VERUJEM, NE VERUJEM

Vlada Gojković je prvo kao igrač bio moj ljubimac. Od vaterpola je pravio umetnost. Kasnije i kada je postao rival Srbije ostao je sjajan tip. Danas ponosno kažem da je moj prijatelj. Neću o našem razgovoru veče pred utakmicu za bronzu, neke priče ostaju samo naše.

Ni reč nismo progovorili o događanjima u Crnoj Gori.

Njegova poseta Cetinjskom manastiru me nije iznenadila.

Nije me na kraju iznenadio ni stav Nikole Janovića kojeg pamtim kao sjajnog igrača, korektnog čoveka. Ali čoveka kojemu vera kao da smeta ili takva kakva je Vladina smeta nekom drugom.

Njegova poruka, ne znam da li naredbodavna, savetodavna ili upozoravajuća, saborcu iz bazena Vladi da se umesto blagoslova crkve kojoj veruje, drži samo blagoslova i podrške države je toliko tužna i komična da ne mogu da verujem da je to sam smislio.

Da li je Vlada odlaskom u crkvu i iskazanoj zahvalnosti odbio podršku države kojoj pripada? Naravno da nije, Vladino je pravo da veruje baš kao što je i Nikolino pravo da ne veruje.

Kao Bajaga ” verujem….ne verujem”

Vera je vera, nebitno jesi li u pojedinačnom ili kolektivnom sportu. Uzgred Nikola je zaboravio kako se posle Malage 2008, otišlo na Cetinje kod Miraša sa sve peharom. Tada je dobijen blagoslov, veličala se pobeda u finalu EP. Tada je bilo svi veruju.

Vremena se menjaju. I ljudi. Vlada ne.

Verujem, ne verujem…

A ponavljam ponosam sam zbog Vlade Gojkovića mog prijatelja a kako će ga Nikola pogledati u oči … Razmenili smo poruke oko ovoga. Možda i pustim jednog dana.

Toliko