VELIKAN KOJI SADA NEDOSTAJE SRBIJI: MILORAD MIKI MILATOVIĆ, LEGENDA RUKOMETNOG SPORTA, TROFEJNI STRUČNJAK I VRSNI SPORTSKI RADNIK

Samo ne pitaj o praštanju uspeha

Kada sam nedavno Milorada Milatovića pozvao da bude gost „Praštanja uspeha“ i da ispriča svoju sjajnu sportsku i pobedničku priču, u rubrici „Šampioni“, nije se iznenadio, ali je imao svoj zahtev. Naime, u trenutku kada je završena njegova fenomenalna sportska karijera, prihvatio je naš poziv – uz jedan uslov: „Red je da budete moji gosti“, rekao je kratko i odsečno, a posle toga naše insistiranje nije imalo smisla. Zato smo Ivana Ogrizović i ja krenuli put Beograda, tačnije Zemuna, gde smo se, prema dogovoru, našli u prestižnom hotelu „Zlatnik“. Glamur se oseća već u foajeu ovog zdanja, gde je sve za desetku, što bi rekli mlađi čitaoci. Na prvi pogled se vidi da je Milatoviću ovo prirodno okruženje. Nonšalantnost u ophođenju s osobljem, vedrina, harizmatičnost i njegova duhovitost, nisu nas ostavili ravnodušnim, kao ni devojku koja nas je ljubazno posluživala. I pre nego što, zavaljeni u udobne fotelje, započnemo priču sa Mikijem, kako su ga svi zvali, pa i u našem gradu gde je pančevački ženski rukomet doveo do zvezdanih visina, recmo nekoliko važnih podataka, posebno za one mlađe ljubitelje sporta koji nisu imali priliku da uživaju u igri Dinamovih rukometašica i maestralnom vođenju trenera Milatovića.

Pre dolaska u pančevački Ženski rukometni klub Dinamo, Dajmond koji je sredinom devedesetih godina prošlog veka blistavim slovima ispisao svoju istoriju, Milorad Milatović je već ostvario karijeru rukometnog stručnjaka kao retko ko, čak u svetskim okvirima. O biografiji ovog sportskog čarobnjaka i zadivljujućim rezultatima koje je ostvario, možete pročitati u posebnom tekstu. Sigurni smo da ćete ostati impresionirani onim što ćete saznati.

HRONOLOGIJA REZULTATA KOJA JE ZADIVILA SPORTSKI SVET

Ljudi moji, je li to moguće!?

Milorad Milatović je zaista veliki fenomen, ne samo u srpskom rukometu. Kada u ovom tekstu pročitate šta je sve Miki osvojio u svojoj blistavoj karijeri, biće vam jasno o kakvom je stručnjaku reč. Iako su mnogi mislili da im je dosta toga poznato o njegovim impozantnim rezultatima u srpskom rukometu, verujemo da ćete ostati zapanjeni onim što ste ovde saznali.

Rukometom je počeo da se bavi 1962. godine, kao četrnaestogodišnji dečak, a od 1965. već je branio gol Crvene zvezda. Imao je i tri nastupa za rukometnu reprezentaciju SFRJ.

Odmah po prestanku igračke karijere, 1978. godine, postao je trener prvoligaške rukometne ekipe ORK Beograda. Iako su rukometašice ovog kluba bile najmlađe u Prvoj ligi, mladi trener Milatović je uspeo da s njima osvoji vicešampionsku titulu.

Zbog izvanrednih rezultata i profesionalnog odnosa i marljivog rada, već je 1979. godine angažovan za rad sa ženskom reprezentacijom SFRJ, koju je uspešno vodio, u raznim selekcijama, više od 25 godina.

Bez veće pauze Milatović je rukometni trener od 1974. godine pa praktično do ovih dana, kada je predvodio žensku superligašku ekipu

ŽRK „Radnički“iz Svilajnca.

NENADMAŠNI SELEKTOR

· Od 1979 -1986. godine trener u stručnom štabu ženske rukometne reprezentacije Jugoslavije.

· 1980. godine srebrna medalja na Oimpijskim Igrama u Moskvi,

· 1982. godine bronzana medalja na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj,

· 1984. godine, zlatna medalja na Olimpijskim Igrama u Los Anđelesu (u tom sastavu bilo je šest igračica ŽRK Radničkog čiji je

Milatović bio trener),

· Od 1986. do 1988. godine trener je ženske juniorske reprezentacije Jugoslavije, a od 1988. do 1995. godine je savezni trener.

· 1990. godine: Srebrna medalja na Svetskom prvenstvu u Seulu,

· 1991. godine: Zlatna medalja na Mediteranskim igrama u Atini,

· Od 1991.do 1992. godine: Osvojen je Svetski kup a reprezentacija je u tom periodu bila neprikosnovena i dobila je ukupno 35 utakmica bez poraza.

· Reprezentacija SRJ glavni favoriti za zlato na OI u Barseloni 1992. godine, jer je osvajač zlatne medalje, J.Koreja, na Svetskom kupu savladana sa osam golova razlike. Međutim, uvedene su sankcije za našu državu, tako da reprezentacija SRJ nije učestvovala na najvećem svetskom takmičenju.

· Od 1998. do 2002. godine Milatović je savezni kapiten reprezentacije SRJ,

· 2001. godine: Bronzana medalja na Svetskom prvenstvu u Italiji,

· Od 2006. do 2009. godine Milatović je savezni kapiten i koordinator svih ženskih selekcija Srbije.

MAJSTOR ZA STVARANJE ŠAMPIONA

· 1984. godine: Prvak SFRJ – ŽRK Radnički,

· 1985. godine: Osvajač Kupa SFRJ – ŽRK Radnički,

· 1986. godine: Drugo mesto u prvenstvu SFRJ, sa muškim RK Crvena zvezda,

· 1999. godine: Prvak SRJ – ŽRK Budućnost iz Podgorice,

· 1999. godine: Kup SRJ, ŽRK Budućnost,

· 2002. godine: Prvak SRJ, ŽRK Budućnost,

· 2002. godine: Kup SRJ ŽRK Budućnost Podgorica,

· 2003. godine: Prvak Makedonije RK Đorče Petrov,

· 2003. godine: Kup Makedonije RK Đorče Petrov,

· 2009. godine: Prvak Italije Tangram Sassari.

TRENER KOME SE KLANJALA EVROPA

· 1984. godine: Titula prvaka Evrope, ŽRK Radnički,

· 1985. godine: Vicešampion Evrope, ŽRK Radnički,

· 1999. godine: Polufinale Lige šampiona, ŽRK Budućnost iz Podgorice

· 2001. godine: Polufinale Lige šampiona, ŽRK Budućnost iz Podgorice

KREATIVNI SPORTSKI RADNIK

Milorad Milatović je svoj sportski nerv, organizatorske sposobnosti i kreativnost iskazao i u radu u društveno-sportskim organizacijama. Zato je imenovan za predsednika komisije za vrhunski sport Olimpijskog komiteta Savezne Republike Jugoslavije, zatim za sportskog direktora olimpijskog tima na Olimpijadi u Atlanti 1996. godine. Osim toga bio je stručni saradnik SOFK-e Beograda, od

1976. do 2002. godine.

Zabeleženo je da je Milorad Milatović bio i jedan od osnivača trenerske škole, pod nazivom Sportska akademija, na kojoj osam godina držao katedru iz rukometa. Takođe je bio i jedan od osnivača prve sportske gimnazije u Srbiji, gde je obavljao funkciju direktora sportskih odeljenja.

U periodu od 1980. do 1990. godine bio je predsednik trenerske organizacije Beograda i SFRJ, a u tom periodu držao je nekoliko predavanja na trenerskim seminarima koji su organizovani u vreme Trofeja Jugoslavije, značajnog međunarodnog rukometnog turnira.

NEIZBRISIV TRAG U PANČEVU

Milorada Milatovića sam upoznao još devedesetih godina, kada sam pratio zbivanja u tada najuspešnijem rukometnom kolektivu u našem gradu koji je za ondašnje pojmove imao sve, ama baš sve što jedan uspešan ženski rukometni klub treba da poseduje. Bilo je to vreme kada su ŽŽRK Dinamo Dajmond predvodili Siniša Batalo, Nenad Pandurov, Tešo Marković i neki drugi pančevački sportski entuzijasti. Želeli su da sjajnu ekipu vrsnih igračica – a tada su za Dinamo igrale: Danica Pavlov, Biljana Balać, Zagorka Baštovanović, Nena Ratić, Saška Stefanović, Ljubica Arbutina i druge – vodi i vrhunski trener. Nema sumnje, najbolji je bio Miki Milatović koga je ova ambiciozna uprava angažovala, uprkos mnogima koji nisu verovali da će on raditi u Pančevu, i to posle uspešnog vođenja čuvenog tima Radničkog iz Beograda i drugih velikih klubova, kao i nakon silnih medalja osvojenih sa reprezentacijom Jugoslavije na najprestižnijim takmičenjima.

Gledajući ga sa strane kako radi u Hali sportova „Strelište“, mnogi su smatrali da je nekako nepristupačan, pomalo arogantam i suviše hladan, što je i sam to često isticao, pa čak i danas to kaže, ali, reklo bi se, moglo mu se da u to vreme bude takav. Ipak, kada je uspostavljeno naše prijateljstvo, shvatio sam da je to bio, i ostao, samo privid, jer je reč o izuzetnom inetelektualcu u sportu, eruditi i veoma dobrom čoveku. Praktično, imao sam sreću da me izabere za svog prijatelja, a naš prijateljski odnos traje do dana današnjeg, pa zato i nije čudno što je rado pristao da se nađe u „Praštanju uspeha“, našem i vašem sportskom portalu.

Čini mi se da sam mu se dopao kao sportski novinar (a to mi je Miki priznao i pre mnogo godina) jer ne negujem medijsko varvarstvo, već sam se uvek trudio da afirmišem fenomen sporta i prave sportiste. Kasnije sam, upravo zahvaljujući našem druženju, upoznao Branka Arbutinu, još jednu legendu Beograda koji, nažalost, više nije među nama. Međutim, sasvim sigurno, napoznatijeg i najboljeg prestoničkog uramljivača umetničkih dela, čija je ćerka Ljubica, tada igrala za Dinamo, a danas, sa svojom majkom Spomenkom i ekipom, i dalje

istrajava u ulepšavanju onoga što stvaraju umetnici. Još jedan čovek, naš Pančevac, mnogo je uticao da nas četvorica jačamo prijateljstvo, a reč je o Radenku Stojanoviću, ranije rukometašu Dinama, a kasnije veoma uspešnom treneru koji je sada van sporta.

Elem, dok je radio u Pančevu, ali i kad je predvodio druge timove, Milatović je uvek bio ono što je govorio. Svi koji su ga bolje upoznali, zavoleli su ga jer su shvatili da brine o njima. On je čovek koji svemu zna vrednost i skoro da ništa ne izmiče njegovoj kontroli. Miki je pre nekoliko dana proslavio 68. rođendan, a donedavno je bio aktivan, trenirajući devojke rukometnog kluba iz Svilajnca.

Uostalom, moglo bi se reći da je Milorad Milatović paradigma za uspeh u trenerskom poslu. Na najbolji način je razvio mnoge tematske elemente koji doprinose uspehu. Bio je i ostao pripovedač na rukometnom terenu. Sada je u zaista zasluženoj penziji, a osim što je, kako se to kaže, vek proveo na igralištu dimenzija 20×40 metara, imao je i druga zaposlenja. Karijeru nije ni okončao, a postao je visoki funkcioner beogradske SOFK-e. Osnovao je Sportsku gimnaziju u Beogradu, predavao godinama na Višoj trenerskoj školi. Rukovodio je i organizovao više od stotinu najznačajnijih sportskih takmičenja, planetarno važnih, koja su održana u srpskoj prestonici. U svojstvu sportskog direktora predvodio je našu ekspediciju na Olimpijskim igrama u Atlanti. Kao osvajač medalja sa olimpijskih igara, svetskih prvenstava i drugih velikih takmičenja, zaslužio je nacionalnu penziju. Da je beležio samo deo onog što se u svetu sporta zbivalo, a čiji je on bio akter, čitava jedna biblioteka bila bi puna njegovih knjiga.

DOBAR I ZANIMLJIV SAGOVORNIK

Pre nego što i vi, dragi prijatelji i čitaoci „Praštanja uspeha“, bolje upoznate Mikija Milatovića, želeo bih da istaknem da smo razgovor vodili na TI, jer on na tome insistira, i to još od kada sam ga upoznao. Jednom prilikom mi je šaljivim tonom rekao: „Slušaj mali, stariji sam tri meseca od tebe, a ti meni govoriš VI. Neću to više da čujem“. Možda i zbog te neposrednosti i naše prisnosti, Mikiju nije potrebno postavljati neka pitanja ili potpitanja, što mislim da je dobro. Ako čovek ume da zanimljivo govori, ako se od njega može dosta toga naučiti, treba ga pustiti da bez prekidanja završi svoju priču i misao: „Ti znaš, rođen sam u Skoplju, ali smo se, a to je bilo neposredno posle Drugog svetskog rata, često selili. Svake godine smo se selili. U jednom trenutku otac je ostao u Beogradu, a kasnije smo se majka, brat i ja našli na Ubu. Moji roditelji nisu želeli da uzmu vilu na Dedinju, mada su im davali. Kao dečak, sećam se, družio sam se sa Draganom Džajićem, koji je posle postao najveće ime jugoslovenskog fudbala. Pošto je tata bio funkcioner, doneo je prvu fudbalsku loptu u mesto, i tada sam ja već, a to je kraj 50-tih prošlog veka, počeo da se interesujem za sport. U osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ bio sam najbolji učenik, pa sam , kao takav, upisao Petu beogradsku gimnaziju, bez prijemnog. Međutim, taj prvi razred se završio katastrofalno za mene, baš iz razloga što sam više bio na sportskim terenima, nego u školi. Roditelji su bili u šoku, niko nije mogao da pretpostavi šta se dešavalo sa mnom. Razmišljao sam samo o rukometu. Ako ti kažem da nam je za školu igrao Milan Lazarević, pa Branislav Pokrajac, jasno je kakav smo tim imali i zašto smo bili neprikosnoveni. Mi smo dolazili u školu, praktično, da bismo trenirali rukomet. Ceo tim „Palilulca“ se 1966. godine spojio sa Crvenom zvezdom, pa sam tako i ja postao golman u ovom poznatom i popularnom klubu. Interesantno je da sam još kao igrač postao i trener, jer sam preuzeo vođenje ORK Beograda. Posle tri meseca rada, bili smo prvi na tabeli, što je bilo veliko iznenađenje. Naime, u to vreme za Radnički su igrali Kitićeva, Čubrinovićeva, Veljkovićeva, sve izuzetne igračice, a mi ispred njih. Sa nešto manje od 30 godina

postajem pomoćnik Samardžiji u reprezentaciji. Dakle, od 1979. do 2011. po raznim osnovama i kao trener nacionalnih selekcija, bio sam u reprezentaciji SFRJ, SR Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije. Imam staža u reprezentaciji 27 godina, a u tom periodu šest ili sedam puta su me terali iz selekcije pa vraćali. Možda je intersanto da istaknem da sam na klupi sedeo na čak jedanaest juniorskih svetskih prvenstava. Ne verujem da to u biografiji ima bilo koji trener na planeti. Sa dva svetska prvenstva, kao selektor seniorske reprezentacije, doneo sam dve medalje, što je takođe kuriozitet. Sa Radničkim sam bio prvak Evrope, i to – bez poraza.

DRUŽENJE SA SPORTSKIM VELIKANIMA

Ovo su zaista sjajni rezultati i nesvakidašnja događanja, usponi i padovi, slava i ostavke, pa Mikija pitam, kad već pričamo o prošlom vremenu, da li je tada sve to nekako izgledalo drugačije, možda romantičnije i lepše nego u ovom vremenu: U vreme kad sam stasavao, prvenstvo Jugoslavije se igralo na šljaci i betonu. Tek 1973/74. godine počeli smo da igramo u sportskim halama. Teško je to porediti. Recimo, 1972. godine, na Olimpijskim igrama u Minhenu, Lazarević je bio najbolji igrač sveta. Bio je

ogroman čovek, zvali smo ga monstrum. Tvrdim da sada u našem sportu, odnosno rukometu, ima takvih klinaca koliko hoćeš. Nekada smo se bavili i drugim sportovima. Družio sam sa Mokom Slavnićem i Aleksandrom Boričićem. Posle naših utakmica odlazili smo na Kalemegdan i igrali basket, odbojku. U to vreme je retko ko mogao da „zakuca“, kada je reč o košarci. Teško je porediti fizičke kvalitete ondašnjih sportista i ovih sanašnjih. Danas se drugačije i razmišlja – objašnjava Milatović.

Još jedna specifičnost u Mikijevoj karijeri bilo je to što je sve vreme proveo u radu s devojkama. Mnogi će reći da je to neverovatno i prilično teško, pa je logično da ga pitam otkud ta energija i koliko je dugo izdržao u tom poslu: Za mene to nije uopšte neverovatno. Ranije, na početku moje karijere, delili smo teren sa košarkašicama, tako da je samo ograda bila između nas. Družili smo se, poštovali, pa sam rano počeo da uživam u tom poslu. Nije to za mene bila nikakava muka, ili tako nešto. Rećiću

ti, završio sam DIF, ali više od fakulteta sam naučio družeći se sa ondašnjim košarkaškim reprezentativcima. Bora Ćenić, Reba Ćorković i drugi, bili su moji prijatelji i uticali da se formiram kao trener. Da nisam uživao, mada je bilo i teških trenutaka, sigurno ne bih toliko radio i ostao u ženskom rukometu – tvrdi moj sagovornik.

Posle ovih reči, nameće se pitanje samo posebi. Rukomet u našoj zemlji je jedan od omiljenijih, ali i najtrofejnijih sportova, jer je bilo dosta medalja i uspeha. Međutim, poslednjih godina nas nema na svetskoj mapi, među najboljima. Zašto je to tako? Ne znam da li Ti je poznato, ali je među nosiocima nacionalnih priznaja najviše nas iz rukometa. Talenat, dakle, postoji i baš je izražen, jer takva smo mi nacija: borbeni smo, brzi, visoki, maštoviti, pa nije čudo što smo u sportovima visoko rangirani. Čini mi se da je novac glavni problem, ali, to je nevolja i u svim ostalim sportovima i kod svih sportista. Nema u srpskom rukometu bogatih ljudi koji će voditi klubove. U košarci, ili nekim drugim sportovima, još se i snalaze, ali u rukometu je problem nemaštine baš izražen.

Gase se mnogi klubovi. Ranije igrač nije mogao, pre 26. godine života, da ide u inostranstvo. Danas, iole talentovani dečaci i devojčice kao da se trude da što pre odu preko granice. Osim toga, onda je bila jaka liga, pa se to toliko nije osećalo, a danas, više je nego evidentno da najbolji nedostaju. Imali smo tada jake utakmice, bilo je rivala za poštovanje, a danas nije takav slučaj. Doduše, bilo je u Jugoslaviji, pa i u Srbiji, bogatih klubova, delile su se ozbiljne stipendije, dobijali stanovi, ali toga više nema, izgubilo se negde usput, čak sve izgleda amaterski. U klubovima zahtevaju dva puta dnevno trening, odlične rezultate, a finansijski uopšte ne prate te zahteve. Nema izlaza. Moj poslednji angažman, u Svilajncu, protekao je sa toliko malim honorarom da me je sramota i da pominjem cifru. Nažalost, ne znam šta će biti i sa tim klubom – pita se Miki, očigledno zabrinut za sudbinu sporta kome je poklonio čitav život.

SAVETI BUDUĆIM SPORTISTIMA

Nesumnjivo, Miki je čovek blistave karijere i velikog sportskog iskustva, a takvi ljudi imaju šta da poruče današnjoj deci koja tek kreću u fantastični svet sporta. Na šta da obrate pažnju, kako da se postave njihovi roditelji, bilo je moje sledeće pitanje: Sa sličnim pitanjem se susrećem skoro svakog dana. Ako sednem u kafić, znaju ko sam, ili, recimo, kod mene u zgradi. Imam desetak devojčica i dečaka iz komšiluka čiji roditelji me pitaju, šta predlažeš. Sport je veoma važan društveni fenomen.: Pruža mnoštvo mogućnosti, ulepšava život, stiču se prijateljstva. Još ako dete uspe, onda je to velika stvar! Uzmi u obzir samo putovanja

i moj primer, jer sam zahvaljujući rukometu proputovao mnogo. Istina, nisam stigao do Australije i Južne Amerike, ali sam Evropu prošpartao uzduž i popreko. Mislim da moja noga nije kročila jedino u Albaniju i Andoru, ali, tamo se rukomet ni ne igra. Ako ti kažem da sam u Skandinaviji, znači, Švedskoj, Norveškoj, Danskoj i Finskoj, na raznim takmičenjima ili pripremama, proveo duže od šest meseci života, onda je jasno o čemu pričam i šta sport sve donosi. U Sovjetskom Savezu sam stigao od Moskve do Sibira. U Kini sam bio dva puta, u Japanu, Koreji…nekoliko puta u Americi. Dobro, ja sam, možda, posebni slučaj u vezi s tim, ali je činjenica da su sportisti druželjubivi, lakše završavaju škole, naviknu se na rad i disciplinu, steknu prijateljstva koja im kasnije u životu otvaraju mnoga vrata. Osim toga, sportisti žive zdravo, ne odaju se lako porocima, odvojeni su od ulice. Zato uvek savetujem: Ako vam je dete živahno, pustite ga da se bavi nekim sportom. Na drugoj strani, postoje i roditelji koji preteruju. Ako je roditelj ambiciozniji od deteta, onda tu nema sreće. Moje dete, moj Nikola, probao je sve živo od sporta, a i dan – danas se rekreira. Kad se baviš sportom, usavršiš i strane jezike, jer se često putuje. Važno je samo baviti se sportom, a ako si talentovan, uporan, radan i veruješ u sebe, neće ni uspeh izostati – tvrdi Milatović.

A kad već zbori o savetima, da ne propustim priliku, predložio sam mu da kaže nešto o ljudskoj sudbini, odnosno, zašto je danas toliko teško priznati da nešto ne znamo, zbog čega se ljudi ustežu da pitaju starijeg kolegu za savet: Mislim da se tako nešto retko dešava, bar ja nikada nisam bio sujetan. Kad god sam odlazio iz nekog kluba, uvek sam zvao kolegu koji je dolazio posle mene i ponudio mu da pričamo o svemu što ga interesuje, da mu pomognem. Ne želim da ispadne da se hvalim, ali dodeljena su mi najveća sportska priznanja u našoj zemlji, i sigurno da to nije slučajno. Imam decenije staža u rukometu, prošao sam dosta toga dobroga, a bilo je i lošeg, pa znam kako se izlazi iz obe situacije. Ipak, i pored toga, malo je onih koji žele da pitaju, da nešto nauče – priznaje Miki i odmah objašnjava, u vezi sa mojim sledećim pitanjem, svoj bujni temperamenat: Ja sam veoma temperamentan. Sa strane delujem prepotentno, nekima čak odbojno. Znam da o meni često pričaju veoma ružno i to sam davno shvatio. Tako je dok me ljudi bolje ne upoznaju. Mnogi su mi priznali da ih je obuzimala jeza, kad su čuli da u njihov klub dolazi Miki Milatović. Kad sam počeo da vodim treninge, kad su me devojke bolje upoznale, vrlo brzo sam sa mnogima od njih postao drugar. Eto, u tom okviru pronađi odgovor na to pitanje.

Na kraju razgovora uvek pitam svakog sagovornika, s obzirom na naslov našeg sportskog sajta, da li umemo da oprostimo uspeh. Na ovo pitanje od Milorada sam dobio pomalo (ne)očekivan odgovor: To je naša najružnija osobina i zamolio bih te da o tome ne napišeš ništa!

Naravno, poslušao sam ga, ali kasnije, u razgovoru, Milatović je još dugo pričao o tome šta ga sve tišti i boli u našem sporti i mentalitetu naših ljudi. Snimili smo i taj deo, ali iz poštovanaja prema velikanu srpskog sporta, ove opservacije, mada zanimljive i poučne, nećemo objaviti. Sada, kad sabiramo utiske posle susreta sa ovim izuzetnim čovekom, mogli bismo ukratko izvesti zaključak: U sportskom životu Milorada Mikija Milatovića ništa nije bilo beznačajno i nevredno. Sve samo drago kamenje i ostali plemeniti metali, a lepe uspomene i osećaji koji su, valjda, došli s godinama, priliče fenomenu čoveka koji je veliki profesionalac, veoma odgovoran, sposoban, marljiv, uman i pošten.

Razgovor vodio: Slobodan Damjanov
Fotografije: Ivana Ogrizović