Praštanje uspeha vam predstavlja: Mihajlo Ivanović, vaterpolista beogradske Crvene zvezde, rođeni Pančevac, nedavno se okitio titulom osvajača Kupa Srbije

 

KAD MLAD ČOVEK SNU DA STVARNOST

 

Bilo je potrebno jedno veliko takmičenje, reč je o Kupu Srbije u vatrpolu, ali i jedan slučajan susret, između mog prijatelja, Mrguda Bojovića i ujaka junaka ove priče, Milana Antonijeva, pa da sad vi čitate rubriku pred vama, o jednom od pesrspektivnijih mladih sportista naše zemlje. Naime, tokom tog, pomenutog razgovara, Mrki je saznao za Mihajla,a potom je priča počela da se odmotava. Naime, Milana znam odavno, decenijama unazad, ali, ostao sam u blagom šoku, kada sam saznao da je mladi vaterpolo golman, sin Mire i Srbe Ivanovića. Reč je o divnim ljudima, dugogodišnjim poznanicima, ali, ne pamtim, kad sam ih video ili čuo. Toliko dugo, da im je sin sazreo za golmana ovogodišnjeg osvajača Kupa.

 

 

Potom, sa tom razotkrivenom istinom, sve je bilo lako. Stupio sam u kontakt sa Mihajlom. Nije bilo vremena, najviše zbog njegovih obaveza, da se sretnemo, uživo ispričamo, a u međuvremenu, Zvezda je u derbiju prvenstva savladala večitog rivala-Partizan (11:10) što je apsolutno potvrdilo zauzetost mog mladog sagovornika. Ipak, kad ima želje, nađe se i način, da uradimo to, što sam, pre svega želeo, a reč je o predstavljanju novog Asa srpskog sporta.

 

Odmah da kažem, koliko god bilo povika na mlade u Srbiji, što ne znači da i ne zaslužuju, uvek me oduševi kad vidim, baš očitim primerom, da postoje deca koja, brzo sazrevši, u ne baš sjajnim okolnostima, toliko lepo razmišljaju o sadašnjosti ali i budućnosti, da mi bude milina što saznajem za njih.

 

Takav je i Mihajlo Ivanović. Samo iz tog, nekog kratkog kontakta, tačnije dopisivanja, preko modernog sokoćala, te nekoliko telefonskih razgovora, ali i činjenice, čije je dete, lako sam shvatio da lepo vaspitanje, upornost, maksimalna posvećenost, ne samo da donesu rezultat, već da je reč o temeljnom uspehu, bez kojeg ni nastavak karijere nije moguć.

 

 

Ivanović me uverio, dok smo utanačili o čemu ćemo razgovarati, da svet ima zamah radosti, kad svakom snu da stvarnost, a Mihajlo je baš takav, kao ličnost. Nadam se da vas neću izneveriti, u ovoj rubrici, dok vam pišem o Pančevcu, za kojeg, bez svake sumnje, ne samo što ću ga sada promovisati, imaćete prlike da slušate još, mnogo toga lepog. Da sam ga pitao samo o, mada reč je o baš mladom čoveku, životu koji živi, bio bih i jesam oduševljen kako rezonuje u ovom smutnom vremenu, šta su mu prioriteti i gde sebe vidi u budućnosti. Nije to tajna, često zbog odricanja sustiže nas kazna, čak, najsmeliji među nama boje se sebe. Ipak, kad delate, uporno, svakodnevno, radišni ste, ne samo zbog sebe, već višeg cilja, čistite se. Duhom najpre. E, takvu lekciju, već je savladao ovaj mladić. To me oduševilo.

 

 

Pred vama je sadžaj, naš razgovor.

 

Za razliku od mnogih vršnjaka, ti se nisi opredelio za fudbal, košarku ili rukomet, već za vaterpolo. Kako bi opisao tu želju da se posvetiš tom sportu?

      – Još kao dete sam voleo da gledam i igram razne sportove sa drugarima iz škole ili ulice. Na početku pohađanja osnovne škole “Sveti Sava” u pančevačkom naselju Misa-Vinogradi, kao i većina vršnjaka trenirao sam fudbal. Ali, kako su godine prolazile, tražio sam sebe u nečemu drugom. U trećem razredu sam krenuo na vaterpolo, u kojem sam i dan danas. Zapravo, vaterpolo na početku nije delovao kao da će postati moja velika ljubav. Kao mali, čak, plašio sam se vode. Trenirao sam većinu sportova, ali ni u jednom se nisam pronašao. Želju za istrajem u vaterpolu davalo mi je moje društvo, koje je tada uveliko treniralo baš taj sport. Ta želja se vremenom pretvorila u profesiju i sastavni deo mog zivota.

 

 

Mesto golmana u svakom sportu je specifično, ali, čini se, u vaterpolu je to baš izraženo. Kako bi to definisao i zašto te to mesto u timu privuklo?

      – Uloga golmana, slozićete se, jeste veoma značajna u svim sportovima. U vaterpolu, dobro izdanje golmana, može drastično promeniti tok utakmice. Baš zbog toga, izabrao sam ovu poziciju

 

 

 

Kad pogledaš unazad, što bi se reklo, kako je izgledao tvoj put, da kažem vaterpoliste?

      – Moj prvi treninzi bili su u vaterpolo klubu “Mladost” iz Pančeva, u kojem sam se zadržao skoro 5 godina. 2016. sam po nagovoru svojih drugara, koji su tada bili u Crvenoj Zvezdi, krenuo na treninge u Beograd. Po završetku osnovne škole upisao sam ekonomsko-trgovinsku skolu “Paja Marganović”. Posle dve godine treniranja sa svojim vršnjacima, došao je i prvi trening sa prvim timom “Crvene Zvezde”, gde se tada na mestu trenera nalazio Dejan Savić. U proteklih 6 godina, koliko sam već u Zvezdi, nisam nosio samo boje ovog kluba. Bio sam na dosta “pozajmica” u drugim sredinama, kao što su: VK “Taš”, VK“Dorćol” i VK “Stari Grad”. Od prošle godine sam drugi golman, prvog tima, “Crvene Zvezde.”

 

 

Da li smem da pomenem, da se jedan tvoj san ostvario?

      – Tačno tako, dobro ste rekli. Jedan san se ostvario, ali radim na tome da ostvarim ostatak svojih snova.

 

 

A, šta presudno utiče, po tvom mišljenju, da dođe to tog, povoljnog raspleta u karijeri, hajde da kažem i u životu?

      – Ne trebam mnogo da razmišljam, dosta je jednostavno, ali ni malo lako ostvariti. Ipak, i pre svega, veoma je bitna velika podrška porodice i prijatelja. Upornost, odricanje, želja, a pomalo i tvrdoglavost.

 

 

Ti si mlad momak, perspektivan sportista. Kako bi ocenio trenutnu situaciju u srpskom vaterpolu?

      – Srećan sam što se vaterpolo u Srbiji vratio na stare staze, liga je ponovo jaka, kao nekada i u njoj se nalaze vrhunski igrači. Zbog svoje istorije, Crvena Zvezda je klub koji dobro zna kako je biti na prvom mestu. Od nje se uvek očekuje da  učini velika dela.

 

 

Prilika je da te priupitam malo o poslednjem velikom uspehu VK Crvena zvezda. Čini mi se, potpuno neočekivano, osvojili ste Kup Srbije, protim, savladali favorizovane rivale. Kako to?

      – VK “Radnicki” i VK” Novi Beograd” su vrhunske ekipe, koje su u utakmicama protiv nas imale ulogu favorita. To ste dobro procenili. Međutim, moj tim se ovoga puta bolje pokazao, zasluženo pobedio, pa nam je, sa razlogom pripao Kup Srbije. Jedno prelepo iskustvo za mene, kao mladog igrača i velika motivacija za dalji nastavak karijere.

 

 

Meni je veoma interesantno, a čini mi se, nedovoljno ljudi to zna, posebno u Pančevu, da je prvi golman VK Crvena zvezda i tvoj saigrač, Vladimir Mišović, takođe momak iz grada na Tamišu. Šta mi možeš reći o tome?

      –Pre mog dolaska, Vlada je već uveliko trenirao u Crvenoj Zvezdi. Imao je veliki uticaj na izbor mog sledećeg kluba i nastavak moje karijere. Kao stariji saigrač, uvek je tu da mi da savet i ukaže na greške. Dobro je imati takvog saigrača, jer smo, ipak, a to je važno istaći, na istim pozicijama.

 

 

Da te pitam nešto u vezi sa našom nacionalnom selekcijom. Dosta toga se promenilo, zar ne?

      – Apsolutno, jeste tako. Možda, trenutna situacija nije baš najbolja, ali reprezentacija je potpuno promenjena i mislim da  vreme novih pobeda tek dolazi.

 

 

Kao mlad sportista, usudiću se da kažem, tek na početku ozbiljne karijere, siguran sam, imaš visoke ambicije. Da li bi mogao da podeliš sa mojim čitaocima, u kom smeru razmišljaš Šta dalje?

      – Kad se spomenu ambicije, svi pomisle da je korak dalje, odlazak u inostranstvo i igranje u stranim klubovima. Ali moja želja je da ostanem u svojoj zemlji i ovde ostvarim svoje ciljeve. Uvek u meni postoji želja za isticanjem i težnja ka novim pobedama i uspesima.

 

 

Pričamo sve vreme o sportu, tačnije vaterpolu. A šta bi istakao o sebi, kao momku izvan bazena i sportskih obaveza?

      – Slobodno vreme najčešće provodim sa prijateljima, devojkom i porodicom. Volim da putujem i volim svoju zemlju, tako da mi je u planu da obiđem veći deo Srbije. Nemam hobi, ali pored svog ujaka, Milana, probudila su mi se interesovanja za automobile. Da kažem, to me privlači.

 

 

 

Momak, poput Mihajla Ivanovića, proživljava svoj život na drugačiji način, od većine vršnjaka. Ne samo zbog obaveza, nastupa, treninga, putovanja. Istinski, dosta toga, on drži u svojim rukama. Donoseći odluke u bazenu, ali i van njega, definiše jedan deo odrastanja, koji može da mu utre put ka boljem uspinjanju u karijeri. Karijera? E, to je ta ključna razlika. Dok većina omladine, ne samo danas, a bez želje da bilo koga uvredim, čvrsto stoji iza kulisa svojih roditelja, koji su zaštitnički nastorojeni, bez obzira na posledice, Ivanović, već sada, u ranoj mladosti, brine šire, i ne samo o sebi. Ipak, kroz sport, ne sazreva se samo brže. Ta aktivnost uči da potencijal ne znači mnogo ako nije u funkciji napredka, ali svih, koji su u toj priči. Ako nije tako, ta, neka jedinka, biva, prirodno, kao u eko sistemu, odbačena. Zato, sport, a mnogi ga tako zamišljaju, nije ritual, ali i nešto opipljivo, u vidu rezultata. Nastajanje, taj proces, koji vodi do uspeha, e to je ta amplituda, kad je mladost na prekretnici. Ivanović, zbog svojih korena, ali i objektivne situacije, koju je razumeo na najbolji način, sad već polako baštini ono što ulaže. Zašto znam da će uspeti. Zato što verujem.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva