MILENA RAŠIĆ, FENOMENALNA ODBOJKAŠICA U SRPSKOM TIMU

Zvezda koja je rođena da pobeđuje

Odbojkašica istanbulskog kluba “Vakifbanka” i reprezentativka Srbije, Milena Rašić, u oktobru će napuniti 26 godina, ali ima životnu i sportsku biografiju o kojoj već sada mogu da se napišu zanimljivi romani. Rođena je u Prištini, a odbojkom je ozbiljno počela da se bavi u Aranđelovcu, tačnije, u OK Šumadiji. Ipak, pre odlaska u inostranstvo – u francuski Kan pa potom u Tursku, tri godine se zadržala u Pančevu, gde je branila boje domaćeg Dinama. U gradu na obalama Tamiša i Dunava oduševljavala je poklonike odbojke na mestu srednjeg blokera i sjajnim igrama zaslužila nezamenjivu ulogu u reprezentaciji Srbije.

U Pančevu je, to i ne krije, sazrela u svakom smislu i doživela punu igračku afirmaciju, a koliko zapravo vredi ova 193 centimetra visoka devojka, najbolje se vidi po nastupima u nacionalnom dresu Srbije. Zajedno sa ostalim našim proslavljenim odbojkašicama, osvajala je medalje na velikim takmičenjima i značajnim šampionatima, a svakako je najvrednija ona najsjanija – zlatna – sa Evropskog prvenstva u Beogradu 2011. Milena je već bila na Olimpijskim igrama u Londonu, pre četiri godine, pa odlazak na OI u Rio de Žaneiro predstavlja zaista uspeh vredan pažnje.

Milenu Rašić, našu popularnu sugrađanku, pronašli smo u Baru, u Crnoj Gori, gde se pred put u daleki Brazil vredno priprema sa ostalim devojkama iz nacionalnog tima, za najznačajnije planetarno sportsko nadmetanje. Dogovor s Milenom za intervju bio je očekivano brz, uspešan i korektan. Nismo ni završili priču o tome šta od nje očekujemo, odmah je pristala ne samo na razgovor, nego je pokazala dobru volju da nam pomogne u prvom pojavljivanju i afirmaciji našeg sportskog portala Praštanje uspeha, kako bismo u samom startu pridobili naklonost čitalačke publike koja želi da se na jedan drugačiji način druži sa velikim sportistima i da upozna samo lepe i korisne strane fenomena sport.

Brzo smo “prošli” kroz pitanja koja smo pripremili za pančevačku sportsku heroinu i obavezno proćaskali o prošlim vremenima, sjajnim uspesima pančevačke ženske odbojke i uopšte danima provedenim u Pančevu. Naravno, pripremajući se za razgovor sa Milenom Rašić, nismo želeli da propustimo važne detalje iz života ove izuzetne sportistkinje koja je ne samo zaslužna za uspehe ženske odbojkaške reprezentacije Srbije, nego je proslavila i zadužila naš grad i OK Dinamo.

Kao i u svakom sportu, nije bilo lako stići do zvezdanih visina, ali je Milena, uz veliki talenat i upornost, imala podršku majke (koja i danas živi u Pančevu) i iskrenih prijatelja. Za nju bi se moglo reći da je na terenu primenila ono čuveno zapažanje Tomasa Mana: “Ideje ne mogu opstati ako se svakog dana ne borimo za njih”. I zaista, nismo mogli da se otmemo utisku da pred sobom vidimo autentičnu i snažnu ličnost, uspešnu i talentovanu sportistkinju, lepu, stasitu i pametnu devojku koja je sve u životu stekla napornim, marljivim, odgovornim radom i zalaganjem. Sve što ova vrsna odbojkašica pokazuje na terenu, u saradnji sa ostalim saigračicama, u požrtvovanoj borbi za svaku loptu i poen za reprezentaciju Srbije, dokazuje da poštuje sport kojim se bavi, svoju publiku i zemlju čije boje uspešno brani na najvećim takmičenjima.

NAJLEPŠE UZ “BOŽE PRAVDE”

Prateći dosadašnju karijeru naše Milene Rašić, gledajući je na terenu i razgovarajući s njom, podseća nas na neku vrstu plemenitog hedonizma. Uspela je da se održi na površini surovog profesionalizma, a stekli smo utisak, s obzirom na njene višegodinje uspehe, kao da je ranije negde videla šta danas treba da radi, pa je s razlogom uvek tamo gde su najbolji. Zato naš razgovor počinjemo možda uobičajenim pitanjem:

Milena, mnogo puta si pobeđivala u odlučujućim utakmicama, osvajala prva mesta, pehare i medalje. Da li bi mogla da navedeš koji je Tvoj do sada najveći uspeh?

– Pre svega, kao svoj najveći dosadašnji uspeh navela bih poziv u seniorsku reprezentaciju Srbije, jer, igrati i boriti se za svoju zemlju, neopisivo je lep osećaj ponosa i ljubavi. Zaista mi je teško da nađem prave reči za te emocije, a posebno kada srpska reprezentacija osvoji šampionsku titulu. S tim u vezi je i najveći rezultat, a to je svakako onaj na Evropskom prvenstvu u Beogradu, 201, gde smo uzele zlato pred punim “Pionirom”. Ta lepota, dostojanstvo i pripadnost svom narodu se ne može nikada zaboraviti. Prošlo je pet godina, ali i dan – danas se naježim kad se setim intoniranja srpske himne “Bože pravde” na pobedničkom postolju. Od samog trenutka kada sam počela da treniram odbojku, igranje za reprezentaciju mi je bio san, kao i svakoj devojčici u tim godinama. Jeste uspeh i odlazak na olimpijske igre, ali bih to nazvala nekim vrhuncem karijere, i veoma sam srećna što sam dobila šansu da svu tu čaroliju doživim i osetim.

Igrati na vrhunskom nivou, biti među najboljima u ovom sportu iziskuje da čovek iz sebe uvek izvlači ono najbolje. Kako ti to uspeva u kontinuitetu?

– Ne samo u odbojci, vec i u svakom drugom sportu, svaka utakmica je sama po sebi izazov i razlog za motivaciju, kao i svaki trening na kome naučiš nešto novo . Naravno, u sportu ima dana kada ti prosto ništa ne polazi za rukom, ali trudim se da tih trenutaka bude što manje. Uvek dolazi sledeća lopta, sledeći poen, akcija… Moje saigračice iz reprezentacije, kao I ja, već nekoliko godina zaredom imamo isti put – iz kluba pravo u reprezentaciju i obrnuto. Nekako smo navikle na to, iako nije baš lako. Tokom cele sezone svakodnevno treniramo, pa je normalno da nekada dođe i do zasićenosti i tzv. padanja forme, ali, naravno, tu su ljudi koji su zaduženi da se do najvažnijih i odlučujućih susreta sve to vrati u normalu.

Gledano sa strane, stiče se utisak da bi Ti u svakom sportu bila vrhunska igračica. Na terenu si srećna, to se lako da uočiti. Šta nam možeš reći o tome?

– Od malena sam volela loptu, tako da verujem da bih se snašla u bilo kom sportu sa loptom. Možda najviše u košarci, u ulozi centra, zbog visine, a i dužine ruku i nogu.

Ti si svoj talenat prvo potvrdila igrajući u svojoj zemlji. Posebno te se sećamo mi – Pančevci. Kako bi opisala period proveden u Srbiji, a kako onaj u inostranstvu?

– Prednost igranja u inostranstvu je što uvek imaš priliku da vidiš i naučiš nešto novo, upoznaš ljude, njihovu kulturu i mentalitet. Avanturista sam u duši, tako da stvarno uživam u svakom novom putovanju i sticanju prijatelja širom sveta.

Navikli ste nas na uspehe. Ljubitelji odbojke nestrpljivo očekuju početak Olimpijade u Brazilu. Čemu se možemo nadati?

– Nezahvalno je trenutno pričati o bilo kakvom uspehu na OI. Sa sigurnošću mogu reći da imamo izuzetno dobru ekipu, i više nego sjajnu atmosferu, što je veoma bitno u timskom sportu. Spremne smo da ostavimo srce na terenu, kako se to kaže. Neće biti lako, sve ekipe će doći tamo sa istim ciljem. Idemo korak po korak, iz utakmice u utakmicu, i verujem da ova ekipa može dosta toga da uradi.

PANČEVO UVEK U SRCU

Možda bi bilo zanimljivo da nam odgovoriš šta radiš van sezone, kad su obaveze u drugom planu? Kako se opuštaš i čime se baviš u slobodno vreme?

– U vreme odmora mi najviše prija druženje sa porodicom i prijateljima, i svaki mogući trenutak koristim za to. Pored toga, prijaju mi šetnje, gledanje filmova… sve mi to pomaže da se opustim maksimalno.

Ne možemo ovaj razgovor da privedemo kraju, a da ne pomenemo Pančevo? Zar ne?

– Pančevo je jedan od gradova koji izuzetno volim i za koji sam mnogo vezana. Uostalom, to je mesto u kome živi moja mama, tako da zaista dosta često dolazim i za ovaj grad me vežu najepše uspomene. U Pančevu I dalje imam iskrene prijatelje, praktično, neke od najboljih, tako da postoji dosta razloga zbog kojih volim Pančevo.

Na samom kraju našeg razgovora za sportski portal PRAŠTANJE USPEHA bilo bi dobro da Tvoji navijači čuju nešto i o planovima Milene Rašić za budućnost. Da li znaš u kom pravcu će ići tvoja karijera?

– Recimo, nisam osoba koja planira nešto preterano unapred, više volim da pustim da sve to ide svojim tokom. Imam još godinu dana u “Vakifu”, mom sadašnjem klubu, tako da i o daljoj karijeri ne razmišljam preterano, posebno, jer je reč o jednom od najboljih i najorganizovanijih klubova u svetu. Zato bih volela da ostanem tamo, bar još jednu do dve sezone. Što se tiče reprezentacije Srbije, biću selektoru na raspolaganju dokle god to bude trebalo i dokle god mogu da pružim svoj maksimum.

Eto, poštovani čitaoci, nadam se da ste mogli zaključit i sami: Milena Rašić je nesumnjivo veoma harizmatična i inspirativna igračica, a svoj sportski autoritet ostvarila je na terenu, pre svega umećem, voljom i borbenošću. I u trenucima kada nije u sportskoj areni, reč je o osobi koja pleni pojavom, ponašanjem, rečima i filozofijom života. Ono što je najvažnije, nikada joj nije nedostajalo entuzijazma i ljubavi prema sportu, ljudima, prijateljima, bližnjima i, razume se, svome narodu. U stvarnom svetu, gde je je hronični nedostatak najvećih ljudskih osobina, Milena i te kako ima šta da nam kaže i ćemu da nas nauči.

Meni ostaje da, nakon ovog prijatnog razgovora sa Milenom Rašić, iznesem lično mišljenje, a nadam se da ćete se složiti sa mnom: Kako god da se završe odbojkaška nadmetanja ženskih reprezenzacija na ovogodišnjim Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, osvojile naše dame medalju ili ne, o njima, i našoj Mileni, uvek treba govoriti u superlativu i sa ogromnim poštovanjem. Zaslužile su to više puta – i pre Olimpijade!

Slobodan Damjanov
Fotografije iz privatnog arhiva i interneta