NIKO NIKADA KAO MIROSLAV KANJEVAC: JEDINI PANČEVAC  KOJI JE U SVOM GRADU, TRENIRAJUĆI ŽKK PROFI D, OSVOJIO  DUPLU KRUNU – PRVENSTVO I KUP

 Košarka je više od igre: ljubav, bol, lepota u stvaranju, smisao i radost u pobedama

Miroslav Kanjevac je trener sa najvišim zvanjem u Srbiji, bivši je selektor juniorske i trener seniorske selekcije naše zemlje,  predavač na stručnim seminarima i skupovima, kao trener bio je  pionirski, kadetski, juniorski i seniorski prvak države i osvajač Kupa Srbije, član je UO Udruženja košarkaških trenera Vojvodine, a obavlja i dužnost generalnog sekretara OKS Pančeva i koordinatora Udruženja košarkaških trenera našega grada

Nema sumnje, Miroslav Kanjevac je jedinstvena i neponovljiva ličnost u istoriji pančevačkog sporta. Kada  ugledate ovog uskoro pedesetšestogodišnjeg košarkaškog trenera, možda vam se na prvi pogled tako ne čini, ali  reč je o zaista kolosalnom sportskom pregaocu i stvaraocu. Ne tvrdim to iz ličnih i prijateljskih  razloga, jer  Kanjevca poznajem skoro četiri decenije, to govore njegova  postignuća i rezultati  koje je ostvario marljivim radom na brojnim košarkaškim terenima. To s ponosom ističu i Kanjevčevi učenici i izabranici, svrastavajući ga u red najboljih  sportskih pedagoga i košarkaških znalaca.

 

 

Evo šta  kažu činjenice: Miroslav Kanjevac je trener sa najvišim zvanjem u Srbiji, ima crvenu licencu, selektor je juniorske i trener seniorske selekcije naše zemlje. Takođe, s obzirom na trenerski rang, predavač je na mnogobrojnim seminarima i stručnim skupovima. A u čemu se ogleda njegova  jedinstvenost: On je u karijeri, kao trener, bio pionirski, kadestski, juniorski i seniorski prvak države. Ima osvojen Kup Srbije. Trenutno je član je UO Udruženja košarkaških trenera Vojvodine, a obavlja i dužnost generalnog sekretara OKS Pančevo. Uz to je i koordinator Udruženja košarkaških trenera grada na Tamišu.

 

 

 

 

FENOMENALNA TRENERSKA KARIJERA

Košarkaški put prepun uspeha 

Od kada je Miroslav Kanjevac uplovio u trenerske vode,u sezoni 1992-1993, a pre toga bio je košarkaš, put mu je prepun uspeha i radosti. Ukazanu šansu u Profikoloru (pomoćnik Bati Đorđeviću, Janku Lukovskom, Bošku Đokiću) iskoristio je na pravi način, a pančevački košarkaški klub zaredom je dve sezone bio četvrti u Jugoslaviji. Zatim, kratko vreme radio je u Hemofarmu, a potom preuzima Profi D, ženski tim, ponos pančevačkog sporta, s kojim je u sezoni 1996-97. osvojio titulu, bio pobednik kupa i igrao polufinale „Lilijane Ronketi“, u to doba, prestižnom evropskom nadmetanju. Potom, odlazi u Partizan (osvojen kup Srbije), pa Voždovac. Trenerski izazovi su ga, zatim, čekali u Kovinu, a sa košarkašicama Crvene zvezde (kao koordinator svih selekcija) imao je zapažene rezultate, posebno u mlađim kategorijama (2004. pionirski prvak Srbije). Odlaskom u KK „Radivoj Korać“ obogatio je karijeru, a pamti se i njegov pečat u ŽKK Tamiš. Pre deset godina vratio se u Zvezdu, a onda, neko vreme, radio u Staroj Pazovi, da bi 2015-16. još jednom stigao u srpsku prestonicu, ovog puta u Partizan. Poslednje dve sezone predvodi košarkašice Vršca. Napomenuli smo, Kanjevac je kao selektor juniorske reprezentacije naše zemlje, predvodio devojke na Olimpijskim igrama za mlade (Portugal 1998, 4. mesto) kao i Evropskom prvenstvu za juniorke (Bursa-Turska, peto mesto). Ovaj Pančevac, bio je na čelu i seniorske reprezentacije Srbije i Crne Gore (Mediteranske igre u Tunisu, 2001. i Svetsko prvenstvo u Kini 2002.) Tokom karijere stajao je na čelu Košarkaškog kampa „Toppower“, na Kopaoniku (Brzeće), a ostaće zabeleženo da je  jedne sezone radio u Švajcarskoj, kao koordinator svih selekcija u KK Arbedo. Biografija za prepričavanje, a prvi utisak, posle svega navedenog, može se okarakterisati: Kanjevac je uspešni  zaljubljenik u košarku, čarobnu igru kojoj daje lepotu i smisao .

             MIĆKOVO PROROČKO NADAHNUĆE

Kanjevca sam upoznao pre nego što će se ozbiljno posvetiti pozivu košarkaškog trenera. Nije ostvario karijeru vrhunskog igrača, ali je već tada svima bilo jasno da će ostati u ovom popularnom sportu, što se zaista dogodilo na najbolji mogući način. Za naše „Praštanje uspeha“ otvorio je dušu, pričajuči o neminovnosti sudbine, ali o tome ćete čitati tek kada, kao autor ovog teksta, iznesem neke impresije o Mićku, kako iz milošte prijatelji zovu našeg i vašeg uglednog gosta. Ambicioznost je bila, a i ostala, prepoznatljiva crta njegovog karaktera. Za svakog sportistu je najvažniji početak. Miroslav Kanjevac je, nekako proročki, sam sebi naslutio i odredio put u budućnost. Nije se nimalo dvoumio kada je trebalo da bude  deo projekta „Profikolora“, privatnog košarkaškog kolektiva, u vlasništvu famoznog  Pančevca Živka Uzelca, nepopravljivog  sportskog entuzijaste. U to doba, na početku devedesetih godina prošlog veka, nije bilo nimalo lako napraviti vrhunski klub, održati se i uspeti, kao što je to učinio  Živko Uzelac koji se hrabro  uhvatio u koštac s velikim izazovima i  – preživeo. Čak, mnogo više od toga. Skoro sve je poznato u vezi s ekipom koja je nekoliko sezona bila, ne samo iznenađenje srpsko-crnogorske košarke, već pojava koja je mnogima izgledala kao začarano carstvo. Kroz Pančevo je tada prošla galerija istaknutih stručnjaka, a da ne govorimo o  igračima, kao što su bili Lazić, Mavrenski, Šarić, Stojković, Radonjić, Bulatović, Topić, Topalović, Preković, Doderović i drugi. Kanjevac je, prvo iz prikrajka, a zatim sve više i uočljivije, svijao svoje gnezdo u srcu kluba. Od kada ga znam, uvek je u trenerci, samo menja modele i boje, u zavisnosti u kojem je trenutno klubu. Kao da 24 sata razmišlja o košarci.

Pre nekoliko dana sam ga pozvao telefonom da mu saopštim šta želim. Nije se  Mićko mnogo iznenadio, kao da je ovaj poziv čekao mnogo ranije, ali… neka ide na moju dušu. Elem, brzo smo se dogovorili, pa tako tačno u deset sati dolazim u „Brazilero“, prelepi kafe u centru Pančeva. Jedino ovde možete popiti izvrstan napitak koji je, pre stavljanja u kafemat, stigao baš iz Južne Amerike. Dok ja vadim diktafon, gledajući u podsetnik s pitanjima, eto i Miroslava. Nosi kesu s poklonima: kalendar, notes, olovka i upaljač OKS Pančeva. A onda, predaje mi fasciklu s nekoliko papira, u kojima se nalazi njegova biografija. Sve uredno napisano, bitno podvučeno, kao da traži nov posao. Takav je Kanjevac. Da, pre nego što pročitate o čemu smo pričali, samo još jedna kratka impresija o svom sagovorniku. Kad je seo preko puta mene, kao da sam sreo čoveka kojeg sam davno upoznao,  a koji se nije mnogo promenio. Uprkos godinama, čak ni fizički mnogo, a karakterno – nimalo. Nosi neki mirni žar i istu verodostojnost od našeg prvog susreta.

            NIŠTA NE USPEVA TAKO DOBRO – KAO USPEH

Negde sam pročitao, i to mi se mnogo dopalo, da svakome od nas sleti neka ptičica na rame i šapne šta bi mogao da bude kad poraste. Da li se to i Tebi dogodilo?

– Tako nekako je i kod mene bilo. Sećam se tog perioda, kako da ne. Bata Đorđević, otac našeg selektora i proslavljenog košarkaša Saše, u to vreme, negde krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, vodio je  Profikolor. Bio sam tada igrač. Ipak, uvek sam imao  svoju zamisao kako bi neka akcija trebalo da izgleda, kad da se izvede neki igrač i tako… razmišljao sam o košarkaškim finesama. Mada sam mislio da neće, Bati se to dopalo i sve više me je hrabrio da to činim. Onda je sudbina umešala svoje prste. Ukazala mi se  u jednom trenutku prilika da, umesto njega, vodim prepodnevne treninge. Tako sam postao njegov pomoćnik. Rekao mi je da ne računa na mene nešto ozbiljno, u igračkom smislu, ali da imam trenersku žicu i da tu treba da se nađem, ako želim da ostanem u košarci. Tako je i bilo. Zapravo, to je bio taj početak.

S Batom je uvek bilo zanimljivo. Znanje i harizma su ga oduvek krasili, a, koliko znam, naučio si i neke početne lekcije koje su ti mnogo pomogle u nastavku karijere. Voleo bih da i mojim čitaocima kažeš o čemu je reč.

– Drago mi je da si se toga setio. Jeste, bilo je mnogo zanimljivo i korisno raditi s njim. Na jednim pripremama, pred početak prvog treninga, on dolazi i čim me je video, pretećim tonom pred svima mi kaže: Kanjo, molim te, napusti trening. Čekaj me u hotelu, nas dvojica treba da ozbiljno  porazgovaramo. Šta ću, snuždeno odem do hotela, nisam svestan šta sam uradio da tako reaguje. I eto Bate posle treninga. Kaže mi: Slušaj Kanjo, ne možeš da se pojaviš na treningu kao neki lik s ulice: Patike na bosu nogu, izgužvana majica… Od tog trenutka, pa do danas, uvek sam pazio i na te detalje. Znao je majstor i pravi pedagog da te neće  ceniti ako ne izgledaš pristojno, čak, pomalo, uglađeno. I zaista, i danas to tvrdim – bio je u pravu.

Radeći u Profikoloru, imao si sreću da ti šefovi budu, posebno u to vreme, prvoklasni autoriteti. Sarađivao si sa Jankom Lukovskim, pa Boškom Đokićem? A poznato je da je  jedan čovek  posebno uticao na razvoj Tvoje karijere. Šta bi o tome mogao da kažeš?

– Tačno tako. Oni su bili sjajni treneri, i imalo se šta od njih naučiti. Kad pominješ tog, da tako kažem, posebnog čoveka, hoću da sa tobom i čitaocima sajta „Praštanje uspeha“ podelim neke detalje koje nikada neću zaboraviti. Poznanstvo sa Slobodanom Pivom Ivkovićem, Dudinim rođenim bratom, bilo je nešto posebno. Odlazio sam kod njega na konsultacije, dok sam se školovao za zvanje trenera. Ti naši razgovori bi trajali oko dva sata. Prvih pola sata prenosio mi je košarkaške tajne, učio me i bogatio  svojim košarkaškim blagom. Malo smo pričali o NBA zvezdama, a zatim bi prelazio na golubove. Ta ljubav koju je on gajio prema ovim pticama, nešto je posebno. Odlazio sam čak i kod njega u bolnicu, pred njegovu smrt, a mogu s ponosom reći da sam poslednji njegov učenik, kome je potpisao licencu, kako bih mogao da radim trenerski posao. To mi je bilo nešto najdragocenije.

Ti si jedan od sagovornika koji na najbolji i autentičan način možeš da govoriš o veličini KK Profikolor i ŽKK Profi D. Radio si u oba doma, da tako kažem. Da krenemo prvo od muške ekipe.

– Klub je za tri godine napredovao pet rangova, bio je potpuno u privatnim rukama i zato nismo nikada imali pomoć grada. A to je bila velika šteta, jer da je bilo drugačije, Profikolor  bi se i danas takmičio. Šta da ti kažem. Sjajan period u pančevačkom sportu. Mi nismo dovodili igrače koji nisu afirmisani. Za nas su igrali uvek najbolji, oni koji nisu bili u Zvezdi ili Partizanu. Radonjić, Topić, Topalović, Bulatović, samo su neki koji su obeležili taj period. Rekoh, nismo imali pomoć od grada Pančeva i to se završilo tako kako se završilo. Živko Uzelac, vlasnik kluba, nije mogao sam da iznese taj ogroman teret, pre svega finansijski. Prilika je da podsetim, mi smo uvek bili među četiri najbolja tima u zemlji. Pobeđivali smo i one najjače. Hala je bila puna, a mislim da pre toga, a kamoli kasnije, nije bilo toliko ljubitelja sportau našoj Hali na Strelištu. Ujedno, po meni, Profikolor je proizveo najveći uspeh košarke u Pančevu.

Veoma je interesantna priča o pokretanju Profi D. Ono što nije uspelo sa muškom ekipom, a to je da se dosegne titula, jeste sa damama. Kako je sve to izgledalo?

– Ja sam, kada se u izvornom smislu ugasio Profikolor, otišao u Hemofarm iz Vršca. Kad sam tamo završio sezonu, Živko me je pozvao da budem trener ženskog tima Profi D. Iskreno, nije mi se u početku baš dopala  ideja  da pređem u žensku košarku. Međutim, ispostavilo se, bio je to ne samo dobar potez, već prava prekretnica u mojoj karijeri.

Ipak, do titule se malo sačekalo. U stvari, posle prve sezone usledilo je ono najbolje, nezaboravno, ne samo u pančevačkom sportu. Zar ne?

– Jeste. Prve sezone smo mi, kao klub, ali i same igračice, i ja kao trener, gradili imidž. Sledeće godine smo napravili  i sjajan tim. Bili smo prvaci, osvojili kup naše zemlje, a bili smo i treći u Evropi. Mislili smo da će Pančevo prepoznati sve te naše uspehe, ali je  još jednom izostala prava podrška grada. Meni je taj period mnogo značio. Kao trener sam dosta naučio, a rezultat koji je ostvaren, otvorio mi je širom vrata da idem dalje. Postao sam cenjen prema zaslugama.

SAVET : KAKO POSTATI USPEŠAN TRENER

Prihvatiti izazove, bez sujete, uz stalno učenje i rad

Čitaoci  „Praštanja uspeha“ su imali priliku da se u ovom  zanimljivom razgovoru upoznaju sa najvećim uspesima trenera Miroslava Kanjevca. Sigurno žele da od ovog vrsnog i iskusnog trenera saznaju kako se postaje  dobar i uspešan  trener: „ Škakljivo je to pitanje. Treba imati sreće, ali neću reći ništa novo ako kažem da se  mora mnogo elemenata  poklopiti. Treba imati dobar klub, igrače, zdravlje u timu, atmosferu i ulošiti mnogo rada. Sad govorim o trenerima koji kreću u ovaj posao. Već na startu znaju dosta, tu im je internet i druge olakšice. Misle o košarci, ali, čini mi se, slabo rade individualno sa igračima ili igračicama. Po meni, u ženskom timu trebalo bi da budeš 60 odsto pedagog i psiholog, pa trener, dok kod muškaraca, morate da budete maksimalno spremni za sve izazove. Uvek moraš da imaš odgovor na svako njihovo pitanje. Takođe, moraš da se okružiš stručnjacima raznih profila, da ih imaš u štabu. Imao sam sreću da sam sarađivao sa profesorom Vladimirom Koprivicom, pa sa Zoranom Čivijom Kovačićem, koji su mi mnogo pomogli da stignem do zacrtanih ciljeva“ – kaže Kanjevac i dodaje, na moju konstataciju, da je on uvek u početku pitao za savet i da  nikada nije bio sujetan i da se nije pravio da sve zna: „Dobro si to primetio. Odlazio sam kod Duleta Vujoševića da gledam treninge, da se učim zanatu. Ne znam zašto me je gotivio, ali veruj, bio sam jedan od retkih koji je imao tu privilegiju. Od njega sam mnogo naučio. I dan danas smo dobri prijatelji. Sada, mladi treneri, kao da sve znaju, retko pitaju za savet“..

 ZLATNIM SLOVIMA UPISAN U SPORTSKU ISTORIJU

Ti si u svojoj trenerskoj karijeri vodio i juniorsku i seniorsku žensku košarkašku reprezentaciju naše zemlje. Na globalnom nivou ide nam dobro, ali ovde, na lokalu, nekako nije tako. Zašto?

– Ima mnogo razloga. Evo, uzmi samo odnos medija prema ženskoj košarci i uporedi to sa nekim drugim sportovima. Da pođemo od toga. Možda u muškoj košarci osvajamo sve moguće, pa naši rezultati u ženskoj košarci nisu toliko interesantni. Ispada da muška košarka, odnosno, uspesi te reprezentacije, guše šensku košarku.

Kakav je, trenutno, kvalitet ženske košarke u Srbiji?

– Ima nekoliko klubova koji se ističu. Na prvom mestu izdvojio bih  Crvenu zvezdu, Partizan i ekipu „Radivoj Korać“. To su sve klubovi iz Beograda, i sama ta činjenica mnogo im olakšava funkcionisanje. Imaju dosta dece s kojom rade, i to je ključno. U ostalim sredinama ide to mnogo teže. Sreća je što imamo jednu Marinu Maljković koja je osvojila to što je osvojila i ona je tim rezultatima uticala da se poveća broj devojčica koje su došle u košarku. Ona je u reprezentaciji napravila kult selekcije i svaka joj čast na svemu. Siguran sam da će ona i dalje praviti odlične rezultate.

Moram da Te pitam, kao istaknutog trenera, šta misliš o tom fenomenu rada u kampovima, pre svega leti? Mnogi tvrde da to presudno utiče na razvoj mladih igrača, da ih na neki način formira i olakšava, kada se vrate u klubove? Da li je to baš tako?

– Imam dosta iskustva u tom pogledu. Čak, godinama sam na Kopaoniku, tačnije u Brzeću, bio direktor „Toppower“ kampa. Rećiću ti svoje mišljenje. Tih sedam ili deset dana, ne mogu presudno da utiču da dete nauči košarku. Može nešto drugo da se desi. Pre svega da se klinci „otruju“ košarkom, da se dodatno socijalizuju, u sportskom i svakom drugom smislu. Pre sam, i to ističem, za neprestani rad. Kad dođe leto, raspust, radimo sve vreme. Tako je kod mene, jednostavno – nema pauze. Ako neko dete ide na more, u redu, kad se vrati nastavljamo dalje. Kontinuitet je veoma važan i on donosi benefite.

U tvojoj porodici nisi jedini okrenut sportu, zapravo košarci. Sinovi su krenuli tvojim putem, posebno Vladimir. On je košarkaš. Kako na to gledaš?

– Kad su bili mali, želeo sam da se bave karateom i plivanjem. Međutim, njihova majka, stalno je bila uplašena za zdravlje sinova. Te povrediće se, te mokra kosa… Onda je jedan pokušao fudbal, ali, veliki je teren, mora mnogo da se trči, pa se vratio košarci. Tačno, Vladimir je košarkaš, trenutno pokušava da ostvari angažman u inostranstvu, pa ćemo videti. Ako me pitaš da li nešto utičem na njih, odnosno na njega, kratko ću reći – ne. Nezahvalno je to. Zameram sebi, a i supruga mi to stalnoo nameće, što više nisam individualno radio s njima. Ipak, postoji tu dosta dilema. Nešto ga savetuješ, a njegov trener traži neku drugu priču, i to onda ne može jedno uz drugo. Pričamo o svemu, ali neki ozbiljniji razgovori i važni saveti ostaju u drugom planu. U svakom slučaju, zadovoljan sam s njima. Obojica studiraju, dobri su momci, na pravom su životnom putu, i to je najvažnije.

U vezi s Tobom, interesantno je, a to mnogi ne znaju da si  verovatno jedini Pančevac, trener, koji ima sa lokalnim timom osvojenu titulu, kao i kup svoje zemlje Takođe, sve što si postigao, ostalo je nekako nedovoljno primećeno. Sam Tvoj stav o svemu tome, nekako, suviše diskretan, nenametljiv. Nisi se mnogo hvalio postignutim rezultatima.

– Ne mogu sa stopostotnom sigurnošću da tvrdim, ali mislim da sam jedini trener iz Pančeva koji je osvojio titulu sa timom iz našeg grada, kao i Kup Srbije. To je bilo sa Profi D. Sigurno ima dosta mojih kolega koji su to učinili van Pančeva, ali, kad je reč o našem gradu, to je tako. Što se nisam hvalio? Pa ne znam, to je tako prošlo.

Kakvi su Tvoji planovi? Znam da sigurno ostaješ u košarci.

– Tebi je poznato, ja sam u stalnom radnom odnosu u OKS Pančevo. To znači da sam poslom u vezi s za našim gradom. Veruj mi, imam skoro svake nedelje neku ponudu za posao u inostranstvu. Ipak, postoje dva razloga zašto stalno kažem ne. Prvi sam ti već naveo, a drugi je moj otac, Stojadin. On ima tačno devedest godina i ja sam mu potreban. Radio sam do skoro u Beogradu i uvek  idem tamo gde mogu autom da odem i vratim se brzo. Zato sam već neko vreme u ŽKK Vršcu i  – to je to. Još nešto želim da naglasim. Izuzetno sam ponosan na sve što sam do sada postigao, a pre svega što sam radeći ovaj posao održao svoju porodicu. Moja supruga do četvrtog razreda osnovne škole naše dece, nije nigde radila i svi smo živeli od moje trenerske plate. Posao je neizvestan, težak, surov, ali sam uspeo, i to smatram svojim najvećim postignućem.

Bilo mi je pravo zadovoljstvo da razgovaram s Tobom. Na kraju, ostaje neizbežno pitanje o praštanju uspeha. Umemo li mi to ili ne?

– Teško mi praštamo uspeh. Zbog svega što sam postigao, to znam, ima mnogih koji me ne vole. Dosta je ljudi sujetno. Ko zna da ceni, njemu hvala, a za druge ne marim mnogo. Osvojio sam sve što može da se osvoji u ženskoj košarci, kao retko ko, a rezultati sve govore.

Miroslav Kanjevac je tokom razgovora pomenuo  kontinuitet, kao ključnu reč za uspeh. I zaista, ko je iole u sportu, ali to se može reći i za sam život, dobro zna da je to istina. Ipak, ovaj jedinstveni Pančevac je, još na startu svoje karijere, uspeo  u nečemu što retko kome pođe za rukom. Video je ne samo oko sebe, već daleko ispred. Zato, sve što je učinio za srpsku i pančevačku košarku, kao da je uradio za sve nas. Nama je otkrio samo neke tajne, ali i lepu misao: Sportsko stvaranje je večni dvoboj između bivšeg i budućeg uspeha. Kao  ličnost, trener, pedagog, stvaralac, jasno nam pokazuje da je košarka više od igre: ljubav, lepota  stvaranja, smisao posla koji obavlja, radost i tuga u pobedama i porazima. Njegovi  rezultati su zlatnim slovima ispisani u istoriji srpskog i pančevačkog sporta. Isto tako, posle decenija poznanstva sa Kanjevcem, tvrdim da je on  jedan od ljudi koji nije imao potrebu da smisao života  traži u knjigama mudrosti. Sve to je  pronašao radeći posao koji voli. Ono što je postigao, nadživeće njegovo vreme, a sve što je naglasio u ovom razgovoru, mora se poštovati. Zato što mu znanje, marljivost i iskustvo daje za pravo.

Razgovarao: Slobodan Damjanov

Fotografije iz privatne arhive