AMBASADA
Trening u cik zore. Mislim u devet. Spavali bi al’ se ne sme. Posle treninga pravac ambasada. Domaćin, moj stari prijatelj iz dana kada sam uživao sa dzudistima, Ivan Todorov.
– I ti su tu, znao sam – dok se grlimo i pitamo za zdravlje.
Tamo negde pre 30 i kusur godina neki nabeđeni džudo trener nameračio da me lema. Mene? Čuli to drugari na čelu sa Ivanom i na jednom takmičenju mi Ivan ozbiljno kaže:
– Nervozan sam. Eno ga onaj tvoj drugar, prođi pored njega pa ako nesto pokuša taman da istresem ovaj bes.
Nisam baš to planirao, bes je istresao na strunjači a sa tim drugarom sam danas jako dobar.
Održa Ivan kratak govor i onda:
– Muškarci, nastavite ovako, devojke pobedite Nemačku i više sreće drugi put. A sad poslužite se..
Deki Savić dodaje:
– Naravno, to čekamo– i svi u smeh. Fića mu predaje zastavicu i majicu:
– Da znate, mi smo najbolji srpski proizvod.
Stari su i oni prijatelji, uopšte džudo i vaterpolo imaju nešto.
Počinje priča sa igračima. O Špancima mada tek treba da dobiju Nemce:
– Dobili su nas tri puta zaredom. Motiviše me to. Više nego pobeda u finalu Evrope – priča Sava Ranđelović.
Prilazim Jakši:
– Kažu da si se uplašio?
A jedan od onih koji će tek da drma vaterpolo bazenima će i začuđeno i besno:
– Ma ko je to rekao?– i odmah shvatio da provociram.
Juče pričam sa kolegom Markom i kaže mi za ženske izjave. Odgovorim:
– Ma šta će izjave, izgubiće 27:0.
I zaboravim šta sam rekao a on mi šalje poruku;
– Svaka čast.
Pričam i sa Draganom Ivković: Razočarana ali hoće pobedu:
– Pogrešila sam. Mislim da znam i gde i kod koga. Slovakinje razliku od nas i Hrvatica imaju – i pokazuje rukom na srce. Al to smo već apsolvirali.
Šta će biti u sredu pojma nemam. Uvek sam na velikim takmičenjima slikao Savića i Vujasa zajedno. Uradih to danas:
– Zbog malera, ’ajde slikanje.
I eto slike. Uvek sam kačio, i Kazanj i Budimpešta i Barselona. Da ne bude malera.
Toliko
GLAVA I ONA STVAR
Novinari su bili glavni. Nikola Jakšić i Nina Josifović su dobili poklone sedme sile za rodjendan. Još i mali scenario da se ovekoveči.
Sa medijima sve sami bekovi.
– Niko od nas nije ispao zbog tri lične greške – kaže Sava Ranđelović poznat po tome da zna da ne završi utakmicu.
Kako to uspevaš, u čemu je tajna?
– Vole me sudije, posle toliko vremena.
Idem na bazen. Devojke igraju sa Slovačkom. Srećem kolege iz Hrvatske. Oni su pukli od Rusije 34:1. Ma boli ih, dobili su koga je trebalo.
– Sad ćemo Slovačku pa opet za deveto mesto – komentarišem.
Trt milojka. Grubo rečeno Slovačka ne zna ništa ali što mi ništa nismo znali. Kad neće neće, katastrofa.
– Nedopustivo – kaže Dragana Ivković.
– Osećala se Hrvatska – Jovana Pantović.
Može da se piše u nedogled. Za ovakve utaimice treba imati onu stvar i glavu. A toga nije bilo nigde. Neka se ljute ali je nedopustivo da najmladje Ana Milićecić, Hristina Ilić, Ana Mišković i Nikolina Travar pokažu najviše. Ostale, da prostite, k’o uspavane lepotice. I zato moram da gutam silne poruke u stilu „Ej Deki džabe si krečio“.
Mislio sam da je vreme odrastanja gotovo. Ali ono još traje, a bojim se da je za neke i završeno.
Šteta zbog Ninine torte, nije slatka kao što izgleda.
Sada da se pogledaju u ogledalo i verovatno poslednji put u istom sastavu dobiju za 11. mesto. Ako je moguće da ne bi fenjer prijavljivali na carini.
Samo glava i ona stvar.
Toliko