Praštanje uspeha vam predstavlja: Emilija Kojčić, studentkinja treće godine psihologije na Marquette University u Milwaukee Wisconsin, rođena Pančevka, u mlađim kategorijama, jedna od najboljih srpskih teniserki

 

 

PROGRES PREOBRAŽAJA

 

 

Pre nekoliko godina, sedeo sam na klupi, kraj pančevačke gimnazije „Uroš Predić“. Čekao sam svoje dete da završi sa nastavom. Ugledam Ivanka, oca junakinje ove priče i ponudim ga da sedne kraj mene. Znam ga dugo, decenijama. Reč je o veoma interesantnom čoveku, nekada stjuardu JAT-a, ma, svašta je nešto radio u životu. Tako, razgovaramo, a on mi reče, kako njegova ćerka, Emilija, Ema, takođe, završava gimnaziju ali da želi da upiše koledž u SAD. S obzirom da igra tenis, a sa takvim, što bi se reklo-predznanjem, dosta je lakše upisati ga. I zaista, kasnije, čuo sam da je ta priča uspela.

 

 

E, sad, poznajem nekoliko svojih prijatelja čija su deca bila ili su sad na studijama, preko „bare“ i svako od njih je oduševljen tim što su uspeli da stignu tamo, završe ili još uvek završavaju studije. Po mom mišljenju, s obzirom da sam i sam, jedno kratko vreme živeo u Čikagu, to je, zaista, velika životna, a ne samo obrazovna škola i svakome ko može, preporučio bih isto. Elem, povremeno, video sam na jednoj društvenoj mreži, da pomenuti Ivanko, kaže nešto i o svojoj kćeri, koja je u Milvokiju. Pomislio sam, eto lepe i poučne priče za neke nove, mlade ljude, koji bi želeli da se školuju, najviše uz sport, jer, fantastično je to iskustvo. Da ubrzam. I sam Kojčić, od pre nekog vremena živi u SAD. Radi u jednoj transportnoj firmi, što bi se reklo, stalno je na putu, a njegovo krstarenje, ali bukvalno, od Istoka do Zapada, te sa Severa ka Jugu, izaziva lepu pažnju javnosti. Majstor je da usnimi i prepriča šta je sve video i doživeo. To je još više ubrzalo moju želju da se povežem sa Emom.

 

Onda, pozvao sam je pre nekoliko dana. Ko poznaje ovu devojčicu, sasvim sigurno, razumeće ovo što vam sada pišem. Dugo nisam razgovarao sa tako mladom osobom, ali potpuno svesnom trenutka u kojem se nalazi. Iako živi daleko od rodnog grada, bez porodice i prijatelja, tempo promena joj ne može ništa, iako, priznala mi je to, duša mila, nije lako, ali kad se ima cilj pred sobom, onda to ide kako bi trebalo. Ema me oduševila, jer, iskreno mi je rekla, posle prvog poziva, da je veoma zauzeta( išla je na turnir sa koledž ekipom) i da će mi se javiti, čim ugrabi malo vremena. Volim iskrenost, a kad je pozvala, potpuno mi je stavila do znanja-plemenita je njena priroda. Svašta sam je nešto pitao i hvala joj na strpljenju i lepim, veoma korisnim odgovorima, za svakog ko bi poželeo da se otisne na sličan put. Pre nego što pročitate o čemu smo sve zborili, još ću malo da je predstavim.

 

 

Emilija Kojčić je igrala tenis u TK Dinamo iz Pančeva, a sa tim klubom, u jednom trenutku, bila je najbolje rangiran tim u Srbiji. U mlađim kategorijama, ostvarivala je zapažene rezultate, učestvovala na mnogim turnirima. Našao sam podatak da je bila oko 600 na rang listi devojaka, planetarno gledano. Neko bi rekao, nije to neki rezultat? Može se tako, malo surovije posmatrati, ali, za ovu priču, njeni nastupi u Srbiji i van nje, bili su dovoljni, da je zapaze „lovci“ na talente, ljudi koji su spona između dece i američkih univerziteta. Ema je želela da studira, baš u SAD, a kad se pojavila ponuda Marquette University, posebno jer nije morala da im šalje bilo kakav materijal o svojim igrama i nastupima, uz činjenicu da su joj ponudili punu stipendiju-čitaj, plaćena školarina, smeštaj i ishrana, sve je postalo jasno. Još u Pančevu, njena strast za tenisom nikoga nije ostavila ravnodušnim, a znak originalnosti, ta volja da se dobije svaki poen, bez izuzetka, doneo joj je i mnogo lepih i srećnih trenutaka, dok je nastupala u Srbiji. Devojka ima, to nešto, što je izdvaja od proseka, a njen način razmišljanja, kako uspeti u surovom svetu tržišta, kako uskladiti studije, mislim na učenje i obaveze na teniskom terenu, pozitivno gledanje na trenutno ulaganje, obodrili su me, i baš mi je drago da postoje tako mlade, a već zrele osobe.

 

 

 

PORODICA

 

Svako ko ima decu, ma koliko ona bila stara ili mlada, nikada se neće navići na njihove odlaske i dolaske sa dalekih putovanja, povratak kući ili nov let, za tamo negde. Zato su i Kojčići, po mom mišljenju-heroji. Razdvojenost, sama po sebi, utiša čoveka, ali ni naša sebičnost da ih uvek imamo kraj sebe, nije dobra. Recimo, Ema je već osetila tu strast otkrovenja, kao i njen tata Ivanko. Ipak, ne bi trebalo i ne želim da zaboravim majku Ružicu, te sestre Anastasiju i Kalinu. Ema mi je tokom razmene misli pominjala i te detalje, sasvim jasno i prirodno, ali, kako rekoh, kad postoji viši cilj, onda je trpljenje u saglasju sa konkretnim delovanjem. Ipak, moderna tehnologija, društvene mreže i razno-razna sokoćala, doprinose da se razdaljina u kilometrima, nekako prebrodi, pa da svako od Kojčića, u miru, nastavi dalje.

 

 

 

 

JEDNOSTAVAN PRIKAZ LEPOTE U SPORTU

 

 

Ema, pitao bih te, na početku našeg dijaloga, kako si se odlučila da odeš u SAD, na studiranje i igraš tenis za Marquette University?

        –Definitivno je presudilo što sam shvatila da neću ostvariti mnogo uspeha u profesionalnom tenisu. Da bi se to desilo, potrebno je imati mnogo novca, a moja porodica ga nema. Tako,  za mene je ovo bila veoma dobra opcija. Za devojke je mnogo lakše dobiti punu stipendiju, obrazovanje, kao i da igram tenis, a reč je o celom jednom paketu, pa je ovo, po mom mišljenju, nešto najbolje što sam uradila. Drugo, kasnije, kad steknete obrazovanje, možete da pokušate i kao profesionalac, ali, ponavljam, sve je u vezi sa imanjem novca.

 

A, kako je tekla ta tehnologija prijave za koledž?

        –Dosta je komplikovana procedura ako igrači nemaju rezultate, pre prijave. Mene je spasilo što sam imala dobre rezultate u mlađim kategorijama, što je bilo dovoljno. Nisam morala da pravim video ili tako nešto za prijavu. Mene su lično kontaktirali sa koledža na kojem sam sad. Dušan, moj trener, došao je čak u Pančevo, tako da sam se manje mučila. Kažem, to je moje iskustvo. Najbitnije i olakšanje je, kad imate rezultate, pre studiranja.

 

 

Siguran sam da će moje čitaoce zanimati, kako sve to ide kad se stigne na koledž?

        –Lično, bilo mi je baš teško. Mnogo sam patila za porodicom, kao i učenje na drugom jeziku. Prilagođavanje je bilo teško,  nemam problem da to kažem. Neki čak i odustanu. Meni je drago da sam uspela, eto, već dve ipo godine sam ovde. Mora da se poštuju pravila i za studije kao i u tenisu. Imamo časove, tenis, kondiciju, turnire. Sezona počinje na proleće, drugog semestra.

 

 

 

Molim te, objasni, kako ceo taj sistem funkcioniše, za onog ko nema stipendiju?

        –Treneri odlučuju kojem igraču će pripasti kolika stipendija. Ja imam punu stipendiju, sve mi je pokriveno osim avionskih karata, a za one koji nemaju, mnogo je teško. Verovatno tim igračima plaćaju roditelji koji su veoma bogati. Za devojke je mnogo lakše jer ima više slobodnih stipendija, tako da devojčice, ako ovo čitaju, ima dosta mogućnosti da se stigne u SAD.

 

 

Opiši u nekoliko rečenica, kako izgleda samo studiranje?

        –Mi smo studenti i sportisti istovremeno. Nema izostajanja sa časova zbog treninga, osim kad je reč o putovanjima na mečeve. Imamo mnogo manje vremena od ostalih studenta. Može sve da se postigne. Sistem je drugačiji, mnogo povoljniji, nego, recimo u Evropi ili Srbiji. U SAD je sport veoma važan.

 

 

A, kako sve to deluje iz ugla sportiste. Konkretno, kad je reč o tebi?

        –Mnogo je naporno. Zaista. Recimo, ja igram, što bi se reklo, keca, za koledž, prvu poziciju. Očekivanja su ogromna, posebno kad imate punu stipendiju, kao što je ja imam. Nije lako, ali nemam vremena da sedim i kukam. Nastavljam dalje i borim se. Navikla sam na to i ranije, dok sam živela u Pančevu. Još bih nešto dodala, a mislim da je važno. Ovde se dosta vodi računa o mentalnom zdravlju, posebno studenata. Neki to zanemaruju, ali je veoma važno. Ima slučajeva u Americi da se događaju i samoubistva, pa je zato važno imati dobro okruženje, prijatelje i stručnu pomoć, kako bi se izbegle sve te situacije. Nije najbitnije da se neko ubija od sporta, to i nije cilj, već da se zdravi izborimo za cilj.

 

 

Kako izgleda sam sistem takmičenja?

        –Prvi semestar, na jesen, igraju se samo turniri. Više kao trening je sve to. Drugi deo, tokom proleća, tad kreće konferencija, protiv drugih koledža. Moj je u najboljoj grupi. Fizički je naporno, igra se po dva meča nedeljno, protiv drugih škola. Inače, treniramo šest puta nedeljno, putujemo kao tim.

 

 

Ema, kakva su tvoja iskustva, od kad si u Milvokiju, država Viskonsin?

        –Ovo je veliko iskustvo i dobra životna škola. Svako ko može, trebalo bi da iskusi. Obradi sve ovo čoveka. Lično, odlično je sve. Ima i teškoća, ali, kad sve saberem i šta dobijam, jednostavno, kažem sebi, super sam prošla.

 

 

Šta voliš, a šta ti smeta od kad si počela da studiraš u SAD?

        –Volim takmičenje. Strastvena sam, emotivna, i tu sam svoj na svome. Prija mi što sam ovde, što studiram, upoznajem ljude, profesori su fenomenalni. Drugačija je kultura, sistem mi prija. Volim da putujem, da sam deo tima, a najviše volim što igram i studiram, a da ne moram nešto od toga da žrtvujem. Šta mi smeta? Porodica mi nedostaje. Deset meseci, godišnje, sam ovde. Hrana? Onako, lepo je spremiti nešto sam.

 

 

Šta možeš poručiti deci, koja planiraju da krenu sličnim putem, kojim si ti pošla?

        –Ovo je najbolja opcija za nekog ko je sportista, da dođe ovde, na studije. Ko ne voli SAD, onda je to nepotrebno. Ostati u sportu, truditi se, a po mom mišljenju, ovo je najbolji potez koji sam učinila za sebe. Dosta sam već naučila, edukovala se, a najbitnije je verovati u sebe, i nikako neodustati. Studiranje ovde, nije kraj. Nasatvite ili radite nešto drugo, na volji vam.

 

 

Ema, na kraju bih te pitao o planovima?

        –Trenutno, na trećoj sam godini psihologije, a posle četvrte, volela bih da tražim poziciju pomoćnog trenera i tako dobijem plaćeni masters. Difinitvno, imam želju da promenim koledž, odem u neke toplije krajeve.

 

 

Neću reći ništa novo-samopouzdanje, sestra je svih dobrih osobina, koje mogu da krase jednu ličnost. Ema Kojčić, kako mi je rekla, voli kod sebe što se naučila nezavisnosti, a to je za svaku mladu osobu suštinska vrednost. Voleti život, i sebe u njemu, kad to na vreme shvatite, nema tih vrata koje ne možete da otvorite. Iskustvo mlade Pančevke, to bi mi bilo drago, može da pomogne još nekom detetu i roditeljima, čiji su planovi slični, onima koje je ispunila Ema. Ako smo, nas dvoje, kroz tekst pred vama, uspelli u tome, zadovoljstvo je bilo naše. Uopšte ne sumnjam, Kojčićeva, kroz ovu sentimentalnu ispovest, svoj, jednostavan prikaz lepote sporta, ostavila je trag, nekim novim naraštajima. Ko god želi, neka se vraća ovoj rubrici. Još da dodam. Nije ovo nikakva propaganda SAD ili nešto slično. Reč je o tome, da bez predrasuda, samo onima, koji to žele, olakšamo, kako bi mogli da ostvare svoj cilj. Samo tako i na taj način, Ema i moja malenkost, bili smo na vezi.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Porodica Kojčić