Upoznajte, Miloša Milića, Pančevca, jednog od najboljih takmičara u Srbiji, u odbojci na pesku, momka sa završenim masterom na Beogradskom FON-u, svetskog putnika

 

 

 

POZITIVNO TRAGANJE ZA USPEHOM U SPORTU I ŽIVOTU

 

 

Mada sam ranije, tokom karijere, mnogo više pratio odbojku, čak, bio ozbiljan fan, što bi se reklo, a, u jednom periodu, krajem 90-tih prošlog veka, radio na popularizaciji ovog sporta, kao zaposlen u OK Borac iz Starčeva, priznajem, u poslednje vreme, ne pratim toliko. Da nije Saše Vladisavljeva i njegovog angažmana u Crvenoj zvezdi kao i u Ženskoj reprezentaciji naše zemlje, potpuno bio bio van tokova. A, onda, s obzirom da se družim intezivno sa Filipom Vlajićem, za mene, jednog od najobrazovanjih mladih stručnjaka u oblasti sticanja fizičke kondicije i snage, ali još boljeg momka, nekako, bolje reći, na njegov predlog, upoznajem Miloša Milića.

 

U razgovoru sa Fićom, saznao sam neke detalje koji su me dirnuli, kao novinara, najpre čoveka, i odlučim da ga upoznam. U vežbaonici „Gvožđar“, u samom centru Pančeva, koja je u vlasništvu Dimitrija Mite Stefanovića, sjajnog čoveka, mnogo ljudi trenira, profesionalno, ili rekreacije radi. Kako bilo, sa sinom sam i ja počeo da dolazim, i mnogo mi se dopada to mesto. Svakako,  trebalo bi da ga posetite, ako ste u fazonu vežbanja. Tako, tamo sam upoznao junaka ove priče.

 

 

Pre nego što pročitate o čemu smo razgovarali, želim da vam ga malo predstavim. Milić je rođen 1992 godine u Pančevu. Skoro dve decenije se bavi odbojkom, a poslednjih godina, posvetio se s beach volleyball. Elem, dogovorili smo se da dođem, za vreme treninga, dok on i Vlajić vežbaju i da tako, on radeći, a ja pitajući, napravimo razgovor. Trajalo je to dvadesetak minuta, a Miloš me potpuno iznenadio, u pozitivnom smislu. Imao sam pred sobom veoma obrazovanog momka, bivšeg studenta FON-a, koji je uspešno završio u srpskoj prestonici, ali, nije mu to bilo dovoljno, pa je okončao i master. Nisam se začudio što bira reči u rečenicama, dok mi se obraćao, zato što jeste bitno šta ćete reći sagovorniku i u kakvom se svetlu predstavljate. Pričajući mi o svojim sportskim počecima , kao i razlozima zašto se okrenuo odbojci na pesku i koliko je to, zapravo, bio rizičan potez, razumeo sam i njegovu prirodu. Znatiželjan je, radoznao, zbog inetelektualnih vrednosti, ali, sa jasnom slikom, da bi bili duhovno i emocionalno ispunjeni, to nije dovoljno. Zato se okrenuo radu, na fakultetu i sportu, tako dopunio nisku sposobnosti koja mu sada omogućava da ubire plodove pređešnjih ulaganja.

 

 

Mnogo mi se svidelo što, dok smo pričali, kod njega u mislima, nema pesimističkog posmatranja sveta oko sebe, zato što zna, uvek je do nas, korigovali se mi ili ne. Nekako, sve mi je delovalo u srazmeri sa njim. Ima potrebnu snagu da uspe u sportu, vredan je, principi ponašanja su mu na veoma visokom nivou, spreman je za izvorno stvaranje. Odličan je u tandemu, jer, u njegovom sportu, koliko god zavisilo nešto od njega, tu je i partner, saigrač, koji hteo-ne hteo, ima važnu ulogu u svakom meču. Zato kompatibilnost, to srastanje sa nekim, dok se lopta podiže, smečuje ili prima, ima punu smisao, konačnu težnju. Tako, on je sa prvo sa Aleksandrom Gavrilovim, pa Đorđem Klašnićem, i na kraju, Lazarom Kolarićem, u sportu, koji obožava, pronašao smisao života.

 

 

PRELAZ

 

 

Ti si bio odličan odbojkaš. U nekoliko srpskih timova imao si zapaženu ulogu. Ipak, opredelio si se za odbojku na pesku. Šta te motivisalo na taj prelaz?

        –Još 2013. sam sa Aleksandrom Gavrilovim, našim Pančevcem, počeo da igram na pesku. Svidelo nam se to. U dvoranskoj odbojci svako ima svoju ulogu, i ne moraš da budeš kompletan igrač. Ovde, sve moraš da znaš, da uvek, u svakom duelu, daš ono najbolje. To mi se mnogo dopalo. Drugo, sam koncept putovanja i takmičenja, po nekoj, mojoj meri je. Kad sam stekao, sa saigračima, određenu reputaciju, počeli smo da menjamo države, kontinente, putujemo po celom svetu, a meni je to bilo lepo i zanimljivo. Dosta sam se razočarao u dvoransku odbojku. Ne u sam sport, već zbog ljudi, najviše trenera ili onih iz uprava. Nije bilo neke solidarnosti, u tom međusobnom odnosu, a šta tek reći o finansijskom delu. Na kraju, odbojku volim, ali, ova na pesku, u potpunosti me opčinila.

 

 

Imao si mogućnost da uporediš, a to nekada bude dovoljno da se čovek opredeli. Zar ne?

        –Tačno. Kad smo krenuli, baš ozbiljno da se posvetimo odbojci na pesku, počeli smo sa tim, najmanje uticajnim turnirima. Vrlo brzo smo shvatili da možemo lako da napredujemo uz rad i želju, pa je tako i bilo. Posle toga sam definitivno  presekao i posvetio se samo ovom sportu.

 

 

S obzirom da je reč o dvojici ljudi u polju, sa jedne strane, kako si ti odabrao svog saigrača. To je veoma važno u ovoj sportskoj priči.

        –Prvo sam počeo, kao što rekoh, sa Aleksandrom Gavrilovim, našim sugrađaninom. Bilo je to iz čiste ljubavi. Dobri smo bili na nekim državnim turnirima i dosta lako prolazili te nivoe. Nažalost, Gavra je iz privatnih razloga odustao. U Srbiji se zna, ko i kako igra, a i međusobno, mi igrači se poznajemo. Tako sam stigao do Đorđa Klašnića, koji je već imao odlične rezultate iza sebe. Čak i na međunarodnom planu. S njim sam odigrao 2019-2020. godinu i to je bilo to.

 

 

Da li je presudan momenat bio kad si počeo da igraš sa Lazarom Kolarićem?

        –Jeste. On je sa Stefanom Bastom  naš najbolji igrač i veoma su bili dobro kotirani na međunarodnim listama, u našem sportu. Učestvovali su na prvenstvu Evrope i najznačajnijim turnirima, i imali su baš dosta uspeha. Kad su njih dvojica prestali, ja sam počeo da igram sa Kolarićem. Interesantno je, nas dvojica smo ostali jedini par u Srbiji koji pokušava profesionalno da se bavi odbojkom na pesku i učestvuje na jakim svetskim turnirima. Naravno, ima još momaka koji pokušavaju, ali potrebno je vreme i još dosta toga, da se dosegne određen nivo.

 

 

Poznato je, odbojka je veoma popularan sport u našoj zemlji. Ipak, kakav je odnos nadležnih prema vama, koji igrate ovu verziju? Ima li pomoći?

        –Ne baš. Da ne grešim dušu, naš OSS nam je pokrio troškove u kvalifikacijama za OI. Imali smo dva turnira, a, oni su imali i obavezu da to urade. Svakako, zahvalni smo na tome, ali malo je to, s obzirom, na raniji period, kad smo bili u SAD ili Kanarskim ostrvima, na pripremama i turnirima, kad nam nikakve troškove nisu pokrili. Bili smo ove godine dva meseca u Brazilu, a da ne pominjem ove osnovne troškove, tipa gorivo i tome slično. Ima milion sitnica, koje vam čine izdatak, ali, niko nas ništa ne pita, u vezi sa tim.

 

 

Gde i kad trenirate, kad ste u Srbiji?

        –Baš mi je drago da si me to pitao. Nekad, čak i u našem Pančevu, bilo je terena i igrača koliko hoćeš. Što bi se reklo, kad izgubiš, možeš kući da ideš. Sedam, osam parova, je bilo na Tamiškom keju. U međuvremenu, sve se to smanjivalo u svim obimima, pa smo na kraju počeli da odlazimo na Adu ili Štrand, u Novom Sadu. U Beogradu, na Adi, više nema nikoga, čak i sam teren je neuopotrebljiv. Filip Filipović, iz čiste ljubavi, dopustio nam je da treniramo na njegovom terenu.Tako, snalazimo se, idemo po Srbiji, a neretko, treniramo po inostranstvu. Uglavnom, sami brinemo o sebi, računajući rekvizite i sve drugo.

 

 

Možeš li mojim čitaocima da objasniš, kako i gde trenirate tokom pozne jeseni ili zimi?

        –Trenirali smo, recimo, 2019. do skoro kraja novembra, u Srbiji, onda smo otišli u SAD. Poznavali smo neke ljude koji žive tamo, kontaktirali ih, i to nam je bilo polazište. Inače, u Americi i u Brazilu, igra se najbolja odbojka na pesku. Posebno želim da pomenem Miroslava Minića, našeg čoveka koji živi na Floridi. On nam je najviše pomogao. Ustupio nam je kuću, kola. Valjda se sažalio, razmišljajući-ne mogu da verujem, momci koji se bore da Srbija ide na Olimpijske igre, prepušteni su sami sebi. Nikad nam nije dozvolio da nešto platimo.

 

 

Pominjao si Kanarska Ostrva. Kako ste se tamo obreli?

        –Slična priča. Recimo, stupili smo u kontakt sa nekim ljudima i organizacijama koje su nam pomogli. Reč je o kampovima koji se tamo održavaju. U smislu, ti obučavaš decu ovoj igri, a na osnovu toga, oni vam plate prevoz, smeštaj i hranu. Kad završiš sa obavezama, posvetiš se svom treningu. Tako, to je bila dobra kombinacija.

 

 

Moram da te pitam i za Brazil. Ove godine ste bili tamo. Podeli s nama impresije sa tog puta?

        –To smo platili iz svog džepa. Bili smo u mestu Žoao Pesoa. Trenirali smo tamo mesec ipo dana, i zaista, bilo je to sjajno iskustvo.

 

 

Miloše, meni je zadivljujuće što si ti vrhunski sportista, ali, uspeo si da zavšiš, ne baš lak fakultet, čak masteriraš na FON-u. Pa, kako ti je to uspelo, molim te mi reci?

        –Fakultet sam upisao odmah posle srednje škole. Tad sam još igrao u Borcu iz Starčeva. Završio sam IT sektor. Zato sam sve vreme bio u Srbiji. Kasnije, putovao sam u Staru Pazovu, dok sam igrao za Jedinstvo. Tek kad sam diplomirao, mogao sam malo slobodnije i da se krećem. Ipak, posle osnovnih studija, moj mentor, inače, trener u odbojkaškoj sekciji na FON-u, mi je preporučio da uradim i master rad. Prihvatio sam tu sugestiju i sad znam da sam uradio odličnu stvar. Eto, ispalo je da se mnogo traže ljudi sa mojom strukom.

 

 

Jel radiš, stižeš li nešto i na tom polju?

        –Radim, čisto, neki video editing, da bi imao za sebe i pokrivanje troškova koje iziskuju putovanja i treninzi. Do sad nisam to radio, ali, u poslednje vreme moram i da radim.

 

 

Žao mi je, znam, niste uspeli da se kvalifikujete za Japan i OI u Tokiju, ali, čemu stremiš u budućnosti?

        –Život me je do sad naučio, sve što sam radio, bilo je iz ljubavi. Naravno, bilo koja osvojena medalja predstavlja mi zadovoljstvo. Olimpijske igre su nešto posebno, a medalja je kruna. Mislim, čak i sam plasman je ogroman uspeh. Na igrama učestvuje 24 tima iz celog sveta, što je mali broj a konkurencija je ogromna. Nažalost, ovog puta nismo uspeli, mada smo imali silnu želju. Znam, imamo kvalitet za medalju na svetskim turnirima, ali cilj nam je da na nekom od prestižnim nadmetanja stignemo do odličja. Sistem takmičenja je takav, imamo turnire, koji predstavljaju Svetsku ligu i nama su veoma značajni. Igramo i svetsko i evropsko prvenstvo, a sam plasman je nešto veliko, medalja posebno. Nadamo se da ćemo uspeti u nekom od nabrojanih takmičenja.

 

 

Miloš Milić zna kako bi trebalo osmisliti sopstvenu egzistenciju, delanje, osećanja. Iako dovoljno mlad, već je iskusan na životnom i sportskom polju, a ta činjenica, veoma je bitna da neka ličnost stigne do zacrtanog cilja. Očigledno, on je krenuo težim putem, ne svojom krivicom, pa je zato dodatni trud, u svakom smislu, neophodan. Ipak, jednog dana, kad bude sabirao utiske, možda će takve okolnosti, kojima je sada izložen, u njemu produbiti još veće osećanje sreće i zadovoljstva. Uraditi nešto, za Srbiju, Pančevo, sebe, ljude koje volite i poštujete, odlika je samo ljudi koji su utemeljeni u izdržljivosti. Više puta sam od njega čuo dve reči. Odbojka i ljubav. Ta povezanost, glavna je motivacija, ponekad za oštrinu, na terenu sa peskom, ili nežnost, kad se takmičenje završi. Kako bilo, nema sumnje, makoliko skrajnuti sa velike pozornice, bez reflektora koji su uprti u glavne glumce, on i Lazar Kolarić nastavljaju da streme najvišim ciljevima. Gledao sam ga dok vežba, sa Filipom Vlajićem, koji mnogo ceni junaka ove priče. Ostavio je utisak momka koji zna šta radi i zbog čega se žrtvuje. Kao da je već skovao plan, da se sad umara, a da kasnije, uživa u plodovima svog života.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Miloš Milić