Praštanje uspeha vam predstavlja: Bojan Nešić, košarkaš Primorja iz Herceg Novog, rođeni je Pančevac, nekad reprezentativac u mlađim kategorijama naše zemlje

 

 

 

HOLIVUDSKA ŽIVOTNA PRIČA MLADOG PLEJA

 

 

Rekao bih, a da ne pogrešim, sve u vezi sa Bojanom Nešićem, neobično je i ne uklapa se ni u kakve okvire, na koje smo navikli, kad se zbori o karijerama ovdašnjih sportista. Lako mi je da sve objasnim. Rodila ga je majka Ivanka, nekad reprezentativka naše zemlje u rukometu, a tetka mu je Ljiljana, takođe, veoma dobra rukometašica pančevačkog Dinama, majka, Anje Crevar, najbolje srpske plivačice. Sestre, nekad Šolkotović, rođene su u Kladovu, a već decenijama, udate i žive u gradu na Tamišu. Dakle, genetika, jeste uradila svoje, ali, priznaćete, nije isto, doći iz Kladova u Pančevo, i iz srca Južnog Banata, otići, sa nepunih 13 godina, u Španiju, tražeći, kao poptpuno dete, svoje košarkaško srce. Eto, to se desilo junaku ove priče, ali, o tome će biti detalja kasnije u tekstu. Jel vam već neobično, kako sam rekao ili da idem dalje? Pre toga, da vam kažem, o mlađanom Bojanu, čuo sam iz košarkaških krugova, a posebno mi je to bilo interesantno, zato što sam znao njegove roditelje, bližu rodbinu, ali i Vladimira Ilića, prvog čoveka Kris-Krosa, u kojem se Nešić zaljubio u igru pod obručevima. Nema tog, ko nije pričao o talentovanom momku, kao senzaciji u varoši. Tad sam ga prvi put video, ako se ne varam, u OŠ “Isidora Sekulić”. Eto, bilo je potrebno dosta godina da napišem priču o njemu, ali sam zadovoljan što je, ipak, pred vama.

 

 

Kao što Spartanci nisu marili za luksuz, Bojan Nešić je u ranoj mladosti naučio šta znači odricati se, praviti žrtvu, kako bi se ostvario san. Takođe, mada još uvek mlad, a sad i sam otac jedne ćerke, na vreme je razumeo-od vas zavisi, da li ćete koristiti lek, ili ga pretvoriti u otrov, jer, u dozi leži izlećenje. Nisu bila laka njegova iskušenja, a najbolje će biti, da na početku, sam objasni, kako se obreo u košarci:

-Krenuo sam da je treniram sa svojih sedam godina i od tada kreće moj novi zivot. Početak je bio jako čudan. Sve je krenulo u prvom razredu osnovne škole, kad su došli treneri iz Krisa-Krosa da dele flajere o svom klubu. Naravno, kao i svako dete sam uzeo, ali ga odmah i bacio. Učinio sam to jer me je više privlačio fudbal. Ipak, moj rođeni brat, Dejan, odneo je roditeljima svoj primerak i molio ih da nas upišu, zajedno, na košarku. Ja za to nisam hteo ni da čujem. Svi su bili uporni da odem na trening i naravno morao sam da popustim. Posle prvog dolaska u Kris- Kros iz Pančeva, ja sam se zaljubio u košarku. Moj prvi trener i sjajan čovek, Milan Sokić, me je naučio prvim koracima kao i svemu sto sada postižem.Tu je krenula moja ljubav prema tom sportu i moja želja da uspem-priča mi Bojan, kojeg sam našao u Herceg Novom, gde sad nastupa za tim Primorja u Prvoj ligi Crne Gore.

 

Da vam sad nastavim neverovatnu priču u Nešiću, rekao bih, holivudsku, jer, samo neki talentovan dramaturg mogao bi da osmisli scenario, kakav Bojan živi, u stvarnom životu. Elem, priča ide dalje. Posle pet godina u Kris-Krosu, dobija pozive od velikih klubova kao sto su: Partizan, Zvezda, Bešiktas i Estudiantes. U periodu dok je još bio u Kris-Krosu prošao je sve selekcije reprezentacije, a bio je pozivan i na treninge, kontrolne i prijateljske utakmice. Dogovrio se na saradnju sa Partizanom, dok je trener bio Vlada Jovanović, i sve je bilo utanačeno. Od Partizana je već stigla oprema, razne druge sitnice, pa ne čudi, što mi je otkrio tokom razgovora, da je bio presrećan. S obzirom da je oduvek sanjao da zaigra za voljene crno-bele, i potpisati za najveći klub u Evropi, kako voli da istakne. Ipak, odjednom, na njegovu žalost, klupu Partizana preuzima Duško Vujošević i tu se svaki dogovor sa Partizanom završava. Tako, kao neka magija, nestala je i Nešićava, jednostavna, prosta radost. Ipak, kako sam napomenuo, život mu je bio i ostao satkan od čudesa, pa je tugu za Partizanom, voljenim klubom, odagnao odlaskom u Španiju.

 

 

 

Došla je na red i ova tema u našem dijalogu.

 

 

Bojane, retko, skoro da se ne pamti, da je jedan dečak, sa nepunih 13 godina otišao iz rodnog grada da igra košarku u Španiju. Kako se to desilo?

      –Ukratko da kažem, stigao je poziv od Cai Zaragoze i to nisam mogao da odbijem. Klub koji igra najjaču ligu u Evropi hteo me je potpisati, kako se to kaže u sportskom žargonu. Seo sam sa roditeljima i dogovorili smo se da je to najbolje za moju karijeru. Potpisao sam multy ugovor sa njima na 6 godina.

 

 

 

Trebalo bi ovu priču detaljnije da objasniš mojim čitaocima i meni.

      –Naravno. Vreme provedeno u Saragosi će mi zauvek ostati u srcu. Kad odeš sa 12 godina, sam u inostransrvo, bez ikog, nije lako. Tamo sam išao u sportsku gimnaziju, svako jutro, a posle toga, trenirao sa Prvim timom, a potom juniorima i omladincima. Svaki dan mi je bio isplaniran. Bilo je jako teško sve to postići. Dok sam bio u Saragosi, debitovao sam na Evropskom prvenstvu u Rigi, za Representaciju Srbije, što je najveći uspeh za mene. Zaista je nešto posebno  igrati za svoju zemlju. U Saragosi mi je mnogo pomogao Damjan Rudež. To je čovek kojem dugujem sve. Čovek koji me je zavoleo kao brata, sina. Ko ga ne zna, reč je o hrvatskom reprezentativcu, koji mi je bio primer u svemu, na terenu, kao i kad je reč o ponašanju van njega(zato je i dogurao do NBA lige). Izdvojio bih još neke ljude koji su mi mnogo pomogli tokom mog odrastanja u Saragosi. Reč je o Stevanu Jelovcu, našem reprezentativacu, kao i pokojnom treneru, Ranku Žeravici, koji me je ugostio uvek i koji mi je davao pametne savete.

 

 

Voleo bih još malo da zboriš o iskustvu sa Iberijskog poluostrva.

      –U Španiji sam proveo najlepše vreme. Bio je moj san da igram i živim tamo. Završio sam školu, naučio jezik za par meseci i to je nešto što mi je najbitnije. Stekao sam mnogo prijatelja i u toj zemlji se osećam kao kod kuće. Bio je to prelep ali težak period za mene. To kažem, zato što je sve to lepo, ali kad odeš tako mlad od porodice, bude jako teško. Prvo, jer si prepušten samom sebi. Takođe, tamo niko ne priča engleski, pa moraš brzo naučiti jezik. Roditeljima je isto kao i meni bilo preteško, ali su mi često dolazilii, kad god su mogli zbog posla. Jako sam srećan zbog ranog odlaska, jer sam postao mnogo zreliji i drugčcije gledam na život.

 

 

Bilo je to neverovatno iskustvo. Kako se dalje odvijala tvoja karijera?

      –Posle Saragose potpisujem za Mega Leks i to je za mene najgori potez u karijeri. Naravno,ne mislim  ništa loše za Megu. Objasnicu. Posle toliko godina provedenih u Španiji, dolazim u Srbiju gde nisam izlazio, gde nisam mogao često da viđam drugare, porodicu. Dok su se moji vršnjaci provodili, uživali u mladosti, ja sam u Španiji trenirao i bio usretsređen na to. Naravno, dolazak u domovinu, za mene je imao kontra ulogu. Umesto da mi pomogne, meni je to odmoglo. Upao sam u loše društvo, krenuo sam više da izlazim nego da razmisljam o onome što sam gradio svo vreme do tad.

 

Ipak, koliko znam, na vreme si se prenuo, da tako nazovem tvoj povratak u realnost. Zar ne?

      –Potpuno ste u pravu. Sva sreća pa sam na vreme uvideo svoju grešku. Uspeo sam uz pomoć svojih roditelja i pravih prijatelja. Vraćam se u Španiju i potpisujem  za Baskoniju, gde sam odigro predivnu sezonu.

 

 

Zatim je, ako se ne varam, uskledio još jedan povratak kući, mislin na Srbiju?

      –Jeste, tako je bilo. Posle sam potpisao za Mladost iz Smederevske Palanke. Bilo je više razloga, a najbitniji se ogleda u činjenici  jer mi je žena bila trudna.Tu sam bio najbolji poenter lige, kao i mvp u tom delu, dokle sam odigrao. Iznenada, dobijam poziv od Jedinstva iz Bijelog Polja. Klub je preuzeo Nikola Peković, a takav poziv se ne odbija. Bilo je to prošle sezone. Nedavno, potpisao sam za Primorje iz Herceg Novog.

 

 

Kako ti je u Bokokotorskom zalivu. Herceg Novi je prelep, a i KK Primorje ima lepu tradiciju.

      –U Herceg Novom mi je super.Pripreme traju već mesec dana, i mogu reći da sam prezadovoljan dosadasnjim izlaganjem. Imali smo previše utakmica i dobro smo se pokazali. Sto se tiče planova sa klubom, cilj je da se uđe u Aba ligu, pa se nadam  ostvarenju.

 

 

Bojane, pri kraju smo našeg razgovora, ali, ne mogu a da te ne pitam o još nekoliko detalja. Recimo, kako si donosio važne životne odluke, lako ili teško?

        –Što se tiče mojih odluka, nikada ne slušam druge i to ide veoma lako kod mene. Ono u šta sam siguran to i prihvatam, a čim osetim malu sumnju, odmah precrtam iz svojih planova. Naravno, posavetujem se sa porodicom ali sebe uvek slušam.

 

 

Tokom ovog razgovora, često pominješ porodicu, što mi je veoma drago. Sad si i sam otac i suprug. Veoma ti je važna cela ta priča o najbližima, koliko vidim i osećam.

      –To je istina. Veliku zahvalnost dugujem svojoj porodici.  Uvek su bili tu, uz mene, moja majka, otac, brat, supruga i sad ćerkica. To su ljudi koji su me bodrili kad sam hteo i da odustanem od svega i kad je bilo najlepše.Naravno i moj brat Damjan Rudez, kao i Stevan Jelovac, prvi trener Milan Sokić. Još da vam kažem. Jako sam srećan što sam postao mlad tata. Dobio sam najbolju i najlepšu ćerkicu Noru. Od kako sam postao otac totalna promena u meni, u pozitivnom smislu, a pogotovo se vide rezultati, kad je reč o košarci. Ona i moja supruga su moja najveća podrška i zahvalan sam im na tome. Moja žena je morala sama da ostane u Srbiji, pošto, non-stop putujem i sve je morala sama, pa zato zaslužuje mnogo pohvala i ljubavi. Naravno sve ja preuzmem na sebe, kad sam kod kuće, ali to bude par meseci, pa se opet vratim. Kako su moji roditelji bili predivni prema meni i šta su mi sve omogućili da bi uspeo, tako ću i ja sve za svoju ćerkicu Noru.

 

 

Dirljivim rečima privodimo kraju ovu priču, ali, pre toga, još dva pitanja. Stižeš li da pratiš košarkaška zbivanja u Pančevu?

      –Slabo pratim. Tek ponekad pogledam rezultate mog prvog kluba Kris-Kros. Ipak, znam, i naravno drago mi je zbog toga što  klub raste i raste, iz godine u godinu i nastavlja da stvara dobre igrače i ljude.

 

 

Još da pitam o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Šta misliš o tome?

      –Ima mnogo ljubomornih ljudi. Kada krenu uspesi, dosta njih hoće da te unazadi, ukanali, da ti uzmu sve ono što si gradio godinama, ali pravi ljudi i sportisti shvate to na vreme. Drago mi je što sam sad okružen ljudima koje volim i koji mene vole iskreno.

 

 

 

San. Zamislite samo, momka od nepun 13 godina, sa snom za ceo život. U tome leži tajna svih uspeha i savladanih nevolja mladog, i te kako, još uvek mladog Bojana Nešića. Ovaj Pančevac, sasvim sigurno, mogao je do grandioznije karijere, najviše u smislu, unosnih ugovora, s obzirom na nesvakodašnji talenat, ali, po mom mišljenju, već je dobio daleko više. Njegov put kroz život, ta uspostavljena i ostvarena misjija, za nekog drugog, takođe, sportistu koji je sad na prekretnici, te razmišlja- šta i kako dalje, poslužiće i doprineće, da nestane strah, a ostane vizija. Nešićev lik i delo, kao kod nekog proznog pisca, stavljeno u kontekst glavnog junaka, sve dobronamerne uverava, život nije jurnjava za novcem, već uživanje u trenutku. Niz takvih sekvenci i jedan duži period, ta španska faza, doprineli su da jedan mlad čovek sazri, pre vremena, makar po mom mišljenju, ali, ta sadašnja uravnoteženost, odlika je samo malog broja ljudi, bez obzira na njihovu godinu rođenja. Ivanka, Boško, Dejan, majka, otac i brat Bojana, imali su presudnu ulogu u odrsatanju odličnog sportiste. Takva povezanost u porodici, danas, skoro neverovatna, uverila me ponovo, jedina je prava i iskrena podrška na našem putu ka spasenju. Požrtvovanost svih njih, a samo oni znaju kroz šta su prošli, proizvela je ne samo dobrog, odličnog košarkaša(nešto mi govori da će tek i ponovo blistati na najsjajnji način) već čoveka, danas, skoro izgubljenu pojavu. U moderno vreme, u jurnjavi za svim vrstama megalomanštine, od te silne vavilonske vrtoglavice, eto, pred nama, mladića, oca supruga, kojeg je sport ojačao, učinio boljom osobom. Pa, zar to i nije suština svega. Bojan Nešić ne stoji pred nikakavom raskrsnicom. On tačno zna, kao da gleda laserskim mikroskopom, razdvojio je dobro od lošeg, žito od kukolja, i svaki sledeći potez biće u službi da njegovi najbliži, kao i on sam, nastave da budu srećni.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Lična arhiva Bojana Nešića