Praštanje uspeha vam predstavlja: U beogradskoj dvorani Šumice, prošle subote, održan je drugi Međunarodni turnir JK Tamiš iz Pančeva

VEŠTINA KREIRANJA SPORTSKIH DOGAĐAJA

 

Vozeći ka srpskoj prestonici, iz Pančeva, na događaj koji vam opisujem u ovom tekstu, pomislio sam, da li je moguće, hoće li uspeti, Nenad Novaković, jedan poseban sportski radnik u ovakvom Pančevu, da ponovi prošlogodišnji uspeh, kada je njegov JK Tamiš, po prvi put, ugostio više od hiljadu takmičara, trenera, funkcionera i gostiju, koji su, iz celog sveta, stigli da uveličaju prvenac, koji ću pamtiti.

 

I, zaista, već kod same dvorane Šumice, one koja, da pamti, mogla bi i sama da bude heroj srpskog sporta, gužva. Parkiram, jedva pronašavši mesto. Svuda naokolo mini busevi registarskih tablica iz Srbije, suesdnih zemalja, čak, daleko dalje i šire. Promaljam se kroz gužvu. Šok, kao i prvi put, doživljavam ulaskom u samu salu. Na nekoliko tatamija, već sve pršti od sasvim dobrog, usudiću se da kažem, odličnog džudoa. Da ponovim ili upoznam, ako to niste znali, turnir se organizuje za devojčice i dečake od 9-15 godina, što bi mogli da protumačimo kao početak neke velike priče i lep zalet za uspešnu seniorsku karijeru, jednog dana.

 

 

 

 

Kao i do sad, na istom mestu, postavljen je bilbord sa najavom turnira, kao i sto, prepun pehara i odličja. Organizator je baš, reći ću, kao i uvek, vodio računa, da dobitnici medalja pamte ovaj događaj, jer, svaki taj dar, nije samo puko sećanje, već istinska vrednost, u svakom smislu. Prilazim, ovekovečavam taj, po mom mišljenju važan detalj cele svečanosti.

 

Gde god da sam se okrenuo, istovremeno, različita osećanja. Od ushićenosti, čiste sreće, rekao bih, jer pobednici uvek tako reaguju, do sete, suza u očima, zbog poraza. Ipak, i jedni i drugi, pažljivo to pratim, jer, interesuje me, ne kao novinara, već čoveka, oca, koliko euforija traje. Reletivno, sve brzo prođe i radost i tuga, kao i sam život, koji je prepun tim dvema emocijama. Ova deca, a organizator mi je predočio da ih je bilo čak 650 iz 66 klubova iz devet zemalja, sada nauče, u ovom dobu, svaki uspeh, neko će reći, preko noći, traje dugo, dosta duže, od pomenute fraze. Zašto? Iz razloga što svaki uložen trud, ta neprestana borba sa samim sobom, uvek proizvede efekat, koji vas utemelji u pobednika, ili, jednostavno, odustanete.

 

Sa tribina se čuju povici: „Počisti ga“, „Sad je tvoj“, „Sudija, reaguj“, isti oni-povici, koji oduvek imaju značaj, za roditelje, trenere, aktere na tatamiju. Da emociju, duboko skrivanu, konačno, izbace iz sebe. Pobede i porazi se računaju, za kratko. Šta ostaje? Baš, pomenuta emocija.

 

 

Okrećem se, da potražim dobar ugao, kako bi lepše fotografisao jedan detalj, koji mi se učinio interesantnim, želeći i vama da ga predstavim, dok čitate ove rečenice i uočavam Gorana Jovičića, sa svojom ekipom, iz pančevačkog  Dopisništva RTS-a. Sasvim je logično da prate ovaj i takav događaj, potpuno jedinstven ne samo u Srbiji. Vidim da se sprema za razgovor sa Borisom Rutovićem, mladim džudistom, najboljim kadetom na Starom kontinentu, kao i planetarno gledano. Prilazim, da čujem razgovor. Prenosim ga i vama:

 

-„Važno je ići na ova takmičenja, oprobati se. Džudo je dobar sport, jak, potrebna je izdržljivost. Reč je o ndividualnom sportu, a ja ne volim da zavisim ni od koga“-kazao je u kameru, mladi šampion, član JK Trudbenik Kortega, koji je najboljim takmičarima dodelio medalje.

 

 

 

 

Prolazim kroz masu devojčica i dečaka, dole, na delu partera koji nije iskorišten za tatami. Razmišljam, koliko li su samo truda uložili svi akteri da stignu do Beograda, na trofej JK Tamiš? Da li su svesni, ili će to tek postati, da su doneli pravu odluku, kad su se opredelili za sport, kako upućeni tvrde, jedan od najbrže rastućih na svetu, i žele li, sada, kao već takmičari, da učine sve, kako bi želju, da budu najbolji, sproveli u delo? Krupna pitanja u mojim mislima, ali, mogao sam, golim okom, čak i za tako kratko vreme, da uočim, ima mladosti u kojoj prepoznajem instinkt pobednika, ali i neke pozitivne neposlušnosti, posebne slobode u karakteru, koja uvek odvede do željenog cilja.

 

Ovaj skup, kao i slični, nije samo prilika da se izađe na borilište i nadmeće, mada je to krucijalni motiv. Svaka ta devojčica, dečak, imaće o čemu da pričaju sa svojima, kad se vrate kući. Većina njih, nije stigla na dan takmičenja, već ranije, prespavala u srpskoj prestonici, prošetala Beogradom ili Pančevom. Druženje, nova prijateljstva, razmena iskustava trenera, kao i prvih ljudi okupljenih klubova, još su dragoceniji. Rekoh, takmičari su mladi, na neki način, tek počinju da ostvaruju karijeru, pa zato, sve što sam rekao, još više dobija na značaju.

 

 

Tako, vidim okupljene trenere, razgovara se. Deca razmenjuju brojeve telefona, fotografišu se za uspomenu, a ta sećanja, kasnije, doprineće da očvrsnu, steknu širinu u odnosima, ma gde god živeli i kakvu god karijeru ostvarili.

 

Nisam zaboravio, trudim da se da poštujem narativnu nit, a sad je vreme da kažem, Crvena zvezda je bila najuspešniji tim drugog Trofeja JK Tamiš sa 18 odličja, dok je domaćin na drugoj poziciji, kad je reč o medaljama. Pančevke i Pančevci su osvojili 11.

 

Organizator se potrudio, kao i prošli put, ketering je bio bogat, posluženje, na najvišem nivou, shodno prilikama i događaju. Isto tako, nisu mi promakli štandovi sa opremom, drugim potrebštinama, u vezi sa džudo sportom. Za svakog je tu po nešto, od kimona pa nadalje.

 

 

 

JK TAMIŠ I ZAŠTO GA POŠTOVATI

 

 

U paralelnom svetu, kakav žive sportisti u Pančevu, to tvrdim zato što neki imaju sve, a drugi ništa, negde u sredini te naše istine, pozicinirao se JK Tamiš.

 

Vrednost ove družine, po mom mišljenju, ogleda se u sopstvenom kapitalu. Vi, možda, razmišljate samo na novac, a ja ne. Tvrdim, bez da trepnem, najvažniji resurs su-deca, kao i ljudi koji čine taj klub. Sve sami Pančevci, devojčice i dečaci iz kraja, komšije, sinovi, ćerke, unuci… Za kratko vreme, a Trofej Tamiš, najbolji je dokaz, JK Tamiš, stekao je mnogo prijatelja, putujući na razna takmičenja, širom Srbije i van granice, kao i dočekujući svoje goste. Svoj imidž izgradili su na lepoti stvaranja, pametnog ulaganja, vrednovanjem samo suštinski bitnog za razvoj. Zajednički treninzi, deljenje uspeha i tuge, sve je to svojstveno  ljudima koji znaju za istinske vrednosti.

 

 

Nisam u prilici da se često viđam sa Nenadom Novakovićem, koji je sa svojim saradnicima izgradio klub, ali znam, vidim, osećam, ne odustaje. Prvo, sve je krenulo da bi svoju decu upoznao sa životnim prilikama-koliko daješ, tako ti se i vraća, a potom, privoleo i druge mališane i njihove roditelje, da mu se pridruže. Tako, Novaković, kao iskusan ćovek, upotrebio je već stečena znanja iz privrede, sa kojima decenijama stvara, ne rizikujući. Jednostavno, opredelio se da bude mašinovođa koji u svojim vagonima želi putnike, da ih tako nazovem, koji će prugom do prve ili poslednje stanice.

 

Dragocene lekcije, uvek su tu, ispred nas, ali, često, prolazimo pored njih, ne shvatajući, one nam otvaraju do sada zaključana vrata. Oni koji su uspeli da otključaju takvu bravu, poput Novakovića i JK Tamiš, danas stvaraju istoriju.

 

 

 

 

Za kraj, još malo o beogradskim utiscima. Vraćajući se kući, te subote, zadržao sam se u prestonici, jer sam se video sa Petritom Fejzulom, nekada vrhunskim rukometašom, jugoslovenskim reprezentativcem. Tako, dok smo razmenjivali misli, pomenem mu i JK Tamiš, turnir, organizaciju, brojne učesnike. Feki je veliki mudrac, a osećanja, tim povodom, sažeo je u jednu reč-POŠTOVANJE.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Praštanje uspeha