Za „Praštanje uspeha“ govori Milivoj Sekulić, legendarni golman RK Dinamo i jedinstvena ličnost srpskog sporta.

 

 

ZREO ŽIVOT OSMEHNUTOG ČOVEKA

 

 

Bude mi drago da na ovom mestu svedočim o životu sjajnih ljudi, prevashodno Pančevaca, koji su svojim delovanjem, zaslužili, ne novinarsku rubriku, već ozbiljan status. Ipak, provincijski pogled na stvarnost, a to traje decenijama, mnogim sugrađanima onemogučio je posebnu vrstu, pre galeriju, u koju bi trebalo da budu smešteni, kao ljudi koji su obeležili epohu u kojoj žive. Takav je i junak ove, najnovije priče-Milivoj Sekulić.

 

Svi ga znaju kao Sekulu. Tek nedavno, a u razgovoru s njim, i sam mi je to potvrdio, saznao sam da je on, neka izvinu svi o koje sam se ogrešio, rukometaš Dinama koji je najduže igrao za žuto-crne. Svakako u prvih je deset veličanstvenih, ali, 15 godina staža, provedenih samo u jednoj sportskoj družini, više je nego za pohvalu. Ima još eksluzivnosti u karijeri mog sagovornika, a za koje ne znaju mnogi, mislim, čak, ni istaknuti hroničari lokalnih zbivanja. Reč je o tome da je Sekulić, nešto kratko sa Vojtehom, a zatim sve vreme, Martonom Fabijanom, bio i 15 godina rukometni sudija. Da dodam još jednu vrednu interesantnost. Naime, Sekulić je 15 godina i delegat na rukometnim utakmicama, pa tako, to trostruko svedočanstvo od po 15 godina u sportu, ne samo da je raritet, već može se smatrati ozbiljnim izazovom i na planetarnom nivou.

 

 

Sekula je u rukomet ušao zahvaljujući svom školskom drugu, Milanu Miljkoviću, legendarnom Mufi (nažalost on više nije s nama, ali je i te kako obeležio RK Dinamo tokom 80-tih godina prošleog veka). Došao da vidi, pa ostao 15 godina u istom dresu.

 

-Rora, nisam voleo da menjam, da idem, tamo-vamo, jer, za mene je Dinamo bio najveći, u kojem god rangu da se takmičio”-priča mi Sekula na početku razgovora, kojeg smo vodili u jednom od kafića u najvećem TC u gradu na Tamišu.

 

Elem, s obzirom da su drugari uveliko trenirali rukomet, kad se pojavio, morao je na gol. U početku, izgledalo je sve nekako naivno, više bezazleno, pa je i njegov golmanski efekat bio takav. Ipak, čim su se komadi spojili u celinu, njegov učinak je počeo da biva sve bolji, a to nije promaklo trenerima Dinama, pre svih, Branislvau Pokrajcu, čuvenom profesoru rukometa na beogradskom DIF-u, legendarnom selektoru Jugoslavije, igraču Dinama, kasnije strategu u klubu iz Pančeva. Tako, Sekulić, maltene iz trećeg tima, prelazi u prvi sastav. Bilo je to za mnoge šokantno, ali, ubrzo, svi će shvatiti da je postupak čuvenog Kraje, imao uvod, razradu i zaključak.

 

–„Znaš kako je to izgledalo“, pitanjem kreće priču o tome, moj sagovornik, pa nastavlja: „S obzirom da nisam znao mnogo, pažljivo sam slušao šta on priča, upijao sve njegove reči, a s  njegovim znanjem i mojom upornošću, nije bilo teško da napredujem“-u dahu mi priča Sekulić.

 

Zreliji ljubitelji rukometa, posebno oni koji su pratili pančevački Dinamo, mogu da potvrde, žuto-crni su imali najbolji golmanski tandem, ondašnje Jugoslavije, kojeg su činili Vrgović-Sekulić. Saznajem od Sekule da je i za njega, kao njegovu porodicu bilo šokantno, kad je kao dečak, priključen prvom timu (16-17 godina) odmah krenuo na petnaestodnevnu turneju u Potugal. Srećom, Bata Jovančić, nekadašnji alfa i omega RK Dinamo, poznavao je Sekulinog oca, pa ga je umirio da će on rešiti izostanke iz škole i sve što je drugo potrebno, da putuje sa ekipom. Tako je i bilo. O nekim detaljima iz karijere mog sagovornika čitaćete u nastavku teksta, a sad još malo o mojim utiscima o junaku ove priče.

 

 

Sekulu sam upozano kao drugara Dragana Pantelića, Bratislava Kokovića, Boleta Crevara, Radeta Ogrizovića, Dragomira Moca, koje sam poznavao odranije. Čak, mogu da se setim, svojih odlazaka, prvo na trennge Dinama, koji su se održavali na terenu na Gradskom stadionu, a potom, početkom 80-tih prošlog veka, i u Hali sportova. Imao sam sreću, da tada treniram plivanje, a postojao je samo mali bazen u pomenutom sportskom objektu. Posle treninga, dok smo čekali da roditelji dođu po nas, sedeli smo na tribini i gledali dinamovce. Nikad to ne mogu da zaboravim. Pored mene prolaze Kalina, Fejzula, Obradović, Đorđević, Vignjević… To su bile i ostale, istinske legend e našeg sporta, a među njima i pomenuti momci, rođeni Pančevci. Bila je privilegija gledati ih na utakmicama, kad je Jugoslavija bila svetska rukometna velesila. Osim sa rukometnog terena, Sekulu i drugare, još sam viđao u čuvenoj kafani “Sloga”(nažalost, kao i mnogo toga, porušena je tokom najezde izgradnje stanova u Pančevu). Nije bilo lako prići im, ali, iz nekog razloga, valjda zato što sam mnogo voleo sport, pa i rukomet, kao mlađem od njih, bilo mi je dozvoljeno da ponekad budem u njihovom društvu. Jedna forografija koju I vama predočavam, dobar je document iz tog vremena, koja mnogo toga objašnjava.

 

 

Priznaće vam svako, ko je makar na kratko upoznao Sekulića, reč je o veoma šarmatnom i pozitivnom čoveku. Baš mu prepričavam svoje utiske o njemu, dok smo razgovarali, s naglaskom, ko se ne nasmeje dok komunicira s njim, onda nešto nije u redu. Vedrina je njegov zaštitni znak, a životna filozofija, koja ga krasi oduvek, svojstvena je samo snažnim ljudima koji veruju u svoje postupke. Temperamentnost i osmeh, jesu njegov, da kažem, zaštitni znak. On je jedan od ljudi koji vam ne dozvoljavaju da ga zaboravite, baš zbog te, harizme koja ga krasi. Kod njega mi se najviše dopada što je znao da odredi domet svojih moći, i kretao se po tim koordinatama. Osim rukometa, uspeo je da u pančevačkoj Petrohemiji ostvari više nego pristojnu karijeru, što je, takođe, deo njegovog karaktera. Kad je trebalo da napreduje, nije se libio da iskoristi svoj dobar osećaj, a svoje umeće i darovitost, tokom rada u gigantu pančevačke Južne zone, stavi u službu fabrike u kojoj još uvek dela. Sekulić i Marton Fabijan su bili sjajan sudijski par, a njihovo deljenje pravde u Srbiji i Crnoj Gori, jer, kad su bili u zenitu, Jugoslavija se raspala, ostalo je za udžbenike. S jedne strane, smireni Marci, a sa druge temperamentni Milivoj. Takva kombinacija uvek donese uspeh. Žao mi je što sa svojim sagovornicima, uglavnom, govorim o prošlosti, a meni se makar tako čini, bila su to mnogo bolja vremena od ovih, sadašnjih, ali, kad je reč o Sekuliću, biće zbora i o budučnosti, jer njegov sin, Marko, međunarodni je sudija, pa sa svojim parom, Vladom Jovandićem, uveliko, sve za znakom EHF, sude po Starom kontinentu.

 

 

Već neko vreme se spremam da pišem o njemu i razgovaram s njim. Tako, nekako je ispalo da je baš sad taj trenutak. Sekulić me odmah pitao, čim je video broj mog telefona na svom displeju: „Matori, jel došao red i na mene?“ Jeste prijatelju moj, sad je tvoj red. Shvatili ste, nije bilo potrebe da se pretvaramo, pa smo tokom razgovora bili na TI.

 

 

 

PORODICA

 

 

Sekulići su prava sportska porodica. O Milivoju, već sam pisao, a biće reći i u nastavku teksta, jer, on i jeste junak ove priče. Ipak, veoma je zanimljivo, njegova supruga Violeta, takođe je bila dobra rukometašica. Igrala je i ona u Dinamu. Tako, ne čudi što su Marko, inače EHF sudija, u paru sa Vladimirom Jovandićem, često predstavlja Srbiju i na međunarodnim terenima. Baš juče, 21. februara, u Bukureštu bili sun a sceni. Sekulina i Violetina ćerka, Ana, bila je izuzetan talenat, ali… O porodici, s mnogo emocija mi je pričao moj sagovornik:

        –Ana je bila juniorska reprezentativka. Ipak, imala je čak tri operacije kolena i dalje i više nije mogla. Nije imala sreće. Ne znam gde smo pogrešili, ali, šta da se radi, idemo dalje, takav je život. O Marku se dosta toga već zna, a i ti si pisao. Meni je najveća sreća što je on uspešniji od mene, i ja sam ponosan. Nema veće radosti od toga. Rečiću ti nešto, ponekad mi se čini, mnogo su ozbiljni njih dvojica. Baš fokusirani na to što rade. Kad Marka neko pohvali, da li na poslu(opaska autora-mlađi Sekulić, takođe radi u Petrohemiji) ili zbog suđenja, ja uvek kažem-dobro je, povukao je na majku. Kad već pominjemo i nju, Violeta je zaista, oduvek bila stub naše kuće. Poznato je, bila je rukometašica, zna kakao taj sistem radi i odavno je navikla na sva naša odsustva od kuće zbog sporta.

 

 

Šapnula mi je ptičica da te u poslednje vreme okupira unuk.

        –Dobro ti je rekla. Naš unuk, Vukašin, trenira fudbal, ima četiri ipo godine, ali, ja znam da će da završi u rukometu. Ništa ne forsiramo, idemo polako, korak po korak. Ne smem da zaboravim našu kucu Megu, koji je član porodice.

 

 

 

 

TRI PUTA PO 15 GODINA

 

 

Sekula, u vezi sa tvojom sportskom karijerom, a tu podrazumevam čak tri segmenta, dakle, igrački, sudijski i delagatski deo, postoji jedan, zaista fenomen, kojim retko ko može da se pohvali. Ti si, tačno po 15 godina proveo kao igrač, sudija I delegate. Meni je to, zaista, nešto baš posebno. Kako si to izveo?

        –Jeste, u pravu si, stvarno deluje ozbiljno kad se tako kaže. Bio sam igrač Dinama od 1976 do 1991. Nisam želeo nigde da idem iz Dinama. Drugi su odlazili, ja nisam hteo. Ostavio sam srce tu. Bio sam nešto kratko trener golmana, malo u ženskom, malo u muškom timu. Posle toga, sa Marcijem sam sudio punih 15 godina, a evo, navršilo se I 15 godina kako sam delegate. Ne znam šta bih tit u posebno rekao, jednostavno, tako se namestilo. Eto, prostim sabiranjem, lako se utvrdi da sam punih 45 godina u rukometu.

 

 

Da te malo vratim u dane kad si bio golman Dinama. Postoji li neka utakmica koja ti je posebno prirasla srcu i ne ne može da se zaboravi?

        –Bilo je tih susreta, ali, kad me već pitas za nešto posebno, da izdvojim svoj nastup za Mladu reprezentaciju naše zemlje, u Bitolju, na čuvenom, tada, Trofeju Jugoslavije. To je kruna karijera svakog sportiste. Pazi, u sastavu su tad bili: Vujović, Kalina, Holpert, Memić i drugi.

 

 

U vreme kad si Ti branio, Dinamo je uz šabačku Metaloplstiku, bio najkvalitetniji tim naše zemlje. Iz prikrajka sam i sam to pratio. Bio je to neponovljiv sastav. Sigurno je bilo lepo biti deo te ekipe, zar ne?

        –Naravno. I sam si rekao, u to vreme, Dinamo je bio pojam uspešnosti. Kad se setim Kaline, Obradovića, Pokrajca, Vrge, Duleta Đorđevića, Ilije Vignjevića, pa mojih drugara, Koke, Moca, Radeta, Boleta Crevara, Mufe, to i jeste nezaboravan period u karijeri. Uspeli smo na početku 80-tih prošlog veka da se plasiramo i u Evropski kup, ali nije bilo novca da se takmičimo. Posle toga došle su i godine stagnacije Dinama, ali, sve je to deo tradicije ovog važnog sportskog kolektiva.

 

 

A, kako se Milivoj Sekulić opredelio za suđenje? Nisi mogao bez rukometa?

        –Jeste, baš je tako bilo. Ti znaš, onaj ko želi da ostane u sportu ima sužen izbor. Može biti trener, sudija ili funkcioner. Izabaro sam to što sam želeo i ispalo je dobro. U moje vreme počinjalo je da se sudi tek kad si na kraju karijere, a sad je to drugačije. Sad počinješ sa 15-16 godina ili je već kasno.

 

 

Meni je super priča kad sa nekim 15 punih godina sudiš. Ti i Marci, naš Marton Fabijan, sudili ste do 2007.

      –Da te podsetim, a upoznam tvoje čitaoce, nas dvojica smo 1991. stigli do najvišeg ranga, kao sudije.

 

 

Teško je sad to vreme prepričati, ali, vas dvojica ste sudili u zemlji koja se tad zvala Srbija i Crna Gora. Sve bilo drugačije, izgledalo je sve mnogo veće nego sad.

        –Jeste, u pravu si. Možeš li da zamisliš, sad, da neko iz Srbije sudi Lovćen-Partizan, kao što smo mi sudili, a bilo je dosta tih legendarnih susreta, koji nisu bili ni malo laki. Marci i ja, da se malo pohvalim, uvek smo bili među prvih 10 parova po rangiranju. Imali su ljudi poverenje u nas. Ja sam bio malo temperamentniji, Marci mirniji, a ta suprotnost je odlična za suđenje. Uvek je to dobitna kombinacija.

 

 

Potom, usledila je nova priča, novih 15 godina u rukometu. Postaješ delegat.

        –Da, bilo mi je u početku čudno sve to. Čak, bilo je potrebno nekoliko godina da se potpuno naviknem na novu ulogu kraj terena, ali, eto, nakupilo se staža.

 

 

Mislim da si Ti odličan sagovornik i za sledeće pitanje. Suđenje, nekad i sad. Šta bi izdvojio kao krucijalne razlike?

        –Vidi, znam da ti to znaš, ali, počeo bih s nečim interesantnim u vezi sa tvojim pitanjem. Relativno često su se menjala pravila u rukometu. Procenjeno je da je sudijama data, da tako kažem, prevelika uloga u procenjivanju nekih situacija. Propisi su bili široki, pa su takva i tumačenja bila. Treneri su davali predloge, a onda je organizacija to prihvatala, kasnije odbacivala i tako se stizalo do najboljih rešenja.

 

 

Eto, stiglo se do “Var” sistema.

        –Moje mišljenje je da je to dobro za rukomet. Previše je grubosti, a sad, to ovim pregledanjem spornih situacija, može da se adekvatno sankcioniše, malo smire te opasne situacije kojih je u rukometu dosta. Mislim da će se i u Srbiji to sve više primenjivati. Inače, rukomet kao sport se mnogo promenio. Čak, sad je to drugi sport. Sad, kad vidiš brzi centar, sve ti je jasno. Nekad, što bi se reklo, igralo se klaj-klaj. Ranije, odbrana 3-2-1, bila je obavezno štivo svakog trenera, a već dugo, to niko ne igra. Akcenat je na znazi i brzini. Glavne karakteristike igre su polu i kontra napad. Nije bitno koliko primiš golova, važno je da daš više. Nekad, važnije je bilo da primiš što manje.

 

 

 

MARCI I JA

 

 

Kad sam Sekuliću pomenuo kuma, prijatelja, saradnika, nije bilo potrebe za dodatnim pitanjem o Martonu Fabijanu, s kojim je 15 punih godina delio pravdu na rukometnom terenu.

        –„U životu je potrebno imati sreću bilo šta čovek da radi. Tako sam ja imao sreće kad smo Marci i ja krenuli da sudimo. Već sam ti to pominjao. Različiti smo po temperamentu. On je smiren, zna da se zaustavi na vreme. Na drugoj strani, ja sam nekako brz, drugačiji. Verovatno smo zato i uspevali da budemo sudijski par koji je znao šta radi. Ljudi su nas poštovali, a i danas je tako. Mi smo radili specifičan posao, i nije smelo da se desi da jedan bude loš. Obojica smo morali da budemo kvalitetni, ili odosmo obojica u nevoljenom pravcu. Zato je važno da imaš para koji te razume i van terena, a posebno ume da ceni razne situacije na samom igralištu. Marci je kao mentor odigrao veliku ulogu u stasavanju mog Marka i Jovande. Nisam se mešao i dobro sam to uradio, jer im je on uvek davao prave savete, bio i ostao prijatelj kojeg i danas pomno slušaju“.

 

 

 

 

Sigurno si primetio, oseća se i u rukometu taj deficit mladih koji bi želeli da se posvete suđenju.

        –Jeste, tako je. Ranije, sećam se, to je bilo primetno kod trenera Žige, koji je radio s mlađim kategorijama. On je odmah uvideo ko bi mogao da se okrene suđenju. Nekako, gajila se i ta priča sporta. Sad je i toga sve manje. Trebalo bi da postoji selekcija i sudija. Da nam se ne desi da sudije budu samo oni koji ne mogu da uspeju kao igrači. Sudija, po meni, takođe, mora da zna igru, da je oseća, da bude aktivan akter tog događaja. Zašto da ne, neka postoje i Škole suđenja. Kasnije, oni bi dobijali mentore, da ne budu prepušteni sami sebi, a onda je i uspeh zagarantovan.

 

 

Propustio sam da te pitam, a u vezi je sa tvojom delegatskom funkcijom. Meni je to veoma lepa priča. Naime, Ti si se svesno odrekao da budeš delagat u elitnoj ligi, jer, tvoj sin, Marko, sudi Super ligu. Kod nas je tako, da pojasnim, nije dozvoljen sukob interesa.

        –Vidi, meni je to normalno. Ne mogu da verujem da postoje ljudi, a znam, i te kako postoje, koji su uradili suprotno. Čudim se tome. Marko je sa Vladom Jovandićem već stekao ugled ne samo u Srbiji. Oni sude širom Evrope i ja sam ponosan na tu činjenicu. Marko je mene već nadmašio a ja se time ponosim. Oni su imali Marcija kao mentora. Nisam mešao u tu priču. Ispostavilo se da je to bila odlična kombinacija, njih dvojce sa Marcijem, a sad se to najbolje vidi. Tako, sve je i svima super. Ja sam zadovoljan. Ti znaš, svakog vikenda, kod nas je neka aktivnost, idemo svako na svoju stranu, i bilo bi neobično da se to ne dešava. Tako sam navikao ceo život.

 

 

Milivije Sekuliću, stigosmo do kraja razgovora. Trebalo bi da prozboriš o fenomenu (ne)praštanja uspeha.

        –Razmišljao sam o tome. Uspeh ne može da oprosti samo onaj koji nije u bilo kom segmentu života ispunjen. Kod nas, sportista,  to je drugačije. Mi smo srećni kad je neko uspešan. Kad vidim da je neki Pančevac uspeo, srećan sam, drago mi je. Na drugoj strani, naravno, postoje i oni drugi, ali, reč je o ljudima koji nisu sazreli, nisu svoji.

 

 

Darovit portretista rekao bi za Milivoja Sekulića, reč je o čoveku koji je veoma uspešno, sitne crte svog života spojio u vrednu celinu. Imao je dobar osećaj, vodi zanimljiv život, ne kao mnogi, nekim prenapregnutim stilom. Već sam objasnio, on je šeret u duši, snažna ljudska objedinjenost. Dok smo razgovarali, setio sam se i svog odrastanja u društvu pomenutih ljudi u ovom tekstu. Nikad niko od njih ništa nije podvalio, sudio revanšizmom ili kao pobednik izašao na nedoličan način. Imao sam od koga da učim, ugledam se. Sekulić me uverio da postoji temeljan čovek, ali da mnogo toga zavisi od same ličnosti, na koju će stranu. Junak ove priče odabrao je smisao mirne porodične plovidbe, a to se ispostavilo kao odličan potez. Imam utisak, mnoge njegove dnevne trenutke, ume da pretoči u osmeh, da kod drugog izazove istu takvu emociju, jer, nema kod njega ničeg mehaničkog niti umišljenog. Čak, nisam se začudio, pri mom pomenu, da je jedan od retkih, po svemu najboljih u RK Dinamo, ikada, samo se nasmešio. Takav je Milivoj Sekulić.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Milivoj Sekulić i „Praštanje uspeha“