ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ GOVORI  BRANKO JEREMINOV, SJAJNI PLEJ-MEJKER KOJI SE VRATIO  U KK „TAMIŠ“, U PUNOJ IGRAČKOJ ZRELOSTI, SA POZITIVNOM ENERGIJOM,  INTERNACIONALNIM ISKUSTVOM, KREATIVNIM POTEZIMA, ALI I KAO AUTOR PRVOG  SRPSKOG KOŠARKAŠKOG ROMANA „KRAJ PRVOG POLUVREMENA“    

    

Igrač koji uvek pronalazi najbolja rešenja, vlada magijom ritma, preuzima odgovornost 

 

– Branko Jereminov jedan iz zlatne generacije srpskih mladih košarkaša koji su u prvoj deceniji 21. veka harali Evropom, osvojivši u kadetskoj i juniorskoj konkurenciji čak četiri zlatne medalje, na prvenstvima u Madridu, Beogradu, Gorici i Izmiru

– Gde god je igrao, oduševljavao je ljubitelje košarke svojim atraktivnim potezima i uvek na svoj način osvajao prostor na terenu između dva obruča, ali se odlično snalazio i u drugim životnim poljima: Počeo je u rodnom Kovinu, potom je igrao u vršačkom Hemofarmu, leskovačkom Zdravlju, valjevskom Metalcu, pančevačkom Tamišu, Radničkom iz Kragujevca, posle čega je usledilo internacionalno iskustvo u Mađarskoj, Kataru, Rumuniji i Portugalu

– Jereminov je napisao i prvi srpski košarkaški roman „Kraj prvog poluvremena“ u kome je na emotivan i maštovit način, posebnim stilom, prikazao mnogo toga nevidljivog što se dešava na igralištu, u porodici i u autorovoj duši, s porukom da je poštovanje  etičkih normi najvredniji simbol dobra i smisao ljudskog trajanja

 

Ko god je gledao i pratio igre  košarkaša Branka Jereminova, potvrdiće da je pred njim bila sjajna  karijera, ali da je – s obzirom na njegovo znanje, talenat i marljivost –  moglo i više. Ipak, naš i vaš današnji sagovornik je posebna  ličnost, a etika koja dominira u njegovom ponašanju, rečima i stvaralaštvu, najbolje kazuje da Branko, osim košarkaškog umeća, poseduje i  mnoge druge  talente. Kao košarkaš nije drugo ni mogao, osim da igra na mestu plej-mejkera, organizatora svega što se događa na terenu, jer je čovek koji hoće i zna da bude najkreativniji deo sistema. Zapravo, on je u suštinskoj srodnosti sa košarkom, jer se  njegova umetnost na igralištu ogleda u lepoti i čistoti doživljaja ove veoma popularne igre. U večnom je traganju za suštinom igre i života, u šta ćete se uveriti nakon što pročitate ovaj intervju.

Još kao dečak Branko Jereminov je osetio strast za igrom, uz oca Predraga Jereminova Laneta, poznatog sportskog radnika, čoveka koji je presudno uticao da njegov naslednik uspešno korača kroz život. Sa kadetima i omladincima, najboljima iz naše zemlje, osvojio je čak četiri zlatna odličja: u Madridu, zatim, Beogradu 2005. godine (Teodosić, Tepić, Paunić, Đurković, Labović, Mijatović, Jereminov, Zivčević, Štimac, Raduljica, Dragović i Dašić ), pa italijanskoj Gorici i Izmiru, u Turskoj. Sve to mu je na, početku košarkaške karijere, omogućilo da ima idealan razvoj. Ponikao je u Kovinu, pa igrao za vršački Hemofarm. Kratko je bio u Zdravlju iz Leskovca, zatim, valjevskom Metalacu, a poseban trag ostavio je u pančevačkom Košarkaškom klubu Tamiš. U Radničkom iz Kragujevca je igrao Super ligu, a onda je usledilo internacionalno dokazivanje. Startovao je u Segedinu (proveo tri sezone), usledio je odlazak u glavni grad Katara – Dohu, dok je pola sezone proveo u Rumuniji. Poslednja destinacija, pre povratka u Tamiš, bila je Portugal.

 

  KREATIVNOST U SVESTRANOSTI

U kojem god je klubu i gradu Jereminov igrao, odmah se videlo da mu, zbog njegovih  intelektualnih sposobnosti, znanja i poetičnih osobina , najviše odgovara da bude  saigrač. Uvek je nudio različita  i najbolja rešenja, vladao magijom ritma i preuzimao odgovornost, dok su se neki skrivali u ključnim momentima važnih duela. Šta tek reći za precizno pronalaženje saigrača, po čemu će ostati upamćen. Košarka jeste za nekoga mnogo, ali za Jereminova nije sve. Za razliku od drugih, nije imao problem stvaranja i predstavljanja vlastitog identiteta, jer, koliko god neko bio  talentovan, a teren je jedino merilo znanja i veštine, uvek na svoj način osvaja prostor na terenu i u životu. Takva upečatljiva i svestrana ličnost, kao što je Branko Jereminov, često ima i svoju cenu. Junak naše priče, a to se vidi i iz ovog razgovora, sve  to dobro zna i uvek je plaćao sam. Nažalost, ni povrede ga nisu mimoilazile.

Čuo sam za njega još s početka njegove karijere, dok je igrao u mlađim selekcijama Hemofarma. Bio je deo sjajne generacije kadeta i omladinaca Srbije, možda najveće u poslednjim decenijama naše košarke. Ipak, nečiju dušu upoznate tek kad se družite s tom osobom. Tako je bilo između Branka i mene. Dolaskom u KK Tamiš počelo je i naše prijateljstvovanje. Odmeren, čak tih, odmah mi je privukao pažnju. Koliko god je dominirao na terenu, nikada se nije eksponirao van njega. Kad god bih ga apostrofirao u medijima za koje sam tada radio, ne čineći mu nikakvu uslugu, već samo objektivno izveštavao o zbivanjima s utakmica, kao da je osećao neku nelagodu. Njegova skromnost nije bila deo strategije da zadobije poverenje, već crta karaktera koja ga nikada nije napustila. Domaće vaspitanje, koje je poneo iz roditeljske kuće, temelj je svake njegove nove priče. A što se tiče Brankove igre, uživao sam svaki put kad bih gledao KK Tamiš, predvođen Jereminovim i iskreno sam bio zabrinut  kada je odlazio iz Pančeva  (takav je život vrhunskih sportista) jer sam strahovao da  klub, i svi mi,  nećemo moći bez njega.

Negde pred Novu godinu, ovu 2019, ponovo smo se čuli. Izgleda da nisam znao baš sve tajne svog prijatelja, čim mi je promaklo da Branko Jereminov ima još jednu vrlinu – voli da piše. Elem,  zove me i kaže mi da je iz štampe izašao njegov roman „Kraj prvog poluvremena“(izdavač Mali Nemo iz Pančeva) kao i da bi želeo da ga pročitam i prenesem mu utiske. O ovom romanu opširnije možete pročitati u posebnoj rubrici ovog teksta, ali ono što valja istaći na ovom mestu je sledeće: Reč je, ne samo o ispripovedanom delu, već sumi svega do sada doživljenog, iskrenoj hronici sopstvene duše, pa vam ga toplo preporučujem. Ovih dana KK Tamiš ubrzano igra svoje utakmice u Košarkaškoj ligi Srbije, trenira se čak i nedeljom, ali vremena za razgovor uvek se nađe. Tako se Jereminov i moja malenkost lako dogovorismo za susret u Aviv parku, u Pančevu. Poneo sam primerak knjige da dobijem posvetu od prijatelja i autora romana, a kad nas je ljubazno osoblje kafića poslužilo espreso kafom, uključio sam diktafon.

 

          SUŠTINA JE UŽIVATI U IGRU

 

Želim na početku našeg razgovora da dotaknemo jednu važnu temu, kad je reč o sportu, posebno vrhunskom. Naime, nemam boljeg sagovornika od Tebe, kad hoću da upozorim mlade sportiste, kao i njihove roditelje, na šta treba da obrate pažnju kada kreću putem surovog profesionalizma. Ti si kao dečak otišao od kuće, prošao si tom stazom. Kakvu poruku bi poslao svima koji žele isto?

– Najvažnije od svega je da mnogo voliš to što radiš, jer bez toga nema uspeha. Već si napomenuo, nije lako otići od kuće kao klinac. Ne samo što napuštaš roditelje, dom, već odlaziš i od društva sa kojima odrastaš, napuštaš školu, grad. Da bi našao smisao u tom žrtvovanju, svakako moraš voleti to što radiš. To je jedini način kako možeš da prođeš taj put i da se izboriš s tim, šta si sve napustio, ostavio kod kuće.

Praktično, da pokušaš da uživaš u samoj igri. Zar ne?

– Jeste, to je nekako suština.

Kod Tebe, zapravo u tvojoj sportskoj biografiji, ima mnogo detalja koji se retko sreću. Ljudi, možda, ne znaju dovoljno, ali ti si bio deo generacije, kao kadet i omladinac, koja je čak četiri puta bila prvak Starog kontinenta. Igrao si sa Teodosićem, Raduljicom, Tepićem i drugim sjajnim košarkašima. Pričaj mi malo o tome.

– Momci koje pominješ su napravili mnogo veće karijere od mene. Poslednjih dvadesetak godina u našoj zemlji ta generacija je ostvarila zaista velike uspehe, mislim na klupske rezultate, kao i reprezentativne. Ponosam sam što sam bio deo toga. Već tada su pokazivali talenat, znao sam da će doseći neslućene visine. Priznajem, nisam bio na njihovom nivou, ali trudio sam se, koliko sam mogao,  da dam svoj doprinos tim velikim uspesima.

Kad već pominješ uspeh u sportu i tu čuvenu generaciju, moram da te pitam, baš u vezi s uspehom: Šta je to potrebno da se stigne do vrha? Postoji li uopšte neka tajna?

– Mnogo faktora mora da se sklopi kako bi se jedna sportska karijera mogla nazvati uspešnom. Nepotrebno je govoriti u procentima i nema smisla pričati šta je više potrebno da bi se uspelo. Sigurno je da rad najviše utiče na napredak. Bez toga ne može. Momci koji su najviše radili bili su i najuspešniji. Ipak, mora da bude i malo sreće u svemu tome. Trener bi trebalo da veruje u tebe, da imaš dobre saigrače, da pogodiš neke važne šuteve koji će te vinuti u visine. Smatram, ako si dovoljno dobar i naporno radiš, uspećeš sigurno.

 

          USPEH JE U TIMSKOM RADU

 

Iza Tebe je plodna karijera. Igrao si dugo u Srbiji, ali imaš i zavidno internacionalno iskustvo. Ne tražim da porediš te dve opcije, ali bilo bi interesantno da mojim čitaocima preneseš iskustva, kako je igrati kod kuće, a kako daleko od nje?

– Najveća razlika je u struci. Retko ćete u Srbiji naići na nekoga ko ne zna košarku. Preko je to na lošijem nivou. Oni dovode Amerikance, sjajne idndividualce, ali teško ih je uklopiti u celinu. Kod nas je obrnuto. Sve je u timu. Ovde se družimo na terenu i van njega i uspeh tima je na prvom mestu. Naravno, za mnoge novac je presudan kad ideš preko granice. U mom slučaju, bilo je važno upoznati i druge sredine, nove ljude, običaje. Konkretno, da ti odgovorim, za mene je uvek bilo najbitnije igrati pred svojom publikom, roditeljima, prijateljima… kao i to šta će oni reći posle neke utakmice. Boriš se da dokažeš čojstvo i junaštvo.

Posle mnogo godina ponovo si u Pančevu. Igraćeš za KK Tamiš u narednom periodu, pa i u Super ligi. To je divna vest za sve koji vole sport, posebno košarku u ovom gradu. Šta je presudno uticalo da se još jednom nađeš u dresu pančevačke ekipe?

– Za klub me vežu najlepše emocije. Došao sam kao klinac i u Tamišu sam doživeo prelepe trenutke. Stariji igrači su me tada veoma lepo prihvatili i taj period će zauvek ostati u mom sećanju. Samo da te podsetim, tada su u klubu bili:Perak, Đokić, Burić, Stajić, Mafke i drugi, koji su igrali srcem i sa kojima sam uživao igrajući a i rezultati su bili tu. Važno mi je da istaknem i sadašnjeg trenera Bojana Jovičića koji mi je i tada mnogo pomogao. Volim KK Tamiš, a sada su se nekako ponovo poklopile kockice. Na neki način, sada je red da ja malo uzvratim talentovanim momcima koji igraju u ovom trenutku. Na kraju sam karijere, više sam tu da pripomognem nego da budem nosilac igre, pa ćemo videti.

 

Jel moguće da završavaš karijeru?

-Pa nikad se ne zna. Košarka se igra sve žustrije i jače.

Jeste, ali još uvek ima mesta za lepotu?

– Tačno. Pokušavam da trčim za mladima, nedam se još. Planiram da završim ovu sezonu, da Tamiš ostvari što bolji rezultat, pa ćemo videti šta će se desiti.

 

            DOĐE VREME I ZA PREISPITIVANJE

 

Došli smo do dela razgovora koji otkriva jedan deo tebe, za mnoge, potpuno nepoznat. Naime, Ti si objavio roman „Kraj prvog poluvremena“, koji je pre nekoliko meseci ugledao svetlost dana. Kad si otkrio talenat za pisanje i da li je bilo teško uraditi to? Samo da napomenem, sadržaj je odličan, čak, veoma sam pozitivno iznenađen onim šta sam zatekao među koricama.

– Hvala Roki! Drago mi je da Ti se dopalo to što sam napisao. Dođe i taj period u životu kada počinješ da se preispituješ. Da li je to što si do sada uradio bilo dobro. Eto, samo se nekako sve nametnulo. Počeo sam, pa prekidao. Nisam želeo da ostanem na pola puta, pa  da to bude još jedan nedovršen posao u mom životu. Smogao sam snage i završio roman. Istina, neki životni događaji su uticali, dali mi snagu da sve okončam. Srećan sam zbog napisane knjige, ona predstavlja jedan deo života i večitu debatu u mojoj glavi o najvažnijim stvarima u životu.

 

ISKRENO PREPORUČUJEM PRVI SRPSKI KOŠARKAŠKI ROMAN

 

„Kraj prvog poluvremena“

 

I onda, šok?! Javlja mi se pre izvesnog vremena Branko Jereminov i kaže: Pogledaj molim te, napisao sam roman, baš me zanima tvoje mišljenje. Šta ću, pred novu 2019.godinu  odem do knjižare. Ulazim sramežljivo pitajući za ovo delo, uveren da  prodavačica ne zna mnogo o tome. Kad ona hitro, u jednom potezu, ponese knjigu ka meni. Pohvalim se simpatičnoj devojci da poznajem autora i izađem ushićeno. Verujte, do pre nekoliko dana stajala je na polici, sa nepročitanim knjigama. Sve sam imao neki strah, šta li ću zateći među koricama. Kad ono…

Verovatno vam je poznato, koliko je teško sopstveni unutrašnji nemir artikulisati, a kamoli podeliti s nekim nepoznatim. E, pa Jereminov se uhvatio tog posla. Svi mi, makar većina, skoro nikada ne donosimo sud o ljudima koje volimo ili poštujemo. On baš radi suprotno. Ličan je kada piše o ljubavi, patnji, odnosu sa ocem, majkom, bratom, prijateljima… Kroz rečenice, nekom tananom niti, vodi nas kroz svoj život (nije klasična autobiografija) preko kontinenata, svuda gde je igrao košarku, do rodnog Kovina, kao i  svemu što je za pisca bitno.

Štaviše, Branko Jereminov nam saopštava pojedinosti koje zapanjuju. Njegova otvorenost o ljubavi, promašajima, patnji, odmah ulivaju poverenje. Verujete mu na svaku reč. Ako je neko kriv, on je. Kakva su to priznanja?! Kolosalna za nekoga ko je još daleko od srednjih godina. Jereminov nas podseća, upozorava i odgovara na pitanje zašto smo izgubili srčanost.

Još nešto. Iako na početku literarnog života, ovladao je tehnikom izostavljanja nebitnog u svom književnom prvencu, što ovaj roman posebno čini vrednim. Čvrstina njegove pisane građevine najbolje se oseća u delovima kada iznosi ljubavne jade, kao i odnos prema ocu, majci i bratu. On jasno oslikava svoja osećanja, i teško sebi prašta sve propuste koje je učinio prema dragim osobama. Pišući kratkim rečenicama, vešto i jasno nas  vodi kroz svoje pustolovine – kao ON, ali i njegov aleter-ego. To nam samo dokazuje da maštovitost, pre darovitost, sada košarkaša, a sigurno budućeg pisca na duge staze, tek mora doći do potpunog izražaja. Pre mene, kad su predstavljali ovu knjigu, često su isticali: Pred nama je prvi srpski košarkaški roman. Tačno, ali nije nije samo to. Mnogo je više, a kad ga pročitate, sve će vam biti jasno.

Zbog toga, toplo, iskreno, punog srca preporučujem: Pročitajte ovo delo. Smejaćete se, plakati, zamisliti nad svojim životom, dok reči Branka Jereminova klize vašim umom i osvajaju vaše biće.  Sopstvenu kreativnost širi od prvih dana na košarkaškom terenu, a sada, kad polako omiljenom sportu otpozdravlja za sve, počinje da daje originalan doprinos srpskoj literaturi. Da se razumemo, KRAJ PRVOG POLUVREMENA, ne pretenduje da se meri sa bilo kojom knjigom, ili nekom drugom formom: Ovde je reč o uspelom pokušaju da je etika pojedinca, kakva krasi Branka Jereminova, vodeći simbol dobra i smisao ljudskog trajanja.

 

Da li Ti je jasno da sada nema odustajanja. Očekujemo od Tebe neko novo delo. Čemu možemo da se nadamo? Imaš li nameru da nastaviš s pisanjem?

– Ne obećavam ništa. Moj boravak u Portugalu je bio veoma lep i živopisan, ali još je rano da sve te doživljaje stavim na papir. Treba mi neka nova tema, poenta. Znaš već kako to ide.

Branko, bilo mi je veliko zadovoljstvo da se ponovo vidimo posle dugo vremena i popričamo. Posebno mi je drago što si govorio za naš sportski portal, a ne možemo ovaj dijalog da završimo bez pitanja o praštanju uspeha. Umemo li, i zašto ne umemo, da oprostimo tuđi uspeh?

– Možda je kod nas sve takmičarskog duha, a on nas često odvede na neku nemoralnu stranu. Nekad zbog sospstvenog neuspeha, ne sviđa nam se tuđi. Nadam se vremenu kada će svako uspeti u onome što radi, pa nećemo druge osuđivati – kada su uspešni. Ako nekome smeta tuđi uspeh, onda je to samo zbog refleksije sopstvenog nesupeha. Tako bar ja mislim.

 

 

Branka Jereminova su uvek privlačili čistota i pravilnost u igri a, čini se, takav je i u životu. Iako još uvek mlad, jer kako drugačije tumačiti čoveka od 32 godine, on je, rekli bi smo savršen, bez mana  koje bi  nekoga mogle izneveriti. Svestan je da je istina najvažnija i živi u skladu s tom činjenicom. Ne ume da se upušta u bezrazložno cepidlačenje i lenčarenje. Okružen pravim prijateljima, osobama koje ga razumeju, stekao je oreol nekoga ko razara tiraniju navike. Dobronameran je i originalan u svemu što stvara, a to je zato što ume da se ozbiljno zainteresuje za temu kojoj je posvećen. Ako mu je košarka poslužila da se samoizrazi, onda je njegovo kazivanje na terenu bila najbolja preporuka za lepotu, čestitost i privlačnost sporta. Njegova potraga za ličnom legendom se nastavlja, a sve što je do sada naumio i uradio, sasvim sigurno, preživeće test vremena.

 Razgovarao: Slobodan Damjanov Rora

 Fotografije: Iz arhive i portala www.poluvreme.rs