Praštanje uspeha vam predstavlja: Marinko Knežević, pančevački maratonac i ultramaratonac, jedan je od retkih sunarodnika, koji se našao u-Klubu 100, što će reći, da je deonicu, dugu 42.195 km, pretrčao toliko ili više puta

 

 

 

FENOMENALNA AKTIVNOST U ZRELOJ FAZI ŽIVOTA

 

 

Ponekad se zapitam, jer, živim od priča, kad ih sam prirodno isfiltriiram, kako je moguće, da tu, oko nas, ima ljudi, toliko posebnih, a opet, nekako potisnutih u stranu, u drugi plan? Zašto je to tako?

 

Ipak, i na moju sreću, stigoh da neke od njih upoznam, a Marinko, junak ove, toliko je zanimljiva ličnost, da mi je bilo uživanje pričati s njim, i dopreti do jedinstvenog univerzuma. Odmah da pojasnim, možda to vama nije bitno, ali, nije ovde reč, samo o čoveku koji je uspeo da istrči 100 maratona, koliko god to bilo jedinstveno. Ono čarobno, u čoveku koji se pre skoro 67 godina rodio u Novigradu, u BIH, ogleda se u činjenici, da je taj podvig ostvario u punoj zrelosti života i za samo, sedam godina, od 60. do pre nekoliko meseci. Ima još, a za divljenje je. Uz prekaljenog borca, vrsnog atletičara i čoveka, Mihalja Šulje, Marinko se oprobao i na baš dugim distancama, da tako nazovem, trčanje na 24h. Prvi put je to učinio pre nekoliko godina, u Atini. Doduše, stao je posle 21. sata i 151. pretrčanog kilometra, jer, sutra je planirao da istrči  polumaraton (21 km), takođe, sa Šuljom, i Ljiljanom Tasić, što je, naravno, i uradio. Inače, saznao sam za jednu divnu angdetu, u vezi sa ovim, po mom mišljenju, fenomenalnom događaju. Naime, Knežević nije hteo da prijavi trku na 24h, supruzi Miri, pa je kazao da će trčati samo na 6 sati. Njoj je i to bilo sumnjivo, jer:

–„Ko može trčati, neprekidno, šest sati“-jednom prilikom, iskreno je rekla.

 

Nije ni slutila, da je njen suprug, Marinko Knežević, spreman da učini mnogo veći podvig, trči, skoro, ceo jedan dan. Kad je ova istina, ipak, nekako doprla do nje, samo se prekrstila.

 

 

 

Kolika je ljubav i volja prema trčanju kod ovog gorštaka neka ilustruje i podatak da je na jednoj sportskoj manifestaciji, trčao sa polomljenom nogom, a da nije ni znao. Kad se sve završilo, požalio se lekaru na bol, a kad je ovaj uradio snimak, imalo se šta i videti. Nije ovo lako ni napisati, a kamoli doživeti, na sopstvenoj koži, to jest telu, ali, ko poznaje Marinka, lakše mu je da sve ovo pojmi.

 

Mogao bih da rekonstruišem sve što je postigao, do detalja, jer, imam potreban materijal za to, ali, po mom mišljenju, sve što je Knežević, do sada uradio, pre svega, u odnosu je sa njegovom prirodom, nezagasit ritam, čula, pa ću tako i ja, više vremena, bar u ovom, uvodnom delu, posvetiti toj ljudskoj ravni.

 

Kad mi je, moj prijatelj, Željko Zeljković, inače, uz Ljiljanu Tasić, takođe, član pomenutog Kluba 100, elitnih, srpskih maratonaca, a da žive u Pančevu, predložio da pišem o Marinku, rado sam prihvatio. Prvo, o narečenim sportistima, već je bilo reči na „Praštanju“, a tu bih dodao i legendarnog Miška Šulju, a drugo, toliko mi je, još dok sam samo slušao o Kneževiću, sve bilo zanimljivo, da sam jedva čekao da ga i lično upoznam. I, desilo se to, pre nekoliko dana.

 

 

Domaćin je, Zelju i mene, dočekao ispred kuće, u kojoj žive tri porodice Knežević, u ulici Ive Kurjačkog, u Pančevu. Objekat jeste velik, ali, srazmerno podeljen, razumljivo, na tri dela. Kad smo prošli, što bi Banaćani rekli, kroz ajnfor, ukazalo se lepo i prostrano dvorište. U dnu istog, letnja je kuhinja, a  spred veliki sto, gde smo se i mi smestili. Ubrzo, upoznajem Marinkovu suprugu Miru i mlađeg brata Zdravka. Nažalost, Mirka, najstarijeg, policajca u penziji, tom prilikom nisam video. Domaćin Knežević, nije dopustio da počnemo, a da se pre toga ne poslužimo. S obzirom na veoma toplo vreme, a mi smo se sreli, baš kad je sunce pržilo, hladno pivo, kasnije i kafa, veoma su prijali. Tako okupljeni, prvo su me upoznali sa nekim, važnim životnim detaljima, koji su prethodili, svemu, što me je motivisalo da se upoznam sa Marinkom.

 

 

 

 

Saznajem, iz rodnog Novigrada, a ovo će mesto , kasnije, biti pomento još nekoliko puta, u Pančevo je stigao 1996. Rat u BIH je protutnjao sa nesagledivim posledicama. U gradu na Tamišu, mlađu braću je dočekao najstariji Knežević, koji je odranije Pančevac. S obzirom da se bavio i auto-mehaničarskim poslom, uz rad u policiji, srodnicima je predložio da mu pomognu u radionici, dok se ne snađu. Marinko mi je kasnije objasnio, odlučio se da pristane, bez obzira što se u rodnom kraju već ustoličio kao dobar električar. Tako, malo po malo, do danas je u servisu.

 

Da vam sad predstavim Marinka.

 

Protivno teoriji da ljudi u zrelim godinama ne mogu mnogo toga da ostvare, kad je reč o fizičkim naporima,  jer, po logici stvari, penzija je već tu, on je suprotnost, koja dokazuje da su pravila samo niz propisa. Vidi se, u odličnoj je formi, ali, više od samog fizičkog izgleda, njegov mentalni sklop mu dozvoljava da bivstvuje kao retko ko. Uostalom, sportisti to najbolje znaju, postoje te discipline, kad vi i nemate takmaca, već ste u „klinču“ sa samim sobom. Kad je prvi put to shvatio, uz, urođenu kondiciju, niz pretrčanih maratona, kao i drugih trka, samo se dopunjavao. Marinković ima bistrinu uma koja se ne „kleše“ na nekom fakultetu. Piroda i geni su se potrudili za to, još kad se doda životno iskustvo, sve je mnogo jasnije. Krepak čovek. Govorio mi je jasnim rečenicama, a kada su, tokom našeg razgovora, njegovo izlaganje, dopunjavali supruga i brat, mirno je prihvatio sve to, dokazujući, u velikoj porodici, prvo se naučite toleranciji. Skromnost junaka ove priče najbolje sam shvatio, dok mi je pričao da se retko pojavljivao u medijima, kao i da ga ga moje kolege nisu često pozivale, radi njegovog uspeha.

 

–„Ne umem ja da se hvalim“-kratko mi je odgovorio, kada sam ga pitao, zašto je to tako.

 

 

U jednom trenutku, ustali smo od stola i otišli do trofejne sobe, u delu kuće, u kojoj žive Mira i Marinko. Tada sam najbolje razumeo, šta je, zapravo, podvig i sa koliko napora-lakoće, ga je ostvario ovaj čovek. Pehari i medalje su svedočanstva za postignuća, ali i uspomena na proteklo vreme. On bar ima čega da se seća.

 

 

 

DUGE DEONICE-ŽANR IZUZETNOG SPORTISTE

 

 

Marinko, počeo bih naš razgovor, jednom zanimljivom konstatacijom. Vi ste prvi i 100. maraton istrčali u rodnom Novigradu. Zaista, ovo je više od simbolike. I sve to za samo sedam godina.

        –Da, tačno sedam godina, tri meseca i osmanaest dana, je bilo potrebno da to uradim. Inače, to zbirno, izađe oko 15 maratona godišnje. Počeo sam 2015. a poslednji istrčao 28 maja ove godine.

 

 

Da li vam je neki maraton posebno drag. Pitam to da bi rekli, gde volite da trčite?

        –Beogradski maraton mi je omiljeni i moja prva želja je bila  da trčim u Beogradu, na toj stazi. Do sada sam uspeo četiri puta. Tu sam ostvario i sopstveni rekord. Išao sam tri sata i trideset minuta. Bilo je to 18. aprila 2015. Inače, da ti kažem, jedno vreme, nas nekoliko, mislim na Ljilju, Željka, Šulju i Milića, trčali smo svakog vikenda maratone, subota-nedelja. Saznamo gde se održava, sednemo u auto i odemo. Mađarska, Hrvatska, svuda po Srbiji.

 

 

Da li pamtite, koliko ste para patika potrošili, da tako kažem, za sve ovo vreme, dok trčite polumaraton, maraton i popularne-ultre?

        –Mislim, više od deset. Imao sam i donatore, prijatelje, koji su mi pomogli da uvek imam dobre patike.

 

 

 

 

Želim da vas pitam, o ciljevima u narednom periodu. Kako bi njih definisali?

        –Razmišljam o tome, a mogao bih da ti kažem, želja mi je da idem tamo gde do sada nisam trčao. U gradove, mesta, planine, koje do sada nisam video, to me zanima. Recimo, Suva planina kod Niša je veoma izazovna. Eto, to bih voleo da probam. To je staza od 60 kilometara, puna uspona. Mnogi odustanu, ne završe.

 

 

Još me zanima, a sasvim sigurno i moje čitaoce. Vi niste profesionalni sportista, već rekreativac, koji voli da trči. Kako uspevate sve obaveze da uskladite i budete uspešan na stazi?

        –E, pa to je to, što i mene nagoni da istrajem. Vidi, radim svakog dana. Dođem kući, ručam, malo odmorim, pola sata do sat i odem na trčanje. Sunce, kiša, sneg, ništa to ne menja u mojoj glavi, jer, odlučio sam tako i uvek idem do kraja. Ja sam čovek koji ne odustaje. Njaviše volim kada dođe subota i nedelja. Onda, ustanem ranije, i to je onda pravi trening.

 

 

Da li vam smeta ova toplota. Danima je već preko 30 stepeni celzijusa?

        –Ne, baš naprotiv. Više volim kad je ovako toplo nego kad zahladni.

 

 

Marinko, za kraj, da pitam. Dok trčite, posebno te duge distance, ultramaratone ili na stazi od 24h, o čemu razmišljate?

        –To ti je velika bitka sa samim sobom. Onaj ko to ume da izdrži, on je pravi pobednik. Izdržljivost, sama po sebi, jeste bitna, ali, nije presudna. Kad čovek ostvari sklad, sam sa sobom, onda je uspeo i kilometri se samo nižu, do cilja.

 

 

„Naše mane, starije su od nas samih“. Negde sam pročitao ovu misao, a sad sam se odlučio da je upotrebim u tekstu, zato što sam tokom razgovora sa Marinkom Kneževićem i njegovim bližnjima, lako razumeo, da čovek treba da živi onako kako oseća, da se ne osvrće na pravila i tuđa mišljenja, što nas često dovodi do nesklada sa samim sobom. Meni je ovaj poseban čovek pomogao da shvatim da svako od nas može da doživi vrhunski osećaj koji nam je dat životom, ali da se do njega može dopreti, samo ako smo ga svesni, pa prvo pokušamo, a onda, zaista i ostvarimo. Čovek mora da se bori za svoju istinu. Ne samo u ovo vreme, oduvek je tako, svi traže čudo od nas, ali, po mom mišljenju, dovoljno je da ostanemo normalni. Potvrdu da ispravno razmišljam, dobio sam i od Marinka. On ne radi ništa drugo, osim ono što smatra normalim u svom životu. To postignuće, za mnoge je još uvek nedostupno, jer, suviše se trude da se dopadnu drugima, a vreme leti. Zamislite vi samo tu ličnost, karakter, da neko, već u ozbiljno zrelom dobu, ima šta da kaže sebi. Njegovo neodustajanje, i meni je pomoglo, da zid predamnom, kao i svima nama, nije ništa drugo, nega obična prepreka. Samo od nas zavisi, hoćemo li ga preskočiti ili ostati nemi pred njim. Marinko Knežević nam svojim vrhunskim delom  poručuje-uvek je do nas.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva