Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, ovog petka počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, okovano ledom, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 

Više je razloga. Zato što je ovo vreme dobro za čitanje, a koje nije, potom, što do leta neću pisati o pojedincima, ekipama, bilo kome, u vezi sa lokalnim sportom. Objasnio sam to. Sad sledi borba da se naše Pančevo vrati nama Pančevcima, da opet postane zajednica svih nas, a ne pojedinaca, koji ne osećaju varoš na Tamišu kao svoju, već u njoj vide samo plen. Tek ću vas, sa mojim saborcima iz Grupe, Građanskog udruženja, koje će lako da dokaže razliku između njih i nas, čim na red stignu lokalni izbori, uputiti šta nam je namera i šta ćemo zaista da uradimo, kako bi ovaj grad, to naše Pančevo, doživelo renesansu.

 

 

 

U narednim nedeljama, mesecima, uvek ću, do poslednjeg svog junaka, postavljati po četiri priče-Istinočežnju. Taj omaž, sad je prilika da istaknem, moj je način da pokažem na čijoj sam strani. Do pobede!

 

 

 

Istinočežnja

 

SIMA GREGOVIĆ

 

Ne znam tačno iz kog razloga, a mislim da su i mnogi od vas to primetili, ne samo u Pančevu, ukinuli su, ugasili, onesposobili, šta god, sve ono vredno, iz prošlosti, što je bilo temelj uspeha u sportu. Tako i Društvo „Partizan“ koje je obitavalo u gradu na Tamišu, sa kancelarijom, u prizemlju, nekada Sofk-e, a poslednjih godina Sportskog saveza, više ne postoji, a decenijama je pomenutu družinu predvosio Sima Gregović, prvi operativac iste.

 

Ranije, dok sam hteo, a to ne želim već godinama, kad god bih svraćao, nekom prigodom u Sportski savez, da se sretnem sa nekim, ili u odlazio u Veliku salu, na neki prijem ili KZN, prvo bih odlazio kod Sime. Zašto?

 

 

Zato što tvrdim, u životu nisam sreo šarmantnijeg čoveka, znalca svog posla ali, takvog šereta, prijatelja, drugara, saradnika, da je to za nezaborav. Svaki započet posao, a verujte, tokom decenija bivstvovanja, bilo je mnogo kapitalnih projekata, sprovedenih ideja, šta sve ne, uvek je on to, sa saradnicima, brilijantno, sproveo u delo. Nikada mu nije bilo teško da pozove, pita, ako nešto nije znao, jer kad ste tako rođeni, lišeni sujete, onda je lako biti čovek.

 

Sima Gregović je godinama u penziji. Sećam se, kad je tim povodom pozvao i neke od nas, da prisustvujemo tom, svojevrsnom hepeningu, na kraju karijere, za oproštaj, kakvi, ne samo da se više ne dešavaju, već niko ne sme ni da ih pomene, kao časove druženja, produbljenja poslovnih i prijateljskih veza. No, džaba trošiti reči.

 

Sima je Kačarevac, a u pomenutom mestu, takođe, ostavio je neizbrisiv trag. Takav sportski entuzijasta se više ne rađa.

 

Da se vratim na „Partizan“. Toliko je toga bilo što je osmislio ili sproveo iz plana u delo, da je odavno zaslužio najviša, ne samo gradska priznanja. Uvek ću ga pamtiti kao osobu, prijatelja, koji je želeo da učini, pomogne.

 

Tako, kad bi svraćao do njega, umeo bi da kaže: „Rora, ima ovde jedan momak, dolazi u teretanu, sjajnao dete, pa ako želiš, napiši nešto o njemu“. Za druge uvek, za sebe nikad ništa nije tražio, od nas, novinara-drugara, ali ga zato mnogo volim i poštujem.

 

Da dodam, ako nikada niste probali, njegovu riblju čorbu ili gulaš, onda ste ozbiljno ostali uskraćeni za sjajn uskus u ustima. Kad sam ga jednom pitao, Simo, kako to uspeš, da čorba bude tako dobra, ukusna, bez čekanja mi je dogovorio:

 

„Rora, ribu, pre svega, moraš da voliš“.

Sima Gregović, jedan jedini.

 

 

 

UDRUŽENJE DOBRIH LJUDI-OGNJIŠTE

 

Potrudite se i vi, a ja vam tvrdim da ja jesam, nisam uspeo da pronađem, bar ne u novije vreme, slične ljude, kao što su humanitarci iz „Ognjišta“.

 

Koliko god nas zatrpavali da je raditi jedini blagoslov za čoveka, posebno doprineti bujanju bogatstva pojedinaca, lagano pretvarajući se u moderne robove, Slavko, Saša, Jovan, Stanko, Seka, svi oni iz ove humanitarne organizacije nam govore, najbitnije od svega, dok živimo, jeste da budemo solidarni. Zato su meni nabrojani ljudi i hiljade njih, koje ovog puta, nažalost, nisam spomenuo, pravi i iskonski heroji koji nam bude svest.

 

 

„Ognjište“ je, relativno mlada organizacija, ali, toliko dobrog je već uradila, da je pravo čudo, kako svi, kojima je to posao, još uvek izbegavaju da ih nagrade najvišim državnim ili gradskim priznanjima. No, što bi naš narod rekao, neka svako radi svoj posao.

 

Ne bih se ni oglašavao, bar ne ovim povodom, da ne poznajem lično, neke od ljudi iz „Ognjišta“ koji su primer dobrote u smutnom vremenu. Da vas podsetim, ili upoznam ako to već znate, pre izvesnog vremena su pešačili, čak 10 dana, od Omoljice do svetinje Ostrog, a samo što se završio nov, najnoviji podvig Slavka Radojčića, njihovog istaknutog člana, koji je, opet tužnim povodom, pešačio od Pančeva do planine Cer, tačnije mesta Tekeriš, kako bi sakupio novac, preko potreban za lečenje malog Todora Stefanova, dečaka iz Dolova.

 

Svi ti podvizi sevnuli su kao munje među pristojnim svetom, onima koji nisu zaboravili da naše malo, nekome je mnogo. Tako posmatrajući život oko sebe, pančevački humanitarci, nagnali su mnogo nas, da se i sami preispitamo, na čijoj smo mi to strani?

 

Koliko god se vama činilo, mada, u neku ruku i jeste, svaki taj podvig je individualan čin, ali, duboko u celoj priči, lako ćemo razaznati motive. Kad nam, mislim na neke, ništa nije skupo, zapitamo se, pa pošto je jedan život, kada se za njega borimo šaljući poruke na humanitarne brojeve, ili, putem uplatnica, onako, arhaično, pomažemo da spasemo ono što sistem ne može ili ne želi.

 

„Ognjište“ je naš ponos ali i opomena svima nama. Zašto tako mislim? Iz razloga što nas neprekidno upozoravaju na nastupajući bezosećaj kojim neki žele da nas savladaju. Dok svi traže čudo od nas, mislim da je dovoljno da ostanemo normalni. Takođe, kako stoje stvari, moglo bi postati još gore, pa Slavko Radojčić, sa svojim ispisnicima, ali i svima nama, koji ih podržavamo, ne žudi bez razloga da se uvećavamo i tako polako, ali sigurno, uspostavljamo harmoniju, umesto haosa.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

MIŠA ŠEREMETOVIĆ

 

Ne sumnjam i sasvim mi je jasno, ako ste bar jednom imali neki problem sa ručnim satom, ili nekom drugom vrstom, tog neizbežnog „prijatelja“ sreli ste se sa Mišom Šeremetovićem, retkim, preostalim zanatlijom u Pančevu, koji još uvek ima posla.

 

Novo vreme, to svojevrsno moderno doba, donelo nam je mnogo toga, a sve nas više guraju, makar tako to meni izgleda, da budemo na „dugme“. Pretvaramo se u aplikacije, algoritme, ma šta sve ne, a svakog dana iskrsne neki nov pojam, iz budućnosti koja vreba.

 

 

No, postoje ti, neki ljudi, poput majstora Miše, koji svojim delovanjem, umenjem i nekom posebnom dobrotom, ne dozvoljavaju da baš sve prirodno zamre. Srce mi bude puno, kad iz nekog razloga svratim do njega, a u radnji, u samom centru Pančeva, u ulici,  po mom mišljenju, mogu da joj menjaju ime koliko god, ali to će ostati JNA, bude ljudi.

 

Miša stavi na jedno oko, taj neki uređaj, da mu poveća vidljivost, a onda strpljivo, postavljajući svojevrsnu dijagnozu satu, okreće ga, premešta iz ruke u ruku, dok ne izgovori istinu. Meni ta priča toliko prija, izuzetno mi je zanimljiva, jer, pre svega, ljudi razgovaraju.

Tako i ja, kad god bi otišao do njega, da mi majstor zameni dotrajalu bateriju ili nekim drugim povodom, sačekao bih da sve završi, da sa njim mogu, na miru, da prozborim koju, jer, nije on samo časovničar, već jedan veoma zanimljiv čovek, pravi hroničar naših naravi, nagomilanog iskustva, u radu sa Pančevcima.

 

Inače, Miša, kao i njegov brat, istog zanimanja, časovičarstvo, zavoleli su uz oca Srboljuba, koji je i započeo tu zanatsku priču. Neki znaju, ali vi koji slabije pratite sportska zbivanja, posebno fudbal, Srba je bio sjajan golman, a u jednom periodu i odličan trener u FK Dinamo.

 

Sa Mišom sam, nekada, jer me to zanimalo, pričao i o tome, prisećajući se lepšeg vremena. Još da dodam. U vezi sa zanatstvom, ljudi su učeni, pre svega da budu dobre komšije, pristojan svet, pa tek na drugom mestu, da postanu vrsni u tome šta rade. Kad uđete u pomenutu radnju, domaćin će vas, ako baš nije u nekom važnom poslu, dočekati stojeći, ukazujući vam pažnju. Taj prvi utisak, kasnije, pretvara se u nešto još uspešnije, kad posao bude uredno i dobro završen. Zato se, da to tako kažem, mušterije uvek vraćaju Šeremetoviću.

 

Ima još nešto, što nikao ne bih da propustim kada pišem o ovom čoveku. Naime, svestan je Miša svega, šta nam se događa, koliko smo osiroteli, puni briga, pa se dešava, da neki manji kvar, uopšte ne naplati. Meni je to odraz lepog vaspitanja i manjak alavosti, što mi uliva nadu da još uvek ima onih koji bi radije da pomognu nego da otmu. Miša je jedan od njih.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

OLJA VOJNOV

 

Potpuno sam uveren, skoro svi Pančevci, sa darom sećanja, upoznali su junakinju ove priče, Olju Vojnov. Prosto, ako ste poslednjih dve-tri decenije, bili na slavljima u Pančevu, čak, šire, sreli ste je, sasvim sigurno. Zašto sam toliko samouveren, dok pišem ove redove?

 

Iz razloga što je Olja fotografkinja iz naše varoši, koja uporno, a po mom mišljenju, i dalje strastveno, voli to što radi, ovekovečava, svadbe, rođendane, punoletstva…

 

 

Zapazili ste je, jer, kako drugačije i može, kad je reč o osobi, nenametljivoj, ali, dovoljno spretnoj sa rečima i foto-aparatom, da ostvari svoju zamisao. Ona je darovita za posao koji obavlja, a da nije tako, sigurno, ne bi se toliko godina posvetila toj delatnosti. Sa bratom Slobodanom, u samom centru grada, imaju foto-studio. Reč je o tek nekoliko kvadrata, ali, što bi se reklo, sa odličnim rasporedim, mašina i ljudi, u istom prostoru. To, jeste srce posla, ako me razumete.

 

Upoznao sam je davno, jer, kako bi drugačije i moglo, s obzirom da je Pančevo, pre tri, četiri decenije, kad smo, i nas dvoje, i mnogo zajedničkij prijatelja, pošavši u srednju školu, počeli da viđamo i neke druge ljude, a ne samo one iz naselja u kojima živimo.

 

Možda, iznenadićete se, ali, Olja se uopšte nije promenila. Naravno, došle su i godine, ali, lik, a najviše ponašanje, taj produkt karaktera, ništa. Najviše mi se i sviđa, taj njen životni stav. Naime, retko ćete sresti pozitivniju ličnost. Ima u sebi, rekao bih, odnegovan odnos prema ljudima, a kad vas zavoli, ili iz nekog njoj znanog razloga, poštuje, onda će sve učiniti da se osetite čovekom.

 

Imao sam, sa svojom poroicom, bezbroj susreta s njom, na raznim proslavama. Uvek je bila ista. Srdačna, profesionalna, a prema nama, koji je dugo poznajemo, uvek predusretljiva, u želji da još nešto, dodatno uradi, pripomogne.

 

Cela ta ekipa, sa kojom je odrasla, a i dan danas oni prijateljstvuju, svi su, odreda, dobri ljudi. Ostali su pristojan svet. Upoznao sam ih, najviše preko meni dragih ljudi, Nataše Topalović( njene kume) i Baneta Vilimanovića, koji već dugo živi u Londonu, ali, povremeno dođe i u rodni grad. Baš tad, okupe se, a, pa je prilika da ih i ja, ponovo vidim, sve zajedno.

 

Olja Vojnov odoleva, bez obzira na razne oluje u njenom privatnom životu, jer je osoba sa izraženom empatijom. Ne mogu sad, ona će to najbolje razumeti, o svim delima koje je učinila za neke od nas, vrlo delikatne, zato vam i pišem, kako bih je izdvojio iz gomile.

 

Praštajte i dobra vam sreća!