Praštanje uspeha vam predstavlja: Saša Radović, kapiten KK Tamiš, momak koji je istrajao u svojim nadanjima, pa ni uspeh nije izostao

 

 

 

ČISTA MISAO O ŽIVOTU I SPORTU MLADOG PANČEVCA

 

 

Mnogo pre nego što će se junak ove priče roditi, njegov otac  Dragan i moja malenkost, koristili smo reciprocitet uvažavanja, od rane mladosti, još bliže, počelo je to dok smo obojica išli u istu osnovnu školu, u gradu na Tamišu, prvo, „Đura Jakšić“, a potom i „Isidora Sekulić“. Još ću malo o starijem Radoviću, nažalost, prerano preminulim, ali, u mislima, ostaje zauvek. Zato što je reč, ne samo o zanimljivom čoveku, već i ocu, čiji naslednik, mnogo podseća na njega, ne toliko fizički, koliko razmišljanjem o životu i poštenom odnosu prema istom. Još da dodam, Dragan je bio prvi, kojeg lično znam, iz naše generacije, da je završio Vojnu akademiju, a zatim, ako se ne varam, dogurao do čina pukovnika, kao (neka mi niko ne zameri, ako sam tog divnog čoveka unapredio), jednog od mlađih u našoj Armiji, ali, tako je bilo. Neka priča o Saši, bude i omaž njegovom ocu, potpuno zasluženo.

 

 

Ranije sam već pričao sa Saletom, za klupski sajt KK Tamiš, koji sam pre više godina vodio, i znam da je lakše mladom asu da pripoveda na terenu, nego, pričati za medije, ali, takav je život sportista, posebno uspešnih, a ovaj Pančevac, zaista jeste. Već s osam godina je prgrlio košarkašku loptu. Tapkanje je počinjalo  ispred zgrade, pa nastavljeno putem, do sale za trening. A na igralištu-pesma. Bila je to ljubav na prvi pogled, a strast ne jenjava svih ovih godina. Radović je, slobodno se može reći, dete KK Tamiš. Prošao je sve selekcije pančevačkog kluba, temeljno upoznao sistem koji i te kako donosi rezultat. Kad je stasao, Saletu, kako ga od milošte zove većina poznanika, nije bilo teško da svoje umeće iskaže i u KK Dinamo. Uspeo je da se nametne talentom, radom. Tada, učinio je više boljeg. Njegovo ponašanje na terenu, ali i van njega, doprinelo je da svako ko razume košarkašku igru, primeti umeće. Dnevno napredovanje postalo je baš uočljivo. Zato i ne čudi kad je Nenad Rakovac, vredni košarkaški stručnjak, i trener Dinama, predložio da Sale pređe u Tamiš, ovog puta, seniorski sastav. Stigli smo do istine i nijansi. Mladi plejmejker, uz Davora Peraka, legendarnog kapitena pančevačkog tima, postaje lokalni heroj i tek drugi Pančevac u superligaškoj ekipi. Ostaće zauvek zabeleženo. Golobradi mladić se našao u vrtlogu profesionalizma. Tako je bilo nekad, kad je među asovima srpske košarke, koji su dolazili i odlazitli iz Pančeva, stasavao u igrača poverenja, čoveka koji tačno znao šta hoće i koliko vredi. Uporan u pronalaženju svoje istine, a nije lako kad spoznate, ispred vas je neko ko ima prednost, jer, igrati na mestu organizatora, pleja, iziskuje iskustvo i rutinu. Ipak, Radović je dočekao svoju šansu. On je poslednje tri sezone kapiten KK Tamiš, a već osam je proveren prvotimac. Kad se sabere to što sam napisao, lako ćemo doći do činjenice, jedan je od profesionalaca u srpskom sportu, koji se najduže zadržao na jednom mestu, igrajući košarku u istom klubu. S obzirom da je zadovoljstvo obostrano, verujem da će dobri Pančevac, ostati zapisan u analima srpske košarke, kao osoba koja je najduže igrala, tokom čitave karijere, samo u istom dresu. Ipak, neka budućnost bude istina.

 

 

Da vam, ako ne znate Saleta, opišem, kako ga ja vidim na košarkaškom terenu. Već sam napomenuo da je plej, a kao takav, čovek već ima breme na leđima, jer, očekivanja su stalno prevelika. Oduvek je imao brzinu i dobar pregled, kao i pas, ka saigraču. Šut, sasvim solidan, koristi ga, kad je najpotrebnije. Ranije, kao pomoćni plej, da se ružno izrazim, uvek je svoju rolu igrao maestralno, za pohvalu. Kad je on preuzeo glavnu ulogu, a to traje već neko vreme u KLS, Tamiš igra prepoznatljivo, s njim na čelu. Uz Smiljanića, sjajnog čoveka i isto toliko dobrog košarkaša, njih dvojica, ove sezone, a o tome će kasnije biti više reči, glavne su poluge tima. Radović ima strastvenost neophodnu za trijumf na utakmici, ali i moć, da iz sebe to ispolji, na duže staze. Aktuelne prilike u KK Tamiš, nikad nisu bile nepovoljnije, kad se uzme u obzir zdravstveni bilten, mislim na bolest i povrede igrača, ali, ko zna, i dovoljno dobro prati, Pančevci svoje prave manire ispoljavaju na proleće, kad je najpotrebnije. Posle Nove godine, kad prođu praznici, pobede se ređaju u nizu, a stekao sam utisak, dok sam razgovarao sa Radovićem, slično razmišljamo, pa kao i do sad, ne bi trebalo strepeti za status renomirane sportske družine, u srpskoj košarkaškoj eliti.

 

Sa Saletom sam se nedavno čuo. Planirao sam da se nađemo, jer se dugo nismo videli, neposredno, ali, zbog nagomilanih obaveza, rokova i sličnih stvari, na moije insistiranje, ipak, smo ovaj razgovor, pred vama, vodili telefonski. Kao i uvek, poneo se  gospodski, a tokom dijaloga, oduševio me rečitošću i razmišljanjem o aktuelnom trenutku.

 

 

KOŠARKA SE MENJA, ALI OSTAJE KOŠARKA

 

 

Saša, na početku, da pitam nešto, kao opšte mesto, a reč je o samoj igri. Koliko se košarka promenila kad si Ti krenuo profesionalno da se baviš tim sportom, u odnosu na današnju igru pod obručevima?

        –U principu, košarka je košarka, ali, promenilo se dosta, recimo, da kažem u samom KK Tamiš. Kada sam ja počinjao da igram, bio sam ubedljivo najmlađi. Uglavnom su nastupali iskusni momci, a i u većini klubova su bile slične prilike. Više se igralo taktički i polako. Sad se promenilo, utoliko, što ima više mladih momaka, i u prvi plan izbijaju fizičke predispozicije. Tako da su taktičke zamisli, samo finese na utakmicama. Znači, odgovor je da, da, promenila se košarka.

 

 

Mi, Pančevci, uvek od KK Tamiš očekujemo mnogo, najviše mislim, ne samo da se ostane u KLS, već da klub bude pri samom vrhu tabele. Ipak, nije to lako raditi u kontinuitetu, kao što vi činite.

        –Teško je, svakako. Roro, vi i ja smo Pančevci, kako rekoste, i svakako da očekujemo najviše od KK Tamiš. Darko i Bojan Jovičić su digli taj klub, i sad se uvek nadamo da taj nivo ostane nedodirljiv. Svakako, oseća se pritisak, ali, najviše dodiruje nas, da kažem, starosedeoce. Sad najviše mislim na Smiljanića i sebe, koji smo dugo u klubu i pokušavamo značaj Tamiša da prenesemo i na ostale igrače, koji su odnedavno s nama. Svi zajedno težimo da budemo u samom vrhu i da se stalno borimo za Super ligu.

 

 

Sećam se, dok sam i sam radio u vašoj družini, svi treneri gostujućih timova, hvalili su KK Tamiš, kao jedan od najstabilnijih klubova u eliti. Drago mi je da se taj duh i dalje oseća.

        –Trudimo se svi. Trenutno, a tako je već godinama, u istom dresu su dobri momci, kvalitetni igrači, i svi se borimo da odgovorimo svojim obavezama, zahtevima trenera i rukovodstva. Zato i funkcinišemo dobro.

 

 

Sale, nije od juče, a dobro znam kako stoje stvari, u novo vreme, važnije je dovesti dobrog momka, solidnog igrača, nego, da kažem-zvezdu, koja će da ruši tim u svlačionici li terenu. Zar ne?

        –Tako je, složio bih se s vama. To su sve talentovani momci i dobri košarkaši, ali tim gradimo i na hemiji među nama, kako se to kaže, jer samo tako možemo da stignemo do željenog rezultata.

 

 

Meni je uvek bilo zanimljivo koliko se novi momci, koji stižu u Pančevo, tačnije KK Tamiš, veoma brzo uklope u sistem rada, i skoro svi, ispune očekivanja. Zašto je to tako?

        –Mislim da je to najviše zasluga Darka i Bojana Jovičića, kao i stručnog štaba. Oni imaju specifičan način biranja igrača, ali i prijateljski odnos sa njima. Ovde, u Pančevu, baš je izraženo, mi u klubu smo porodica, a kad momci imaju taj osećaj pripadnosti, lakše je raditi i živeti. Ja sam već 18 godina tu i to mogu da potvrdim.

 

 

 

 

Sale, Ti si kapiten KK Tamiš već tri sezone, igraš u srpskoj eliti, a kako si i sam naglasio, već dugo si u klubu. Da li si, od prvog koraka, do surovog profesionalizma, dosanjao svoj san?

        –Kad svako dete počne da se bavi sportom, mislim da mu je cilj da uspe ili predstavlja svoju zemlju. Već sada, mogu sebe da pogledam u oči i da potvrdim, uradio sam mnogo više nego što sam očekivao ili mogao da zamislim. U klubu sam koji volim, sa saigračima koje poštujem, kapiten sam i to me čini počastvovanim i srećnim.

 

 

Kako bi ocenio aktuelnu sezonu? Bilo je dosta briga, a sve se to odrazilo i na sam, trenutni plasman na tabeli KLS-a.

        –Tako je, dobro ste to primetili. Imamo sjajnu ekipu, ali, nažalost, bilo je i mnogo povreda. Ono što se nama desilo, kao recimo u Leskovcu, kada je na teren moglo da istrči samo šest igrača, ne zapamćen je slučaj. Rezultati su, možda, ispod naših očekivanja, ali to je surova realnost. I pored svih nedaća, ostvarili smo nekoliko trijumfa, a da se niko nije tome nadao, tako da, verujem, tek ćemo igrati košarku koju znamo i uspeti u našim zacrtanim ciljevima.

 

 

Voleo bih da mi pričaš i o nekim ličnim ambicijama, na profesionalnom i privatnom planu?

        –Rado ću vam odgovoriti. Imam ugovor za ovu sezonu, a kao i do sada, uvek razmišljam samo o aktuelnim dešavanjima. Nikad ne mislim mnogo unapred, niti pravim planove. Želja mi je da ostvarimo ciljeve u ovoj sezoni i to me jedino zanima. Na ličnom planu, hoću da završim školovanje i to će se sigurno desiti dok mi traje karijera. Smatram to podjednako bitnim.

 

 

Sale, stigli smo do kraja razgovora, a na ovom mestu uvek pitam sagovornika o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Šta mi možeš reći o tome?

        –Mi živimo u specifičnoj zemlji. Ovde ljudi ne gledaju blagonaklono na uspeh, ne samo u sportu već u svim sferama života. Vidi se neka ljubomora, možda i osuda. Mnogi misle, lako je njima, ali ne vide odricanja kojima smo izloženi. Meni je tuđ uspeh motivacija, i uvek sam u tome video nešto lepo i pozitivno. Imam i veliko poštovanje za ljude koji su uspešni, pa se trudim da uzmem od njih ono najbolje, kako bi i sam stigao tamo gde želim, do uspeha.

 

 

 

 

Dok sam razgovarao sa nekadašnjim studentom Akademije strukovnih studija, ekonomskih nauka, tačnije, čoveka koji se dobro razume u račonovodstvo, finansije i bankarstvo, i skoro završenog mastera, u pomenutoj oblasti, lako sam shvatio da je Radović, od kad sam ga prvi put video, veoma radan i pošten momak. On je celina oblikovana na najbolji način, a posebno se radujem što ima mladih ljudi, izrazito pametnih i sposobnih, koji se nisu odali modernom vremenu i svemu što ono donosi. Košarka koju igra, plod je dosadašnjeg života, i verovali ili ne, sve je tako povezano, da se lepo uoči, ko je pravi ako nije. Sale je odabrao svoj put, dosta trnovit, ali, po mom mišljenju, zato još draži. Mi često o nekom sudimo na osnovu estetskih dometa, ne shvatajući da, recimo u sportu, sad mislim na košarku, tim donosi prevagu, a lepota je u načinu kako se do nje stiže, a ne uticaj pojedinca na istu. U tom smislu, Sale sa svojim saigračima, ne samo da odoleva raznim uticajima, već, stalno izlazeći iz bitke, uči nas, tumačenje igre pod obručevima je viša misao. Radović mi je još rekao, u ozbiljnoj je vezi sa svojom devojkom, a u planu je i venčanje, kad se prilike potpuno ukrste. Verujući da je sve moguće, kad ste hrabri i odani, još jednom sam se uverio, život je, iako pun poteškoća, zaista lep. To mislim, računajući na svog mladog sugrađanina, i sve one, njegove ispisnike, koji su odlučili da žive na svoj način, poštujući druge. Koliko god još želeo da igra, Saša Radović, neće razočarati. Kako to? Uvek, kad izađe na teren, uživaće u čistoj i nevinoj lepoti igre. Neko će, svakako, izaći kao pobednik, ali, on će, uvek, na igralištu ostaviti ličnu etiku, pri tom, učiti nove saigrače i posmatrače, lepo i dobro, čovek ili ima, ili ništa.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Saša Radović