Šampionska mladost Pančeva

Prijatelji projekta:

 

 

 

 

MIMI I NINA ČAVIĆ-SAVRŠENSTVO BLIZNAKINJA U KOPAČKAMA

 

 

 

 

Koliko god da sam fokusiran, želim da pratim, makar se trudim, ako ništa drugo, zbog talentovane dece, a priznaću, i zbog dobre novinarske priče, desi se, promakne neko ili nešto, iz vidokruga. Ipak, kako kaže arhimandrit Tihon, u svom kapitalnom delu-Nesveti a sveti, „Neka Gospod ispravi one koji greše“. Tako, opminjući me, s razlogom, ali i radošću, desilo mi se sledeće.

 

 

Pre izvesnog vremena, već dosta kasno, u noć, stigne mi poruka od Petra Čavića. Malo je Pančevo, makoliko ga poslednjih godina naseljavali, znamo se, makar mi sličnih godina, ali, Peru, osim po čuvenju, zvanično nikad nisam upoznao. Više sramežljivo, predstavio se, u pomenutom dopisivanju, pohvalio to što radim, i tek natuknuo, da i on ima čime da se pohvali. S obzirom da je bilo kasno doba i naš razgovor je ubrzo završen, uz dogovor da se vidimo na kafi.

 

Naravno, došlo je do te kafe, zato i čitate rečenice pred vama. Moram odmah da naglasim, prvo ću o Petru i njegovoj supruzi Dragani Čavić, a potom o dvema devojkama, junakinjama ove priče, sestrama, bliznakinjama Mimi i Nini, njihovim ćerkama.

 

 

Rekoh, nisam ranije imao priliku da zborim sa Perom, ali, neposrednijeg čoveka, skoro nisam sreo. Već posle nekoliko minuta razgovora, lako sam shvatio, reč je o ličnosti, požrtvovanom ocu i suprugu. Tokom dijaloga, kroz kojeg sam saznao sve o ćerkama, upoznao sam i oca, dve, sad to odlično znam, izuzetno talentovane devojčice, od pre nekoliko dana  punoletne devojke, fudbalerke Crvene zvezde i reprezentativke Srbije. Kazao sam, o sportiskinjama koje se retko sreću, ne u našoj zemlji, mislim, čak, širom planete, nešto ću kasnije.

 

Elem, Petar Čavić, inače, u rodbinskim vezama sa Miloradom Čavićem, proslavljenim srpskim plivačem i sam je igrao fudbal, najviše u lokalnom PSK-u, nekada veoma poštovanom sportskom društvu, koje se, kao i mnogo toga pre i kasnije, u Pančevu, ugasilo. Taj sportski nerv, sasvim sigurno, ukrasio je i ćerke, a ne bi trebalo da zaboravim i sina-Uroša. Naslednik je isto igrao fudbal, ali posle nekoliko neugodnih povreda, okrenuo se fakultetu, što mu odlično ide. Čavić je poznat u Srbiji, kad je reč o popularnoj „buba-mari“ posebno ženskom fudbalu. To i ne čudi, jer poslednjih desetak godina, sa ćerkama, stalno je prisutan na velikoj sceni. Učestvovao je u stvaranju i održavanju  najlepših događaja, kad pominjemo ženski fudbal u našoj zemlji. Inače, zaposlen je već decenijama u NIS-RNP, a njegova odlučnost, volja i ljubav prema deci i želja da im pomogne i bude uz njih, i pored redovnih, ne tako malih obaveza, za mene je više od žrtve. Količina posvećene pažnje svojim mezimicama, svakako sinu i supruzi, neka je nova ljubav, retko sretana. Zato, zaslužuje poštovanje i nekoliko rečenica u ovoj rubrici.

 

 

Mama Dragana je energična žena, profesor fizike u školama u Dolovu „Aksentije Maksimović“ i „Sveti Sava“ u Pančevu. Takođe, požrtvovana, veoma vredna osoba, jer, kako drugačije predstaviti jednu damu, kad se zna da brine o višečlanoj porodici, poslovna je, a ima i zanimljiv hobi, da ga tako nazovem. Veoma je uspešna u prezentaciji „Taperver“ proizvoda, što me dodatno iznenadilo i potstaklo na razmišljanje, koliko je svet mali i neobičan, jer se i moja supruga, Biljana, kad ima vremena, bavi istim proizvodima. Elem, Dragana, pred porođaj, a pre toga Uroš se već rodio, išla je na redovne preglede. Na jednom takvom, lekar joj je rekao, da ima blizanačku trudnoću, i da ta deca, sigurno, nikada neće igrati fudbal, aludirajući, da je reč o devojčicama? Zamislite?

 

Gospođa Čavić se porodila, svet su ugledale Mimi i Nina, ne sluteći, niko, makar ne u to vreme, da će dve devojčice, samo nekoliko godina od tada, ne samo zavoleti fudbal, već početi da ga igraju, i te kako, a zatim, postanu reprezentativke Srbije i nove članice ŽFK Crvena zvezda. A, kako je počelo? Kao i skoro svaka priča u nekom drugom vremenu. Igrajući se ispred zgrade. Na poljani, u naselju „Strelište“ u Pančevu, koje je odvano, grad u gradu, deca su tada bila radoznala. Pa i fudbala. Mimi i Nina su jurile za loptom, sa bratom i drugarima, ali mama Dragana je imala drugačiji plan. Folklor je bila njena ideja. Ipak, uvodne scene života, ne pišu uvek roditelji, već i neka, izgleda, mnogo jaka sila, pa su ćerke, okrenute ka ocu, tražile blagoslov, da se, ipak, posvete fudbalu. Potrajalo je malo to nećkanje, ali, ljubav uvek pobedi, pa je tako bilo i tada.

 

 

 

 

 

 

 

 

PRIČA ZA FILM, NI NAJBOLJI DRAMATURG NE UME TAKO NEŠTO DA NAPIŠE

 

 

 

Sedeći tog jutra u „Dvorištu“ sa Petrom, toliko me je nadahnuo, dirnuo, ljudski, očinski, da sam odlazeći kući, zamalo zaplakao od sreće, što ću moći da pišem o dvema, za mene, caricama srpskog fudbala i uopšte, o jednoj divnoj, ljubavlju bogatoj porodici.

 

Saznao sam, Mimi i Nina, ustvari, veoma su rano počele.  Imale su samo sedam godina, kad su krenule sa treninzima u Školi fudbala „Mika Antić“, kod Zuke i Mileta Gačića, koji već neko vreme ima svoj klub „Voja Gačić“. Igrale su do svoje 14. godine sa dečacima. Da sve dobije dozu neviđene dramaturgije, pobrinuo se Darko Stojanović, fudbalski trener, koji je posvećen ženskom fudbalu. Osnovao je Lask iz Lazarevca, a potom i Crvenu zvezdu, koji je imao vikendicu u poznatom odmaralištu, blizu Valjeva, podno planine Maljen, koji je, neke godine, šetajući Divčibarima, zapazio dve devojčice koje su u to vreme pikale fudbal. Prišao im je, napravio kontak s njima. Upoznali su se, posle toga, i stariji Čavići sa Darkom, a nešto kasnije, on ih je pozvao na prvi kamp ženskog fudbala ŽFK Crvena zvezda. Pera se i sam uključio u ovu priču i kao roditelj, ali i znalac, godinama je bio organizator kampova i drugih okupljanja, kad je reč o beogradskom poznatom klubu. Kasnije, devojčice prelaze u FK Mundijal, gde su stasale, a potom, u FK Železničar. Imale su kratku epizodu u Dinamu, pa se vratile u popularnu „Dizelku“. Mimi i Nina su vremenom toliko naprdovale da je većina dečaka mogla samo da sanja da igra kao što su to one činile. S obzirom na kvalitet, posvećenost i strast, koje su ih krasile, a to trraje i danas, bilo je neminovno da se nađu u većem klubu, nekom sastavu, gde igraju samo devojke, i to one koje nešto znače u srpskom fudbalu. Tako, prateći koordinate sudbine, sa tatinom bezrezervnom podrškom, obrele su se, prvo u FK Zemun, a posle toga i u FK Sloga, iz istoimenog grada (moram tako da se Zemunci ne naljute). Samo da vas upoznam, uz subotički Spartak, Soga je, najbolji srpski klub, osnovan još 1969. Njihove partije, na zelenom travnatom pravougaoniku, polako, ali sigurno, nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. Darovitost i marljivost na treninzima, svako dobronameran mogao je da uoči. Njihov potencijal, tako naglašen, svrstao ih je, ubrzo i u nacionalnu selekciju Srbije. Najpre, u mlađim kategorijama. Mimi, kao napadač, golgeter, prva se obrela u eliti, ali, uporna Nina, ubrzo se priključila sestri. I sad, da poentiram, pre nekoliko dana, baš na 18. rođendan, divnih Čavićevih, potpisale su ugovor sa ŽFK Crvena zvezda. Ovo je samo delić, novinarski koncizno, njihove dosadašnje karijere, koji sam saznao od Petra.

 

 

 

Još da dodam. Ima ljudi i „ljudi“ i to nekako, u svojoj glavi uvek opravdam, misleći, dobijamo po sazluzi. Ovo vam govorim, možda se Čaviću neće dopasti, zbog činjenice, da se nekima i nije svideo uspon divnih devojčica, njihova sreća i radost, zato što umeju fudbal bolje, mnogo bolje, od nekih tatinih sinova. Sujeta je „pojela“ mnoge, ali, taj psihološko-filozofski fenomen, neka razgrađuju oni kojima je to potrebno. Od mene toliko. Kako bilo, poslednjih dana, moj, sada, mogu da kažem prijatelj, šalje mi materijale o Mimi i Nini i njihovim nastupima.

 

 

 

FUDBAL I ŠKOLA-MOGU ZAJEDNO

 

 

Mimi i Nina Čavić uspešno su završili OŠ “Mika Antić” u naselju Strelište, gde i žive. Nije bilo problema da talentovane devojčice, istovremeno, provode vreme na fudbalskom igralištu i školskoj klupi. Naprotiv. Iz tog perioda, vredno je istaći jedan detalj, koji mnogo govori o njihovoj želji za dokazivanjem i uspehom. Naime, u završnim razredima, one su sa još nekoliko drugarica, predstavljale svoju školu na dvema najbitnijim sportskim manifestacijama u tom uzrastu. Prvo su postale prvakinje Srbije u futsalu, na manifestaciji u Kladovu, a potom, na Školskoj olimpijadi u Pirotu, ponovile uspeh. Meni je lepo, i to želim posebno da istaknem, njihov nastavnik Fizičkog, bio je Dragan Radosavljević, poznati pančevački pedagog, po vokaciji rukometni trener, i otac Sanje Radosavljević, naše reprezentativke u istom sportu. 

Čavićeve su posle osnovne, školovanje nastavile u Ekonomskoj “Paja Marganović”. Od septembra, kreću u četvrti razred. Nije lako uskladiti obaveze, posebno kad se, skoro svakodnevno, putuje za srpsku prestonicu, ali, uz razumevanje nastavnika i njihovog dobrog odnosa prema obavezama,  uspele su, do sad, sve da usklade. Nema sumnje, Mimi i Nina, tako će okončati i ovaj deo odrastanja.

 

 

A šta one kažu o svojoj karijeri i šta misle o budućnosti?

        –Igramo iz zadovoljstva, ljubavi prema fudbalu. Mnogo toga smo do sad žrtvovale, sa našim roditeljima i bratom, ali, sve se isplatilo, pa smo sigurne, tako će biti i u budućnosti. Potpisale smo ugovor sa ŽFK Crvenom zvezdom. Došle smo da dokažemo, koliko vredimo. A, kad nas pitate o budućnosti, voleli bi da igramo u nekoj jakoj evropskoj ligi, recimo, Nemačkoj, za Bajern u kojem igra i naša, da kažemo, idol-Jovana Damjanović. Naravno, san o reprezentaciji Srbije nam se ispunio. U juniorskoj selekciji, već smo standardne, a idemo ka seniorskom timu, što nam predstavlja najveće zadovoljstvo-pričale su mi sestre Čavić, u pravom saglasju. Nina još dodaje: „Mimi je već debitovala za naš najjači tim u kvalifikacijama za EP, čak, postigla je i gol u svom prvom reprezentativnom susretu, a nadam se, i ja ću uskoro da joj se pridružim, kao standardni odbranbeni igrač.

 

 

 

 

Meni je interesantno, na neki način, dolaskom u Crvenu zvezdu, vratile ste se u svoju, da kažem tako, fudbalsku kuću. Još dok ste igrale sa dečacima, 4-5 godina, stalno su vas viđali i u klubu iz srpske prestonice. Ponovo ste sa Darkom Stojanovićem.

        –Dobro ste to primetili. Baš je tako, i ta simbolika nam daje dodatnu snagu da budemo još bolje.

 

 

 

 

Reklo bi se, kod vas dve, postoji plan za budućnost, nema žurbe?

        –Tako je, U pravu ste. Do sad smo išle korak po korak. Iz Zemuna smo stigle do Sloge, pa smo sad u Zvezdi. Znamo šta radimo. Nije nam cilj da po svaku cenu idemo u inostranstvo. Hoćemo da u Srbiji, u crveno-belom dresu, stasamo, pa tek onda, ako se ukaže dobra prilika, idemo na stepenik više-kazale su mi Mimi i Nina Čavić.

 

 

 

 

 

Reći ću vam svoje zapažanje. Dugo, baš dugo, nisam se susreo sa ovako darovitom decom, koja, toliko jasno, gledaju u svoju budućnost. Uz pomoć trezvenih roditelja, sjajan su primer, kako bi trebalo, svako u sportu, ko ima talentovano dete, da se ponaša. Mnogi, već na prvi mig „stručnjaka“ kao i „menadžera“ spremni su da, ružno će vam možda zvučati, ali je istina „poklone“ svoje dete. Kasnije, taj užas i propast karijere, ne može da se ispravi. Sa svih strana vreba opasnost, posebno kad je reč o deci, najpre devojčicama, ne samo u vrhunskom sportu. Mnogi to previde, ali, posle je kasno. Zato je put porodice Čavić, svetao primer kojim bi se trebalo voditi. Još ću malo o Mimi i Nini. Tačno znam, zašto su toliko dobre u igri, za koju će mnogi reći, nije za devojčice. Zato što njihovi nastupi, na igralištu, bliski su i svojstveni baš dvema dušama, njihovim, koje ne mogu da se prikriju. Jače je to od svega. One su izabrale sopstveni način života, uz pažnju roditelja, koji im, tako je do sad bilo, omogućava da ispisuju svoju zlatnu knjigu. Zamislite samo, koliko je dece u tome sputano, ko zna iz kojih razloga. Predrasude u Srbiji, nikada neće nestati, to vam tvrdim, ali, dok ima ljubavi kakvu dele Dragana i Petar Čavić, sa svojim najmilijima, deca će imati pravo na izbor, kakav god on bio, po cenu da se sve ruši oko njih. Mimi i Nina, nisu želele da propuste najbolje godine detinstva radeći nešto što će se drugome svideti. Uradile su ono što im je život darovao. Da talenat pretoče u ozbiljan rad, posvete se, za neke, fenomenu, da i devojčice igraju fudbal. I to, tvrdim, više nego dobro. Sada, kao punoletne, sa već izgrađenim stavom o životu i sportskim angažmanom, za njih nema granica. Ne sumnjam, mama Dragana, tata Petar i brat Uroš, ponosni su na svoju decu i sestre. Sve što su žrtvovali, mada, ja to ne bih tako nazvao, jer, u ljubavi ne postoji taj izraz, obilato se vraća. Deca su zadovoljna, srećna i uživaju u životu. Zato, bravo i svaka čast svima vama! Još da naglasim. Nisam ovom prilikom rekao sve o porodici Čavić, najpre sestrama Mimi i Nini. Čuvam u svojim mislima mnogo materijala, za kasnije, kad one, budu otvarale nova poglavlja u svom životu i na sportskom polju. Tada, dopuniću nisku svojih reči o ljudima koji se retko sreću. Oni, makar ja tako mislim, na najbolji način, čuvaju, istinske ljudske vrednosti, kojih, nažalost, sve je manje, a kako stoje stvari, nekima je želja da skorz izblede. Zato, Čavićima svi, mislim na preostali pristojan svet, moramo da odamo poštovanje. Porodicu, taj jedini važan mikro svet, čuvaju i neguju. Njihova deca, najbolji su dokaz mojih tvrdnji.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije i video materijal: Porodica Čavić