Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

Dr VESNA ALEKSIĆ

 

Toliko mi je lako i prijatno, da iz škrinje svog sećanja, napišem nešto, baš danas o Vesni. Odrasli smo u istom pančevačkom naselju-Tesla, od prvog razreda osnovne škole se poznajemo, generacija smo.

 

To mi je veoma interesantno, a u vezi je i sa jukanjinjom ove priče. Naime, tako se to, kako samo život može, namestilo, da nekoliko mojih sjajnih prijatelja, drugara, a istih smo godina, upiše Medicinski fakultet. Uopšte se nisam iznenadio kad je ona krenula tim putem, isto, kao: Lidija, tada Miljuš, Grdana Ilkić, Minja Stojanović, a Nataša Martić( Kecman) krenula na Stomatološki. Svi oni, odreda, više su nego uspešni u tome što rade, a hiljade ljudi koje su izlečili, pomogli na bilo koji način, a i sam sam među njima, svedočili bi, bez da trepnu.

 

 

Tako, rekoh, nisam se iznenadio Vesninim izborom, a posebno mi je bilo drago, kada sam saznao da se opredelila, za specijalizaciju, nimalo laku ( a koja pa jeste) plastične, rekonstruktivne i estetske hirurgije. Već decenijama radi na KCS.

 

Iskreno, ranije, kao ni sada, nismo se nas dvoje mnogo družili, ali, postoji, ta, neka posebnost, koja nije izbledela do dana-današnjeg, a spaja nas. Pre izvesnog vremena, video sam Vesnu, baš u Pančevu. Nije to bio sam susret, tek reda radi, već smo oboje želili da zastanemo, popričamo, makar na kratko. Posebno mi je bilo drago, što su sa mnom u društvu bila i moja deca, Jovana i Dušan. Mogli su da upoznaju jednu sjajnu osobu, veoma uspešnu, ali, pre svega, prijatnu i dragu. Tada sam se uverio, bez obzira što je dugo nisam video, osim na FB, bili smo i ostali talasi istog mora.

 

Pomenuh društvene mreže, reći ću otvoreno, po mom mišljenju, one su korisne. Baš zbog tih, na prvi pogled izgubljenih kontakata. Ovako, putem modernih sokoćala, „viđamo“ se i saznajemo kako je ko. Tako, i ja znam da Vesna voli da putuje, a potpuno je razumem, jer, kako drugačije i na bolji način, preduprediti stres koji se nosi sa posla, neprestano živi sa pacijentima.

 

A, na tim putovanjima, svi koji je poznaju, lako će to potvrditi, to je ona. Nasmejana, opuštena, draga. Da ne zaboravim, bila je i ostala veoma lepa.

 

E, sad, pišem vam nešto, potpuno lično. Pre nekoliko dana, sebi sam u podsetniku ostavio belešku, da napišem Istinočežnju, posvećenu njoj. A, danas, algoritam FB me obaveštava da je Vesni Aleksić rođendan. O tome vam pričam. Ako ne mogu lično da čestitam, ovo je moj način.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

RAJKA BUCA ĐAPA

 

Sasvim sam siguran, i vama se to desilo, ili dešava, da poznajete nekog, čak, imate utisak, vrlo dobro, a nikada se, zvanično, niste upoznali. Tako sam ja, makar sebi u glavi, stvorio sliku o Buci. Da nije bilo fejsa i mojih tekstova, svašta bi nešto pametno propustio, sad pričam iz perspektive junakinje ove priče, koja mi je nesebično pružala i pruža pažnju, na to što radim.

 

Nisam siguran iz kojih razloga, ljudi ne žele da podrže nečiji rad, pohvale ga, bar kurtoazije radi. Da li je reč o sujeti, ljubomori, ma ko zna šta se sve zbiva sa ljudima, ali, eto, postoje osobe, lišene predrasuda, koje, samo iz napisanih reči, dođu do istine, kakav je ko. Zato mnogo poštujem svoju sugrađanku koja već decenijama živi u SAD, tačnije, u Las Vegasu.

 

 

Ipak, ona je dovoljno dugo bila u Pančevu, da je ceo grad poznaje, posebno, da tako kažem, srednja i nešto starija generacija. Kao mlada, radila je u nekim poznatim kafićima, živela na Tesli jedno vreme, a ja sam je prvi put sreo u čuvenom „Kapibu“ na Sodari.

 

Bila je supruga Dejana Ivoševića, nekada poznatog sportskog radnika, člana Uprave RK Dinamo, pa sam je i sa te strane sretao u gradu, što bi se reklo. Ipak, kad su otišli da žive, tamo daleko, narodski kazano, izgubio sam je iz vida. Rekoh, sve donedavno, kad nas je društvena mreža spojila.

 

Bucu cenim zato što ima u karakter ratnice, a još više što ne može ili ne želi, svejedno, da prećuti kad je nešto tišti, ili pohvali, kad misli da je potrebno. Za nju bih rekao, krasi je osobina, koju opisujem-Možda ti istina nije važna, ali ja ne želim da te lažem.

 

U njenim komentarima, upućenim meni, ili nekom drugom, ko se snalazi na Fejsu, stalno i neprekidno uočavam vrednosti koje su nam potrebne, a sve ih manje ima. Poštenje, dobrota, istina, dobra dela. Nije ona osoba koja se rasipa komplimentima, ali, ako joj se dopadne to što radite, jasno i sa stilom, staviće vam to do znanja.

 

Tako, nedavno, baš me prijatno iznenadila, inače, nas dvoje smo na VI, kada mi je poslala par rečenica, u kojima me upoređuje, tačnije, sviđa joj se, kako pišemo Miljenko Jergović i moja malenkost. Bio sam prijatno zatečen, čak, ushićen tom pažnjom. Takva je Buca.

 

U ovom životu, tom svojevrsnom lavirintu nevidljiv prepreka, i te kako je važno kad znate, postoje ljudi koji cene sebe, pa im nije teško da isto to čine i drugima. Postojanje takvih ličnosti, nažalost, sve ih je manje, osnažuje u svakom smislu. Zato je važno da moć ide ka dobru, a ne u suprotnom smeru. Iste vrednosti delimo Buca i ja. Valjda zato i razumemo jedno drugo.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

DUŠAN IVANIŠEVIĆ

 

Pre izvesnog vremena, ne tako davno, ulazim u Prostor B, frizerski salon mog prijatelja Branislava Putića, a na stolici za uslepšavanje, sedi Vlajko Đurđević, koji je sa bratom Milanom, osnovao i dalje svira u bendu Neverne bebe. Pozdravismo se, a rođeni Valjevac, dugo već nastanjen u Beogradu, pita me:

 

-„Rora, od kad se nas dvojica znamo?“

 

Sad da uključim junaka ove priče u sadržaj pred vama. Tačno se sećam, bilo je to leto 2004. Moja Biljana je bila trudna sa Dušanom, Jovana malena. Ni za živu glavu da odemo na more. Ipak, ubedim je nekako, i eto nas u Budvi-Slovenska plaža. Tako, dok smo se švrćkali, naiđem na Dušana Ivaniševića. E, sad, ima nešto u vezi sa nama, Pančevcima, što mi posebno prija. Naime, kad god sam nekoga sreo iz svog grada, bilo gde van Pančeva, bez obzira koliko sam blizak sa njim, družio se ili ne, srdačnost, čak, mnogo više od toga ne izostane. Uostalom, mali je ovo grad… Tako, Duca mi tada reče-svira sa Bebama, da dođemo. I bi tako. Eto, ispričam to Vlajku, pa se setimo i Ivaniševića, a sad ću više o njemu.

 

 

Sumnjam da je neka sredina, tako mala, kao ova naša, pančevačka, iznedrila više obrazovanih i uticajnih bubnjara. Iz te, Universität für Musik und darstellende Kunst Graz-izašao je i Duca.

 

Priznajem, nisam toliko upućen u džez ili bluz, ali, sasvim mi je jasno, da je on, jedan od ljudi koji povezuje sve druge, uticajne iz tih muzičkih voda, svira sa njima, svuda gde stigne, da je poštovan i ugledan. On je i profesor u MŠ „Stanković“ u srpskoj prestonici, a ništa manje, po vrednosti, ne zaostaje ni njegov rad u sopstvenom studiju, koji koriste, uglavnom, muzičari koji znaju šta hoće.

 

Ranije, pre nego što će na studije u pomenuti Graz, sporadično smo se viđali u naselju Tesla, ili negde u gradu. Naravno, ne bih razdvajao njega i  sestru Jasminu, glumicu, koja je uspela, osim sopstvene karijere, a u poslednje vreme, baš je prisutna u gledanim seijama, da pripremi, plejadu devojaka i dečaka, za prijemni na FDU, u Beogradu. Toliko je uspešna u tome, procentualno, zaista za svaku pohvalu.

 

Elem, kasnije, da ne kažem u poslednje vreme, Ducu pratim na društvenim mrežama, posebno na FB. On na svojoj strani, hirurški precizno, sa određenom dozom cinizma, ali, po mom mišljenju, potpuno ispravno, ocenjuje ovo moderno doba i ljude u njemu. Piše o pojavama, nedoslednostima, glupostima, bahatosti pojedinaca i grupa ljudi, koji nam nameću neki nov način razmišljanja, ravan tuposti. Volim da pročitam te njegove opservacije. Kratke su to rečenice, ali, sa jasnim ciljem, da ukaže na svaku anomaliju, kojih je sve više. Ivanišević me raduje, slično razmišljamo-kad se obraća ljudima, koji ne žele istinu, samo ih tračevi ineteresuju. A, on nema nameru da odustane.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

BILJANA BALAĆ

 

Ne sećam se kako je bilo ranije, 60-tih i nešto kasnije, jer, tek sam bio rođen, ali petnaestak godina od tada, o pančevačkom rukometu, prvo sam slušao i gledao, a potom i pomno zapisivao i objavljivao, ne samo u pančevačkim medijima, sve važne događaje. Tako, kako god shvatili, postao sam vodeći hroničar u gradu na Tamišu. Zato znam i za junakinju ove priče.

 

Nije mi teško prepričati zlatan period ŽŽRK Dinamo, mada, bilo je dosta toga sjajnog i pre generacije rukometašica kojoj je pripadala Bilja, ali, iz pijeteta prema klubu, koji, nažalost, više ne postoji, i po hiljadu puta ću ponoviti, na sramotu svih nas Pančevaca, posebno, kao, poštovaoca rukometa, sada ću se samo fokusrirati na Balaćevu.

 

 

Bila je izuzetna sportiskinja. Klasa za sebe. Ko je ozbiljnije pratio prilike, u doba dok je bivstvovala na rukometnom igralištu-složiće se, sigurno. Dinamova perjanica, reprezentativka, a godinama, kasnije, uspešna karijera u klubovima u Jugoslaviji, i van granica naše zemlje. Titule, šta sve ne. Na terenu, dok je gledate, neprekidan vatromet. Nisam, kasnije video, a svaka čast i ovim mlađim devojkama, koje su, ne samo stasale, neke već i završile reprezentativnu karijeru, ali pivotmen, kao što je bila Biljana Balać, ne, neće se još dugo pojaviti. Srođena sa terenom, sa loptom na Ti.

 

Krajem 2008. a to će se, kako rekoh, nažalost, poklopiti i sa krajem Dinama, bio sam sa klubom u Olomoucu, u Češkoj, na jednoj od međunarodnih utakmica, koje su odigrale Pančevke. Nisam ni slutio da će to biti i kraj, uskoro. Tako, nekako se poklopilo, bez obzira što su se u tim vratile neke iskusne igračice, da dignu klub, a među njima i Bilja.

 

Balaćeva se u međuvremenu udala, rodila ćerku, sada je to već ozbiljna devojka, a onda sam čuo da se odselila u SAD, u Njujork. Vedrina duha, nisam se nešto ni iznenadio. Povremeno, posredstvom društvenih mreža, shvatio sam, da je dobro.

 

A, onda, pre desetak dana, nešto sam jurio, u vezi sa obnavljanjem sinovljevog pasoša i uđem u obližnju agenciju, zbog uplatnice. Kad, vidim Biljanu Balać. Dugo, baš dugo, nismo se sreli. Nije izostala srdačnost.

 

-„E Roki moj, pišeš o mnogima, a drugarice se ne setiš“ reče mi pri tom susretu.

 

Zato pišem ove rečenice, a nema boljeg načina, nego da se pojavi u Istinočežnji, na ovom mestu, da se mnogo vas, podseti jedne od najboljih sportiskinja koje je Pančevo imalo. U pogledu svojih ciljeva, Bilja je sve ispunila, kao sportiskinja. Za drugo, dovoljno je mlada, da učini isto.

 

Praštajte i dobra vam sreća!