ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ GOVORI MILOLJUB OSTOJIĆ, FENOMENALNI FUDBALSKI TRENER, PRIZNATI  STRUČNJAK  BOGATOG ZNANJA I ISKUSTVA, PREDAVAČ I MENTOR U FUDBALSKOM  SAVEZU SRBIJE ZA UEFA PRO LICENCU

 

  Znanje i rad niko ne može da ti uzme

 

Kada iza fudbalskog trenera ostane ozbiljan trag i sjajni uspesi, poput osvajanja šampionske titule, niz ulazaka u viši rang takmičenja, mnogo igrača kojima je promenio život, stvorio ime i fudbalske  karijere za pamćenje, onda je reč o čoveku koga krase najveće stručne i  i ljudske osobine: odgovornost, marljivost, harizmatičnost, pravednost, poštenje…  Pančevo je iznedrilo upravo takvog fudbalskog čarobnjaka, Miloljuba Ostojića, koji je ne samo odličan fudbalski znalac  i veliki radnik na terenu, već i vrstan pedagog i ličnost koja stvara vrednosti, posreduje između igrača, klubova i društva, ume da osmisli i sprovede u delo  najbolju strategiju uspeha

Miloljub Ostojić, ili  kako legendarnog stratega zovu prijatelji  – Ostoja, loptu je zavoleo u Brestovcu, mestu nadomak Pančeva, gde je i počeo da igra fudbal, a već sa 20 godina obreo se u Zlataru iz Nove Varoši. Kada se vratio u rodni grad, otišao je prvo u HIP, nekada uglednu sportsku družinu, a zatim u FK Dinamo čije boje je branio od 1975. do 1983. godine. Igrao je potom u Radničkom iz Kovina, a krug je zatvorio, gde drugo, nego u pomenutom Brestovcu, kada je i prestala njegova igračka karijera. Miloljub Ostojić nije slučajno zašao u trenerske vode. Zapravo, još dok je igrao, završio je Faklutet za fizičku kulturu u Novom Sadu i Višu trenersku školu. Ipak, pre nego što će se potpuno okrenuti pozivu fudbalskog stratega, radio je u Rafineriji nafte Pančevo i veoma uspešno u Opštinskom savezu „Partizan“, kao stručni saradnik za rekreaciju, jer se baš za to na fakultetu i usmeravao.

Na vruću trenersku klupu Ostoja je seo je 1983. godine, kada mu je poveren  podmladak Dinama i uopšte briga o mlađim kategorijama. U to vreme za  popularni „Brzi voz“ igrali su veoma daroviti  mladići, kao što su Petar Divić, Aca Stevanović i drugi dečaci koji su kasnije svoj talenat dokazali i u većim fudbalskim sredinama. Uz njih se i  Ostoja brusio za trenerski hleb, jer se ne kaže tek tako da je sa sedam  kora. Karijeru je nastavio u kovinskom Radničkom koga je uveo u Treću ligu. Međutim, više od toga pamti se njegov učinak u otkrivanju Darka Kovačevića, legendarnog jugoslovenskog reprezentativca, koga je uputio u zrenjaninski Proleter. Kao što je poznato,  kasnije se Darko obreo u Crvenoj zvezdi, postao reprezentativac, a karijeru je krunisao u Engleskoj, Španiji i Italiji. Danas, eto simbolike, zajedno delaju u FSS. Ostojić je predavač i mentor trenerima za UEFA profi licencu, a Kovačević je aktuelni direktor svih nacionalnih selekcija. Ima još nešto što Ostoja ne krije, čak, reklo bi se, s ponosom ističe: Pre nego što je počeo sopstveno šefovanje, dva puta je bio pomoćnik, kod kolega Kačunkovića i Draškovića.

 MOJ PRIJATELJ I UČITELJ BORA MILUTINOVIĆ

 

U Razgovoru sa Miloljubom Ostojićem saznao sam o mnogim detaljima iz njegove uspešne trenerske karijere, ali sam posebno bio ushićen s koliko radosti je pričao o nekim svojim kolegama. Bez sujete je prihvatao neke njihove konstatacije, pojave i predloge, što je za svaku pohvalu. Ipak, kad je pomenuo Boru Milutinovića, našeg proslavljenog trenera, stekao sam utisak da Ostojić priča o rodu rođenom.  „Družiti se s njim je privilegija. Mnogo sam od njega naučio, a preneću  Tebi i Tvojim čitaocima jedno  Borino razmišljanje iz kojeg se može mnogo toga naučiti:

 – Ja svakome dajem pravo na stav ili mišljenje. Nikada nisam pokazao sujetu ili bes zbog toga što neko vidi, ili ocenjuje situaciju različito od mene. Volim da čujem različita mišljenja, ali sam apsolutni protivnik samoupravljanja.

Kad imaš mnogo izmešanih kompetencija kod saradnika, onda ne možeš da kontrolišeš odeređenu situaciju. Zato ne dozvoljavam da se unutar tima osvaja prostor da svako može da priča o svačemu. U zajedničkom radu svi imaju tačna zaduženja o pravina i obavezama. Niko ne sme da iskoči iz tog okvira. Praktično, nikada nisam imao problema sa saradnicima, isključivo zbog dobre startne postavke. Razumem da mladi hoće svakome da pomognu, makar dečaku od deset godina. Večiti sam dužnik najvažnijoj sporednoj stvari na svetu i svakog dana imam obavezu da nešto učinim za fudbal.

Razgovor s Miloljubom je otvoren i prepun digresija, jer se moj sagovornik  seća  mnogo toga iz prebogate karijere. Kad već spominjemo trenersku legendu – Đorđa Kačunkovića, Ostoja o svom kolegi, učitelju i prijatelju ima mnogo toga lepoga da kaže. Uostalom, mnogi koji su poznavali genijalnog  stratega više jugoslovenskih klubova ističu da Ostojić podseća na njega. Obojica su bili strogi i zahtevni. Kačunković je bio poseban čovek i zaslužuje mnogo širu priču, veli moj sagovornik i otkriva fenomenalan detalj: “On nas je često vodio na utakmice, kako bismo gledali  neke igrače. Tokom susreta umeo je da me pita  šta mislim o nekom fudbaleru. Pritom je odmah objašnjavao: Vidi, ti ćeš da igraš s njim. Da li bi mogao da deliš teren s ovim čovekom“?

  

 TRENER JE STVARALAC, STRATEG I LIČNOST

 

Priča o Ostojinom usponu, kad je reč o trenerskom poslu, počinje u Hajduku sa Liona. Odlazak u srpsku prestonicu, na predlog Miroslava Vjetrovića, ispostaviće se da je bio, ne samo pun pogodak, već potez koji će mu označiti uspešnu karijeru. Iz četvrte lige Beograđani su stigli do elite. Bio je to temelj svih njegovih kasnijih uspeha. Interesantno, a to ljubitelji fudbala i danas prepričavaju, treninge Hajduka gledalo je više stotina znatiželjnika, a svaku utakmicu na domaćem terenu pratio je pun stadion. Iz ove ekipe igrači su počeli da odlaze u druge superligške klubove, čak u inostranstvo, što je Ostojiću pomoglo da se pročuje za njegov rad. Odlazi potom u Sartid iz Smedereva, pa onda u Zvezdaru. Usledio je povratak u pančevački Dinamo, u prolećnom delu prvenstva, kada su Pančevci igrali u Drugoj ligi i borili se za opstanak.. Nažalost, dinamovci  su ispali, mada su tog proleća imali najbolji rezultat od svih timova u tom visokom rangu takmičenja. Kasnije je Ostojić, kada je postao prvi stručnjak beogradskog Obilića, od polovine tog Dinamovog tima stvorio šampione Jugoslavije. Boje FK OBILIĆA branili su Ranković, Milošević, Marković, Stevanović, Juškić, Babeu.  Tada je i počela Ostojina superligaška trenerska karijera. Posle dve i po godine provedene u Obiliću, pamtićemo i odlazak u Crvenu zvezdu, ali tamo se nije dugo zadržao. Potom odlazi u Kinu i Rusiju. Kada se vratio u svoju zemlju predvodio je Čukarički, Hajduk iz Kule, Zemun, Železnik (osvojio kup) Proleter iz Zrenjanina. Pred zasluženu penziju okušao se i na mestu direktora, i to u OFK Beogradu i podgoričkoj Budućnosti, a kako smo napomenuli, sada je predavač-mentor u FSS, mlađim kolegama, koji se edukuju za UEFA pro licencu. Ostojićev trenerski moto je: Znanje i rad niko ne može da ti uzme.

      Miloljuba Ostojića sam prvi put video na Gradskom stadionu u Pančevu, u dresu Dinama, na mestu centarfora. Tada sam bio dečak, voleo fudbal, čak i sam trenirao u Dinamu. Imao je neki svoj, prepoznatljiv stil igre, a interesantnost u vezi s njegovom igračkom karijerom ogleda se u činjenici da se odlično snalazio i na mestu beka, još bolje u veznom redu. Mnogo kasnije, kada se otisnuo u trenerske vode, a ja se okrenuo novinarstvu, razvili smo odnos pun poštovanja, a tako je i danas. Pomno sam pratio njegov rad, sve uspehe i uvek mi se dopadao njegov gospodski nastup. Nikada me nije pozvao da napišem ovo ili ono, malo ulepšam karijeru, što trenerima i sportistima, kad je reč o odnosu s novinarima, i nije strano. Čak, bez obzira na osvedočeno poznanstvo, uvek sam imao respekt da priđem, pitam… Pre nekih desetak godina, imao sam čast, kao jedan od retkih novinara, da se nađem u društvu fudbalskih stručnjaka iz Pančeva, na večeri priređenoj zbog nečeg posebnog. Naime, tada su Dragan Kovačević i Nikola Bokun slavili  potpisane ugovore sa timovima iz inostranstva, pa se okupilo odabrano društvo. Da se to veče prepriča bilo bi sjajno štivo za akcioni roman, ali, niti je to tada bilo za javnost, niti sam ja ikada zloopotrebio fenomenalne priče pančevačkih trenera koji su prošli sito i rešeto svoje profesije. Dakle, s Ostojićem imam odnegovan odnos, pa sam ga pre nekoliko dana, kad smo se sreli u centru Pančeva, zamolio da govori za „Praštanje uspeha“. Obojica smo imali obaveze, ali dogovor je utanačen. Pre nego što pročitate o čemu smo razmenjivali misli, neophodno je da, kao autor ovog teksta, kažem još neke impresije o Miloljubu Ostojiću.

POHVALA KASTILJA – PODRŠKA I PUTOKAZ

 

Ima Miloljub Ostojić bogatu igračku, a još više trenersku karijeru, a tokom nje dešavale su se i mnoge zanimljive situacije. Tako je jednom prilikom upoznao čuvenog španskog fudbalskog menadžera Kastilja (odveo je Peđu Mijatovića u Valensiju) koji je u to vreme imao i kancelariju u Beogradu. Došao je da gleda srpski večiti derbi Partizan – Zvezda, ali je našao vremena da sa Mitom Stojkovićem, koji je radio za njega u srpskoj prestonici, pogleda meč Dinamo – Kikinda. Pančevci su se borili za opstanak, a gosti, predvođeni Milutinom Šoškićem, ulazak u Prvu ligu. Za Ostoju je to bio veoma važan susret: „Mi smo tog dana pobedili budućeg prvoligaša s 5:0, a gost sa iberijskog poluostrva je bio oduševljen. Mita, inače moj prijatelj, došao je posle utakmice sav ushićen i kaže mi da Kastiljo želi da me upozna. Kasnije, tokom večere, pokazao mi je svoju punu beležnicu, naglasivši da ima dosta igrača koji će napraviti lepu karijeru, kao i da sam ja trener za mnogo viši rang. Tako je i bilo. Iz tog Dinamovog tima je  čak 15 momaka ostvarilo sjajnu karijeru. Sa nekima se i sada družim, a Džodić, stariji Milijaš i Litera su fudbaleri  iz te generacije koji su i te kako uspeli u svojim karijerama. Ta Kastiljova podrška i lepe reči mnogo su mi značili i bili putokaz u trenerskom poslu.

 

Možemo o nekome imati različita mišljenja, i to je nesporna činjenica. Ipak, kada iza vas ostane ozbiljan trag, šampionska titula, mnogo igrača sa kojima ste radili i direktno uticali ne samo na karijeru, već na sam život, a oni sami, skoro svakodnevno, priznaju i zahvaljuju se na tome, onda je reč o čoveku kojeg krase mnoge stručne i ljudske osobine. Dobar trener nije samo radnik na terenu, već ličnost koja ume da posreduje između kluba i društva, da osmisli i dugoročno sprovede strategiju uspeha. Ostojić vlada tim kvalitetima. O borbi na terenu možemo govoriti samo gde stvarno ima takmičenja, a svaki njegov tim, ne samo da je bio borben, već je davao povoda da privuče pažnju. Umešan strateg bi trebalo da zna kada je vreme začetka razvijanja nekog sportiste, a zatim da na pravi način iskaže originalnu stvaralačku sposobnost. Sve je to moj sagovornik inkorporirao u sopstveni sistem rada. On sam za sebe kaže da je bio strog i zahtevan, da su najpre to osetili njegovi sinovi, ali da su zato danas pravi porodični i ostvareni ljudi. U sportu – fudbalu – njegov način razmišljanja dobio je samo prirodnu saglasnost da je reč o pravim vrednostima koji vode ka uspehu. Ostojić je 1. februara ove godine napunio 69 leta, ali, kad ga vidite i  pričate s njim, jasno je da se pred vama nalazi čovek duha i nepotrošene zrelosti. Nema ni kilograma viška, a energija i um, koji ga i dalje krase, za svaku su pohvalu.

OSTOJINA SVESKA  PUNA  MUDRIH  MISLI

Nisam se iznenadio kad je Ostojić u jednom trenutku iz torbice, koju uvek nosi sa sobom, izvadio malu, već prilično pohabanu beležnicu. On je tu, tokom godina zapisivao razne dogodovštine i neke za njega važne misli. Razumeo sam da je taj papirnati predmet neka njegova relikvija. Pričao mi je o tome: „Često zapišem nešto što mi se svidi kao mudra misao, jer, koliko god zvučalo čudno, mnogo toga može se primeniti na terenu. Citiram tako, po potrebi, svoje uvažene, velike kolege, ali i naše verodostojnike, kakav je, recimo, vladika Nikolaj. Sva ta prepričana iskustva su dragocena, a meni su mnogo pomogla u radu“

 

Tako je Ostojić u svoju beležnicu zapisao i ineteresantan detalj iz pisane biografije ser Aleksa Fergusona, čuvenog menadžara Mančester Junajteda. Kaže veliki stručnjak na jednom mestu: „Moji saradnici i ja čak dvadest puta smo gledali Kristijana Ronalda, pre nego što smo potpisali ugovor s njim. Imao je sve ono što jedan dobar napadač mora da poseduje: brzinu, snagu, skočnost, šutira s obe noge…“

 

     

 DOBAR UČITELJ STVARA JOŠ BOLJE NASLEDNIKE

 

Da li si postao trener zbog toga što nisi sve rekao na terenu kao igrač, ili da kao trener na neki svoj način, promovišeš ovu igru?

– Vidi, mene je trenerski posao sam izabrao, da tako kažem. Imao sam sjajne učitelje, dobru osnovu da i sam plasiram neke svoje ideje. Ipak, često kažem, pravi učitelj je onaj koji napravi još bolje naslednike. Priznajem, nisam ostvario veliku igračku karijeru, pa je za mene bio izazov da učinim nešto u trenerskim vodama. Osim tih rezultata, a i sam znaš šta sam sve ostvario, još sam ponosniji na trenere koji sada stasavaju, a da sam ja zaslužan za njihov uspeh. Konkretno, pomenuću Acu Stevanovića, našeg Pančevca, kojem sam mentor za UEFA profi licencu. Ti ga odlično poznaješ. Bio mi je igrač, a sada je veoma talentovan trener. Inače, završio je i Mašinski fakultet i vodi selekciju Srbije dečaka od 14 godina. Eto, u njemu prepoznajem to što sada tebi i tvojim čitaocima kazujem, kao neku posebnu vrednost.

A, saznao sam da si prve lekcije iz trenerskog posla dobio od brata Rodoljuba. Voleo bih da podeliš tu priču.

– Tačno je to. To pričam sada i mojim mladim kolegama, jer je poučno. U to vreme vodio sam Radnički iz Kovina, a Rodoljub je bio na čelu Omoljice. Igrali smo jedan protiv drugog. Kod mene su, posle ispadanja iz lige, ostali sve sami klinci, da tako nazovem tu decu. Na drugoj strani, iskusan tim, sastavljen uglavnom od starijih igrača. Pobede oni nas, a meni krivo. Posle utakmice, idem da čestitatm bratu na pobedi, a on me podseća na očeve reči da ko sa decom spava, upišan se budi. Odzvanjalo mi je to u ušima, ali sam razumeo lekciju. Kasnije, objasnio sam momcima da je mladost  jedno, ali se svaki propust može nadomestiti samo upornim i teškim  radom. Potvrdu za to što sam im rekao dobio sam u  drugom delu sezone kada smo ih  pobedili ubedljivo – 4:0 .

Većina trenera, posebno oni ambiciozni, žele da u svom vremenu ostave neki trag. Da ih pamtimo po sistemu koji su oni uspostavili. Da li se slažeš?

 

– Trenerski posao je zahtevan i traži mnogo. Nažalost, kod nas je sve to drugačije. Najgore je što se na ovom prostoru često traži da igrač, odmah iz kopački ide na kurs i postane trener, a nema nikakvo obrazovanje. Ukinili smo Višu trenersku školu i tada je napravljen problem. Apsurd je da neko ko je završio školu, tačnije fakultet, smer fudbal, ne može da radi kao trener, jer nema UEFA licencu. A, na drugoj strani, oni koji su za dve – tri nedelje prošli kurs, dobijaju zvanje trenera.Trenerski posao traži ne samo znanje kako šutnuti loptu, driblati, dati gol… Mnogo je to kompleksnija stvar. Treba da organizuješ celinu, da formiraš stručni štab, misliš o dvadesetorici igrača i mnogo drugih detalja, kako bi bio uspešan. Pitao si me o trenerima koji žele da ostave trag. Malo ih je takvih koji menjaju način igre, sistem.

Uglavnom su  sada  na sceni plagijatori. Jedan od retkih koji je ostavio trag je Gvardiola, ali, pazi, ko je bio njegov učitelj –  Krojf. Znači, onaj ko je imao dobre učitelje, može da pomera te granice. Samo da podsetim, godinama pre nego što će preuzeti prvi tim Barselone, Gvardiola je vodio B ekipu. Kad dođu treneri da polažu za profi licencu, prva lekcija je pitanje : Ko je trener i šta on radi? Tako ih učimo da  Gvardiola nikada ne bi bio to što jeste da nije bilo Krojfa. Murinjo nikada ne bi bio takav trener da prvo nije bio prevodilac kod Robsona i pomoćni trener kod Van Gala. Dakle, suština je imati dobre učitelje i uz njih sticati iskustvo. Samo takvi treneri mogu da pomeraju fudbalske granice. Znači, fudbal su unapredili Krojf, Gvardiola, ili Jirgen Klopf, a na drugoj strani ima dosta trenera koji su ostvarili zapažene rezultate, kao što je pomenuti Murinjo, ali nisu unapredili igru.

                  

NAJBOLJI SU, IPAK,  TIMSKI IGRAČI

 

Nedavno sam sedeo u društvu koje veoma dobro poznaje srpski fudbal i prilike oko njega. Čuo sam o Tebi interesantnu priču. Naime, kažu da si ti jedan od retkih trenera koji nije želeo da se prilagođava, već da si tražio da se klub i čitav taj sistem prilagodi Tebi. Da li je to tačno i šta možeš reći o tome?

 

– Jeste, tako je bilo. Znam da najviše misliš na moj odlazak u Crvenu zvezdu. Sad kad analiziram sve to, zameram to sebi. Trebalo je biti malo fleksibilniji. Rećiću ti da čovek mora da bude principjelan, da zna mnogo više od drugih, da bude lider i da on kreira sportsku priču u klubu. Gde god je tako, dobro je. To sam naučio još dok sam bio student.

Bio sam šest nedelja u Splitu na usavršavanju kod Tomislava Ivića, legendarnog trenera Hajduka, i velikih evropskih timova. Pratio sam tada njegov pripremni period, i to mi je najveća škola. On se borio za svoj status, jer je  bio igrač Splita, a ne legenda Hajduka, što mu je odmagalo u poslu. Dok nije počeo, na startu karijere, da pravi rezultate, pričao mi je da ga je bila  sramota da ustaje sa klupe, da daje savete igračima, jer se plašio reakcije publike, s obzirom na pomenuti status. Ipak, od prvog treninga kada je preuzeo Hajduk, bio je zahtevan, strog, a ispostavilo se da su tada Splićani, odnosno Ivić, držali lekcije svima u jugoslovenskom fudbalu. Bio je inteligentan, radan, posvećen, a to me podesetilo i na Đorđa Kačunkovića. Takav sam i ja hteo da budem, ali vremenom čovek shvati da ne mora odmah sve da se seče preko kolena, što bi se reklo. Svojim trenerima sada kažem: Strpljenja ljudi. Doći će sve na svoje mesto. Nikada nisam dobio otkaz, uvek sam ja odlazio. Bila je to greška, sada to znam. Nisam bio strpljiv.

Voleo bih da posavetuješ mlade kolege, zapravo da te pitam kako birati i prepoznati igrača koji ti treba u timu? Da li je presudno da bude odličan fudbaler, ili, mora biti i dobar momak?

– Drago mi je što si postavio ovo pitanje. Vidi, klub uvek doživljavam kao porodicu. Želim sve da znam o nekome. Mada više ne radim, pre nekoliko dana gledao sam tri utakmice, i imam punu beležnicu igrača koje bih angažovao. Svuda gde sam radio, pa i u Obiliću, kad smo uzeli titulu, uvek sam insistirao da klub bude klub, a onda je lako oblikovati igrača. Uvek govorim, u fudbalu, prvi i najvažniji faktor je igrač. Zato je važno biti timski igrač, raditi za opšti interes i kada naiđeš na takve momke, onda je to ono pravo.

Želim da te pitam i koliko je bitno u trenerskom poslu prepoznati odeđene probleme, i znati da ih rešiš. Jer, svi pričaju samo o pobedama i uspehu. Neće biti baš tako. Uočiti grešku i znati ispraviti je, neophodno je, zar ne?

– Baš tako. Ima tu nešto interesntno, posebno kad je reč o momcima iz naših krajeva. Pogledaj, kad odu u inostranstvo, izgledaju, da tako kažem, kao nedovršeni igrači. I onda tamo neki moj kolega dovršava taj posao. Zato ja uvek insistiram da moj igrač bude gotov igrač i da kao takav nastavi karijeru izvan granica Srbije. To mnogo govori o nama, o siromaštvu koje nas okružuje.

 

A koje vrline najviše ceniš kod igrača?

– Da razume fudbalsku igru, da shvati suštinu. Reč je o tome da svoje kvalitete mora da stavi u službu kolektiva. Ako to ima i ume da prenese na teren, on je pravi. Mora sve svoje potencijale da podredi kolektivu. Vidi, trener živi od rezultata, a igrač može da živi od predstave. Rezultat može da napravi samo tim, retko pojedinac. To je osnov cele priče.

             

 UČIO SAM OD OD POZNATIH TRENERA  

 

Dobro, ali kako kod nekoga razviti talenat?

– Sve što radiš na treninzima, kroz vežbanje, i te kako utiče na razvitak talenta. Ima još nešto. Neophodno je da pričaš sa igračem. Ti imaš u timu dvadeset dva igrača, a to je isto toliko različitih života. Zato svojim učenicima predajem i o temi: Vidljivi i nevidljivi rad trenera. To je svakako  višeslojna  priča, ali je u osnovi uspeha kvalitetan rad, i to na mnogim poljima. Kada sam na početku svoje trenerske karijere bio u Ajaksu, na stručnom usavršavanju, mnogo toga sam naučio od Luja van Gala koji je tada bio trener ovog slavnog holandskog kluba.

Šta si od njega saznao bitno?

– Napravio je filozofiju fudbala na tri postulata. Prvi je disciplina. Ako toga nema, onda je reč o anarhiji. Ako sam ja disciplinovan, onda i od drugih to zahtevam. Drugi je komunikacija. Ne možeš samo da izdaješ zapovesti, već bi trebalo i da pričaš s igračima. On je od toga u Ajaksu napravio nauku. Igrači su dolazili dva sata pre svakog treninga i razgovarali o raznim temama. Treći je interes tima. To je on uradio, kao neki eksperiment sa mladim timom Ajaksa. Kada je preveo osam igrača u prvu postavu slavnog holandskog šampiona, dali su mu da bude glavni šef. Te prve sezone nisu igrali Ligu šampiona, već Kup UEFA. Pred susret sa Brižom, sedeo je sa Van Pragom, centarforom tima, i razgovarali su o taktici. Zamolio je svog igrača da on napravi prvu postavu koja će igrati. Taj momak, sjajn dečko i dobar igrač, izostavi sebe. Van Gal ga je, naravno, pitao zašto je to uradio, a on je odgovorio da je to zato je u interesu tima. Tako je Van Prag  nesvesno dao do znanja velikom treneru da se sav rad sa momcima i te kako isplatio. Naravno, Ajaks je pobedio Briž, a poslednjih deset minuta igrao je i Van Prag, čak je dao i gol. Poučno.

Zaista fenomenalna priča, i mnogo kazuje koliko čovek mora da uloži truda i znanja da bi se ostvario neki cilj. Zanima me, a mislim da je to veoma važno, posebno za mlade kolege koji tek kreću u posao fudbalskog trenera, koliko je originalnost važna, da bi se stiglo do cilja?

– Moraš da daš neki svoj lični pečat u tom pohodu. Da svojim radom, idejama i stavom, pokažeš da znaš i da budeš primer. Takođe, moraš da prepoznaš šta je suština nekog igrača i da razvijaš te segmente. Uzmimo na  primer Mesija. Reč je o fenomenalnom pojedincu. Zamisli sad da mu neki trener kaže – nemoj da driblaš. To nije u interesu tima, jer  ne smemo da sputavamo ono što donosi dodatni kvalitet, nečiju kreativnost, ali, moramo da budemo strogi i prema svakoj pojavi koja dovodi do remećenja osnovne ideje zajedništva tima, koji samo tako može da ostvari uspeh.

Stigli smo do kraja razgovora. Trebalo bi nešto da kažeš o fenomenu (ne)praštanja uspeha.

– To je u našem mentalitetu. Veruj mi, mnogo više sam poštovan u drugim sredinama nego u svom rodnom gradu. Nikada me niko nije zvao, odavde, da kažem svoje mišljenje o fudbalu. U drugim sredinama sam rado viđen gost, a u Pančevu, me ne zovu, makar uz kafu, da im kažem koliko znam, da im pomognem na neki način – ako već ne mogu da radim.

Priča s Miloljubom Ostojićem još jednom me uverila da postoje ljudi čije se mišljenje izjednačilo sa stavom. On je, takođe, dokazao da prihvatiti dobro mišljenje, znači i efektnu akciju. Kao dobar trener, izvođač onih najtežih radova u sportu, činio je poteze koji su stvarali okolnosti za smisleno delovanje pojedinaca, koji su u grupi činili tim, praktično, porodicu, a onda je bilo mnogo lakše ostvariti rezultat. Nije se libio da pita, sazna, uči… jer samo tako i može da se sazida sopsveni vrednosni kriterijum. Takvi postupci, kada znate šta valja a šta je rđavo, stavljaju vas u poziciju da rasuđujete šta je nekritički i bezuslovno i kuda to vodi. Sportisti i svi učesnici u sportskim aktivnostima retko kad imaju, u punom kapacitetu, pred kim da plasiraju svoje ideje, jer često u našoj zemlji, čak i najelitnije događaje, prati samo rodbina. Zato i ne čudi što su uspeli samo oni koji su na vreme razumeli da se znanje, stalno usavršavanje i uporan rad kad-tad, isplati, pa makar daleko od rodne grude. Miloljub Ostojić je odnegovao generacije takvih ljudi. E, to je uspeh, mada, računaju se i titule.

Razgovarao Slobodan Rora Damjanov

Fotografije: Iz privatne arhive i Interneta