MA NEK SU SKOČILI

Pojma nemam na šta će da izađe ali da je frkovito jeste. Bazeni nisu dvorane i koliko god su vaterpolo i plivanje bezbedniji od drugih sportova nije sve bajno.

Kako god valja se boriti. I ovi naši se bore. Skočili su u vodu crveni i crveno-bele. Razmak pristojan, sredstva obezbeđena i ćuti sine i plivaj.

Za sada je tako dok se ovo čudo ne smiri. A kad će ne zna se. Ovo je gore nego u vreme bombardovanja.

Sada vaterpolo bije bitku za opstanak. Da se potpuno ne smanji po masovnosti. Niko ne zna kada će mlađe kategorije u bazen, da li će tada napustiti ovaj sport i preći u neki drugi.

Ko sme da preuzme rizik i da naredi nešto bez pokrića u odlukama države. O tome bih mogao na drugom mestu.

Nekako mi se najlogičnije čini izjava jednog prijatelja: „Neka se pliva do daljnjeg. Važno je da je počelo“.

Sve u svoje vreme. Suvi trening, mokri trening, kontakti, sparinzi, utakmice…

Treba da se pravi temelj za iduću sezonu i temelj za Tokio.

Uzgred Dejan Savić čestita Žurnalu 30. rodjendan i piše na kraju u autorskom tekstu :

– Nadam se konačno da će Dejan Stevović da plati radni doručak preko puta (čitaj Grmeč).

Nadaj se…A prvi uslov da se to dogodi jeste da se Savić ne uhvati za džep kada konobar donosi račun. To se još nije desilo koliko ga znam. I drugi uslov je da radni doručak ne bude nastavljen neradnim ručkom preko puta. To se nama još nije desilo, koliko znam.

Dakle vreme je da se plati. Ma samo nek su ovi skočili pa ćemo sve obroke da slistimo o trošku jednog od DS.

Toliko.