Praštanje uspeha vam predstavlja: Vuk Rašović, sportista, erudita, čovek koji zna da raščlani suštinu

 

LIČNOST, KAO HRAM I SVETILIŠTE

 

 

 

Superioran, tako bih, jednom rečju, opisao Vuka Rašovića, nekad našeg istaknutog džudistu,višestrukog šampiona Jugoslavije, potom trenera, sudiju sa tatamija, sportskog rukovodioca, pre pregaoca, a potom, svetskog prvaka, veterana, čoveka koji ne posustaje ni u svojoj 82. godini.

 

Tvrdim, ne postoji niko, ko iole poznaje sport, kao društvenu aktivnost, a da nije čuo za junaka moje priče. Njegova dugovečnost, temperament, znanje, čovekoljublje, iznedrili su mnoge šampione. Ipak, tek onaj ko ga poznaje, mogao je da stekne pravi utisak o ovom čoveku. Kod Rašovića sve vrvi od vrlina, zato ni ja neću da štedim lične simpatije koje sam stekao družeći se s njim. Zaista, reč je o autentičnoj ličnosti. Dok sam se pripremao za razgovor, nije mi promakao podatak da i u poznim 70-tim godinama svog života, trenira više sati. S tim saznanjem, lako sam shvatio da ću biti dobar portretista, u pisanoj formi, kad je reč o Vuku.

 

 

Elem, želim prvo, sad i ovde, u ovom tekstu, da se zahvalim Cici Ruptak, zajedničkoj prijateljici, uglednoj Pančevki, profesorki u srednjoj Poljoprivrednoj školi „Josif Pančić“ u gradu na Tamišu, koja je bila toliko dobra da me upozna sa Rašovićem. Znam da je veliki majstor džudoa, posebno ranijih godina, što mi je i sam potvrdio, često dolazio u Pančevo, najviše družeči se sa braćom Stanišić, Ljubom i Slavkom, kao i ostalim dinamovcima, ali, nažalost, ranije, nisam bio u prilici da ga lično upoznam. Još mi je draže, sad, posle našeg susreta, što mi je Cica omogućila da do toga dođe. Nedavno, pustila mi je poruku, sa pitanjem da li bih želeo da na svom sajtu „Praštanje uspeha“ napravim priču i sa Vukom Rašovićem. Izgledalo je kao neka šala, na početku, ali sam se brzo pribrao, i naravno, potvrdio. Posle toga, sve je bila stvar rutine. Tako, pre nekoliko dana, uputili smo se Cica i moja malenkost, ka srpskoj prestonici, tačnije, ka Topčideru, gde se nalazi prelep restoran „Knežev lad“. Vuk je već zauzeo mesto u bašti, kad smo stigli i nas dvoje. Usledilo je upoznavanje.

 

 

Pričaću vam o utiscima, pre nego što pročitate šta sam ga pitao i njegove odgovore.

 

Prvo sam ostao pozitivno iznenađen, kad mi je Rašović, već posle nekoliko razmenjenih rečenica, predložio da mu ne persiram. S obzirom na razliku u godinama, pre svega zbog autoriteta, pomislio sam da to nije moguće. Ipak, šarmom kakav ćete retko sresti kod sagovornika, privoleo me da tako bude. U početku mi je bilo malo neugodno, ali kako je vreme odmicalo, a pričali smo nekoliko sati, bivalo je sve prijatnije i opuštenije. Dosta toga sam već znao o sagovorniku. Ono što nisam, može da se pronađe na internetu. Tako, spreman sam stigao. Ipak, pre nego što sam uključio rekorder na telefonu, koji će kasnije zabeležiti naš dijalog, zborili smo o mnogo čemu, čak, dotakli se i nekih privatnih nijansi, koje nam obojici mnogo znače. Mogao sam još bolji utisak da steknem o ovom izuzetnom čoveku. Analitičnost i socijalnost, koju sam zapazio dok smo pričali, dali su mi do znanja, zrelost, taj visoki nivo čovečnosti, kod njega dominira. Još uvek pun strasti i temperamenta, nikoga nije okarakterisao, mislim na ljude o kojima samo razgovarali, kao nebitnog u njegovom životu. Naprotiv, od ranog detinjstva, koje je proveo u Crnoj Gori, do dolaska u Beograd na studije Mašinstva, te kasnije, kad je postao svetski putnik i jedan od najboljih promotera džudoa na planeti, ta njegova ukorenjenost, da zna razliku između pokude i pohvale, nije se izgubila. Može neko godine da provede u biblioteci, pročita bezbroj knjiga i ne oseti radost života. Kod Rašovića, skoro svaki dan, neka je zbirka pripovedaka u prvom planu. Sam život mu je satkan od anegdota i bitnosti, a njegovi prijatelji, većina njih su veoma uspešni ljudi, koji žive rasuti po svetu, nadahuli su i njega da se još više posveti sopstvenom obrazovanju i razvoju. Kasnije tokom razgovora, biće reči o džudou, a sad u svom uvodu, koristim trenutke da još više naglasim karakter sagovornika. Šta sam još primetio? Vuk mi o nekoj temi, koja me interesuje, mnogo toga ilustruje kroz ljude i primere, kako bi mi još više raščlanio suštinu. Dragoceno je njegovo strpljenje, usled mojeg interesovanja. Ponekad, zažmuri, kao da želi još više da me nadahne, dok traži odgovor, pa onda, reči poteku, kao reka. Nije kao neki, koji koriste lažno staračko sveznalaštvo, da nas u nešto ubede. Jednostvano, sve što govori, istina je, a njegov, apriori autoritet, oseća se u svakoj reči, pokretu. Još da vam kažem. Više puta tokom razgovora, Rašović pominje pokret, najviše misleći na džudo, a tu filozofiju, samo detalj, posebno je istraživao, a to nije prestalo do danas.

 

 

 

A, o čemu smo pričali?

 

 

DŽUDO JE ŽIVOT

 

 

Ti si iz Crne Gore. Da li je to okruženje, ljudi, koji su borbenog duha, istinoljubivi, hrabri, odvažni, uticali da se opredeliš za džudo, ili je reč o nečemu drugom?

        –Svega je pomalo bilo. Formirao sam se u tom ambijentu. Načinu razmišljanja i prihvatanja vrednosti. Priroda mi je bila borbena, takmičarska. Iako se tada nisam bavio sportom, organizovano, ja sam već tada bio dobar u nečemu, što se u mom kraju zove jakanje. To je, prosto rečeno, obaranje. Uhvate se dvojica u koštac i ko koga obori. Sa samo 13 godina umeo sam da savladam momke u punoj snazi. Ipak, jedan drugi sport je mene u to vreme mnogo zanimao. Reč je o boksu.

 

 

Zanimljivo. Pričaj mi o tome.

        –U Beogradu, kad sam stigao na studije mašinstva, susreo sam se sa boksom, kao sportskom disciplinom, koja me je potpuno opčinila. Ipak, kad sam otišao kući na raspust, sa bokserskim rukavicama, otac mi je odmah stavio do znanja da se ne slaže sa mojim izborom. Tačno se sećam njegovih reči: „Ovog trenutka, biraš između boksa i mene“, pa dodao-„Neću da te imam sa iskrivljenim nosem“. Malo sam se i začudio, zato što je on, u to vreme, bio član uprave nekih bokserskih klubova. Naravno, on je meni bio važniji od boksa, pa sam ga napustio, mada sam vrlo ozbiljno krenuo u taj sport.

 

 

Ti često ukazuješ na džudo, kao posebnu lepotu u porodici sportova. Uvek to i argumentuješ na pravi način. Ponovi to još jednom, za ljubav mojih čitalaca.

        –Tako je. Džudo je sport u kojem nema destruktivnosti. Može da se desi, slučajno da se povrediš, ali, skoro da je nepoznat slučaj, teških povreda. Postoje milioni vežbača i svi će ti to potvrditi. Još nešto. Pronašao sam sport u kojem čovek dugo može da se bavi, intezivno i da do kraja iskaže svoju borbenost a da ne bude demoliran.

 

 

Ipak, tvoj prvi susret sa ovim prelepim sportom se dogodio, maltene, kod kuće.

        –U pravu si. Kad je došao moj brat od strica, Veljko Medenica, inače ja sam od Medenica, i Rašović, to je bilo tad. On je u to vreme bio na nivou zelenog pojasa. Pokazao mi je nekoliko bacanja, bočnih, preko kuka. Meni se to mnogo dopalo. Ja sam to kasnije koristio, da kažem tokom svog seoskog rvanja.

 

 

Da li ću pogrešiti, ako kažem, ono pravo, ipak je došlo, dolaskom u Beograd?

        –Ne, nimalo. Jednog leta na savskoj plaži, u Beogradu, video sam čuvenog Čitakovića, Ćitu, ili Ćiru, kako smo ga mi zvali. On je već bio juniorski šampion Jugoslavije. Izgledao je baš moćno. Lepo ga je bilo videti. Takav je ostao do kraja života. Voleo je da okuplja mlade oko sebe. Bio je rođeni lider. Trenirao nas je raznim stvarima. Meni je savetovao da odem ili na rvanje ili da se posvetim džudou.

 

 

Da li je to bilo 1959. godine?

        –Da, reč je o letu te godine. Jednog dana, u Studenstkom gradu, gde sam tada živeo, video sam plakat, DŽK „Student“ pokreće svoju školu džudoa na starom DIF-u. Od tada, do danas, još uvek sam tu.

 

 

Meni je interesantno, što Ti nisi jednom počeo, već više puta. Sad mislim na osnivanje klubova.

        –Tako je. Uvek je isti motiv. Ja sam želeo da tu radost koju osećam dok vežbam i takmičim se, a tako je do danas, podelim sa drugima. Već sa 23 godine sam postao instruktor. To što znam delio sam sa vežbačima, a najviše me radovalo što su to ljudi prihvatali. Tako sam stvarao ljude koji ovladavaju veštinom, ali sam i širio krug prijatelja. Kroz te klubove upoznao sam divne sportiste i ljude. Kasnije, oni su ostvarili izuzetne karijere i u poslu, a ja sam do danas sa njima ostao prijatelj. Recimo akademik, Petar Seferović, kardiolog svetskog ugleda, pa dekan Mašinskog fakulteta Radivoje Mitrović, zatim, Novak Nedić, u više mandata, takođe, dekan Mašinskog fakulteta u Kraljevu, onda, Milorad Milovančević, profesor, dr Sava Subotić, veliko ime hirurgije. Na to sam veoma ponosan.

 

 

Sport, kao dragocenost, posebno onih koji su neposredni učesnici, medalje i sve drugo, oplemenjuje, to nije tajna. Ipak, na kraju sve se svede na ljude. Oni su najveći benefit tog angažmana. Da li sam u pravu?

        –Naravno. Jeste tako. Kad vidim koliko je moja aktivnost bila razuđena, da tako to nazovem, onda, svakako ljudi jesu ono što je obeležilo moju karijeru. Kod mene je to još posebnije, zato što neko bude samo takmičar, i to je to. Ja sam bio takmičar, trener, sudija, posle funkcioner. Nakupilo se mnogo toga kroz decenije bavljenjem sportom, na razne načine.

 

 

Dobro se Ti držiš, s obzirom na količinu obaveza, u raznim oblastima. I tako decenijama. Da se malo našalim.

        –Veruj mi, i ja se često zapitam, čoveče, kako si sve ovo uspeo.

 

 

 

 

 

KO JE RAŠOVIĆ I NAJVEĆI USPESI

 

 

-Rođen je u selu Vrujica u Crnoj Gori. Osnovnu školu je učio u Kruščiću, Beogradu, Užičkoj Požegi i Nikšiću. Prvi i drugi razred gimnazije završio je u Bijelom Polju, a gimnaziju je završio 1957. godine u Ivangradu.

 

-Nakon završetka gimnazije, upisuje Mašinski fakultet u Beogradu 1958. godine. Na njemu je apsolvirao 1963. godine, ali nije ga završio. Od 1959. godine je počeo da se bavi džudoom. Završio je višu trenersku školu za borilačke sportove, odsek za džudo.

 

-Dodeljeno mu je zvanje i diploma profesora Više trenerske škole u Beogradu. Na SOS kanalu vodi televizijsku emisiju „Džudo“. Takođe je i džudo trener. Osnivač je tri džudo kluba: „Mašinac“, „Voždovac“ i „Trudbenik“.

 

-Tokom karijere je bio i sudija u džudou. Tokom sudijske karijere je dostigao međunarodni rang i sa velikim uspehom sudio na brojnim međunarodnim takmičenjima.

 

-Rukovodio je organizacijom 20 prvenstava države, prvenstva Balkana 1983. godine, prvenstva Evrope 1986. godine, prvenstva sveta 1989. godine. Takođe je rukovodio organizacijom Balkanijada mladih od 1996. do 1999. godine.

 

-Bio je predsednik džudo kluba „Student“, predsednik Džudo saveza Beograda, Džudo savez Srbije i Džudo saveza Jugoslavije. Sportski direktor Džudo saveza Srbije je bio u periodu od 1987. do 1999. godine.

 

-Studentski prvak SFRJ je postao 1964.

 

-Prvenstvo Srbije je osvajao 1962. (braon pojas), 1963. (braon pojas), 1965., 1968., 1969., 1970., 1971., 1981.

 

-Prvenstvo Jugoslavije je osvajao 2 puta (1966. i 1975. godine), dok je drugo mesto zauzimao 3 puta (1963. (braon pojas), 1965. i 1973. godine), kao i treće mesto 3 puta (1967.,1970. i 1977. godine).

 

-Od rezultata na međunarodnim takmičenjima u najznačajnije spadaju: Sarajevo 1964. godine, 3. mesto; Kup Jadrana u Splitu 1966. godine 1 mesto, 1967. godine 1. mesto i 1972. godine 3. mesto; Zaostrog, 1973. godine, 1. mesto (superteška kategorija) i 1. mesto (apsolutna kategorija).

 

-Do 1989. godine (svoje 50. godine) je nastupao u seniorskoj konkurenciji, nakon čega je počeo da se takmiči kao veteran. Tokom svoje seniorske karijere osvojio je preko 30 titula prvaka Beograda i Srbije.

 

 

Kao veteran osvajao je brojna takmičenja. Neki od najvećih uspeha su:

 

-Prvak Evrope: 2004. godine (superteška i apsolutna kategorija), 2007.

-Svetsko prvenstvo: 2002. godine (superteška kategorija), 2004. (superteška kategorija), 2005. (superteška i apsolutna kategorija), 2006. godine (superteška kategorija), 2008. godine, 2009. godine (superteška i apsolutna), 2010. godine. Drugi na svetu je bio 2002. godine (apsolutna kategorija), 2004. (apsolutna kategorija), 2006. (apsolutna kategorija), dok je treće mesto zauzeo 2003.

-Obavljao je i funkciju predsednika veteranske asocijacije Srbije i funkciju predsednika Univerzitetskog sportskog saveza Beograda.

 

2008. u Istanbulu, promovisan u zvanje počasnog trenera Evropske džudo unije, a 2009. u Atlanti ( USA ) u zvanje Velikog majstorskog džudo šampiona. Potom, 2010. uvršten je u knjigu Velikani džudoa objavljenu u Americi, dok mu je 2011. u Parizu (dvorana Bersi, pred 20.000 gledalaca) predsednik Svetske džudo federacije uručio specijalno priznanje kao Legendi džudoa iz Srbije. U našoj zemlji nagrađivan je:1990, Ordenom rada sa srebrnim zracima; 1990. dobio je Majsku nagradu SOFK-e Srbije za životno delo, sredinom devedesetih-Zlatnu značku SOFK-e Srbije, kao i Zlatnu značku Ministarstva sporta Srbije. Od 2003 g. Krasi ga Purpurni džudo pojas 9 dan od VJAJ, a 2007. uručeno mu je Nacionalno priznanje vlade Srbije i 2011. nagrada za životno delo Sportskog saveza Beograda. 2011. promovisan je u zvanje počasnog profesora Fakultetete sporta i fizičkog vaspitanja ( prva ovakva promocija u istoriji Beogradskog univerziteta ), dok mu je 2013. odato priznaje u vidu prestižne nagrade Srpski krivak, a 2018. promovisan u zvanje akademika Međunarodne istraživačke akademije nauka i umetnosti ( prvi sportista ). Važno je reći, pripalo mu je specijalno priznanje Mašinskog fakulteta, zatim Olimpijskog komiteta Crne Gore, za izuzetan doprinos razvoju tamošnjeg sporta.

 

 

 

 

TEHNIKA I POKRET KAO SASTAVNI DEO SPORTA

 

 

Znam, tvoj odnos prema džudou je oduvek specifičan, ali, mislim, postoji jedna oblast koja te opčinjava sve ove godine i ne popušta to. O čemu je reč?

        –Dobro si se spremio za ovaj razgovor Slobo. Tačno je to. Meni je strast proučavanje tehnike u džudou. Ti imaš šampione koji ne znaju dve tehnike. Mogao bi sa medvedom u klinč. Baci rivala i to je to. Ja sam došao, praktično do devetog dana u džudou. U ovom trenutku, na svetu, možda nas ima dvadesetak, sa ozbiljnom šansom, da dosegnem i deseti dan, a to je onda, što bi se reklo, nivo gde su Papa i nekoliko kardinala.

 

 

Posebno si proučavao pokret. Zašto?

        –Zato što je skoro svaki sport baš to. Iskazivanje kroz pokret. Ti se sećaš poteza Vanje Grbića na Olimpijskim igrama u Sidneju. To je ostalo za sva vremena. Meni se dešavalo, da u toj vrsti vežbanja automatizujem pokret. Recimo, jedno tridesetak mečeva sam dobio na nivou tog što je Vanja uradio. Pitali smo se moji rivali, čak i ja sam sebe, kako sam to izveo? Dešavalo se, da ljudi ne veruju šta im se dogodilo, tokom meča. Veruj mi, meni se to desilo i kad sam imao 72 godine.

 

 

Vreme je da se dotaknemo i suđenja. Bio si na velikim takmičenjima delilac pravde. Kakva iskustva nosiš iz te oblasti?

        –Bio sam sudija na mnogim međunarodnim takmičenjima. Dešavalo se da kad odem sa našom reprezentacijom, domaćin me zamoli da sudim. Desilo se jednom, na ekipnom šampionatu u Parizu, sudio sam finale, između Francuza i Rusa. U dvorani Bersi 20 hiljada gledalaca. Meč je krajnje neizvestan. U samoj završnici, kaznim francuskog takmičara i Rusi pobede. Ne možeš da zamisliš kako su reagovali domaćini i navijači. Ali, neposredno posle toga, možda, jedno mesec dana kasnije, na jednom uglednom, međunarodnom sudijskom seminaru, ta, moja odluka, bila je jedna od tema. Kako da sudija bude autonoman pri donošenju važnih odluka tokom meča. Znači, sudija mora da bude hrabar, pre svega ličnost. Trebalo bi odupreti se svemu onome šta se zbiva okolo njega. Inače, kazna se odnosila na defanzivu francuskog takmičara, što se u džudou ne toleriše.

 

 

Da pređemo sad na još jednu oblast, da je tako nazovem, u tvom sportskom angažmanu. Ti si bio dugogodišnji visoki funkcioner u ovdašnjem sportu. Pričaj mi o tim godinama i angažmanu.

        –Vidi, to je zaista velika oblast i važna u mom životu. Da ti kažem, imao sam viziju, kako bi jugoslovenski džudo mogao da izgleda, a znao sam i način, da to kao organizacija ostvarimo. Sad pričam sa pozicije sportskog direktora u našem savezu. Po ugledu na Časlava Veljića, koji je bio u veslanju, shvatio sam da ćemo pojačati uticaj, ako u našoj zemlji organizujemo velika takmičenja.

 

 

Uspeo si u tome?

        –Rekoh ti, shvatio sam kojim putem bi trebalo ići. U to vreme, Kučera, Austrijanac, bio je prvi čovek Evropske Džudo federacije i potpredsednik svetske. Živeo je u Beču. Otišao sam kod njega, a brat i zet su mi bili tamo, pa sam se lako snašao. Pozvao sam ga dođe u Beograd i on je došao. Odveo sam ga kod naših visokih funkcionera i lako smo dogovorili saradnju.

 

 

Potom su krenula značajna takmičenja u Jugoslaviji, zar ne?

        –Tako je bilo. Od 1986, do 1989, napravili smo jedno pojedinačno i dva ekipna šampionata Evrope, kao i Svetsko prvenstvo. Beograd je u tom trenutku bio cenatr sveta u džudou. Bilo je to prvo takvo takmičenje na kom su devojke i muškarci nastupali zajedno. Trajalo je čak šest dana. Da budem neskroman, ali, sva ta takmičenja su bila posledica mog delovanja. Da te podsetim, tad smo dobili i prvaka Sveta. Bečanović je tad bio apsolutna senzacija. Veruj mi, kao što je naša Prekovićeva sad, u Tokiju, uzela zlato i zadivila planetu, takav je utisak ostavio i Dragomir Bečanović. Pazi, to je učinio u kategoriji koja je bila krcata asovima, i on u takvoj konkurenciji uzme titulu. Tad je, hajde da kažem, uz moju podršku, postao i najbolji sportista Jugoslavije. Još da dodam Slobo, jer važno mi je to ta kažem. Nisam ja mogao ništa sam, da nije bilo mojih divnih saradnika. Svi smo bili posvećeni, voleli smo to, što kaže Andrić:“Kao svoju dušu“. Da nisu došle sankcije, a stariji čitaoci znaju o čemu govorim, mi bi smo u drugi plan gurnuli mnoge gradove u drugi plan, jer smo, kad je reč o organizacji, bili nenadmašni.

 

 

Stigli smo u našem razgovoru do jednog segmenta, vrlo važnog kad je reč o tvom poimanju života i sporta, naravno, najpre mislim na džudo. Reč je o tvojim veteranskim nastupima. Samo da podsetim, ili upoznam one koji to ne znaju, Ti si prvak sveta, najbolji u Evropi, ovenčan si mnogim znamenjem. Odakle crpiš energiju i motivišeš se da i u devetoj deceniji života budeš aktivan na tatamiju?

        –Postoje neke stvari kad čovek ne može da objasni samog sebe. Kod mene se nikad nije pojavila potreba da prestanem. Kao takmičar, jedan moj sportski dan je proticao sledećim redom: kroz šumu trčim 10-15 kilometara, ali to nije deo treninga. To mi je služilo samo da održavam težinu koju sam želeo, i to decenijama. Posle toga, svakodnevno, po nekoliko sati treninga održavali su moj habitus na potrebnom nivou. Volim da vežbam, sparingujem posebno, a već sam ti rekao, posebno me interesuje pokret, tehnike i detalji u vezi sa tom temom. To ne prestaje do dana današnjeg, valjda zato još uvek imam želju da se nadmećem, ali, pazi, moje interesovanje je u vezi sa svetskim nivoom. Zato, često putujem na ta velika takmičenja, i osvajam najznačajnija odličja, kao veteran.

 

 

 

 

 

 

Da sad malo govorimo o tebi kao treneru. Kako bi predstavio osobine savremenog trenera, i šta je bitno za uspeh u struci?

        –Imao sam specifičan odnos kao trener, ali ljudi su to prihvatali. Još u Beranskoj gimnaziji, kao učenik, izdvajao sam se po tim osobinama, da umem da prenesem energiju i to što sam učio, ostalim učenicima. Kasnije, obrazovanje koje sam stekao, lako sam prenosio drugima. Za razliku od nekih trenera, koji se i ne skidaju u kimono, ja sam stalno bio u njemu, ali nisam gubio pažnju. Svojim momcima sam lako stavio do znanja da njihov uspeh, meni ne treba, radi mene, već samo radi njih. Kad su to razumeli, sve je bilo lakše u radu, a rezultati su se samo nizali.

 

 

Poverenje je bilo presudno, rekao bih?

        –Slobo, znali su da ih ne varam. Stao sam iza njih, dan i noć. Istovremeno, bio sam im i protivnik. U smislu da im nešto popustim. Kad su stvarno došli do nivoa da me bace na tatami, postajali su državni prvaci. To je bio kriterijum za uspeh. Još da ti kažem, brinuo sam kompletno o njima. Gde su, šta rade. Neke sam zaposlio, trudio se da se iškoluju. Mogao sam to i tako sam i uradio. U meni su videli prijatelja, ali, poštovanje je bilo obostrano. Najviše me raduje i to je azbuka za svakog trenera, kad vidite kako se vaši učenici podižu. Kad dođu kod vas i ništa ne znaju, a zatim, polako, sve su bolji i bolji, do te mere da postaju šampioni. Tako svi napredujemo.

 

 

Vuče, mnogo to znaju i otvoreno govore, Ti si jedan od najboljih promotera džudoa na planeti. Siguran sam, to je u vezi sa tvojim karakterom, da, šta god da radiš, to mora da bude odlično.

        –Da ti kažem. To je kod mene iskreno. Kad pogledam i suočim se sa time šta je džudo meni dao, i zahvaljujući njemu, kakav sam život imao, kod mene se pojavila prećutna obaveza da ljudima to predočavam. Treba nečim ispuniti dan. Deci i roditeljima. Kod nas, u džudou, ima jedna lepa osobina da su mnoga deca nasledila svoje roditelje u našem sportu. Mnogi su posle rekli da nisu imali bolji način da komuniciraju sa svojim naslednicima, nego kroz sport. Imaju zajedničku temu i sve drugo što ide uz to. Lako je promovisti džudo. To je sistem psihofizičkog razvoja. Proučava se na univerzitetima, akademijama, čak, kao i glavna osnova u nekim važnim poslovima u vezi sa bezbednošću. Radim to spontano, a ljudi to prihvataju. Čak, ohrabruju me. Ne libe se da mi priđu, pohvale za to što radim. Ne mogu reći da mi tako nešto ne godi. Još bih rekao, nisam to nikada radio zbog materijalne koristi, a valjda se ta iskrenost oseti.

 

 

Meni je poseban utisak, tvoja pojava na sportskom Tv kanalu-SOS, gde si na briljantan način približio džudo kao veštinu, ali i kao način života. Uzgred, bilo je mnogo drugih lepih priča, o ljudima najviše.

        –Ta priča je nastala potpuno spontano, a kad smo Dragiša Kovačević i ja shvatili, da mnogo ljudi to rado gleda, polako smo od toga gradili lepu emisiju, koja je kod ljudi nailazila na srdačan prijem, što mi je, naravno, godilo.

 

 

 

 

Idemo ka kraju našeg razgovora, ali, želim još da te pitam nešto u vezi sa Pančevom. Između tebe i mog rodnog grada ima dosta toga što vas spaja. Rekao bih, ljudi najviše. Da li sam u pravu?

        –Naravno, tako je. Uvek je reč o ljudima. U Pančevu je bilo ozbiljnih sportskih radnika. Izdvojio bih Milutina Pucarevića, ljudsku i sportsku ličnost. Mnogo je značio u našem sportu. Kasnije, u dvojici ljudi sam dobio, bez ikakve rezerve, prave prijatelje. Reč je o braći Stanišić, Ljubi i Slavku. Čak, mogao bih da ih nazovem braćom. Njihova privrženost džudou je totalna i mi se tu potpuno slažemo. Sportisti su kao monasi. Zbog posvećenosti i odricanja. Kod njih sam to prepoznao i među nama se javila veliku privrženost. Oni su pravili vrhunske takmičare i tako se izdvijili. Kad sam bio u poziciji, u savezu, birao sam ih za saradnike. Pokazali su mi drugarsku lojalnost, kad mi je najviše trebalo, čak, imali su i određene probleme, kad su u nekoj prilici stali na moju stranu. Nisam im to nikad zaboravio i veoma cenim te njihove odluke.

 

 

Slavko i Ti ste, na najvažnijim svetskim takmičenjima za veterane, veoma uspešni. To vas dodatno povezuje ako se ne varam?

        –Baš si to dobro rekao. Znam da je on u treningu, ozbiljnom, bez obzira na godine. U jednom trenutku sam ga animirao da učustvujemo na takmičenjima. Skoro 15 godina to traje. Putovanja po Francuskoj, ma svuda po svetu, za mene su najbolji deo moje svakodnevice. Da ti kažem još nešto o Slavku. On je sada, među pravim veteranima, znači ljudima sa prek 60 godina, ubedljivo najbolji na svetu. Kao što sam i ja bio. Dođu bivši veliki šampioni, ali, nisu ostali dovoljno posvećeni, ne treniraju redovno, za razliku od stamenog Pančevca. Ponosim se s njim.

 

 

Ima te vi na tim putovanjima mnogo lepih anegdota. Da li bi podelio neku sa mojim čitaocima?

        –Što da ne. Pominjao sam ti Francusku. To je zemlja, uz Japan, koja ima najbolje rezultate ikada. Francuzi obožavaju džudo. Tamo, na turnirima, otvaraju takmičenje, posebno pozdravljajući nas dvojicu. To je velika čast. U jednom restoranu, u kojem sportisti obeležavaju uspehe, postoje dresovi na kojima su potpisi Kope, Platinija i ostalih vrhunskih sportista-Francuza. Postoji i kimono sa potpisom Tedi Rinera i dame De Koze. To su vrhunski ljudi i sportisti, najbolji džudisti koje imaju. Oni su skinuli ta kimona i dali nama dvojici da se potpišemo. Na ćirilici. Toliko poštuju to što radimo. Inače, kad me već pitaš za Pančevo, još ću ti reći jednu zanimljivost. Ranije, odlazeći u tvoj rodni grad, išli smo u jedan dobar lokal, na pržena krilca i pivo, sa pokojnim direktorom Pančevačke pivare, Bracom Stojanovićem, i uvek sam se mnogo lepo proveo na tom mestu i sa divnim Pančevcima.

 

 

Sad imamo Andreu Stojadinov. Pratiš šta ta devojka radi, sigurno.

        –Kako da ne. Andrea je najbolja na svetu. Nije zbog povrede bila u Tokiju, ali znam, prebrodiće to i biće olimpijska šampionka, videćeš.

 

 

Na kraju, uvek svoje sagovornike pitam o fenomenu praštanja uspeha. Šta možeš reći o tome?

        –Ne znam da li sam dobar sagovrnik za ovu temu. Meni je dato da se radujem tuđim uspesima. Čak, radovao sam se ljudima koji su mene pobedili. Inače, potpuno razumemm ljude koji se ne raduju tome. Tuđ uspeh je primedba na sopstveni neuspeh. Treba se s tim suočiti. Ipak, takvi ljudi sebe stavljaju pod zank pitanja. Koliko god da sam sretao ljude koji su ostvareni, nisam primetio da im smeta tuđ uspeh. Još da dodam. Meni neverovatnu radost pričinjava čovek, koji se zove Novak Đoković. Veruj mi, više se radujem njegovom uspehu nego svom i tugujem kad izgubi neki meč, više nego kad se to desi meni. Ovo što sam ti rekao nije fraza.

 

 

 

Ako ste pažljivo čitali naš dijalog, još je jasnije o kakvoj je ljudskoj i sportskoj veličini reč. Još jednom mi se desilo da upoznam čoveka, izuzetne reputacije, sa manirima, obrazovanjem i posebnošću. Čak, Vuk Rašović, sa svojim merilima i standardima, mogao bih da bude šta želi, ali, pre svega, ostao je čovek. Dok smo pričali, a valjda sam ostavio dobar utisak na našu legendu, saznao sam dosta toga iz njegovog privatnog života. Nije ga život mazio, kako bi se reklo na prvi pogled, ali, svaku brigu i nemoć, na sebi znan način, preobrazio je u nešto dobro. Iz svake takve prilike izašao je jači, a ja sam, deleći misli s njim, takođe, shvatio da je to jedini put ka spasenju. Kod Rašovića mi se posebno dopalo što u celoj svojoj karijeri nije nikome nametao svoju viziju, već se trudio da kod drugih probudi ono najbolje u njima. Da se ti, neki ljudi, uglavnom sportisti, okrenu sebi, u tome nađu smisao za nov dan i život u budućnosti. Sa 82 godine, kad znam da i dalje vežba, čak, mnogo više od toga, postidim se. Ipak, ova priča, dobro je došla da se suočim sa dobrim i lošim stanjima kojima smo svi okruženi. Kod Rašovića, božanski duh u njemu progovara jezikom ljubavi, što je njegova snaga i inspiracija. Takav autoritet, prirodna sila, na mene je ostavila utisak čoveka koji može još mnogo toga da uradi za opštu dobrobit. Zato, trebalo bi više da negujemo pažnju prema ličnostima, kakav je Vuk Rašović. Slobodan i čestiti čovek.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuekni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Stojanka Cica Ruptak i arhiva Vuka Rašovića