PANČEVKA SA KREATIVNOM ENERGIJOM: LJUDMILA MEDAN, ŠEFICA STRUČNE KOMISIJE TRIATLON SAVEZA SRBIJE, UGLEDAN TRENER I MEĐUNARODNI SUDIJA KOJA JE SVOJE ZNANJE, ISKUSTVO I IDEJE POSVETILA RAZVOJU  SPORTA U KOME SE, NA ČUDESAN NAČIN, SPAJAJU PLIVANJE, BICIKLIZAM I ATLETIKA

 

 Triatlon je nedeljivo jedinstvo

 

Razgovor sa Ljudmilom Medan je lepa i poučna priča o ljubavi i posvećenosti jednom korisnom i atraktivnom olimpijskom sportu. Za „Praštanje uspeha“ govori dama sportskog duha koja je svojevremeno bila alfa i omega pančevačkog Triatlon kluba „Tamiš“. Nekoliko godina stvara u Sremskoj Mitrovici, gde je marljivim, predanim i stručnim radom ostvarila svoje sportske želje i planove. Danas su njene ideje, iskustvo i znanje  prevazišle lokalne granice, pa je sada Ljudmila Medan u Beogradu, na čelu Stručne komisije Triatlon saveza Srbije, zadužena za razvojne planove i programe, brigu o mladima, kao i za organizaciju značajnih nadmetanja u Srbiji. Bez ove rođene Pančevke, veoma uspešne deliteljke pravde na međunarodnim triatlon susretima, ne može se zamisliti  nijedno takmičenje, što joj pruža mogućnost da putuje, upoznaje ljude i širom sportske planete promoviše sport u kome se sjedinjuju trčanje, plivanje i vožnja biciklom

U sportu nema uspeha bez odricanja, a kad dosegnete vrhunski nivo, vaše  telo i um postaju jedno. Ipak, postoje sportske grane koje iz čoveka crpe svaki atom snage, supstancu, bez koje se ne možete pogledati u ogledalu velike scene. E, takav je slučaj sa triatlonom. Ovaj sport je nastao početkom dvadesetog veka u Francuskoj, bar tako vele „stare“ knjige, a početak modernog triatlona u vezi je sa 1974. godinom i poznatim „Mission Bay Triathlon“. Triatlon je u programu olimpijskih igara od 2000. godine, i od tada je standarni olimpijski sport. Deonice triatlona propisane na igrama su: 1500 metara plivanje, 40 kilometara vožnje biciklom, 10 kilometara trčanje. Zato se i navedene dužine staza u triatlonu još nazivaju i „olimpijski triatlon“.

Možda će se manje upućeni iznenaditi, ali grad Pančevo je  bio jedan od prvih u Jugoslaviji, s početka 90-ih godina prošlog veka, koji je pokrenuo ovu lepu sportsku priču. Zoran Unčević, nekada plivač Dinama, okupio je svoje ispisnike, pa triatlon uveo u porodicu sportova u našoj zemlji koja je ostavila zapažene rezultate. Iz te porodice, da je tako nazovemo, stigla je i Ljudmila Medan. Ova dama sportskog duha, inače, po obrazovanju trener plivanja, već decenijama promoviše triatlon na najlepši način. Posebno valja istaći njenu potrebu da sve svoje potencijale u ovom napornom sportu pokažu devojke kojih ima sve više i koje su veoma uspešne u tome što rade.

Medanova je jedno vreme bila alfa i omega TK „Tamiš“ iz Pančeva, ali duže od pola decenije stvara van svog grada. Izašla je tužna iz te priče, ali s nadom da u nekoj drugoj sredini može da ostvari svoje želje i planove. Tako je i bilo. U Sremskoj Mitrovici, mada ovaj grad nije imao bazen, našla je svoj mir i način kako da plasira znanje i ideje. Uložen trud se isplatio, prihvaćen je ne samo od stručnjaka za triatlon, već i šire zajednice, pa je ova Pančevka, sada na čelu Stručne komisije Triatlon saveza Srbije, zadužena za razvoj onih koji dolaze, zatim, pravljenje planova i programa, kao i organizaciju značajnih nadmetanja u Srbiji. S obzirom na svoju superiornost, lako se snašla i na poslu tehničog lica na međunarodnim nadmetanjima, što će reći, uspešna je i u ulozi sudije, što još omogućava da putuje, upoznaje ljude i prenosi svoje ideje i znanje na višem nivou.

Ljudmilu Medan sam upoznao davno, još dok se takmičila, jer sam prijatelj, i van sportskog borilišta, sa Nenadom Jovićem i Vladimirom Savićem, nekada našim najboljim triatloncima, čiji je deo tima bila naša sagovornica. Pre toga, znaju to ljubitelji sporta u našem gradu,  bila je plivačica Dinama, i to veoma uspešna. Pamtimo je  kao vižljastu osobu, lakog hoda i bistrog pogleda, što je ostala i do danas. Nisam je dugo sreo, jer, kako sam napomenuo, ima je svuda, a najmanje u rodnom Pančevu. Ipak, javila se pre izvesnog vremena i požalila mi se govoreći da  triatlon u sportskoj javnosti zaslužuje veću pažnju, kao i da postoji potreba da se neki detalji istaknu, posebno kad je reč o momcima i devojkama koje stasavaju uz ovaj naporan, ali izvanredan sport. Upravo tako i  jeste,  pa sam joj zato i uzvratio da je uvek je dobrodošla na stranicama „Praštanja uspeha“.

Šta da kažem za fenomenalnu Ljudmilu Medan? Ukratko, ona je ono što priča. Za nju je triatlon više jedinstvo, nešto nedeljivo,  sveobuhvatna vrednost. Ljudmila je mnogu decu naučila da se ni u jednom postojećem sportu, kao što je to slučaj u trijatlonu, ne razbijaju stege i stiče sloboda duhovnih vizija. Istina, to je složen  sport, kao što ime samo kaže, i ništa tu nije osigurano do cilja. Valja imati karakter da se savladaju sve teškoće, jer sve što je lako, nije prava prepreka. Upravo tako nas i život uči, s obzirom na to da se u retko kojem sportu, kao što je to slučaj sa triatlonom, nailazi na tako povezan sled realizacija i međuzavisnost sklopova. Medanova se tu snalazi najbolje, ume da objasni slušaocu kako izaći iz oklopa iskustva i stvarnosti. Pre nego što ćemo se sresti u centru Pančeva, u poznatom kafeu „Brasileiro“, gde se pije najbolja kafa u gradu na Tamišu, a atmosfera podseća na bistroe Pariza, sve sam se dogovorio sa svojom sagovornicom. Čekam je da stigne iz Beograda, bila je tačna, čak je došla neki minut ranije. Mesto sastanka je sjajno, a kad smo probali kafu, i priča se otvorila.

 

        VETAR ME NOSI KAO NEKOG NOMADA

 

Samo onaj ko pažljivo prati triatlon zbivanja zna da Ti, u stvari, više nisi u Pančevu, već u Sremskoj Mitrovici, ali obaveze u Triatlon savezu Srbije te vezuju i za srpsku prestonicu. Da počnemo tako. Šta je aktuelno?

– Imam ugovor sa našim Savezom i predsednik sam Stručne komisije. Moj zadatak je da vodim računa o trenerima, o takmičarima i o programima koji se tiču određene sezone, sve do olimpijskog ciklusa. Inače, od 2013. radim u Beogradu, kao trener, a u međuvremenu sam počela da se razvijam, kao i moj sport. Interesantno je, i to želim da napomenem, na međunarodnom nivou sam krenula u priču kao sudija, ili, kako se to stručno kaže, kao tehničko lice. U Sremskoj Mitrovici sam upoznala kolegu, trenera plivanja i triatlona, on me pozvao pa smo napravili lepu saradnju i to me poslednjih godina ispunjava.

Saznao sam da si svoje znanje počela da deliš, da to tako kažem. Naime, pišeš programe za mlade takmičare, kako bi se pravilno razvili i na najbolji način ostvarli ono što su zamislili? To je lepa priča, zar ne?

– Jeste, svakako! Postoji program „Od talentovane devojčice do snažne takmičarke u sportu“ koji sam napisala pre tri godine. Taj dokument je moj savez prosledio Evropskoj triatlon uniji kao razvojni program i oni od tada to finansiraju. Tako se devojčice razvijaju na osnovu mog programa.

Rekla si mi da je triatlon sport nomada. Zvuči interesantno. Pričaj mi malo o tome.

– Tako je, triatlon je sport nomada. Takmičari su nomadi, treneri isto i cela ta organizacija našeg sporta je u vezi s tim. Reći ću ti nešto interesantno ali i aktuelno. U poslednje vreme održavaju se kampovi gde se devojke i momci razvijaju ubrzano. To je donelo odličan rezultat, jer su naši takmičari sjajni na međunarodnoj sceni, a triatlon u Srbiji je, od šest brzina, baš u toj najvećoj. Imali smo nedavno prvake u obe konkurencije na Balkanskim igrama. Inače, pre izvesnog vremena, došlo je do promene rukovodstva u našem savezu, a grupa sjajnih ljudi koji sada rukovodi mnogo je i meni lično pomogla da se neki planovi i programi razvijaju, čak steknu vrednost i na međunarodnoj sceni.

Ti si sada, bar kad je reč o Triatlon uniji Srbije, jedno od najprepoznatljivij lica van naše granice?

– Tako se čini. Svi imaju udela u razvoju, a ono što činimo u poslednje vreme jeste najbrži rastući program za devojčice u Evropskoj triatlon uniji, što je uspeh, bez obzira na činjenicu što trijatlon u Srbiji nije na nivou razvijenih zemalja.

Ima jedan detalj kojim se posebno ponosiš, rekao bih. Reč je o festivalu triatlona u Kačarevu.

– Da, zahvaljujući ljudima iz Mesne zajednice i Doma kulture Kačarevo, kao i srpske Triatlon unije, već dve godine tamo se okupljamo i pravimo praznik sporta za stotinjak dece u svim kategorijama. Zbog toga je Kačarevo ove godine dobilo da organizuje prvenstvo države, koje bi trebalo da traje čak tri dana.

A gde se najbolje „primio“ triatlon u Srbiji? Mislim, gde se sada najbolje radi i gde ima rezultata?

– Kad pominješ rezultate, moram da naglasim da oni, pre svega, zavise od stručno osposobljenih trenera. U mlađim kategorijama, izdvaja se Kragujevac. Grad u srcu Šumadije će ove godine biti domaćin Prvenstva Balkana u kros-triatlonu.

Gde su, trenutno, srpski takmičari u odnosu na region, ili Evropu?

– Nismo blizu, ali idemo ka tome. Vidi, u osnovi svega je masovnost, a iz nje se profiliše kvalitet. Drugo, mi ovde, da tako kažemo, u komšiluku morali bismo da se međusobno povežemo, da razmenjujemo iskustva. Samo tako možemo se približiti najboljima. Treba nam i pomoć na svim nivoima.

Svetska a naša

 

LJUDMILA MEDAN (SRB)

 

Medan is a certified coach and Technical Official leading a TRI-Girls triathlon project in Serbia in order to increase female participation in our sport.

1.How did you first get involved in triathlon?

I was a swimmer in the nineties. It was during difficult years in Serbia, the country was in a war with neighbors, and in deep economic crisis. Our swimming pool that was supplied with technical water from a local factory, stopped working. Swimming competitions had been canceled. In the lack of organized training, I started to run, occasionally I was riding a bike with my friends when we went to swim in the river. One day my friend invited me to participate in the triathlon in Belgrade.

2. What made you decide to become a coach?

It happened spontaneously. Immediately after the High School I replaced a coach friend who went to the army and I worked in a swimming school at a local club.

3. How does it feel to be a female coach in a male-dominated sport?

Uh, good question. In the Balkans, where I live, sports is definitely a man’s job. But thanks to the phenomenal ITU and ETU system

of education, accessibility and openness, the possibilities that enable you to learn and improve, I managed to bring triathlon training magic among girls in the region.

4. Why do you think it is important for women to participate in Triathlon?

Triathlon training can perfectly reconnect girls with their bodies and make them feel energetic and powerful. Triathlon is a phenomenal sport. In the competitive selection, a modern ITU education system provides to the coach knowledge and skills to help female athletes to feel good about being competitive and pursuing excellence. In our “Talented Three Girls” camps in Serbia we teach them how to discover the best of themselves, how to be proud of belonging to triathlon family, and be motivated for further improvements of sports skills.

5. How can young girls in Serbia benefit from participating in sports such as Triathlon?

Together with my colleague from Serbia, I developed a program for young girls in the triathlon. “ From talented girl to the strong competitive triathlon women” is a program that brings training camps where we can create a safe environment for young woman to be able to feel confident to learn new skills in triathlon. We are focused on the age when it is recognized that girls disappear from sports, supporting female athletes 13-19 year old, with the aim that they progress to the triathlon development program. This specific work resulted in increased participation of girls in the

triathlon competition from the community level to the national and international level.

6. What are your goals for the future with your coaching opportunities in Triathlon?

As a coach, I must find a way to be dedicated as well as the athlete I work with. If they get up early to come to the training, I have to be there for them with a clear idea of what we are doing. If something goes wrong, I have to make an effort to find the right path together. To improve year on year, coach and athletes have to sit down and think about what they did and where they want to go.

     

TAKMIČENJA SU PRIVLAČNA ZA MLADE

 

Ljudmila, ne mogu a da Te ne pitam: Ko danas ulazi u triatlon u našoj zemlji. Kako privući decu ovom sportu?

– Svi moramo da smo aktivni, da se obrazujemo i da znamo kako privući decu. U mentalitetu mladog čoveka, takmičenje ga najviše privlači, pa su za decu nadmetanja  najbolji reprezent sporta. U  Savezu smo svesni šta treba da činimo i daćemo sve od sebe, što znači prikazivanje lepote i korisnosti ovog olimpijskog sporta, kao i dovođenje najboljih u naše sredine, kako bi ih mladi videli, razmenili iskustva s njima. Iskreno, skoro da nema deteta koje je odmah izabralo triatlon kao prvi sport. I dalje nam prilaze deca koja su se već negde oprobala, vežbala nešto. U triatlonu su mnogi našli sebe zbog same interesantnosti ovog sporta i na kojim mestima se on izvodi.

Lepota se ogleda u treninzima i tamičenjima u prirodi. Dosta se i putuje. Sve to privlači mlade ljude, zar ne?

– Tako je. Bili smo, recimo, prošle godine u Ohridu, na Prvenstvu Balkana. Bio je to pravi sportski obračun, a mi smo uzeli medalje, one najvažnije i to je deci ostalo u posebnoj uspomeni, ali i kao dodatna motivacija za nove uspehe.

Meni je interesantno, a to i jeste lepota sporta, što  izgledaš fenomenalno, mladoliko, u sjajnoj si formi. Triatlon ti je to omogućio, a i nešto u vezi s porodicom, što je veoma lepo.

– U pravu si. Meni dan počinje rano. Često sam već u četiri budna i tako kreće moj radni dan. Verovatno zato i održavam sebe u stabilnoj formi, s obzirom na kršetenicu. Kad pominješ porodicu, tačno je to. Deca se obrazuju, ćerka je u Ćupriji, u školi za talente uči violinu, a zahvaljujući mom poslu, i čestim putovanjima, srećemo se baš kad je najpotrebnije. Tako ispada da je triatlon sjajna porodična veza.

Koje su tvoje ambicije u budućnosti? Gde sebe vidiš, za koji oblak planiraš da se zakačiš, da tako kažem?

– Nisam od onih sportskih radnika koji imaju plan. Triatlon je potpuno fluiadan sport. Kao vetar te nosi, pa gde te odnese. Dešava mi se da dobijam upite sa raznih strana iz inostranstva. Učini mi se, kako je ovo dobro, pa onda idem tamo. Zatim shvatim, postoje drugi prioriteti. Tako, planovi se menjaju u hodu.

Stigli smo do kraja našeg razgovora. Na ovom mestu uvek pitam o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Kako ti gledaš na tu pojavu?

– Kad je moj život u pitanju, to je izuzetno teško. Zato me je i privukao naziv tvog sajta. Često proces stvaranja donosi lepotu, ali i bol. Nekim ljudima, baš ovde, u našem Pančevu, zatvorena su vrata. Kad prerasteš lokalnu sredinu, remetiš im komfor, neki njihov stečeni status nedodirljivosti, što ti zauzvrat donosi bol. Ipak, kad imaš kreativnu energiju, ideš dalje, boriš se i ne misliš na ružne stvari.

Koliko god Ljudmila Medan odavala utisak jake i sposobne osobe, nije ostala imuna na zbivanja oko nje. Tokom razgovora, suze u njenim očima nisu bile samo sjajni biseri duše, već znak i potvrda  koliko pati za nečim što je ostavila iza sebe. Često nismo ni svesni, ali ožiljci nas prate, sve do nekih novih uspeha, do zaborava, koji dosegnu samo najsnažniji. Sportista po vokaciji, Medanova se tek sprema da kaže šta ima. Njeni uspesi u razvoju triatlon sporta, posebno u radu s devojčicama, kao i njen ugled na međunarodnom sportskom planu, koji iz dana u dan biva sve uočljiviji, fokusiraju je i na  životnu suštinu. Posvećena  je onome što voli. Triatlon, možda, jeste lepa zbrka fantazije, ali zato ujedinjuje uobrazilju i razum. To je Ljudmila Medan na vreme razumela, pa zato iza ove sportske veličine ostaju dobri rezultati i neizbrisiv trag koji prelazi granice Srbije.

 Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 Fotografije: Iz privatne arhive