U rubrici-Šampioni, predstavljamo vam Jelenu Milovanović-Bruks, kapitena ženske košarkaške reprezentacije Srbije, sjajnu sportiskinju, odnedavno majku.

 

SREĆA IMA SVOJE TAJNE

 

Junakinja naše priče, osim što ima prebogatu karijeru, osvojene medalje sa najznačajnijih sportskih događaja, na reperezantativnom i klupskom planu, udala se, postala majka, ostala je ista. Osoba koja čvrsto stoji na nogama, zna koliko može i uživa u tome. O tom uspehu možete saznati na ovom mestu.

 

 

Posebno bi trebalo predstaviti Jelenu.  Rođena je u Kragujevcu, pa ne čudi što je košarkašku loptu zavolela u KK Šumadija, kao devojčica. Svakako, uticaj majke, bivše košarkašice, mnogo je doprineo takvoj odluci. Sada, ali i mnogo ranije, potvrdilo se, odluka je bila prava. Zapravo, najbolja. Malena je bila pri odlasku u leskovačku Dubočicu, tačnije, tek je napunila 13 godina, a kasnije, nizali su se novi klubovi u kojima je ostavljala ozbiljan trag. Stigla je još da igra za Vojvodinu, a potom je, u inostranstvu, svoje vrline prvo predočila u mađarskom Šopronu. Zatim je nastupala za ruski Spartak i Dinamo Kursk, a kao ličnost željna dokazivanja, nije propustila priliku da se nadmeće s košarkašicama WNBA, pa je jedno vreme izgarala u timu Vašingtona. Imala je lep period igranja u Turskoj- Orduspor i Bešiktaš, kao i španskoj Avenidi, a  2017. vratila se u Šopron. Pre nego što prozborimo o reprezentativnim uspesima, kao spona, neka posluži činjenica-proglašena je za našu najbolju košarkašicu 2017. godine.

 

 

 

Dakle, Jelena Milovanović-Bruks je u dresu Srbije, sa saigračicama, uz selektorku Marinu Maljković, osvojila zlatno odličje  na prvenstvu Starog kontinenta, koje je održano u Mađarskoj i Rumuniji 2015. U finalu, srpkinje su slavile protiv Francuskinja. Potom, usledio je olimpijski turnir u Rio de Žaneiru, gde su naše dame još jednom uspele da se nađu na pobedničkom postolju. Ovog puta, prigrlile su bronzano odličje.  A, onda, ove godine, usledili su, još jednom, sjajni momenti za srpsku žensku košarku, za sve ljubitelje sporta. Da podsetimo, naša zemlja je uz Letoniju organizovala Evropski šampionat. Ne možemo i ne želimo da zaboravimo s koliko energije i umeća su devojke išle ka medalji, pa uspeh nije izostao. U borbi za treće mesto, savladana je Velika Britanija, pa je Jelena postala prava kolekcionarka medalja za najznačajnijih nadmetanja širom sveta.  Ukazujemo, s razlogom, na najnoviji uspeh junakinje naše priče, i ko je s njom učestvovao na podizanju ugleda srpske ženske košarke. Bronzu za Srbiju osvojile su: Maja Miljković, Sonja Petrović, Saša Čađo, Nevena Jovanović, Dajana Butulija, Aleksandra Crvendakić, Nikolina Milić, Dragana Stanković, Aleksandra Stanaćev, Ana Dabović, Maja Škorić i selektor Marina Maljković.

 

Ipak, ima još nešto za pohvalu. Ne bi trebalo propustiti priliku da naglasimo-Jelenin angažman u mlađim selekcijama naše zemlje, zato što je za divljenje. Istakla se tada, što i jeste bio nagoveštaj velike i plodne karijere. Ona se pet puta našla na evropskom pijedestalu. Bila je šampionka sa U 18 reprezentacijom. Takođe, sa juniorkama je bila i srebrna, a bronzu oko vrata nosila je i posle  Svetskog U 19 prvenstva i U 20 šampionata Evrope. Svakako, valja pomenuti i  kadetsku srebrnu medalju, sa U 16 EP u Italiji 2004.

 

 

UDAJA I MAJČINSTO

 

 

 

Prošle godine, nekako u ovo vreme, Jelena Milovanović se udala za košarkaša Dejvida Bruksa, krunisavši tako dugogodišnju vezu, a ovaj skladan, ne samo sportski par, 15 marta, dobio je prinovu, sina, kojem su dali ime Mateo David Bruks. Reklo bi se, sve je to lepo i tako bi i trebalo da bude. Da se uspešne sportiskinje ostvaruju na svim poljima. Međutim, sa Jelenom je priča dobila novu dimenziju,  nešto nesvakidašnje.  Naime, ona je zbog obaveza prema reprezentaciji, bolje reći, želje da ponovo igra za svoju zemlju, već posle tri nedelje od porođaja počela da trenira, a osvojena bronza u srpskoj prestonici, iz jula ove godine, između ostalog, biće upamćena i po tom herojstvu. Tako smo se još jednom uverili, sreća ima svoje tajne, koje sada znamo i mi.

 

 

 

 

 

ODSEČNOST I REŠENOST

 

Koliko god da sam pratio košarkaška zbivanja, bio prisutan na nekim od događaja koji su obeležili srpski sport(Zlato iz Atine sa EP 1995.) uvek su mi nekako promicali uspesi devojaka, koje su srčano i sa mnogo starasti donosile uspehe ženskoj košarci u našoj zemlji. Hoću reći, nisam ih pratio sa mesta dešavanja. To pišem jer, nisam upoznao Jelenu Milovanović-Bruks. Ipak, za sve postoji prvi put, a meni se to togodilo uz pomoć prijatelja, Miroslava Kanjevca, uglednog trenera iz Pančeva, koji je imao priliku da sarađuje sa sjajnom sportiskinjom. Tako, malo po malo. s njim u razgovoru, izrazim želju da upoznam modernu heroinu srpske košarke, a Kanja, kako svi zovu poznatog stručnajaka, ne može da veruje šta mu pričam. I za tren, telefonskim putem, sve je bilo završeno. Kad vas hoće, onda ide sve svojim putem, do kraja, s neizbežnim blagoslovom. Tako sam stupio u kontakt s Jelenom, oduševljen njenom jednostavnošću i željom da govori za naše “Praštanje uspeha”.

 

 

 

No, ne mogu da započnem priču o našem razgovoru, a da vam ne napišem o svojim emocijama u vezi sa igrom Bruksove i njenim doprinosom ugledu srpske ženske košarke. I, eto napisanih redova reči pred vama. Jelena Milovanović Bruks je primer da veličina izbija kad nam je najviše potrebna. Setite se samo silnih odlučujućih poena u borbi za medalje. Ona ume da pogađa, ali i da brani koš, a, uvek joj je rivalka, kao po pravilu, najbolja akterka iz suprotnog tabora. Sve može Jelena na terenu. Uspon na sceni, potvrdiće vam to svaka javna ličnost, plod je mukotrpnog rada i odricanja. Samo tako nešto je trajno i prepoznato kao kvalitet. Objektivna mudrost mi nalaže da pohvalim sve njene poteze u dosadašnjoj karijeri, a najviše mi se dopada odsećnost i rešenost na igralištu. Njen način uživanaja na terenu, dimenzija 28×15, proučavaće znatiželjnici, posebno oni koji žele da unaprede igru pod obručevima. Tada, tokom istraživanja njene karijere, sigurno će uvideti kako je pronalazila načine novog učenja košarke. Formalno, ona igra na poziciji krila, ali, kao što kažu stručnjaci, njena sportska polivalentnost u igri, nije upitna. Ona je sazrevala uz roditelje nekada sportiste, te brata, koji je sada trener, pa ne čudi što je donosila važne sportske odluke, uvek kako treba, i tako razvijala sopstvenu karijeru. Karakterno, Jelena je lider u svakom smislu.

 

 

A, sad, pročitajte o čemu sam razgovarao sa Milovanović-Bruks.

 

Kao devojčica, dakle, na početku karijere, kako ste se opredelili za košarku, kao sportsku aktivnost, i da li je neko presudno uticao na to?

–Dolazim iz izuzetno sportske porodice, počev od dede(tatinog tate) pa preko mojih roditelja, ali, mamina reč je bila presudna, i odlučeno je da se bavim košarkom.

 

 

U Srbiji ste igrali u rodnom Kragujevcu, pa Leskovcu, kao i u Novom Sadu. Šta bi iz tog perioda izdvojili kao najlepši utisak, i koliko su vam, tada, promene sredina, doprinele košarkaškom sazrevanju?

–Bila sam dete, sa samo 13 godina sam otišla u Leskovac. Nisam tad znala ništa o životu, ali igrala sam košarku, ono što volim i ništa mi drugo nije bilo bitno. Ali, gledajući nazad na to, mislim da smo moja porodica i ja pravili dobre poteze u biranju mesta za moj napredak.

 

 

Vi ste, takođe, otišli u inostrasntvo. Možete li da uporedite odnos javnosti i medija prema, konkretno, ženskoj košarci u Srbiji, i van naše granice?

–Kada sam ja otišla u inostranstvo, košarka u našoj zemlji računajući i reprezentaciju, nije bila na zavidnom nivou kao sada, tako da u tom periodu nije moglo da se poredi. Sada, posle svih naših uspeha, primećuje se znatna razlika u odnosu javnosti i medija prema košarci, naročito ženskoj.

 

 

U inostrasnstvu, a igrali ste u Mađarskoj, Rusiji i SAD, kao i nekim drugim zemljama, gde god da ste nastupali, ostvarili ste uspeh? Možete li reći, da kažemo, otkriti tajnu-kako se stiže do uspeha?

–Uvek se trudim da uživam u onome što radim, samim tim imam ogromnu volju i želju. Dovoljno da je prenesem i na druge, tako i dolazi do uspeha. Ipak, ovo je timski sport i potrebno je još 11 igračica pored mene, da barem približno imaju stav prema tome kao ja.

 

 

Poseban deo vaše karijere u vezi je s nastupima za našu reprezentaciju. Bili ste deo tima koji je proslavio našu žensku košarku u svetu. Ima nečeg posebnog u toj selekciji. Kako bi to objasnili?

–Mi smo jedna, mogu slobodno reći, zlatna generacija . To traje već 5-6 godina, i sve devojke koje su bile deo priprema i prvenstava su doprinele svemu tome. To je atmosfera koja se gradila od te 2012. Godine, od prvog dana priprema, pa sve do dana današnjeg, uživanje je biti na pripremama sada.

 

 

Reprezentacija je za svakog sportistu na prvom mestu. Da li možete da se odlučite za neki osvojen trofej u nacionalnom dresu, da istaknete-on je najdraži?

–Prva medalja je, možda i najsjanija, jer, ipak je niko nije očekivao, pa ni mi sami. Naravno, svaka medalja ima posebnu draž. Olimpijska, zato što je Olimpijska, kao i bronzana u našoj zemlji, zato što je osvojena pred našim navijačima i u našem glavnom gradu.

 

 

Mislim da igranje za Srbiju, posebno pred našom publikom, ili na nekom značajnom nadmetanju, uz osvajanje nekog od odličja, veoma doprinosi promociji ženskog sporta, posebno košarke. Šta bi trebalo učiniti da ženski sport u našoj zemlji bude još vidljiviji?

–Mi pokušavamo na sve načine da povećamo interesovanje za ženskim sportom, ali moram reći, ima mnogo devojčica koje žele da se bave ovim sportom. Nažalost, u Srbiji nema baš dobrih uslova za to. U tome je problem.

 

 

Devojčice koje vole sport, posebno u manjim sredinama, nemaju mnogo izobra, kome da se priklone. Šta da činimo da se to promeni?

–Treba da se napravi par lepih akademija za decu u svakom gradu. Ne 10, nego nekoliko, i da se izaberu kvalitetni treneri-pedagozi, da rade s decom. Ne može svako da radi s decom, nije to jednostavno.

 

 

Da li pratite zbivanja u srpskoj ženskoj košarci? Kako vam se čini sve to, ima li budućnosti za ovaj sport i talentovane devojčice u našoj zemlji?

–Sve redovno pratim, ima tu par zanimljivih devojčica, ali ne bi bilo iskreno ako bih rekla da ima budućnosti za ženski sport. Mnogo stvari mora da se promeni u radu.

 

 

Na kraju, uvek pitam svoje sagovornike(ce) u vezi s fenomenom (ne) praštanja uspeha. Kako vi gledate na njaga?

–Nikad se ne treba zadovoljiti uspehom. Uvek treba grabiti za većim i boljim. U našoj zemlji nema praštanja, i nikada ništa nije dovoljno dobro. Tako, sve to nas tera na još više.

 

Za uzornog sportistu svaki izlazak na teren je proba, a samo oni koji veruju u sebe i stižu do uspeha. Zato je važno u životu, a tako je i u sportu, držati se svojih principa. Ko to čini, samo tada oni nešto znače. Očigledno, Jelena Milovanović-Bruks uspela je, jer verovala je u sve što radi na terenu i privatnom planu. Uz nesebičnu podršku najmilijih, na vreme je razumela, ideja, čije je vreme došlo, najjače je oružje u sopstvenim rukama. Ona ide dalje. Ima još dosta toga da se osvoji.

 

Razgovarao Slobodan Rora Damajnov

 

Fotografije: Privatna arhiva