U rubrici „Šampioni“ predstavljamo vam Slavka Stanišića, bivšeg reprezentativca u džudou, živu legendu pančevačkog DŽK Dinamo, nekadašnjeg visokog oficira srpske policije, svetskog i evropskog prvaka u grupi veterana, oca, supruga i deku, koji ne pristaje, na ništa manje od pobede.

 

 

 

KORAČANJE KROZ ŽIVOT VOLJENOM PUTANJOM

 

 

 

Da mi neko predloži: Opiši u jednoj rečenici Slavka Stanišića, o njemu bih rekao-bolje nego dobro. Ipak, o živoj legendi ne samo pančevačkog sporta, ima toliko zanimljivosti, kad je reč o poslovnom i sportskom planu, da je potrebno mngo više reči, kao i prostora da bih ga predstavio. Zato sam se odlučio da baš sada, u ovo, neko čudno vreme, za nas, posebno ljude koji vole i žive od sporta, ispričam, zajedno s njim, veoma neobičnu i poučnu životnu priču.

 

 

Slavko Stanišić je kao dečak, što i nije čudno, prvo zavoleo atletiku, gimnastiku i fudbal, a džudo je, prvo kao strast, a zatim istinska ljubav, na red došao nešto kasnije. Gde god da dirneš, u vezi s njegovom biografijom, eto zanimljivosti. Reč je o sve samim iskrama života, nekim putokazima koji se retko sreću u svakodnevici. Zato je čovek, junak ove priče i poseban. Sport je njemu uvek bila važna misao, ali, da neko ima tako dobru putanju, sistem razvoja, a da nije ni blizu zrelosti, zaista je fenomen svoje vrste. Zašto tako mislim? Pa, kako drugačije objasniti, da krenete sa atletikom i gimnastikom, jer, ako želite da se bavite sportom, kako nam je Stanišić rekao, valjalo je naučiti prvo pravilno trčati. Kroz atletske sposobnosti telo jača, a ova dva bazična sporta, ne samo da se preporučuju kao osnova, već, i jesu temelj za svakog budućeg šampiona. Svesno ili ne, on se držao tog pravila, i desila se sjajna karijera. Zanimljivo, u vezi s tim počecima Slavka Stanišića, jeste i njegova razboritost i faktografsko sećanje, u vezi sa detaljima, koji su ga tada inspirisali, da ide dalje. Tako, s lakoćom, seća se trenera Ivice Tončeva, kasnije profesora na DIF-u, kao i Mileta Ugrena i još nekih ljudi iz rane mladosti, koji su mu dosta pomogli da i sam na pravi način razume to što radi. Kasnije, fudbal ga je potpuno okupirao. Niko nije otišao iz njegovih misli. Bio je odličan u „pikanju“ lopte, a onda je, što izdvaja kao lepu priču iz svoje karijere, pre svega detinjstva, dobio priliku, da kao jedan od najboljih pionira u Pančevu, predvođen legendarnim kapitrnom FK Dinamo, Miljankom Marinom(koji je s početka 70-tih prošlog veka bio jedan od najboljih igrača „Brzog voza“, ali i trener mlađih kategorija) putovao u Rumuniju, grad Rešice, gde su se dinamovci susreli sa svojim vršnjacima. Dok smo razgovarali, Stanišić se setio skoro svakog ispisnika, naveo Mišu Kupusarevića, kasnije uspešnog golmana, Nedučića i druge, a posebno, Zorana Čikića, za koga misli da je najviše fudbalski ostvario iz te generacije. Elem, što mi je važno da istaknem ove detalje? Jer, na taj način, uvodeći vas polako u džudo život Stanišića, želim da naglasim, još kao dečak, a tek kasnije sve to postaje mnogo uočljivije,  on je imao sigurno središte svog odrastanja i jasan naum, da ga interesuju samo visine u sportu.

 

 

 

A kako je zavoleo džudo?

–Odlaskom u Sremsku Kamenicu, da pohađam Srednju milicijsku školu, kako se ta obrazovna ustanova nekad zvala, susreo sam se i sa borilačkim sportovima, karateom, điu-đicom i džudom, koji su se tamo forsirali. Najviše me je privlačio džudo. Povratkom u rodni grad, posle završenog školovanja, hteo sam da nastavim i sa fudbalom, nešto pokušavao, ali, s obzirom da naš Dinamo tada nije bio u visokom rangu takmičenja, pa posle  lutanja po okolnim mestima, prekinuo sam s tim. Mojoj odluci je doprineo i razgovor sa mojim tadašnjim načelnikom, Mirkom Čokorilom, koji mi je u jednom razgovoru rekao: Moraš se opredeliti, da li želiš da budeš milicioner ili fudbaler? Tako, počinjem da odlazim sa još više entuzijazma u Osnovnu školu „Vasa Živković“, gde se, u fiskulturnoj Sali, trenirao džudo, a trener je bio Milutin Pucarević, inače vojno lice i nekadašnji veliki šampion. On je bio strog, a mene je to i privuklo. Tako je počelo, a interesantno je, što sam i sam voleo da treniram, odlazim u teretanu, vežbam i na druge načine, a taj individualni rad je mnogo doprineo da kasnije budem uspešan.

 

 

 

 

IZ PROŠLOSTI U BUDUĆNOST

 

 

Slavka Stanišića, kao i njegovog brata Ljubomira(o njemu će biti reči kasnije) upoznao sam na samom početku novinarske karijere, jer, prosto, bilo je ne moguće zaobići ih. Slavko je osim odličnih rezultata, a bio je i reprezentativac Jugoslavije, bio veoma uspešan na poslovnom planu, da njegov angažman u srpskoj policiji, tako nazovem. On je u međuvremenu napredovao do komandanta Interventne jedince, a u penziju, sa 50 godina, otišao je u činu pukovnika. Tokom svih tih godina, pa i kasnije, da ne kažem do ovih dana, susretali smo. Čak, on se možda toga i ne seća, dok sam radio na TV Pančevo, pravio sam i reportaže sa uglednim pančevakim sportsitima. Tako, kad je na red došao i Stanišić, uveo me u zgradu SUP-a, u salu za treniranje, gde smo snimili jedan njegov trening, usput, pričali o uspesima, njegovom životu. Kasnije, ređale su se reportaže i razgovori u listu „Pančevac“, kao i Radio Pančevu. Prošlo je dosta godina od tada, ali, kad god bi se sreli, uvek je bio nasmejan, raspoložen, spreman na šalu. Koliko god da ste uvažavali njegov rad, i on je uzvraćao, ne radi deljenja komplimenata, već uzajamnog poštovnja. Tako je i danas. Slavko je, makar ga ja tako doživljavam, uvek težio istini, da on bude on. Kad se našao u sredini raskrsnice puteva, uvek je umeo da izabere pravu stranu. Po meni, jedna od važnih odluka u vezi je sa činjenicom-kad vam je potrebna neka pomoć, poverite se njemu. Takav je on čovek. Ovih dana, u doba virusa Korona, još je više vremena za razmišljanje i prebiranja po uspomenama. Tako sam se setio i njega. Pozvao ga i naravno, pristao je da razgovaramo. Samo, ovog puta, bilo je baš drugačije. Zahvaljujući društvenim mrežama, kao i svemogućoj tehnici, najpre pametnim telefnima, ostvarili smo kontak pomoću njih. Tako, u drugačijim uslovima, svako u svom domu,ipak, gledajući se, oči u oči, razgovarali smo. Pred vama je naš dijalog.

 

 

 

Džudo, posebno za one koji ga poznaju, treniraju, žive tim načinom, nije samo sport. Pre bi se reklo, reč je o načinu razmišljanja, životnom stavu. Da li se slažeš?

–Naravno, to i jeste suština cele priče. Japanci su to lepo objasnili u svojim knjigama. Ja to stalno pričam, posebno mojim studentima kojima predajem, džudo je najbolji sport. Reč je o načinu prihvatanja života. To je borilački sport koji ti pruža mogućnost da snagu protivnika, pretvoriš u svoj dobitak. Kaže se-popusti da bi pobedio. Ako je protivnik jači od tebe, u svakom smislu, postoji način kako možeš da iskoristiš tu njegovu silu da bi ga savladao. Inače, da pojasnim, u džudou, postoje poluge i gušenja. Poluge su dozvoljene na laktu, zglobu ruke, a ne na ramenu, kolenu. Gušenje i sama reč kaže, kad se dogodi situacija da rival mora da preda borbu. To se u našem sportu zove ipon.

 

 

 

Postoje i velika zvanična satisfakcija za džudo kao sport. Ne događa se često da neke organizacije, svetski poznate i ugledne, to priznaju. O čemu je reč?

 

–Unicef je proglasio džudo za najbolji sport za osobe od četiri do 24 godine, koji najznačajnije utiče na njihov razvoj. To je zvanični podatak, a ako je to jedna od najuglednijih oraganizacija, na globalnom nivou, istakla, onda je teško još nešto dodati. Još po nečemu se razlikuje. To je sport koji razvija smirenost i samopouzdanje. Džudisti i džudistkinje imaju svest o tome. Ima tu i mnogo praktičnih znanja. Kao recimo, da umeš da padneš. Nije poznato da je neki džudista nosio gips zbog pada, u raznoraznim situacijama. Svojevremeno, a to je dobra ilustracija, Đura Pović, a znaju ga mnogi Pančevci, nekad je radio u Tehnogasu, pao je sa ozbiljne visine. Odveli su ga u bolnicu, jer bio je baš ozbiljan pad, a kad sam otišao da ga posetim, samo je rekao: „Ne znam šta me drže ovde, nije mi ništa“. Tako je naš Đura iskoristio to što je na džudou naučio da padne, i prošao bez težih posledica, mada se nije tako činilo.

 

 

 

DŽK DINAMO

 

 

        U Pančevu, džudo, kao sport, odavno okuplja ljude. Decenijama se priča lepa priča, a generacije su stasale uz tvog brata Ljubomira i tebe. Mnogi vas smatraju sinonimima, DŽK Dinamo. Ima razloga da zboriš o tome.

 

   

     -Drago mi je da si postavio i to pitanje. Prvo, u vezi sa Ljubom, da kažem, on je stariji od mene, ali i on je prvo krenuo sa fudbalom. Interesantno, Ljuba je prvo bio predsednik kluba, pa tek onda trener. Ja sam 1982. završio za trenera, a 84. sam stekao zvanje trenera Prvog razreda u džudou. Možda će biti zanimljivo tvojim čitaocima da je u to vreme stasavala Leposava Marković, kasnije velika naša šampionka, a ostaće zabeleženo da sam joj bio prvi trener. U to vreme, i dugo posle toga, vodio sam Prvu ekipu, dok je Ljuba bio sa mlađim selekcijama. DŽK Dinamo traje već dugo, imali smo uspone i padove, a jedno vreme bilo nas je u klubu skoro 200 takmičara, u svim kategorijama. Inače, Dinamo je najstariji osnovan klub u Srbiji, a drugi u Jugoslaviji(Mladost iz Zagreba je prvo osnovan).

 

 

 

Kad je DŽK Dinamo osnovan?

        -To je bilo 1953. Kosta Ilijin, tadašnji radnik Državne bezbednosti, je osnovao sekciju, a kasnije iz nje je nastao i klub. Da ne zaboravim, bio je tu i Petar Jojić, sada poznati pančevački advokat, Opačić i neki drugi ljudi. Od tada, do dana današnjeg, krčimo put novim sportistima. Bili smo članovi Super lige, a sada smo deo Prve lige. Meni je drago što su iz naših redova svi izašli kao dobri ljudi, školovani. Imamo i doktora nauka, profesora… Inače, ima nas svuda po svetu, na svim kontinetima, a naši kontakti su redovni.

 

 

 

 

 

 

Džudo je sport, da tako kažem, koji, između ostalog,  služi da bi se osoba zaštitila. Zar ne?

–Tako je. Pre svega glava, ali i naše telo. Zato ja svojim studentima, polaznicima na raznim kursevima, stalno govorim-kad padnete, fruzura ne sme da se pokvari.

 

 

 

Da li se sećaš prve osvojene medalje?

–Kako da ne. Da samo nešto napomenem. Dok sam radio u policiji, ranije miliciji, redovno su održavane igre zaposlenih u našem ministrastvu. Tu smo se okupljali iz cele bivše Jugoslavije, a veruj, bilo je izuzetno naporno stići do odličja, jer je reč o ozbiljnim takmičarima, koji su osim rada u policiji, bili i dobri džudisti, kad je reč o sportskim iskustvima. Da se vratim na medalju, koja mi je posebno draga, i delovala je na mene kao prekretnica u karijeri i daljem naprdovanju. Vidi, davno je to bilo, ali pamtim kao da se juče desilo. Otišao sam na jedno prvenstvo Vjvodine, i dogurao do same završnice. A, moj rival je bio Slavko Obadov. Pazi, u to vreme, a reč je o 1976. On je je bio jedan od najvećih takmičara na svetu. Tek se vratio iz Montreala, sa Olimpijskih igara, gde je osvojio bronzano odličje. Bio sam klinac, ali željan dokazivanja. Naravno, nisam pobedio Obadova, izgubiuo sam, ali nije me savladao iponom, što je bilo iznenađujuće za sve poznavaoce. Tada sam shvatio, da se isplati rad, naporno treniranje i odricanje, pa sam sa još više entuzijazma i ljubavi trenirao i zavoleo džudo.

 

 

 

 

Dve godine kasnije, dakle 1978. stigao je poziv za reprezentaciju. Ipak, izostao je put na Svetsko studentsko prvenstvo. Zašto?

–U to vreme, pripadnik milicije nije mogao da napušta zemlju radi odlaska na neko sportsko takmičenje. To jest, moglo se, ali ti slučajevi su bili baš retkost. Tako, da je moj debi za reprezentaciju odgođen za nekoliko godina, a medalje su stizale sredinom osmadesetih godina prošlog veka.

 

 

 

Koliko znam, za svoju zemlju si poslednji put nastupio 1994. Interesanta je i ta priča.

 

 

-Imaš dovoljno godina, sigurno pamtiš do razdoblje u našoj istoriji. Bilo je to vreme one neverovatne inflacije, a Jugoslavija je bila pod sankcijama. Nisu nam dozvoli da na kimonima imamo oznaku svoje zemlje, već je pisalo IND. To je u meni izazvalo neki revolt, ali mi je dalo i dodatnu snagu i motivaciju. Nastupali smo na veoma jakom turniru, najviše kategorije u Sofiji, a ja sam pobedio Saita iz Japana. Tako nešto je bilo čudo ne viđeno u to vreme, da neko savlada Japanca. Uporedio bih to, kao da je neko u fudbalu dobio tim Brazila. Posle toga, takvog trijumfa, odlučio sam da se povučem iz nacionalne selekcije. Rekao sam Srećku Mrvaljeviću, našem selektoru: Ovo je kraj.

 

 

 

 

 

 

VETERAN, AL’ KAD BI SE ŠALILI

 

 

Postoji čitava jedna sportska oblast, u tvojoj karijeri, koja je isto toliko značjana, plodna, da tako kažem, kao kad si bio takmičar. Tebi će to zvučati čudno, jer i u kategoriji veterana si takmičar, ali, znam da razumeš šta želim da te pitam. Bilo je, a siguran sam, i biće mnogo uspeha koje ćeš ostvariti kao veteran. Naime, Ti si svetski i evropski prvak. Voleo bih da mojim čitaocima pričaš i o tim ostvarenjima.

 

        -Vidi, džudo, kao sport, vrlo je specifičan po tom veteranskom programu. Sama reč veteran, može neko da pomisli, reč je o druženju. Jer, ima, a to je poznato, da se neko ne naljuti, i takvih, zapravo, većina i jeste baš to. Odigra se malo, obično bude nerešeno, a onda, tokom „trećeg poluvremena“ je najlepše. Kod nas, u našem sportu, sve je potpuno drugačije. Kad napuniš 30 godina, onda si master džudoa, a s tim u vezi, oragnizuju se, nalik tenisu, i masters turniri širom sveta. Takva takmičenja su sve samo nisu druženja. Okupljaju se bivši šampioni, asovi našeg sporta i to je veoma zanimljivo, u svakom pogledu.

 

 

Ti imaš dosta medalja sa takvih nadmetanja?

 

        -Da, čak 13 odličja sam do sada osvojio. Pazi, pričam o svetskim i evropskim prvenstvima za veterane. Ovde ne računam mastere i neka druga, isto važna takmičenja. Sve ukupno, imam blizu 40 medalja, jer, svake godine se od tri do pet turnira, tih mastersa, organizuje. Još se nisam vratio a da se nisam popeo na pobedničkko postolje. Da se pohvalim, a to si me i pitao. Tačno, ja sam aposlutni prvak sveta, a to je veoma zanimljiva priča. Naime, u svojoj kategoriji, u Majamiju, na Floridi, a prošlo je već dosta godina od tada, bio sam treći. I sam sam sudija, i ne volim da komentarišem te odluke, ali, iskreno, bio sam oštećen. Ipak, kad nešto hoće, onda ide sve svojim tokom. Ja sam, završivši takmičenje, imao još nekoliko dana do povratka kući i trenirao sam na čuvenim plažama Majamija. Onako, trčao za sebe. Tu me je srela Nađa Silađi, naša poznata i veoma uspešna takmičarka, koja već dugo živi u Kanadi. Malo smo pričali i ona me je pitala zašto se ne prijavim za takmičenje u apsolutnoj kategoriji? Videla je šta se desilo u borbi za medalje u mojoj grupi, i smatrala je da mogu da ispravim tu nepravdu. Tako se i desilo. Ona me je prijavila, a ja sam pobeđivao iz meča u meč, do zlatne medalje. Kasnije, posle toga, gde god da sam se pojavio, uvek su prema meni imali mnogo respekta, posebno u Francuskoj, gde često i nastupam.

 

 

To je lepo, a kako se snalaziš u vezi sa putovanjima, smeštajem. Sve je to skupo, zar ne?

 

        -Postavljaš prava pitanja. Znaš kako, dobro si rekao, snalazim se. Kao osvajač medalje na prestižnom svetskom takmičenju, imam od države penziju kao zaslužni sportista. Često, u šali kažem supruzi, država dala, pa ja sad vraćam u džudo. Deo sredstava tako podmirujem, a kad su neka važna takmičenja, deo mi plati naš Džudo savez Srbije. Eto, tako.

 

 

 

Ne želim da propustim i deo priče o tvojoj profesionalnoj karijeri. Ti si kao visoko rangirani oficir policije otišao u penziju sa 50 godina. Vodio si važan resor u ministarstvu. Da li si bio bolji policajac ili džudista?

–Sve si tačno rekao. Kad sam odlazio u penziju, tadašnji ministar i direktor policije su me pitali da li želim još da radim, jer sam imao odlične rezultate, a bio sam u odličnoj psiho-fizičkoj kondiciji. Ipak, prelomio sam i otišao sam. Ne znam ni sam u čemu sam bio bolji. Možda nisam bio najbolji u tim oblastima, ali znam da sam se svakodnevno trudio da budem na usluzi svojoj državi, ostavim dobar, snažan utisak, da me ljudi pamte po tome.

 

 

 

 

 

Tokom razgovora smo pominjali studente. Ti si i predavač, učiš džudou polaznike u nekoliko škola. Šta možeš o tome reći?

–Radim na Internacionalnom univerzitetu-Novi Pazar, a nekad je Pravni departman bio u Pančevu. Reč je o pravnom smeru. Sada su oni u Beogradu. Od 2004. sam angažovan tamo. Pojavljuje se problem, jer manje je upisanih studenata, pa je i moj angažman umanjen. Takođe, predajem i na raznim obukama u vezi sa fizičko-tehničkim obezbeđenjem. Tu sam u školi „MK“ koju vodi general Mladen Kuribak. Ona se isto nalazi u Beogradu, a meni sve više to predstavlja problem, zbog svojih obaveza, koje sve teže mogu da pomeram u drugi plan. Inače, po obrazovanju, ja sam profesror odbrane i zaštite, tako da sam sasvim dobro upućen u ono što radim.

 

 

 

Slavko, naš razgovor se odvija na neobičan način. Pričamo telefonom, vidimo se, tako razmenjujemo reči. Ovih nedelja zadesio nas je nov problem, vodimo bitku, sa nevidljivim protivnikom, kako se to moderno kaže. Kako provodiš vreme u doba Korone?

–Odmah da kažem, sve mi ovo teško pada. Treniram, ali pridržavam se svih mera zaštite. Vežbam dosta i kod kuće, jer imam uslove za to. Najviše me pogađa što ne mogu da viđam unuke. One žive u Beogradu i sad je sve teže da ostvarimo kontakt. Pre nekoliko dana mi je bio rođendan, a one su smislile pesmicu za deku i tako me obradovale, u ovo ne baš veselo vreme.

 

 

 

Na kraju, uvek pitam sagovornike o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Kako ti gledaš na to?

–Koliko god se čovek trudio, stvoriće i one koji ga podržavaju i one druge. Lično, meni uspeh praštaju svi. Oni, čak i koji me malo poznaju, uverili su se da sam bio i ostao pristojan čovek. Uvek sam se trudio da budem korektan, da li kao policajac ili sportista, sasvim svejedno. To ljudi dobro znaju. Ipak, sve to potiče iz porodice, kućnog vaspitanja i kad jednom to steknete, to vas prati do kraja. Poštujem svakog, pa to očekujem i od drugih ljudi. Moja majka je umela da kaže: Nemoj nikad da se postaviš tako, kako ne bih voleo da se postave drugi prema tebi i zapamti-nikome nije gorela do zore.

 

 

Pored Slavka Stanišića lako je biti slušalac. Čovek sa takvim životnim iskustvom, stavom, energetski apriori junakom, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Stekao sam utisak da, sve što je do sada radio, kao da je samo priprema za ono što predstoji. Sve što je do sada radio, taj način, u poslu ili sportu, naročit je i to će vam potvrditi svako ko ga poznaje. Ne tako retko, čak mnogi, odustanu, ne žele da daju sve od sebe. Ipak, na sreću, postoje i oni koji razmišljaju potpuno drugačije. Takav je i Stanišić. Na vreme je naučio da u sebi stiša ljuti vrtlog. Rad ga čini srećnim, a redovan trening i stečena disciplina, proizveli su čoveka sa 63 godine koji izgleda mnogo mlađe. Fizički, on je i dalje jedan od najsnažnijih sportista naše zemlje. Kad ga vidite, sjajan je to prizor. Ipak, ispod tih kvaliteta, krije se nešto još bitnije. Ljudskost željna večitog krstarenja. Njegova misija još nije gotova. Još će on doneti mnogo sreće sebi i drugima. Na tatamiju i van njega.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Fotografije:privatna arhiva