Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

Istinočežnja

 

 

 

MARINA DAVINIĆ

 

Ranije, još dok je igrala u jednom drugom klubu, pisao sam o ovoj sjajnoj devojci, koja, bez obzira na mladost, dokazuje da radišnost uvek donosi rezultat. Talenat Pančevke nije nikada bio upitan, ali volja i karakter, presudno su doprineli da, evo, već nekoliko sezona, ona predvodi ŽKK Partizan, renomirani tim iz srpske prestonice.

 

Marina Davinić, odmah to da istaknem, nije samo odlična sportiskinja, već i studentkinja fakulteta Bezbednosti u Beogradu. Možete li da zamislite tu žrtvu. Profesionalizam ne podrazumeva samo trening, često, dva puta dnevno, putovanja na utakmice, već disciplinu kojom se dostiže potreban nivo. Ipak, junakinja ove priče, ne samo da je uspešna u svemu što radi, već to čini na neki poseban, baš lep način.

Davinićeva, s Partizanom, ne učestvuje samo u srpskoj ženskoj košarkaškoj eliti, već i popularnoj-Jadranskoj ligi. Ističem to, da bih potkrepio činjenicu o naporu da se sve stigne, bude dobar, čak, mnogo više od toga. Zato poštujem ovu devojčicu, kao i celu njenu porodicu, jer, taj i takav temelj, iz kuće, doprinosi zidanju uspeha. Marina mi to svojim životom potvrđuje.

 

Davinićeva sa svojim drugaricama, dok nosi crno beli dres, to se najbolje oseća i primeti kroz rezultate, lako mi dokazuje da je reč o istimišljenicama koje igraju u istoj orbiti. Kad se to pogodi, onda je sve drugo sekundarno. Eto, može se i bez, što bi mladi rekli, kamiona i aviona.

 

Još želim da naglasim. Za stvarnost, ovakvu, nemam lepe reči, ali, kad znam da je život veći od toga, a sad najviše mislim na svu dobru decu, njihove uspehe, plemenitost i uživanje u tome što rade, na Marinu Davinić, svestan sam, ima nade, biće bolje, mora.

 

Pančevo je iznedrilo mnogo dece, baš, baš sjanih devojčica i dečaka. Sad, rasuti, ne samo po Srbiji, ima ih na mnogim kontinetima, u potrazi su za svojim putem ka spasenju. A, mi, kao da ništa ne shvatamo? Uložimo u našu decu. Za bolje bi nam bilo bolje.

 

Marina Davinić, ne pitajte kako znam, ne teži praznoj popularnosti. Njen, odnegovan odnos prema sportu, bližnjima, zajednici, toliko je dragocen putokaz za neku novu decu, koja tek stasavaju, za sve nas, koji smo na bilo koji način, uključeni u sportska zbivanja. A, rezultat, koševi, reprezentativni nastupi, titule, sve je to samo plod, svega onog što sam napisao o svojoj sjajnoj sugrađanki.

 

 

 

 

 

ALEKSA RAKONJAC

 

U teškom vremenu, ozarim se kad vidim koliko još ima mladosti u Srbiji, čuj Srbiji, našem Pančevu, koja svojim delom, sama, uz pomoć najbližih i najvernijih, krči neki svoj put, mimo onih koji nas okružuju, sve više stežući obruč, usput, sve što pripoje-unište. I, evo ga Aleksa Rakonjac.

 

Pre nego što nastavim, s razlogom, da hvalim studenta beogradskog FON-a, pre toga, pančevačkog gimnazijalca, nešto ću da dodam, izvinjavam se zbog digresije. Naime, ne tako davno, a zato i volim da sam u društvu mladih, neokupiranih, još uvek, pričao sam sa Dušanom Duke Pavlovim, takođe, sjajnim sportistom( reč je o Kung-fu) i naučnikom. Dok smo razmenjivali misli, Duke mi kaže:

 

-„Rora da li vi znate zašto su mladi, danas, takvi kakvi jesu“? Verovatno, primećujući moju zbunjenost, brzo je nastavio. „Zato što nemaju volju“, poentirao je moj dragi mladi prijatelj.

 

Pišem vam sve ovo, jer sam u Rakonjcu, njegovoj sestri, Ivi, Marku Ninkoviću i drugima, iz najstarije sportske-Streljačke družine Pančevo 1813. i divnim ljudima koji je vode, prepoznao taj entuzijazam, strastvenost ili da jednostavno kažem-volju, da svakog dana ustanu, i pored raznih obaveza, odu u streljanu vežbaju, putuju, takmiče se. Negde se to izgubilo kod mnogih, ali, što bi rekli-hvala Bogu, ima te dece.

 

Bela Hamvaš je napisao, misleći najviše na američku i svaku drugu modernu: „Svet se ne buni zbog toga što gladuje, nego zato što je lakom“.

 

Tako posmatrajući, a to lagano, postaje i slika srpskog savremenog društva, deluje da nam nema spasa. Zato ističem Aleksu Rakonjca, kao mladića, paradigmu, da ne mora i ne sme biti tako. Znam, sasvim sam siguran, on će proslaviti svoj koren. Već je utemeljen, radišan, spokojan u svom svetu, ima podršku onih do kojih mu je stalo, pa niko ne može to da mu oduzme. Mislim na olimpijska odličja. Da, toliko smelo idem u tvrdnji, zato što osećam, njega za razliku od većine, ne zanima lakomost za novcem, slavom i moći. Ionako ga sve to čeka, ali na način dostojnog čoveka. Posle rada, truda, odricanja.

 

Aleksa je najbolji strelac-junior u Srbiji, ali, on je već i među najboljima u seniorskoj konkurenciji, u zemlji koja u svetskim okvirima, vlada s pištoljem ili puškom u ruci, a kad je sportska meta naspram njih. Da li je 10. najomiljeniji Aleksin broj? To je za njega, rekao bih slobodno, mnogo više, pre, simbol života. Zato će uspeti i zato što je sposoban da vizualizuje ono što želi, a potom to i osvoji.

 

 

 

 

MINA I NINA ČAVIĆ

 

Reći ću vam svoje zapažanje. Dugo, baš dugo, nisam se susreo sa ovako darovitom decom, koja, toliko jasno, gledaju u svoju budućnost. Uz pomoć trezvenih roditelja, sjajan su primer, kako bi trebalo, svako u sportu, ko ima talentovano dete, da se ponaša. Mnogi, već na prvi mig „stručnjaka“ kao i „menadžera“ spremni su da, ružno će vam možda zvučati, ali je istina „poklone“ svoje dete. Kasnije, taj užas i propast karijere, ne može da se ispravi. Sa svih strana vreba opasnost, posebno kad je reč o deci, najpre devojčicama, ne samo u vrhunskom sportu. Mnogi to previde, ali, posle je kasno. Zato je put porodice Čavić, svetao primer kojim bi se trebalo voditi. Još ću malo o Mimi i Nini.

 

Tačno znam, zašto su toliko dobre u igri, za koju će mnogi reći, nije za devojčice. Zato što njihovi nastupi, na igralištu, bliski su i svojstveni baš dvema dušama, njihovim, koje ne mogu da se prikriju. Jače je to od svega. One su izabrale sopstveni način života, uz pažnju roditelja, koji im, tako je do sad bilo, omogućava da ispisuju svoju zlatnu knjigu. Zamislite samo, koliko je dece u tome sputano, ko zna iz kojih razloga. Predrasude u Srbiji, nikada neće nestati, to vam tvrdim, ali, dok ima ljubavi kakvu dele Dragana i Petar Čavić, sa svojim najmilijima, deca će imati pravo na izbor, kakav god on bio, po cenu da se sve ruši oko njih. Mimi i Nina, nisu želele da propuste najbolje godine detinstva radeći nešto što će se drugome svideti. Uradile su ono što im je život darovao. Da talenat pretoče u ozbiljan rad, posvete se, za neke, fenomenu, da i devojčice igraju fudbal. I to, tvrdim, više nego dobro. Sada, kao punoletne, sa već izgrađenim stavom o životu i sportskim angažmanom, za njih nema granica. Ne sumnjam, mama Dragana, tata Petar i brat Uroš, ponosni su na svoju decu i sestre. Sve što su žrtvovali, mada, ja to ne bih tako nazvao, jer, u ljubavi ne postoji taj izraz, obilato se vraća. Deca su zadovoljna, srećna i uživaju u životu. Zato, bravo i svaka čast svima vama!

 

 

Oni, makar ja tako mislim, na najbolji način, čuvaju, istinske ljudske vrednosti, kojih, nažalost, sve je manje, a kako stoje stvari, nekima je želja da skorz izblede. Zato, Čavićima svi, mislim na preostali pristojan svet, moramo da odamo poštovanje. Porodicu, taj jedini važan mikro svet, čuvaju i neguju. Njihova deca, najbolji su dokaz mojih tvrdnji.

 

Mina i Nina, inače, reprezentativke Srbije u fudbalu za devojke, članice ŽFK Crvena zvezda, nedavno, postale su stipendiskinje univerziteta „Union“, tačnije, tamošnjeg Fakulteta za sport. Pisao sam o toj divnoj porodici( tu je i brat, odnosno sin Uroš) koja toliko dobro stoji u ovom, kao, vrlom novom svetu, da svima nama može biti uzor, a novim potezom, da se ove sjajne devojčice, dodatno obrazuju, svoju budućnost ne prepuste slučaju, meni dokazuje da je njihov marš napretka nezaustavljiv. Koliko je samo značajan sporazum, taj ugovor, između dve važne institucije, sve zarad boljitka dece.

 

 

 

 

 

 

IRFAN ZULFIĆ

 

U zemlji gde se elitne sportske lige nazivaju po kockarnicama, gde se sve zna unapred, ko će biti prvi a ko ispada, ko igra “3za3”(ti pokloniš pobedu meni, kasnije, ja ti to vratim), gde poslenici UEFA-a ne izbijaju sa Terazija( sedište FSS), Stare Pazove i Skadarlijskih kafana, kao, proveravaju sve sumnjivo, ipak, i hvala Bogu, ima i lepih vesti. Znam, za neke od vas, koji budu čitali, imali strpljenja da stignu do poslednje tačke ove rubrike, i ove redove shvatićete kao kritiku, moju ličnu frustraciju, šta sve ne, ali, oni pravi ljubitelji sporta, posebno fudbala, obradovaće se, to znam. Sasvim igurno.

 

Irfan Zulfić, još uvek dečak, odrastao u Banatskom Brestovcu, uspeo je, a ja sam verovao i dalje to činim, od kad sam ga upoznao, da sa timom Tekstilac, iz Odžaka, stigne u Prvu ligu Srbije. Ovaj klub koji postoji 104 godine, tako, ostvario je svoj najveći uspeh u veku i duže postojanja.

 

A, da li znate da je mladi Pančevac, i te kako zaslužan za to?

 

Kad sam saznao da se obreo u srcu Bačke, pomislio sam, hrabar je mališa, nema šta. Otisnuo se u nepoznato. Pre toga, bio je član sjajne generacije Omladinaca FK Dinamo u Super ligi Srbije  (najveći i prvi tako značajan uspeh u fudbalskom Pančevu) ali, nesrećno se to sve završilo za većinu tih momaka. Zatim obreo se u Omoljici, a onda, napisah već.

 

Zašto pišem o Zulfiću? Lako ću objasniti. Ne samo danas, prošlih godina, traje to već neko vreme, na fudbalskim terenima, mnogo je maminih i tatinih sinova. Deca su najmanje kriva. Svi bi da oni igraju za Zvezdu, Partizan, nastavite niz. Ipak, retko ko uspe, čak, isti ti, pomenuti, ne samo da im upropaste karijeru, već i ceo život. A, Irfan se sam izborio za svoje mesto, ulogu u modernom srpskom fudbalu. Ako su njega cenili u Odžacima, onda takvu probirljivost, mora da pohvali svako dobronameran.

 

A, u međuvremenu, Tekstilac je postao član Super lige, a Irfan je prošle sezone( 2023-2024) zaigrao za IMT, beogradski tim iz srpske elite i sa njim izborio opstanak u društvu najboljih.

 

Vaspitan, pametan, fudbalski dovoljno znan, sada, polako, ali sigurno, stiže po svoje. Najmanje mislim na materijalno. Kod njega nisam primetio kolobljive predahe. Čestit u životu, isti je takav i na terenu.

 

 

Irfan Zulfić je izabrao teži put. Oslobodio je svoju smelost i sad istinski uživa na terenu. Poznajem ga lično. Mnogo drag momak, svaki izbor mu je bio pravi. On je svoje učinio.