deleći ono najbolje što imam, s njima, ukus poslastice, ručno pripremljen, po receptu starom, ko zna koliko decenija, vraća me u detinstvo, neko sjajno vreme, daleko lepše, normalnije, prirodnije od ovog sad. U moje Pančevo, kad je pop bio pop a bob bob.

 

A, kesten-pire, kažem Željki, daje mi neku novu snagu, energiju, popunjava prazninu sopstvene unutrašnjosti. Željka ne nastavlja samo tradiciju u njihovoj poznatoj radnji, u centru Pančeva, ona pravi tu pozitivnu razliku između osrednjosti i potpunosti. Uopšte se za sve ove godine nije promenila. Uvek poztitivna, fina, samo lepe komentare možete čuti od nje. Posebno me oduševljava njena briga o kucama i macama. Osim svojih ljubimaca, ona stalno brine i obaveštava javnost, da li neko može da udomi pomenuta, ta divna stvorenja ili na neki drugi način doprinese da se reši problem.

 

Zak raj, kad prolazim pored “Popovića” ozarim se, kad u izlogu vidim zalepljeno obaveštenje: “Imamo kesten pire”.

 

Zahvaljujući Željki Stojanović.

 

 

 

 

 

 

SLOBODAN RANGELOV

 

Ode moj knjiški prvenac i za Maltu. Sve to zahvaljujući imenjaku, Slobodanu Rangelovu, koji je na kratko, porodično, bio u rodnom gradu, a već duže od deceniju, živi na Malti, tom poznatom ostrvu.

 

Bugi, kako svi zovemo mog sagovornika, zbori mi o svom životu na Malti. Nije lako to prepričati, jer, život je beskrajno polje, ali, s obzirom da sam i sam, jedno vreme, proveo-Tamo daleko, lakše sam shvatio kroz šta sve prolaze njegova supruga Svetlana, on i njihova deca, iz dva braka.

 

 

Ne može čovek svakome ugoditi, stara je, jasna narodna, pa smo se lako, moj sagovornik i ja složili, sto ljudi-sto ćudi, ali, važno je biti na pravoj strani, ići ispravnim putem. Razgovaramo o našem Pančevu. Toliko tema, zajedničkih prijatelja i poznanika, da smo do zore zborili ni do pola ne bi stigli. Manje više, sve nam je jasno. Mali je to grad.

 

Voleli bi da naše Pančevo izgleda bolje, lepše, uspešnije. Čak i sa Malte, vidi se, mnogo toga fali. Oseća se to, ma gde god čovek da živi, jer, svuda okolo, naši su, rod, kumovi, svojta, drugari, a informacije se šire. Posebmo u ovo, moderno vreme.

 

Ineteresujem se za život tamo. Rangelov je sposoban, lako se uklopio u društveni milje nevelike države, upoznao mnogo bitnih ljudi iz svih sfera. Do skoro, čak je i sudio fudbalske utakmice, angažovan je na dosta polja, a posao koji sada radi, u vezi je sa boljitkom svakog čoveka koji želi da se nastani na ostrvu. Živi mirno i bezbrižno. Obim delovanja je krupan, ali, još uvek nema kancelariju, kazuje mi kroz šalu. Stiže sve, a činiti dobro, Bogu je ugodno.

 

 

 

 

 

KSENIJA MRKELA

 

Bio sam svedok mnogih sportskih uspeha. Naravno i padova od kojih se čovek teško oporavi. Tačno znam kakav je osećaj u oba stanja. Napisao sam i prećutao gomilu informacija, ma hiljade, s nadom da ću makar malo doprineti, da nekoga pospešim da ide napred, a druge utešim, jer, sport samo imitira život i to je to. Za ono, najbolje i najviše, potrebno je daleko više od onog što se misli.

 

Pa, kad je tako, sa uživanjem  pominjem devojčicu, Kseniju Mrkelu najbolju pionirku Srbije u nekoliko atletskih disciplina, ili je u samom vrhu istih. Ne pitajte kako znam, da živi u nekom gradu, gde se zaista ceni uspeh, a ne stranačka pripadnost , tako nešto, ta orijentacija, o njoj bi se mnogo više znalo, javnost bi pogurala, da se rogobatno izrazim, dete koje može i već jeste, Pančevo vratilo na mapu uspešnih atletskih gradova. Pitajte, u tom epicentru, Beogradu ili Novom Sadu, ko je Ksenija Mrkela, jasan ćete odgovor dobiti.

 

 

I eto nove trke, još jednog trijumfa mlade Pančevke. Ovog puta u srpskoj prestonici, na 200 metara, a ceo miting organizovao je beogradski AK Karanovac. Gledao sam tu trku. Šta da kažem-osim da je trčanje, to pomeranje udova, jedno, a lepota na stazi, nov nivo u ovim pričama, koje ja vama pišem. Mrkela ima takav tok energije, pre, za vreme i posle nastupa, zapanjujuće je to, a potvrdiće svako ko poznaje ovu devjčicu. Ona vas ne ostavlja ravnodušnim. Privilegovan sam, poznajem porodicu Mrkela, naravno i Kseniju, a u mislima su mi i njene sestre Marija i Anastasija, takođe atletičarke.

 

Uspesi Ksenije Mrkele, uveravaju me, tačno znam, kojim će bojama da boji život u budućnosti. Ako ostane u Pančevu, a iskreno se nadam, sa promenama, ne da će imati uslove, već će, poput Ivane Španović, ostati u svom kraju, da dokaže(mo) da ne samo da se može, već mora mnogo bolje. Tako, sad ni ne mogu niti želim, da mislim na onu drugu opciju, da, ne daj Bože ode iz Pančeva.

 

Mlađana sportiskinja, već je proglašena najboljom, za svoj uzrast, u grada na Tamišu, a ekvivalent te nagrade, koja se dodeljuje svake godine u ravni je sa postignutim rezultatima. Takođe, ona je i najbolja pionirka u Vojvodini, a na tom skupu, kada joj je dodeljeno i to, prestižno priznanje, u Srpskoj Atini, video sam jednu pored druge, junakinju ove priče i pomenutu Ivanu Španović. Taj me prizor oduševio, ovekovečio sam ga, kroz fotografiju, a sasvim lako, zamislio sam, za nekoliko godina, koliko će taj artefakt, koji čuvam u svojoj arhivi, jednog dana da vredi. Mnogo.

 

Kako znam?

 

Tako što verujem.