Praštanje uspeha vam predstavlja: Irfan Zulfić, igrač beogradskom IMT-a, već neko vreme na pozajmici u ekipi Tekstilca iz Odžaka, momak odrastao u Pančevu, igrajući za mladi tim Dinama, jedan je od najboljih igrača Prve lige Srbije

 

 

EPSKA PRODUKTIVNOST

 

Nije tajna, novinarsku reputaciju stekao sam pišući o košarci i rukometu, kao i drugim sportovima, poput borilačkih. Fudbal me nikada nije zanimao, mada, kao pionir, igrao sam u pančevačkom Dinamu, kod pokojnog Dragana Đilasa i Petra Uroševa. Kasnije, smatrao sam, ta igra, koliko god bila lepa, često je nazivajući nadigrom, do te mere, ne samo u Srbiji, uprljana je, čak, mnogi tvrde, da je reč o dnu-dna, da mi nije padalo napamet, da učestvujem u tako nečemu. Ipak, na nagovor Dušana Đokića i Dušana Belića, a kada su Brzi voz vodili Goran Janjović Dumba i Nenad Jovančević, pristao sam da budem deo te priče. Zbog toga, više sam nego srećan. Zato što sam, tada, upoznao sjajnu generaciju omladinaca Dinama, koja se takmičila u Super ligi Srbije. Među njima, bio je i Irfan Zulfić.

 

 

Imao sam šta i da vidim. Takva generacija, a srce me boli što nije ostala duže zajedno, da hara srpskim fudbalom, kao autentična pojava za to vreme, no to je za drugu priču. Irfana je bilo lako zapaziti, jer, on, još kao dečak, kada se iz rodnog Sarajeva preselio u naše krajeve, tačnije u Banatski Brestovac, iza sebe, kao da je imao lično iskustvo. Paradoksalno, na prvi pogled, ili misao, no, to je istina, makar sam je ja tako uočio. Zašto? Nije samo izgledao kao zreo dečak, momčina, već je tako delovao na terenu i van njega. Poput nekog ko je uveliko preplivavao mutnu vodu. Imao je taj dar, zdravog stanja. Već je umeo, da ne misli natrag, samo napred je išao. I zaista, u tom prvenstvu, u srpskoj eliti, za to starosno doba FK Dinamo i on, imali su šta da kažu. Nizali su se Zvezda, Dinamo, Spartak, ali svuda, ti momci, radili su koliko su umeli, sa žarom, voljom, poput onih koji su znali šta je pravi otpor. Nažalost, ta, po mom mišljenju, sjajna generacija, nekako tiho, bez velike pompe, prvo se rasula, jer, kako to biva, tek poneko je osetio čar i „barut“ seniosrkog fudbala u timu koji su voleli, a potom, ostala zaboravljena. Zato, posebno mi je  drago što ovu rubriku započinjem baš iskustvom Irfana Zulfića i njegovih saigrača iz tog vremena.

 

 

 

 

Moj mladi sugrađanin, završivši Ekonomsku školu u Pančevu, nije želeo da se rastane sa fudbalom, pa je posle tih utakmica u dresu Dinama, pokušavao da skrene pažnju na sebe, i u drugim klubovima. Zulfć, pojedinačnim primerom, sopstvenim, nije hteo da odustane, a takva hrabrost i vera u sebe, ne samo da donosi rezultat, već otvara vrata za krupna dela. Tako, malo po malo, eto ga, birajući, reklo bi se, osećajem, pristigao je u ekipu Tekstilca iz Odžaka. Mnogi su se začudili, odkud to? Gradić, sa tek desetak hiljada stanovnika, u srcu Bačke, da bude njegov izbor? No, intuicija, a volim to da istaknem, kod njega je, poput mnogih pametnih, ispred inteligencije. Tako, odlučivši se za Tekstilac, uradio je, sa saigračima i svima u klubu, nešto posebno. Iz Srpske lige, doprli su do Prve lige Srbije. Vreme za nezaborav. On, ocenjen kao jedan od najboljih u sastavu, sa ogromnim doprinosom, da se ostvari nezapamćen uspeh. A, onda, zainteresovali su se ljudi iz IMT-a, sada superligaša. Otišao je tamo, potpisao ugovor. Posle nekog vremena, zvali su ga ponovo iz Tekstilca, da se vrati u Odžake. S obzirom da je reč o dva, tako se priča, bratska kluba, čelnici pomenutih, lako su se dogovorili. I eto, nove faze u karijeri momka koji najviše učestvuje u organizaciji sopstvenog života. A, od kad je startovalo novo prvenstvo, Tekstilac, kao novajlija u visokom rangu srpskog fudbala, više je nego iznenađenje. Zaista, u samom je vrhu tabele, ali ima i nešto više od toga. Momci igraju lep i zanimljiv fudbal, gde god da se predstave izazivaju pažnju, potom i divljenje. U takvom sastavu, junak ove priče, Irfan Zulfić, igra odlično, spaja sredinu terena sa napadačima, natkriljuje svaku pukotinu, neumoran je, trči u oba pravca, da pospeši ritam. Zato i ne čudi, što je poneo i kapitensku traku. Zulfić je preskroman. Čitam u poslednje vreme, sve sami hvalospevi za dečaka koji je stasao u uglednog fudbalera. Od prvog dana, kada sam ga upoznao, skoro da nisam sreo bolje vaspitanu osobu, ljubaznu, učtivu. U međuvremenu, ništa se nije promenilo, još se više uozbiljio, čvrsto stoji na zemlji. Kad sam ga pozvao sa željom da zajedno ispričamo šta sanja a šta mu se dešava, u poslednje vreme, dečački, kako sam on zna, bio je zahvalan. Sramežljivost nije iščilela kada sam mu pomenuo da ga stručna javnost pominje kao jednog od najbolje ocenjenih igrača u Prvoj ligi Srbije i da je veoma zaslužan što Tekstilac jeste na mestu koje je za poštovanje.

 

 

Ostao mu je isti broj telefona. Kad sam ga pozvao, nije bilo nikog da mi odgovori, ali, nešto kasnije, displej mog kineskog sokoćala, zasvetleo je. Bio je to on.

–„Roro, izvinite, imali smo timsku obavezu, nisam mogao ranije da se javim“-prvo će moj mladi sagovornik, kad sam se odazvao njegovom pozivu.

 

Radostan što ga čujem posle dužeg vremena, u nekoliko rečenica, uspevam da mu objasnim da ga zovem da mu čestitam na svemu što je uradio u poslednje vreme i da je pravi momentum da svi koji čitaju Praštanje uspeha, saznaju šta sada radi. Ono, o čemu smo razgovarali, pred vama je.

 

Irfane, odlučio sam, makar do Nove godine, želim da pišem o vama, mojim Pančevcima, koji ste otišli iz našeg grada, da sportsku sreću pronađete, tamo negde, a sa željom da se jednog dana svi vratite.

–Uf, teško, baš teško, ali, hajde, neka ostane ta vaša želja otvorena, što se kaže.

 

 

Ne samo ja, već i mnogi ljubitelji fudbala, stekli su utisak, da ti baš prija u Tekstilcu. Tvoja pozicija u timu je veoma zahtevna, zar ne?

– Tačno je to, dobro mi je u Odžacima. Zadovoljan sam, čak, više od toga. U vezi sa pozicijom, to je, što bi se moderno reklo, boks-tu boks. Imam obaveza i u odbrani, ali i kada se krećemo ka napred. Trener Branko Mirjačić, je dobro primetio da imam veliki radijus kretanja, tako da mogu da pomognem i gore, što se kaže.

 

 

Interesantna je ta priča FK Tekstilac. Dominantno ste ušli u Prvu ligu Srbije. Mnogi su ostali u čudu. Ipak, vi niste stali na tome. I u višem rangu ide dobro, rekao bih, odlično. Kako se to tumači u klubu?

–Znate kako, prošle sezone, rešili smo da uđemo u viši rang, a onda smo to uspeli na najbolji način da sprovedemo u delo. Što kažete, baš smo bili dominantni. Sada, tačnije, i pre početka novog prvenstva, ljudi koji vode klub morali su da ga, na neki način, u pozitivnom smislu, reorganizuju. Postalo je sve mnogo ozbiljnije, a sam rang je to tražio od svih u Tekstilcu. Tako, došlo je do velikih promena u organizacionom smislu, ali i u svakom drugom. Posle toga, sad u Prvoj ligi, idemo dobro.

 

 

 

Ne samo dobro, reći ću, odlični ste. Među prvih pet ekipa ste, a bolji poznavaoci tvrde da igrate baš lep fudbal.

–Naša ideja je bila da igramo dobro, damo sve od sebe u svakoj utakmici i da idemo iz nedelje u nedelju. Da ostanemo u ovom rangu. Nekako, sve se poklopilo. Igrački, energetski potpuno smo se našli, što se kaže. Stil igre koji gaji naš trener, čvrst fudbal, brza tranzicija dopao se i svima nama, tako da su počele i pobede da se nižu, pa je takav i plasman. Primili smo samo šest-sedam golova, ljudi su začuđeni.

 

 

Došli smo i do činjenice, da si ti jedan od najbolje ocenjenih igrača u Prvoj ligi. To je dokaz da ti veoma prija u Tekstilcu.

–Vi znate da ja ne volim da pričam o sebi. Jeste, dopiru i do nas te informacije, da smo kao tim dobri, pa tako i ja. Postoje  stručne analize, ljudi koji to prate, uočavaju i moj radijus kretanja, bilo je i golova, tako, kad se saberu utisci, verovatno i to utiče da me pominju u pozitivnom kontekstu.

 

 

Veoma je lepo što, a to si pominjao, u klubu se dosta toga promeilo, izgrađeno, teren i tribine su renovirane. Ima i publike. Za taj kraj, Tekstilac mnogo znači.

–U pravu ste. Baš je dosta toga urađeno. Postoje pravila, propisi, posebno kad uđete u Prvu ligu, koja moraju da se zadovolje. Naš predsednik, Jovan Miletić, kao i uprava kluba, sve su to odlično sproveli u delo. Što se tiče publike, ima je, ljudi ovde vole fudbal, a ne vole kad se gubi. Kažu za Odžake-mali grad velikog srca. Sve je rečeno.

 

 

Za kraj. Ti si, zvanično, igrač IMT-a na pozajmici u Tekstilcu. Šta dalje?

–Tako je, baš kako ste naveli. Videćemo, neka vreme pokaže, šta i kako ću dalje. Prija mi u ovom timu, imamo sasvim dobre rezultate, samo neka se to nastavi, a za priču o sportskoj budućnosti, ima vremena.

 

 

Priča Irfana Zulfića, mada je reč o momku na početku života, može da posluži mnogima kao sjajan primer. Isplati se ulagati u sebe, u svakom smislu. Njegova epska produktivnost, ta autorska kolekcija, sve više privlači pažnju. Počeo je da planira, već je dosta toga započeo, ima ideje, dovoljno je mlad da ih sve ostvari. Po mom mišljenju, fudbalska zajednica Srbije, već je čula za mog sagovornika, a svakim danom, sve ga bolje upoznaje. Osećanje zajedničkog prostora, naravno, mislim na fudbalski teren, sklonost da doda, ne dribla, uputi jasan pas, trči koliko je potrebno, sve je to održivost koja Zulfića stavlja u krupni plan. Da bi se stiglo do tog nivoa, da vam ljudi poveruju, steknu poverenje, nije dovoljno samo vreme. Najbitnija je vaša vera i posvećenost tome, što radite. Kad to ljudi primete, osete, onda ste uradili dovoljno, da možete dalje. Neobično mi je drago, ponosan sam što je sve do sada stečeno sačuvao. Tako, sa jednom Tijanom, polako, ali sigurno, gradi budućnost koju bi poželeo svakom mladom čoveku.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Irfan Zulfić