Šampionska mladost Pančeva

Prijatelji projekta:

 

 

 

STEFAN PETKOVIĆ-ŽIVOTNA I RUKOMETNA MUDROST MLADOG ASA

 

 

 

U porodici Petković ima nekog simboličkog poretka. Ivan, otac junaka ove priče, imao je sasvim dobru, čak i odličnu karijeru. Nažalost, kad je on bio u zenitu, materijalna ostvarenja, u vidu skupih transfera, nisu bila toliko izražena, ali, u profesionalnom smislu, ostvaren je do kraja. Od Dinama, preko Jugovića, Slovenije, pa nazad, igrajući za srpske klubove, zapravo braneći, ostavio je trag. Uvek se kaže, to i jeste najbitnije.

 

Kasnije, stariji Petković se veoma uspešno otisnuo u trenerske vode. Vodio je niz klubova u Pančevu, Jedinstvo iz Kačareva, pa Jabuku i svuda je bilo dobrih detalja. Dinamo je posebna priča. Poslednjih godina, sreću je našao u pečalbi, gde svoje umeće koristi kako bi obučio mlade snage Katara. Dobro poznajem sve u vezi sa njim, zato što smo godinama blisko sarađivali, čak, usudio bih da kažem, rukomet je bio samo osnova za naše prijateljstvo koje traje decenijama. Njegovim odlaskom na Bliski istok, putevi su nam se razišli, ali, bliskost nije izbledela.

 

 

Kad je tako, jasno je, Stefana Petkovića znam od njegovog rođenja. Mama Lila i sestra Andrea, uvek su bile sjajan drugi deo lepe porodice i iskrena podrška suprugu, sinu i bratu. Elem, nisam se začudio kad je Stefan počeo sa rukometom, ali, jesam, i to iskreno priznajem, kad je ispoljio izrazit talenat. Čak, toliko je to dete ubedljivo, u odnosu na svoje vršnjake, čak i starije momke, da je prosto nemoguće to ne primetiti. Njegovo poimanje rukometa, kao igre, zasniva se na nekoj posebnoj harmoniji pokreta. Od trenutka kad mu dodaju rukometnu loptu, pa kad se podigne u skok, a potom izbaci istu put gola rivala. Sve je čulno, reklo bi se, više od talentovanosti.

 

 

Kad je nedavno održano prvenstvo Srbije za dečake, u kategoriji M 14, mladi Petković je učinio nešto posebno, i pre nego što je kročio u halu na Strelištu, njemu dobro poznato mesto. S obzirom da ćete o tome čitati i u nastavku teksta, samo ću napomenuti. Ovaj mladić je pošto-poto, ultimativno, tražio od svojih roditelja da doputuje iz Danske i pomogne svojim saigračima da stignu do titule. Tako je i bilo, jer, bez njega, ne bi oni uspeli. Sigurno.

 

Stefan Petković je tako dokazao, osim što je, po mnogima, a i ja delim to mišljenje, bio najbolji igrač elitnog takmičenja, kao i strelac, njegova ljudskost, mada je reč o detetu, ostavila nas je sve u čudu. O igri mladog asa srpskog rukometa, tek će biti reči. Vidi se i oseti ogroman potencijal koji bi narednih godina trebalo da se izbrusi do nijanse posebnog uspeha. On već koristi mnoga rukometna sredstva, ukršta ih i uzajamno povezuje, što mu daje apriori snagu, naspram rivala. Ima izrazit skok-šut, precizan je, konkretan i uverljiv, posebno, u kriznim situacijama. On je, sasvim sigurno, budućnost srpskog rukometa.

 

 

 

S obzirom na činjenicu da su Petkovići u Danskoj, nije moglo drugačije, nego da prvo Lilu, Stefanovu majku pozovem, objasnim šta mi treba, a potom se javio i sam junak ove priče. Nedavno smo se nas dvojica sreli, baš u vreme Prvensta Srbije, pa sam tokom ovog našeg dijaloga, miskosvao rečenice, odonda sa ovim aktuelnim, od pe par dana.

 

 

 

Evo o čemu smo razgovarali.

 

 

Stefane, prvo bih te zamolio da onome ko te ne poznaje, sebe malo predstaviš, prvenstveno kao sportistu.

      –Rukometom sam počeo da se bavim sa svojih 10 godina. Iz meseca u mesec, sve mi se više sviđao taj sport. Krenula je moja prva rukometna sezona, kad sam igrao sa momcima starijim  dve godine od mene. U početku sam sedeo na klupi i svim srcem bodrio saigrače na terenu. Ipak, kako je vreme odmicalo Miša Draslar, moj trener, pružio mi je priliku da se nađem na igralištu.

 

 

Po onome što je poznato, šansu si maksimalno iskoristio. Rukomet i ti ste se brzo zavoleli.

        –Malo po malo i eto mene u prvoj postavi. Pružao sam tada dobre minute, što bi rekli rukometaši, ali sam bio sporedna uloga u ekipi. Vreme je teklo, a posle dve godine, postajem najbolji igrač u Super ligi Vojvodine. Naša ekipa je bila prva na tabeli sa 20 uzastopnih pobeda. Jako mi je drago jer se video moj, ali i napredak naše ekipe ka boljem.

 

 

Već neko vreme, porodica Petković živi van Srbije. Tata je na Bliskom istoku, a mama, sestra i ti ste otišli u Dansku. Uskoro bi Ivan trebalo da vam se priključi na severu Evrope. Šta nam o toj važnoj promeni možeš reći?

      –Dobro ste rekli. U međuvremenu, porodično, preselili smo se u Dansku. Meni je baš teško zbog drugara i drugarica, ali, kao i svega ostalog u kraju gde sam do skoro živeo.

 

 

 

Nedavno, za mene, uradio si jedan pravi podvig. Ne samo u sportskom već i životnom smislu. Pokazao si zrelost, iako si još uvek mlad. Podseti nas to delo.

      –U Danskoj sam saznao gde se i kada se održava prvenstvo Srbije za moju generaciju. Bilo je to, nedavno u Pančevu. Rekao sam roditeljima da moram da se vratim da pomognem svojim drugarima. Bolje je da kažem, rekao sam da želim da se vratim u rodni grad i sa mojom braćom osvojim državno prvanstvo.Tako je i bilo. Uz dosta peripetija, putovanja, ponovo sam se obreo u Pančevu. Nisam mogao drugačije, a posebno hvala mojim roditeljima, koji su razumeli i omogućili mi da ponovo zaigram sa mojom sportskom braćom. Sve se isplatilo, kad smo uzeli titulu.

 

 

Za mnoge, pa i za mene, ovo je zaista fenomenalno i takav potez se ne zaboravlja. Mnogo voliš sportsku družinu za koju si do nedavno igrao?

      –Vratio sam se jer volim Dinamo, a još više svoje drugare i trenere Mišu i Belku. Vratio sam se i osvojili smo državno, a ono što jako lepo zvuči, prvi put se to desilo u istoriji kluba, kad je reč o mlađim kategorijama. Sada sam u Danskoj, zamlji rukometa. Kao što mnogi znaju, Danci su olimpijski i svetski prvaci.

 

 

 

 

Jeste, Danska je postojbina rukometa. Kako si se snašao u novoj sredini?

      –Treninzi su ovde neverovatno dobri, kao i treneri. A uslovima i da ne govorim. Činjenica je da u svakom selu imate halu sa podlogom, kao za Ligu sampiona-gerflor, što je za mnoge od nas, neverovatno. Što bi moj tata rekao: „Nije ni čudo što su svetski prvaci“.

 

 

 

Ti si Stefane mlad, usudiću se da kažem, tek na početku karijere. Ipak, siguran sam, već postoji neki plan tvog razvoja. Zar ne?

      –Plan za budućnost je da odem u Aalborgovu rukometnu akademiju. Kad me neko pita: Kad je tebi toliko teško, što si ti otisao u tu Dansku? Ja kažem: Znam zašto sam ovde, svi mi imamo neki životni san ili cilj, za koji se borimo i žudimo za njim.

 

 

S obzirom na tvoj izraženi taklenat, kao i ljubav prema rukometu, ne sumnjam da želiš da “letiš” baš visoko. Jesam li u pravu?

      –Može se i tako reći. Moj životni cilj je da jednog dana zaigram Final 4 Lige šampiona. U budućnosti, sebe vidim u nekom velikom klubu, koji se bori za titulu prvaka Evrope.

 

 

Neko se bavi sportom da bi živeo, a neko živi da bi igrao. Čini mi se, Stefan Petković pripadnik je ove druge grupe. Mirni momak, donedavno stanovnik Pančeva, iz samog centra grada na Tamišu, već bije svoju veliku životnu borbu. Nije lako otići ni do Beograda, na studije, a kamoli, rodno mesto zameniti nečim potpuno drugačijim, u emotivnom, ma svakom drugom smislu. Ipak, ima još uvek ljudi, a mladi Petković je, očigledno takav, koji ne sumiraju dosadašnje rezultate i time se diče, iako, i te kako imaju s čim, već, gledaju unapred, u budućnost, koja će, uz malo sreće, tek biti svetla. Naša deca su sve pametnija, životno bistrija, ali, sve to ne bi imalo smisla, da porodica Petković nije takva kakava jeste. Pravdoljubiva, hrabra, poštena, vredna, radna. Takve odlike uz stvaralačka načela, koja će se, sigurno još više produbiti u Danskoj, kod Stefana, stvoriće nov pogled na stvarnost. Zato nije loše, karakter podupreti izvrsnim, severo-evropskim načelima. Koliko uložiš toliko se i vrati. Stefan Petković je već ispoljio identitet. Lako će to prepoznati bilo ko, ko poštuje život i umešnost. U Danskoj sigurno.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Stefan Petković