Ova rubrika našeg sajta sufinansirana je na konkursu Grada Pančeva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja u 2020. godini.
Ivana Jovanović, predsednica Sportske igre mladih Srbije
ŽIVOTNO VREDNA CELINA
Možda će vas začuditi favorizovanje određene perspektive, ali, kad razumete punoću istine, kao što sam je i sam shvatio, biće lakše da pratite šta radi poslednjih godina junakinja ove rubrike, kojom zatvaramo projekat-Ko je ko u pančevačkom sportu. Nije Ivana Jovanović, prva ličnost Sportske igre mladih u Srbiji, slučajno ostvarila jedno od najvrednijih postignuća iz oblasti sporta i igre. Svi ti povučeni potezi, zajedno sa svojim timom, samo su deo stabilne harmonije koja godinama vlada u sve prisutnijoj i uglednoj instituciji. Čak, neka mi bude dozvoljeno da istaknem, dokle su doveli Igre, za lepotu je lepše od svega drugog u javnom prostoru.
Sportske igre mladih, taj fenomen, namerno ne želim da kažem regiona, već bivše nam zemlje Jugoslavije, a reč je o pokušaju da se deca, kroz igru u sportskim aktivnostima, zabavu i opštu edukaciju, vrate iskrenim i pravim osećanjima postojanja svakog živog bića, ne samo da je skrenuo pažnju javnosti, već se postavio, po hijerarhiji, skoro na sam vrh vrednosti.
Ivana Jovanović je umećem, autoritetom, znanjem i snagom, postavila tako dobar temelj, da sada, mada, i dalje se radi 365 dana u godini, uspesi se odmotavaju jedan za drugim. Ova Pančevka, nekada sjajna novinarka na beogradskom Radio S, pa osoba koja je godinama radila odgovrne poslove, uspostavila je, za današnje prilike, retku relaciju međusobne interakcije, gde, kad je reč o deci školskog uzrasta, pobeda nije presudna, već značaj da se međusobno povezuju, sa tendencijom da to traje do kraja njihovog života. Pa, čarobna ideja, zar ne. Takva ličnost, a ko poznaje Jovanovićevu, sigurno će potvrditi, i nije mogla drugačije, već da bude ta, nevidljiva nit, koja sve vreme radi na povezivanju, a ne destrukciji. Nije bilo lako sve to ostvariti, ali, nepokolebljiva vera ove sjajne žene, i njenih saradnika, potom, taj nezlobivi pristup vrednim idejama, svi, bez izuzetka, prihvatili su kao opšte dobro u Srbiji.
Sportske igre mladih, u Hrvatskoj, BIH i Srbiji, verovali ili ne, učinili su toliko značajnog na vraćanju međusobnog poverenja, da često, diplomatija, čak i ona zvanična, ume da kaže-hvala. Snažno verovanje u mladost, koja kroz igru može da razreši svaku nedoumicu, dokazala je mnogima da postoji uzvišen položaj u svakome od nas. E, da bi se stiglo do tog položaja, trebalo je raditi godinama, uporno i sistematski. Ako zanemarimo apsolutne brojeve, postoji nešto lepše, kao izraz, da bi se opisao smisao ove manifestacije. Reč je prestanku preispitivanja, i početku oduhovljenosti i ljubavi, jednih prema drugima. Za tako nešto vredi se boriti. A, osmeh, onaj dečji, nema cenu i tu nema pogađanja. Zato, završavajući ovaj deo uvoda, posvećen vrednoj osobi, kazaću, bar ja tako vidim, Ivana Jovanović je životno vredna celina.
U ovoj rubrici, posvećenoj Ivani Jovanović, ovog puta, posebno se zahvaljujemo i našim poslovnim prijateljima koji su našli svoj mir u saradnji s nama. Tehnički, mnogo su nam pomogli ljudi iz CDR-prodavnice video igara i drugih sadržaja, u vezi sa mobilnom tehnologijom, pa im ovim putem posebno zahvaljujemo.
IGRE SU ZAKON, A LJUDSKOST JE NA PRVOM MESTU
Ranije, već sam vam predstavio Ivanu kroz svoje tekstove. Ovog puta, još ću ispisati nekoliko redova.
Znamo se decenijama. Novinarsto je naša zajednička ljubav, ono sportsko, pre svih. Ona je otišla u srpsku prestonicu, ja ostao u gradu na Tamišu. Stabilizovala se profesionalno u pomenutom Radio S, kasnije, na drugim, isto važnim poslovima, uz Željka Tanaskovića, proslavljenog srpskog odbojkaša, u poslednje vreme istaknutog funkcionera ovdašnjeg sporta. Elem, izazovi su svuda oko nas, pa ni ona nije odolela. Samo, za razliku od mnogih, ona je bila spremna za njih. I eto je u Sportskim igrama mladih.
Iz te poetike, dalje ide svaki uspeh. Uspeh čoveka ume da odvede na stranu bez povratka, da ga učini, prvo moćnim, a zatim spusti u ništavilo. Ipak, ona nije iz te priče, najviše zahvaljujući ljubavi koju je preležala kad je bila mala, zatim čvrstom karakteru i prijateljstvima koje širi kroz vreme i prostor. Ima ljudi koji se nisu promenili, a ona je jedna od njih. Ako iole poznajete Ivanu Jovanović, a to se oseti najbolje ako stejoj baš bliski, jasno je, reč je o osobi koja, kako se to kaže-koči samo kad treba da stane. Ona je nekoliko godina unazad, a i sama česti voli da nametne, sa svojim divnim kolegama, razvila jedinstvenu priču o gajenju ljubavi i tolerancije. Prvo, svojim, ličnim primerom. Primetio sam, a to mi potvrđuju i ljudi iz njenog okruženja, ona je spremna da pouči, nenametljivo, bez suvišnih saveta. Veruje saradnicima, ali, želi da zna sve, ne da drži pod kontrolom, već svojim autoritetom garantuje da je sve, svuda potaman.
Tako, kažem joj nedavno, za nameru da svoj projekat, baš ovaj koji sada privodimo kraju, posle četiri meseca napornog, ali veoma lepog rada, želim razgovor s njom. Da ga baš ona obeleži jer, potpuno to ima smisla. Naravno, pristala je. Lično, meni to veoma znači iz više razloga. To što jedna od najmoćnijih žena srpskog sporta želi da priča za Praštanje sporta, moguće je, jer, mada će zvučati neskromno, i mi smo u samom vrhu srpskog sportskog informisanja. Nešto drugo mi više prija. Potvrdila je čistotu duše, jer, stalno, vraćajući se u svoje Pančevo, ogleda se i njen pogled na život. Koren, ma gde bili i živeli, trebalo bi da se poštuje i neguje. Zato, u vremenu kad se odričemo svega zarad zarade, kad su nekima moć, slava, novac i bezdušnost, iznad svega, lepo je znati, postoje i ljudi koji misle dugačije, nisu poklekli i odrekli se svojih životnih principa.
Dobrota, energija, umeće, istrajnost i osmeh krase Jovanovićevu, ali i strogost i tačnost, kao poslovnu, uspešnu ženu. Takvim spojem, u formatu stvaralačke aktivnosti, ona je već sada ostavila pečat afirmacije svega dobrog u jednom društvu. Sve ono što je u senci, makar kod mnogih, pomenuta dobrota, dečji osmeh, igra, zadovoljstvo, ona je vratila u krupni plan, kao reditelj koji želi da pokaže gledaocu emociju glavnog junaka u svom filmu. Naporan rad, česta odsustva zbog rada na terenu, nisu je umorili, kao ni njen tim. Duh zadovoljstva preplavi svakog ko se nađe u njenom društvu. Rekao bih, koliko god da je njeno srce puno, uvek ima mesta za još neku iskrenu i dobru dušu.Tako je bilo i ovog puta, kad smo se sreli, u našem Pančevu. Razgovor sa Ivanom Jovanović je pred vama.
TEŠKO VREME, ALI SREĆA PRATI HRABRE
Svi na ovoj našoj planeti, ne samo mi u Srbiji, pamtićemo godinu na izmaku po mnogim poteškoćama, a najviše mislim na ovo što nas je snašlo u vezi sa virusom Covid-19. Nije bilo lako organizovati vašu manifestaciju, čak, veoma teško. Ipak, bili ste i pored svih briga veoma uspešni. Kako vam je to pošlo za rukom?
–Jeste bila posebna ova godina, po mnogo čemu. Svetska pandemija koja nas je zadesila, tražila je od nas da pametno odgovorimo svim izazovima. Kao timu, bilo nam je jasno, koliko je faktora rizika pred nama, ali, ipak smo ih sve uspešno prebrodili. Imajući u vidu energiju, svih nas, ona se lančano prenosila na savkog učesnika.Imali smo izuzetnu odgovornost, jer su Igre postale veliki brend i sve ono što dugujete deci. Mi nismo hteli da zloupotrebimo dečje poverenje, jer, to što smo im obećali želeli smo da im sve ispunimo. S obzirom na novonastale okolnosti, a deca su bila željna igre i takmičenja, krenuli smo hrabro u organizaciju i ove godine.
Moram da te prekinem, jer mi je važno da to istakneš, u vezi sa merama koje ste preduzeli, da se niko ne nađe u situaciji da bude zaražen. Bili ste uspešni.
–Hvala na ovom potpitanju. Naravno, podigli smo sve mere na najviši mogući nivo. Vrlo sam ponosna što ni jedno dete, kao ni niko iz Organizacionog odbora, nije bio zaražen. Uspeli smo da se sačuvamo, i to me posebno raduje, jer, zdravlje dece, uostalom, kao i uvek, bilo je svima nama najvažnije. Evo, za tvoje čitaoce jedan interesantan i bitan podatak. Obišli smo ove godine čak 27 gradova i opština u našoj zemlji i niko nam se nije zarazio. Naravno, tu je dolazila do izražaja naša kreativnost da u kriznim situacijama svoju misiju uspešno dovedemo do kraja.
Državno prvenstvo je održano u Brzeću, podno Kopaonika. I to je bila veoma hrabra odluka. Ipak, izgleda da sreća prati hrabre, pa je i tada sve prošlo potaman. Zar ne?
–Tačno tako. Bila je to baš hrabra odluka. Prihvatili smo odgovornost i pokazali da smo spremni za velika dela i iste takve izazove. Ipak, kad se zna, kompleks hotela „Junior“ sa terenima, veoma je kvalitetan, odlično pozicioniran, pa nam je bilo olakšano da 1970 učesnika ostane zdravo i takmiči se u fenomenalnim uslovima. Ponosni smo na to završno takmičenje u Srbiji.
Ovu godinu, Ti i tvoji saradnici možete pamtiti i po mnogim hrabrim odlukama koje ste doneli. Sad najviše mislim na odlazak naše ekspedicije u Sarajevo, gde je održana završnica Igara. Dakle, Sarajevo, a ne Split, kako je bilo do sada. Šta nam o tome možeš reći?
–Naravno, trebalo je doneti ispravnu odluku, pritom, da svaki deo naše slagalice bude uspešno postavljen na svoje mesto. Sarajevo se ovog puta nametnulo kao opcija jer su oni ove godine slavili desetogodišnjicu, od kada su na Igrama, a još jedan detalj nas je opredelio da pristanemo na odlazak u glavni grad BIH. Reč je o hotelskom kompleksu na Ilidži gde su se deca tokom finala družila, takmičila i uživala u zajedništvu. Međunarodnom završnicom u Sarajevu, priveli smo kraju uspešno ovu godinu. Odlukom našeg osnivača iz Hrvatske, svaki učesnik međunarodne završnice dobio je zlatnu medalju, bez obzira što postoji plasman najboljih timova u završenoj sezoni. To je bila nagrada za sve njih, jer su se nadmetali u uslovima, do sada nezabeleženim, od kad Igre postoje.
Meni je posebno interesantno, čak, divim se zbog toga, što su roditelji dece, koja su bila sa vama u Sarejevu, dozvolila da tako bude. Stečeno poverenje je majka svih otklonjenih dilema. Tako izgleda?
–Lepo si to istakao, a suštinski, meni i celom timu na čijem sam čelu, to i jeste najvažnije. Inače, to je naš prioritet, ali, ove godine, kad se zna pod kakvim smo pritiskom svi bili, onda nam je to ukazano poverenje, istinski dokaz da smo vredni svega što smo do sada uradili.
PRIBOJ
Ivana Jovanović, tokom našeg razgovora, istakla je jedan bitan detalj. Reč je o Priboju, mestu posebne poetike u kojem žive sjajni ljudi.
-Znaš, kad naiđeš na ljude koji su isto toliko motivisani da nešto uspe, kao i ti, odnosno, ceo naš tim, onda je jasno da granice zaista ne postoje. U Priboju smo imali svečano otvaranje Igara, 19. juna. U tom periodu, jedan talas pandemije se završio, pa su i mere bile relaksirane. Ponosni smo što je Priboj prepoznao značaj naše manifestacije, a baš odatle, čitavoj Srbiji smo poslali važnu poruku: Kad se nešto stvarno želi, kad postoje ljudi koji su spremni, onda je sve moguće učiniti. Samo da podsetim, čak 15 hiljada učesnika je bilo na tom otvaranju. Tamo smo proslavili i sedmi rođendan Igara u Srbiji. Sa nama su bili Leksinton bend i Big bend Dejana Petrovića i zaista je bilo spektularno. Ipak, još nešto, posebno želim da naglasim. Uvek kažem, od prvog čoveka zavisi sve. U to me je uverio i Lazar Rvović, koji je na čelu Priboja. On je prepoznao koliko je važno za tu zajednicu da se održi manifestacija kave su Sportske igre mladih. Dodaću, kad odete u Priboj, zaljubite se u njega na prvi pogled. Sve je tamo čarobno, a reka Lim vas ostavlja bez daha.
Ivana, želim da te pitam o nekom posebnom detalju, koji je na tebe ostavio utisak. Sad je sve prošlo, bilo je vremena da se slegnu emocije. Šta bih izdvojila iz ovogodišnje priče o Igrama?
–Odlazak u svaki grad, bio je poseban izazov. Svako dete i njegov osmeh je motiv više. Sva ta čistota koja stiže od dece, za mene i ljude koji čine naš tim, nešto je posebno. Emocija koju deca daju, a pruže vam je, osnažuje vas i tera da istrajete bez obzira na sve probleme. Znači, svako to dete, srećno i nasmejano, kad ih samo vidite, energija vam poraste do apsolutnosti. Još da dodam. Igre za mene odavno nisu samo posao, već i čisto zadovoljstvo. Nedavno sam rekla-ja sam bogata žena. Jer, kako drugačije i može biti, kad sam samo u ovoj godini, dobila čak milion osmeha od te dece. To me drži, da radim i dalje. Dakle, sve sitnice me čine srećnom i to bih izdvojila.
Mislim da je važno, pre svih, ljudima koji to, možda, do sad nisu razumeli, Igre nisu samo takmičenja, već mnogo više od toga.
–Tačno tako. Mišljenja sam da neko takmičenje može da organizuje bilo ko. Naše Igre su postale brend. Za decu su one prestiž i svi vole da budu učesnici. Tako se identifikuju sa našim ambasadorima, najuglednijim sportistima Srbije, a naš slogan-Igre su zakon, najbolje opisuje i njihova osećanja i želje. Rećiću ti nešto iskreno. Mislim da je malo ko u Srbiji, ali i u drugim zemljama, posebno u okruženju, verovao da ćemo uspeti ove godine. Evo bitnog detalja za tvoje čitaoce. Jedina smo organizacija koja je počela i uspešno završila sve aktivnosti iz plana i programa u čitavoj Evropi, a pritom se bavite amaterskim sportom. To znači, manje ste komercijalno poželjni, kako bih rekla.
Ivana, stigli smo do kraja razgovora, a samim tim i do završetka našeg serijala-Ko je ko u pančevačkom sportu. Neki logični niz me stavlja u poziciju da te pitam, šta i kako dalje. Podigla si lestvicu, zajedno sa svojim sjajnim timom, baš visoko. Pa, da li može još više i bolje, u godini koja je pred nama?
–Igre su to što jesu. Sigurna sam da ćemo i u sledećoj godini napraviti nešto lepo za našu decu u Srbiji i u regionu. Možda, stvarno, kako i ti kažeš, ali i mnogi drugi, ne može više i bolje, ali, u meni se uvek probudi neki pozitivni inat, ono što krasi ljude u našoj Srbiji, da uradimo nešto još bolje od prethodnog. Potrudićemo se, moj tim i ja da i sledeća sezona bude spektalurna, za korak više. S obzirom da smo nas dvoje Pančevci, i da si i Ti uradio nešto veliko za naš grad, moram da kažem i nešto više u vezi s tom činjenicom. Veliki sam lokal patriota, ali nisam baš sigurna koliko ljudi, zapravo, zna šta i koliko radim poslednjih godina. Interesantno je, kad se pominje moje ime, dovode ga u vezu sa mojim pokojnim ocem, koji je bio sjajan profesor fizičkog vaspitanja, izuzetan sportski radnik i voljeni otac moje sestre i mene. On je ostavio veliki trag u Pančevu. Dodala bih, Saša Pavlov, bivši gradonačelnik Pančeva je verovao u mene, bio je veliki prijatelj Igara i ponosan što jedna Pančevka jeste na čelu te ozbiljne organizacije. Pančevo je uvek podržavalo Igre, a ta činjenica meni mnogo znači. Ne kaže se tek tako, važno je da te prihvate tvoji, da te cene u svom gradu, a kad je tako, onda znači da si stvarno uspeo. Nisam dugo, poslovno, u vezi sa Pančevom, ali moje srce i emocije su uvek uz naš rodni grad. Za mene je Pančevo najlepši grad na svetu. Tu i dalje živi moja porodica, a srećna sam kad znam da moji prijatelji kažu da se nisam promenila, da sam ostala ista, bez obzira što sam uspela da ostavrim nešto veliko. Posebno, posle Blicove liste, na kojoj sam u društvu najuticajnijih žena srpskog sporta, a nalazim se na šestoj poziciji. Isto tako, u istim novinama, u društvu sam 50 najuticajnijih ljudi u ovdašnjem sportu, što je, zaista nagrada za sve što poslednjih godina radim sa svojim divnim timom. Možda meni donose sreću gradovi koji počinju sa slovom P, kao što su Pančevo i Priboj. Oba grada su obeležila moju karijeru, ne samo u poslovnom smislu. Dobila sam nagradu u vidu zaslužnog građanina opštine Priboj, što je tek drugi put, u istoriji ovog zanimljivog i meni veoma dragog mesta, što me čini, zaista ponosnom. Takođe, i moji Pančevci su me nedavno nagradili, za uspešne rezultate u poslednje vreme. Za sam kraj, a znam da će to zanimati i ljude koji će čitati ovaj tekst, pored činjenice da Igre, da tako kažem, rade 365 dana u godini, planirano je da nova sezona startuje sledeće godine krajem marta. Tada će učesnici moći da se onlajn prijavljuju, za mesta domaćinstva, kao i za učešće na samom takmičenju,što će značiti, i zvaničan početak osmih Igara u Srbiji. Takođe, nadam se da će se ova epidemiološka situacija smiriti, pa da naš karavan, već u aprilu krene na svoj nov put.
Dođosmo do kraja. Ipak, pre poslednje tačke, još ću malo o Ivani Jovanović, Pančevki sa stavom i vizijom. Uspela je da Sportske igre mladih čuvaju svoju teritoriju kao oazu lepote i druženja, da svaki nov izazov pretvori u uspeh. Njen snažan, blagorodan uticaj doprineo je da ljudi, ne samo u Srbiji, shvate da mladi mogu biti od koristi. Ivanina stvaralačka energija pruža odgovor na pitanje šta je njen cilj, kakav odnos ima prema tradiciji i sadašnjem trenutku. Sama je objasnila svoje delo. Retka osoba u novom vremenu. Ona je paket-dobrog bića, uspešne žene, sjajnog prijatelja, omiljene rođake, divnog saradnika, koja još uvek, više radi za druge nego za sebe. Ličnost koja je zaslužila sve ovo što joj se dešava.
U nastavku teksta možete pročitati intevju koji je Ivana Jovanović nedavno dala listu „Pančevac“, čiji je autor moja koleginica Dragana Kožan.
RAZGOVOR S POVODOM: IVANA JOVANOVIĆ, NAJMOĆNIJA ŽENA SRPSKOG SPORTA
OSMEHOM I VOLjOM OD ČELIKA BRIŠE REČ „NEMOGUĆE“ IZ REČNIKA
Ona se već dva puta našla na „Blicovoj“ listi najmoćnijih ljudi u srpskom sportu: i 2018. i ove godine je u top pedeset. Povrh svega, sada je na toj listi svega šest žena i ona je jedna od njih. Nema tog grada i sela u Srbiji u kome ona nema odane saradnike među predstavnicima lokalnih samouprava i sportskih organizacija. Teško je izbrojati njene najiskrenije prijatelje, jer ih ima nekoliko stotina hiljada i svi su deca, koja je prosto obožavaju. Ako ste čuli za Dunav osiguranje Sportske igre mladih Srbije ili ste čak učestvovali na njima, ona je zaslužna za to.
Poznata je po zaraznom osmehu i čeličnoj volji. Ona je žena koja će svako „nemoguće“ pretvoriti u „moguće“ samo ako joj date dobar motiv i dovoljno vremena. Ona je naša Pančevka – Ivana Jovanović – žena kojom možemo da se ponosimo, ali i od koje i te kako imamo šta da naučimo.
Naša sugrađanka se na listi najmoćnijih žena u srpskom sportu našla rame uz rame sa evropskom i svetskom prvakinjom u atletici Ivanom Španović, najboljim ženskim košarkaškim trenerom Marinom Maljković, najboljom odbojkašicom evrope Tijanom Bošković, olimpijskom šampionkom u tekvondou Milicom Mandić i teniskim sudijom Marijanom Veljović.
Oni koji Ivanu poznaju tvrde da takvo priznanje ona zaista i zaslužuje, napominjući da su za Dunav osiguranje Sportske igre mladih u Srbiji, ali i šire, svi čuli tek kada je ona pre četiri godine preuzela kormilo nad ovim, sada već gigantskim projektom u našoj zemlji. Trenutno je to najveća organizacija amaterskog sporta u ovom delu sveta, koja u Hrvatskoj, odakle je potekla, postoji 24 godine, u Bosni i Hercegovini jednu deceniju, a u Srbiji je ovo sedma sezona. Kroz Igre je od osnivanja do danas prošlo više od dva miliona dece osnovnoškolskog uzrasta, koja se svake godine, na gradskom, državnom i međunarodnom nivou takmiče u čak deset sportova.
Ovakav uspeh je Ivani, sudeći po njenoj životnoj priči, bio sudbinski predodređen. Iako je ona sve vreme stremila ka novinarskim vodama, neke okolnosti su od samog početka ukazivale na to da je život priprema za sasvim drugačiju ulogu…
Prst sudbine
Završila je Osnovnu školu „Stevica Jovanović“ i srednju školu „23. maj“ u Pančevu, a potom i Fakultet za menadžment. Njeni brojni talenti došli su do izražaja već tokom najranijeg školovanja.
– U osnovnoj školi sam zavolela da čitam knjige, ali i da pišem. Dobitnik sam tri čitalačke značke. Pisala sam i za školski časopis. Ujedno me je zanimao i sport, pa sam nekoliko godina trenirala košarku, iako nisam baš bila talentovana niti predodređena za uspešnu sportistkinju. Potičem iz sportske porodice, pa je sport zapravo oduvek bio sastavni deo mog života. Moj otac Nikola, koga mnogi Pančevci pamte, bio je profesor fizičkog vaspitanja, a radio je i kao rukometni trener i trener rvača, ali je najviše bio posvećen školskom sportu i radu sa decom. Moja rođena sestra Marijana i ja smo kao male uvek s tatom i mamom i decom sportistima išle na letnje i zimske pripreme. Nama je to bio sastavni deo života i divnog detinjstva. Sad kada se osvrnem iza sebe, ne mogu da ne pomislim da je sve to bio svojevrstan uvod u ono čime se sada bavim – započinje svoju priču Ivana.
Zaljubljena u novinarstvo
Iako je Ivani dobro išlo čega god da se latila, a interesovanja su joj bila brojna, novinarstvo ju je na kraju najviše opčinilo.
– Prvi honorar u Pančevu zaradila sam vodeći zapisnike na utakmicama. Počela sam potom da pečem zanat u Sportskom nedeljniku za južni Banat „Panorama“, koji je osnovala SOFKA Pančevo. Bili su tu ambiciozni ljudi, posvećeni sportu, na čelu sa Đokom Slavkovićem. Mirko Kovačević i Aca Malušević bili su moji novinarski učitelji. Kasnije sam radila na Televiziji Pančevo od samog osnivanja, a zatim sam, 1995. prešla na „Radio S“ i tamo sam ostala čitavu deceniju, sve do 2005. godine – priseća se naša sagovornica.
Radijsko oblikovanje
Na ovom radiju Ivana Jovanović je radila kao urednica sportskog programa, voditeljka i novinarka. Imala je svoju sportsku emisiju „Tajm aut“, bila je i urednica informativnog programa, kao i direktorka „Radija S“ u Jagodini…
– Rad na „Radiju S“ me je umnogome oblikovao. Od kolega i vlasnika radija, Zorana Anđelkovića, puno sam naučila. Usavršavala sam se, putovala i upoznavala mnogo ljudi od kojih su mnogi i danas moji prijatelji. Zahvalna sam Anđelkoviću na tome što je, tih devedesetih, imao viziju da okupi nas mlade i pruži nam prostor da se dokažemo. Stvorio je od nas tim kome je pošlo za rukom da napravi najslušaniju radio stanicu, prvo u Beogradu, a potom i u celoj Srbiji. Radio je moja najveća medijska ljubav. Tu sam postala prepoznatljiva po smejanju u etru, uživo, spontano i srdačno. Bilo je lepo, pamtim i danas svaki trenutak radijskog života… Ipak, vremenom je došlo do zasićenja. Donela sam odluku da karijeru zamenim nekim novim izazovima, van medija – nastavlja priču Ivana.
Totalni zaokret
Već 1. januara 2006 godine, počela je da radi u timu Željka Tanaskovića, našeg odbojkaškog reprezentativca, s kojim ju je spojilo upravo novinarstvo. Postala je njegov zamenik u privatnim kompanijama i tu je ostala sve do 2017. godine. U dva mandata, tokom osam godina bila je i predsednica Nadzornog odbora Saveza za školski sport Srbije, a u jednom mandatu i članica Izvršnog odbora Sportskog saveza Beograda.
U međuvremenu su se dogodile Igre, a Ivaninim dolaskom na mesto predsednice ove organizacije njen život se potpuno promenio. Kao da je sve konačno došlo na svoje mesto. Kruna te priče, između ostalog, je i titula kojom ju je dvaput ovenčao „Blic“. Život joj se jeste promenio, ali ona – ona je ostala ista: skromna i u sopstvenim očima – sasvim obična.
– Nisam neko ko voli da priča o sopstvenom uspehu. Svakako mi je veoma drago što ima još ljudi koji su spremni da prepoznaju i vrednuju nečiji trud, rad i zalaganje. Za svako priznanje koje su Igre dobile zaslužan je ceo naš tim, a ja sam samo prva među jednakima. Ne smatram sebe moćnom, mislim da sam obična žena, koja je samo iskoristila priliku da pokaže da nešto može, ume, zna i hoće da uradi. Nemam leđa, a nemam ni gordost, jer to nije u duhu pravoslavlja. Moć i uticaj su vezani za politiku i vrednost kapitala, a ja nisam u tim vodama – naglašava naša sugrađanka.
Recept za uspeh od četiri sastojka
Od Ivane Jovanović mnogi s pravom traže savet o tome kako se stiže do uspeha. Ona im ga rado otkriva, ali nemalom broju ljudi često nedostaje bar neki od sastojaka.
– Recept je jednostavan. Potrebno je mnogo rada, truda, posvećenosti i odricanja. Kad ste spremni to da uložite, više ništa nije nemoguće. Moja funkcija u SIM-u nije formalnog i protokolarnog tipa, radim isto kao i svi ostali, možda ponekad i više. Za mene nema stajanja: kada je najteže, izvučem i poslednji atom snage za koji sam mislila da ga i nemam, proradi neki skriveni mehanizam i nastavljam dalje. Najveća nagrada za takav pristup su dečji osmesi, prijateljstva za ceo život, ali i neka priznanja koja zauvek ostaju u srcu.
Savršen plan
Ivana Jovanović je zaista u svetu amaterskog sporta napravila čudo, ali ona je i te kako znala kako to da postigne.
– Bilo mi je jasno od samog početka da moram da radim na stvaranju sistema organizacije i na uspostavljanju mreže ljudi u gradovima Srbije. Razvijala sam odnose sa predstavnicima lokalnih samouprava, gradila sam poverenje u našu priču i u vrednost ovog projekta. Igre su polako išle napred. To je jedan dugotrajan proces. Ponosna sam na to što sam uspela da pronađem naš put – put Igara. On je zasnovan na odanom i profesionalnom odnosu prema radu, organizaciji, ali i prema svakom detetu koje učestvuje u Igrama – ističe Ivana.
Kad fotografije progovore
Čini se da Ivana Jovanović tek sada polako postaje svesna razmera uspeha koji je postigla.
– Svakog dana mnogo ljudi me zove i čestita mi na svemu što smo postigli, pogotovo ove godine, u uslovima svetske pandemije. I moram da priznam jednu stvar: tek sad mi polako dopire do svesti šta smo uradili. Pregledajući hladne glave fotografije iz ovogodišnje sezone, jer sada je vreme za izveštaje i analize, vraćaju mi se emocije iz svakog grada, svi faktori rizika koji su postojali, svaka situacija koju smo prošli, ali i prelepe priče i utisci koje nosimo iz svakog kraja Srbije. Jasno mi je da sam i drugima i sebi dokazala da sam spremna za prevazilaženje raznih prepreka, za reagovanje u kriznim situacija i da sa svojim timom mogu da prebrodim sve izazove. U tom smislu sam svesna veličine i važnosti postignutog. Ali, nastavljamo dalje, još je mnogo planova pred nama. Naša deca veruju u nas i ne smemo da ih izneverimo – zaokružuje priču najmoćnija Pančevka.
Neko to od gore vidi sve…
Na pitanje ko joj je najveća podrška u životu, ko joj „čuva leđa“, Ivana kaže:
– Pored bake Čarne, mudre, staložene žene, koja ima 98 godina i veliki mi je uzor, mame, sestre i njene porodice, postoji još par meni bitnih osoba u životu. Oni su uvek tu, čak i kada nisu fizički prisutni: brinu, čuvaju me i za mene bi uradili sve. Hvala im na tome. Da, tu je i tata koji sa neba gleda sve i sigurno je on najponosniji čovek na svetu, jer sam nastavila njegovim stopama da se borim za decu osnovnoškolskog uzrasta i za sport u celini.
Vizuelni identitet: Jovana Damjanov
Fotografije: Privatna arhiva i Sportske igre mladih