Lepo u sportu: Kad za 65 dana, biciklom prevalite put od 8352 kilometara, obilazeći veći deo evropskog kontinenta, a sve to zarad humanosti, onda se delo Dušana Milojkova, poznatog bicikliste i trenera stonog-tenisa, mora nazvati podvigom. Svoju ideju realizovao je uz pomoć Rotari zejednice.

 

OBNAVLJANJE VERE U LJUDSKOST

 

Milojkov živi život punim plućima. Ovaj osebujan čovek, humanitarac i pobornik biciklizma, pomera ustanovljene socijalne norme. Svašta se njemu događa, ali, zahvaljujući maštanju, već je mnogo doprineo širokoj društvenoj zajednici. Ovog puta, otišao je korak dalje. Da bi pančevačkoj, tek rođenoj deci, obezbedio bolji tretman, posebno novorođenim sugrađanima  s poteškoćama, odlučio je da uz pomoć prijatelja krene u avanturu, koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Da bi se nabavio makar jedan inkubator, u pomenute svrhe, valjalo je obećati nešto neobično. A, da li je putovanje biciklom, koje je trajalo duže od dva meseca, kroz Srbiju, Crnu, Goru, Italiju, Francusku, Španiju, Portugal, Belgiju, dovoljno avanturistički? Naravno! Zato, kad je izložio plan, prvo Rotari klubu iz Pančeva, a potom i široj zajednici-rotarijanaca, nije bilo dileme. Dušan je svoj plan ispunio, a sada su na redu humani ljudi koji su ga dočekivali na neobičnom putu, čiji je zadatak da uplatama, na poseban žiro račun, doprinesu kupovini potrebnog inkubatora. U svetu Rotari društava, kad je reč o ovakvim humanim situacijama, često, ta se sredstva udvostručuju, pa se nadamo, Opšta bolnica u Pančevu, zapravo Interno dečje odeljenje, ponoviće se u opremi, više od očekivanog. Mi smo kao društvo skoro zaboravili na mnoge blagodeti, u vremenu kada mnogi gube nadu, sjajno je da postoje ličnosti kakav je junak naše priče. Milojkov svakim novim podvigom čuva sopstveni životni smisao. On, istovremeno, postavlja i daje odgovore na mnoga pitanja, od kojih, većina okreće glavu. Zato, čineći to što radi, obavlja veličanstvenu misiju, koja, nažalost, sada, u ovo vreme, nije dovoljno prihvaćena, ali, kad se jednom bude sabiralo, uvažavaće ga, i te kako.

 

 

Ovih dana, po povratku u Pančevo, Milojkov još sabira utiske, piše svakodnevno, jer hoće i sa ovog putovanja, da složi sve misli i zapisane teze pretvori, da tako kažemo, u kjnigu, a ujedno, počinje i montiranje video materijala, isto sa ovog veličanstvenog putovanja, koji bi, takođe, trebalo da ugleda svetlost dana. U gužvi je, ali, bili smo tu na ispraćaju modernog junaka, pa, eto, setio nas se i po povratku. Sledi priča.

 

Dušane, Ti si ispunio plan i svaka ti čast na tome. Ipak, valjalo bi da objasniš kakvu si avanturu ostavio iza sebe? Na meni je da istaknem, u proseku, dnevno si vozio bicikl oko 180 kilometara.

– Ti ćeš me razumeti, ali, o ovom projektu, o obilasku cele Evrope, razmišljao sam još kao tinejdžer. Kada sam stajao u osnovnoj školi, u petom razredu, ispred karte Starog kontinenta, maštao sam kako bi bilo lepo obići je. Sad, kao zreo čovek, uspeo sam. Naravno, pre svega, zahvaljujući izuzetnom zalaganju Rotari zajednice, od naše zemlje, pa do divnih ljudi koji su me dočekivali u svim gradovima kroz koje sam prolazio, hrleći ka cilju, to jest Briselu, glavnom gradu Belgije.

 

 

 

 

 

Često, pre svega iz neznanja, o Rotari društvu mislimo s mnogo predrasuda. No, pokazalo se i ovog puta, oni su bili više od puke podrške na tvom putu, dugom 8.352 kilometara. Zar ne?

–Odlično si to rekao. Imao sam u njima pravu podršku. Sve je počelo od Rotari kluba Pančevo, a kasnije se priča razvila na Srbiju i Crnu Goru, pa na ostale zemlje na mojoj maršruti. Kad sam izneo plan i koja je moja želja, veoma brzo sve je počelo da se odvija. Vladimir Matić je prvi reagovao, a potom smo stupili u kontakt sa dr Slobodanom Ovukom, direktorom naše bolnice, i to je bio put kojim smo započeli idejom da se pomogne novorođenoj pančevačkoj deci. Sve smo konkretizovali potpisivanjem ugovora o donatorstvu, a kada se ta priča proširila po Evropi, zapravo po gradovima, kroz koje sam prolazio, tamo su me dočekivali, lično, predsednici Rotari klubova, što je za mene bila izuzetna čast. Samo da napomenem. Reč je o ljudima, izuzetnim u svakom smislu. Zato sam se trudio da uvek budem tačan, da stignem na vreme, baš kakav smo dogovor imali, u pripremi mog putovanja. Sa svima njima sam razgovarao o humanom gestu, ali, nikada nisam propustio priliku da naglasim, da dolazim iz Srbije iz grada Pančeva i na to sam ponosan.

 

Ja znam, ali bilo bi lepo da pomeneš još neke detalje, u vezi s ljubaznošću tvojih domaćina prema tebi.

–Već sam napomenuo da im se ideja i moje putovanje biciklom zarad višeg cilja veoma dopala. S obzirom da su svi ti ljudi, veoma uspešni, na poslovnom i privatnom planu, odlično su razumeli šta je smisao toga što činim. Zato su hteli, na neki način, osim što će donirati određena sredstva, i da me ugoste kako i dolikuje njihovom statusu. Tako sam, stižući u gradove na mom putu, uvek konačio u najboljim hotelima, uživajući u hrani i piću tamošnjeg podnevlja. To je bio njihov gest zahvalnosti prema meni.

 

 

Tvoje putovanje je trajalo 65 dana, a obišao si 60 gradova širom evropskog kontineta. Stvarno je to podvig. Kako će dalje da se odvija situacija sa ovim projektom. Mislim na tu primopredaju inkubatora, mada, po svoj prilici, biće još potrebne opreme prikupljeno?

–Želim samo da napomenem, jedan inkubator ima vrednost od 10-12 000 eura. Koliko znam, novac već stiže na poseban račun, a s obzirom da godišnji odmori još uvek traju, trebalo bi uvažiti i tu činjenicu. Nadam se da će do kraja septembra biti prikupljen potreban novac, a ljudi koji poznaju kako radi sistem u Rotari klubovima, uveravaju me, da se može očekivati, još takvih savremenih aparata koji će stići u pančevačku bolnicu. U svakom slučaju, javnost će na vreme biti obaveštena o tome.

 

 

 

KNJIGA, USPOMENE, LJUDI…

 

Svako putovanje Milojkova, život je za sebe. Ipak, on zna, uspomene su detalji koji podstiču na nova stvaranja. On o svakom svom delanju na biciklu, ostavi pisane reči, video zapise. Tako će biti i ovog puta. Priča o tome:

      -Ova knjiga zasniva se na uspomenama u vezi sa  mnogim ličnostima. Ako bi se neki čitalac slučajno zapitao koje su to ličnosti, dužan sam da mu predstavim imena ljudi koji su dostojni moje velike pažnje. Gospoda iz svih Rotary klubova po tome trebala bi da budu simboli ljubaznosti i gostoljubivosti.

Meni je uvek lepo, kad predstaviš neko novo delo, jer znam, uskoro krećeš na sledeći put. Zar ne?

      -Izvesno je, ovaj put sam završio i njegovim završetkom otvorio mi se novi, tako da jeste, u pravu si, već maštam o sledećem dešavanju, a ti ćeš, kao i uvek, biti među prvima, koji ćeš biti upoznat, kuda idem i šta mi je cilj.

 

Moram da te pitam. Šta je na tom putovanju bilo najteže, a šta najlepše?

–Najteži su kvarovi na biciklu, a bilo je toga i ovog puta. Po lošem ću pamtiti i kaznu koju sam morao da platim u Veneciji, jer nisam želeo da parkiram bicikl negde gde ne mogu da pazim na njega. I tako, šetajući Venecijom, prilaze mi karabinjeri i kažnjavaju me. Najlepši su, uvek, susreti s ljudima. Bio sam poseban gost kod svih domaćina i ta gostoljubivost se ne zaboravlja. Kad si u Monte karlu ili Briselu, i imaš čast da te ugoste neki od najuglednijih ljudi iz tih gradova, šta mogu drugo da ti kažem, osim da osećam ponos zbog toga.

 

 

 

Detalji koji su u vezi sa tvojim putovanjima nađu se u knjigama i u Dvd formatu. Tako je bilo do sada, a siguran sam da će tako biti i ovog puta?

–Svakako. Uvek vodim dnevnik na putovanjima, zapisjujem ono što me posebno fascinira, ali, volim i da snimam kuda prolazim i neke od najazanimljivijih kadrova izmontiraću i staviti u film koji pripremam. Radim na tome od kada sam se vratio, ali, obilan je to posao, a ne mogu sve ni sam, tako da, biće toga u skorije vreme.

 

 

 

 

 

Za kraj, uvek imaš neku posebnu napomenu. Šta je to ovog puta?

–Želim da ti se zahvalim što si ponovo uz mene, a retki su ljudi, mislim na novinare iz našeg grada, koji mi pružaju tako srdačnu podršku. Posle puta, samo sam razgovarao sa tvojom koleginicom Draganom Kožan, koja je napravila divnu reportažu u „Pančevcu“ i sada s tobom. Ipak, još nešto želim da ti kažem, pa neka ostane to zabeleženo. Kad sam stizao u Brisel, a potom se približio čuvenom „Atomijumu“, simbolu belgijske prestonice, u vidokrugu vidim dvojicu ljudi, svojih sugrađana. Bili su to Aleksandre Nikolić, generalni sekretar Rotari kluba Pančevo i član kluba Fance Presretnik. Nisam znao da će doći da me sačekaju na kraju puta i to je bilo veliko iznenađenje. S njima sam se automobilom i vratio u Pančevo. Hoću da se zahvalim Rotari zajednici celog sveta, jer su dokazali, i ovog puta, umeju da cene napor pojedinca koji se bori za humanu ideju, i samo zahvaljujući njima, ona je sprovedena u delo.

 

Dušan Milojkov, ko ga poznaje, može to da potvrdi, uvek priča nekim mirnim žarom, verodostojnošću, retkog izraza. Njegov život je ubedljiv primer da pojedinac često može što sili ne uspe. Snaga volje, jednostavnost i vera u to što radi, do sada mu je otvarala vrata njegovih zamisli. Njegova delatnost nas uči i uverava da se vredi boriti. Zamršene situacije, on svojim podvizima čini jasnijim, a to ga najbolje može opisati kao čoveka koji ne odustaje. Sledeće godine, ponovo ćemo se uveriti u sve što je sada, na ovom mestu zapisano.

 

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov