ARPAD ŠTERBIK EKSKLUZIVNO: ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ GOVORI NAJBOLJI RUKOMETAŠ PLANETE, JEDAN OD NAJUSPEŠNIJIH GOLMANA SVIH VREMENA, JEDINSTVENA MEGA ZVEZDA U SVETU SPORTA

Jednostavno, najbolji je!
Drugačije i ne može!

– Od kada sam otišao iz kaćkog Jugovića, svake godine se borim da osvojim titulu Lige šampiona u najvećim evropskim rukometnim klubovima – Vespremu, Siudad Realu, odnosno Atletiko Madridu, Barseloni, Vardaru… Bilo je dosta toga uzbudljivog, uspešnog i manje uspešnog. Stalno sam u vrhu, ako ne prvi, a onda među četiri ili osam najboljih evropskih ekipa. Želim da tako nastavim, jer ne mogu drugačije da živim. U karijeri sam se takmičio u devet finala Lige šampiona ili završnih turnira, a ove godine sam sa skopskim Vardarom osvojio četvrtu titulu i prvu MVP nagradu, što je kruna moje sportske karijere – rekao je Arpad Šterbik, najbolji rukometaš sveta za čiji izbor je glasalo (kako prenosi najuticajniji sajt www.handball-planet.com koji je posvećen rukometnom sportu) čak 30 novinara iz 27 zemalja, kao i više od sto hiljada posetilaca ovog sajta. Čitaoci „Praštanje uspeha“ imaju privilegiju da, kao retko ko, pročitaju razmišljanja našeg vrhunskog golmana i da ekskluzivno čuju zanimljivu životnu priču ovog sportskog velikana

Od razgovora sa Arpadom Šterbikom, sportskom mega zvezdom, nisam mogao poželeti lepši poklon pred Novu 2018. godinu, tim više što se upravo ovih dana navršava tačno tri decenije moga rada u novinarstvu. Imao sam sreću, a valjda je zaslužena, da pričam sa mnogim asovima, najboljim igračima i ljudima iz sveta sporta, da proputujem hiljade kilometara da bih pratio najveće smotre, svetska i evropska prvenstva i mnogo toga što bi neko mogao samo da sanja. A sada, eto Arpada Šterbika! Kakva privilegija razgovarati sa vrhunskim sportistom, najboljim rukometašem sveta za 2017. ali i prijatnim čovekom koji, i pored neverovatnih uspeha i slave, čvrsto stoji na zemlji! Iako najbolji svetski golman, koji sada brani boje skopskog RK Vardara, nerado daje intervjue, uspeo sam da za moj radni jubilej i čitaoce „Praštanja uspeha“ dobijem ne samo ekskluzivni razgovor o rukometnoj igri, nego i zanimljivu životnu priču ovog našeg sportskog velikana.

„U Adi sam počeo s rukometom i tada nisam ni znao da li sam dobar. Samo sam trenirao i radio. Tek kako su stigle neke ponudice iz Srbije, pomislio sam da sam na dobrom putu, da sam talentovan. Kad sam došao u Jugović, takođe nisam imao neki osećaj da sam stvarno dobar golman, sve dok me nisu pozvali u kadetsku, juniorsku i najbolju selekciju. Tada sam video kakvi su i drugi golmani, i tada sam razumeo da treba sve to ozbiljno da shvatim i da sam ipak dobar golman, da čak mogu da budem među boljima u Evropi i svetu. To sam najpre kada me je osetio Zoran Tuta Živković pozvao u A reprezentaciju, jer kad si u mlađim selekcijama, ima nas dosta talentovanih, ali malo nas stigne do najboljeg tima“.

BOGATA I USPEŠNA SPORTSKA KARIJERA

Nije Arpad Šterbik samo najbolji svetski golman – a to traje već godinama i dovoljno je pogledati gde je sve branio i kakve je trofeje osvajao – već osebujna ličnost sa neverovatnom životnom pričom. Rođen je u Senti, 1979. godine, ali samo zato što u Adi nije bilo porodilišta. Kao trinaestogodišnji dečak obreo se u Jugoviću iz Kaća, klubu koji je u to vreme bio najbolja rukometna akademija na prostoru Jugoslavije. Posle četiri godine provedene u kaćkom superligašu, s kojim je osvojio Čelendž kup (2001.) seli se u mađarski Vesprem, gde je proveo punih sedam godina. Sa Siudad Realom, nekada španskim rukometnim gigantom, harao je starim kontinentom. U Španiji Šterbik ostaje i naredne dve sezone, kada je Real promenio naziv u Atletiko Madrid. Zatim je prešao u Barselonu, u jedan od najvećih rukometnih klubova na planeti, gde se zadržao do 2014. godine, pa je usledio odlazak u skopski Vardar. Makedonski sportski ponos je postao aktuelni prvak Evrope (sezona 2016 -2017.) a Arpad je presudno uticao da se stigne do te dragocene titule, pa nije izostalo ni priznanje za najboljeg pojedinca te sportske svetkovine. “Bio sam učesnik devet finala Lige šampiona ili završnih turnira, ovo mi je četvrta titula, ali MVP nagrada mi je prva u životu. Ovo priznanje je kruna moje karijere! Osećaj je neverovatan”, rekao je Šterbik, početkom juna, posle duela sa PSŽ- om, u finalu, kada su Makedonci slavili u istorijskom susretu. Koliko je taj podvig bio važan i za samu Makedoniju, neka posluži činjenica da je predsednik susedne nam zemlje, Đorđe Ivanov, odlikovao rukometaše Vardara, koji su osvojili pehar Lige šampiona, Medaljom zasluga za Makedoniju, a skopskom klubu je dodelio Povelju za Makedoniju. Sjajne četiri godine u Vardaru završavaju se sledeće sezone, a već sada je poznato da se Arpad Šterbik vraća u Vesprem, praktično kući, pri kraju karijere i time zatvara fantastičan krug uspeha.

Ne želim da zaboravim ni odličja koje je ovaj sjajni sportista ostvario sa reprezentacijama. Izdvajam samo one najznačajnije: Naime, junak ove ekskluzivne priče branio je boje naše zemlje na svetskim šampionatima 1999. i 2001, u Egiptu i Francuskoj, kada smo dva puta bili treći. Zatim je uzeo i špansko državljanstvo, a sa Crvenom furijom je bio još uspešniji. U Švedskoj (2011.) je stigao do bronze, a dve godine kasnije, u finalu u Barseloni, na domaćem tlu, posle trijumfa nad Danskom, osvaja i tron. Zato se s razlogom može istaći: Arpad Šterbik – jednostavno najbolji!

ARPAD JE JEDINSTVENA POJAVA U SVETU SPORTA

Arpada Šterbika sam znao sa terena i takmičenja, ali nikada nisam imao priliku da ga zvanično upoznam. Pre nekog vremena sa rukometašima Dinama iz Pančeva, učesnicima SEHA lige, pošao sam put Skoplja, na megdan s Vardarom, još uvek najboljim evropskim klubom. Dok smo putovali i uživali u bezbednoj vožnji Branislava Šiškova, koji je upravljao autobusom FK Dinamo, pozajmljenim od prijateljskog kluba za tu priliku, Ivanu Petkoviću, šefu Stručnog štaba pančevačke sportske družine, zazvonio je telefon. Pogledao je ka meni, pokazao displej mobilnog na kome je, svetlucalo ime – Arpi.

Usledio je razgovor dvojice starih znanaca, a posle toga mi je Petković, uvek prijateljski nastrojen prema mojoj malenkosti, nonšalantno prozborio: „Evo ti prilika da napraviš priču sa Šterbikom. Završiću ti to“.

Inače, Petković i Arpi, kako ga starteg Dinama zove, upoznali su se kao deca u Kaću gde su obojica bili golmani RK Jugovića. Ivan je nešto stariji, pa je uvek bio tu za Šterbika, što bi se reklo. Od tada, pa do danas, ostali su u kolegijalnom kontaktu, sjajnom odnosu, i to je za svaku pohvalu. Bio sam ushićen, ali i pomalo nervozan da me dobroćudni div ne odbije, jer kažu da retko govori u javnosti, bar ne dugo i naširoko, kao što sam ja želeo. Ipak, sutradan, u hotelu „Russia“, gde smo bili smešteni, vidim nasmejano i dobro poznato lice Arpada Šterbika.

Kako da vam ga opišem?! Ljudina od preko dva metra, ali, vidi se već na prvi pogled – dobar čovek. Miran, staložen, ni traga od neke nadmenosti. Mirnoću sa igrališta preneo je i u privatan život, ili je, možda, obrnuto? Da, moguće je to, a on vam je najbolji primer. Znam, niko ne voli da ga gnjave pitanjima o privatnom životu, nekim detaljima iz karijere koje bi radije da zaboravi, a moje kolege često insistiraju baš na tome. Ipak, Šterbik je ranije video sajt „Praštanje uspeha“, upoznao se sa sadržajem našeg sportskog portala i našom pričom koja je u vezi sa čistom sportskom afirmacijom, a u kojoj nas zanima samo lepota sporta i življenja.

Elem, njegova jednostavnost me je još više obradovala i uverila da medalje, slava, novac, kao i društveni status, ne moraju da promene čoveka. On je uspeo da zadrži jednostavnost u životu i na terenu, a to je najteže. Zato je najbolji. Šterbik je oženjen Monikom Horvat, a sa njom ima blizance Noela i Lauru.

„Da bi rukometna ekipa ili reprezentacija došla do velikog uspeha, prvo moraš da imaš grupu dobrih igrača, da budu pravi, ali potrebno je imati i sreće. Često jedna lopta odluči važan meč. Recimo, ima pet šest kandidata koji žele da osvoje ligu šampiona i cele godine rade za to. Ako neko uđe s lošom formom, ili je ključni igrač povređen, teško se stiže do trofeja. Inače, svaki igrač mora da radi mnogo. Mladi moraju da imaju želju da napreduju, da se ne predaju. Ni jedna karijera sportiste nije laka. Kada je reč o golmanima, u svakoj zemlji reprezentacija ima dva čuvara mreže. Ako si treći, nikad nećeš stići da se dokažeš. Zato treba samo raditi i raditi, i verovati u sebe“.

PUT DO USPEHA: PREDANI RAD I VERA U SEBE

Želim da naš razgovor započnem pitanjem o tome da li si kao trinaestogodišnji dečak, po dolasku u Kać, mogao da pretpostaviš kakvu ćeš karijeru ostvariti, i šta misliš o pređenom putu?

– U Adi, gde sam počeo s rukometom, nisam ni znao da li sam dobar. Samo sam trenirao i radio. Kako su stigle neke ponudice iz Srbije, pomislio sam da sam na dobrom putu, da sam talentovan. Kad sam došao u Jugović, takođe, nisam imao neki osećaj da sam stvarno dobar golman, sve dok me nisu pozvali u kadetsku, juniorsku i najbolju selekciju. Tada sam video kakvi su i drugi golmani, i tada sam razumeo da treba sve to ozbiljno da shvatim i da sam talentovan golma koji može da bude među boljima u Evropi i svetu.

A, da li se sećaš tog prelomnog trenutka. Kada si osetio to?

– Naravno. Kad me je Zoran Tuta Živković pozvao u A reprezentaciju počeo sam ozbiljnije da razmišljam. Kad si u mlađim selekcijama ima nas dosta talentovanih, ali malo nas stigne do najboljeg tima.

Ti si sportista sa mnogo osvojenih trofeja. Bio si uspešan na reprezentativnom i klupskom nivou. Mislim da si odličan sagovornik za pitanje: Kako se stiže do uspeha?

– Hm… Čuj, ako hoćeš da pričamo o ekipi, potrebno je mnogo stvari da se poklopi. Bilo da je reč o reprezentaciji ili timu. Prvo, moraš da imaš jednu dobru grupu ljudi, igrača. Da budu pravi sportisti, ali mora da bude i dosta sreće. Tu su povrede, ili često jedna lopta odluči važan meč.Recimo, imaš pet šest kandidata koji žele da osvoje Ligu šampiona i cele godine rade za to. Ako neko uđe s lošom formom, ili je ključni igrač povređen, teško se stiže do trofeja. Hoću da ti kažem, sreća je neophodna. Inače, svaki igrač mora da radi mnogo. Mladi moraju da imaju želju da napreduju, da se ne predaju. Ni jedna karijera sportiste nije laka. Neophodna je ta želja i ne izgubiti to iz sebe. U svakoj zemlji reprezentacija ima dva golmana. Ako si treći, nikad nećeš stići da se dokažeš, pa je zato potrebno samo raditi i radit, i verovati u sebe.

Kako gledaš na ovaj, da tako kažem, savremeni rukomet? Ti si bio deo velikih sistema, i onda i sada. Da li se ova igra promenila?

– Ja sam stariji igrač, sada, u rukometnom svetu. Kada sam počinjao u Vespremu ili Siudad Realu, rukomet je bio već brza igra. Kada je Magdenburg osvajao Ligu šampiona(2001-2002) igrali su sa sedam osam igrača, mlađi su bili na klupi. Tako je bilo i u Vespremu.

Međutim, to se kasnije promenilo. Počeli su da kupuju 16 dobrih igrača jer znali su da se samo tako osvaja nešto veliko. To je radio Kil, Hamburg i drugi. Evo, pogledaj našu poslednju utakmicu sa Zagrebom. Oni na svakoj poziciji imaju po dva, tri dobra igrača. Tako da i nešto slabije ekipe, u ovom trenutku, idu ka tome. Ima i mnogo utakmica, pa jednu sezonu ne možeš izgurati s malim brojem igrača. To je ta razlika, presudna, rekao bih.

„ Rukometni klub Vardar nije slučajno u evropskom vrhu. Ja sam tu već četvrtu godinu, a trener Raul Gonzales je pola godine pre mene stigao. Polako smo počeli da slažemo kockice kako da se domognemo fajnal-fora. Bili smo dobri rivali svima. U Skoplju niko nije lako odneo bodove. Prve dve godine, ma gde igrali, ni najveći evropski timovi nisu mogli da nas dobiju sa velikom razlikom. Uvek smo bili tu negde, za gol – dva. Ipak nešto je falilo. Tek treće godine smo sve složili, uz veliki trud, sreću i dobrog trenera, pa smo uspeli da stignemo na vrh Evrope. Već u ovoj sezoni je drugačije. Ima dosta povređenih igrača, za sad se borimo, ali videćemo kako će sve izgledati kada dođu utakmice sa ozbiljnim i jakim rivalima. Ako ne budemo kompletni, biće teško ponoviti uspeh“.

RK VARDAR – NEPONOVLJIVI SPORTSKI FENOMEN

Moram da Te pitam o sportskom fenomenu Rukometnog kluba Vardar. Vi ste aktuelni šampion Evrope, sve oko vas izgleda spektakularno. Šta nam možeš reći o tome?

– Ja sam tu već četvrtu godinu, a trener Raul Gonzales je pola godine pre mene stigao. Polako smo počeli da slažemo kockice kako da se domognemo fajnal-fora. Bili smo dobri rivali svima. U Skoplju niko nije lako odneo bodove. Prve dve godine, ma gde igrali, ni najveći evropski timovi nisu mogli da nas dobiju sa velikom razlikom. Uvek smo bili tu negde, za gol – dva. Ipak nešto je falilo i tada smo ispali od Kelcea, pa Vesprema. Tek treće godine smo

sve kocke složili. Spominjao sam ti sreću, preko potrebnu, uz sjajan tim i dobrog trenera uspeli smo da stignemo na vrh Evrope. Već u ovoj sezoni je drugačiej, jer ima dosta povređenih igrača. Za sad se borimo, ali videćemo kako će sve izgledati kada dođu utakmice sa ozbiljnim, jakim rivalima. Ako ne budemo kompletni, biće teško ponoviti uspeh.

Mislim da je jako zanimljivo, ali je to tako u uređenim sistemima. Ti si sada igrač Vardara, ali, već se zna, sledeće sezone nastupaćeš za mađarski Vesprem. Praktično, vraćaš se kući, zar ne?

– Mlađi igrači više gledaju finansijske uslove. Ja sam već u godinama kad se približavam kući. Meni je ostalo da igram još godinu – dve, manje više, gledano sa sportske strane, a ipak, ne mogu da odem u neki tim koji nema velike ciljeve. Jer, to me drži ceo život. Tako je od 2001! Kada sam otišao iz Jugovića iz Kaća, borim se da osvajam Ligu šampiona. Bilo je uspeha i neuspeha. Stalno sam u vrhu, među četiri, osam timova i želim da tako nastavim. Ne mogu drugačije da živim.

U poslednjoj utakmici, u Zagrebu, u Ligi šampiona, koja je nedavno održana, slavili ste protiv renomiranog rivala sa deset razlike, a Ti si bio glavni akter. Praktično, ti si svojim odbranama održao uspešan ritam svog tima. To se ponavlja iz utakmice u utakmicu. Hoću reći, još uvek si najbolji, i u sjajnoj formi!

– Ako ti tako kažeš.

„Što se tiče rukometaša pančevačkog Dinama, igrati u SEHA ligi je zaista dobra stvar – za klub, za igrače i grad. U ovom takmičenju ima timova iz Lige šampiona. Momci iz Dinama imaju šansu da vide bolje igrače, da osete koliko treba da se napreduje, da se stigne do visokog nivoa. Pančevci sada igraju sa Vardarom, Celjem, Zagrebom, Meškovim… a sve su to ozbiljne ekipe koje su među osam najboljih u Evropi. Dinamo je u tom društvu i to je veoma dobro za Pančevo. Iskreno, ne pratim dovoljno srpsku ligu, jer mi je dosta što pratim svoje rivale, ali Pančevo je rukometni grad, ima istoriju i super je što se vratio na rukometnu mapu Evrope. Može to još bolje, da je drugačija situacija, ali i ovako sve izgleda dobro, tim je dobro skockan, Petko to radi odlično“.

DOBRO JE ŠTO JE DINAMO U DRUŠTVU VELIKANA

Evo nas Pančevaca u Skoplju, Dinamo igra sa Vardarom, prvakom Starog kontinenta. Sve deluje pomalo nestvarno. Šta nam možeš reći o ekipi iz Pančeva? Ti i Petković, trener žuto-crnih, prijatelji ste već decenijama.

– Igrati u SEHA ligi je dobra stvar. Za jedan klub i za igrače. Ovde u ovom takmičenju ima timova iz Lige šampiona. Momci iz Dinama imaju šansu da vide vrhunske igrače, da osete koliko treba da se napreduje, da se stigne do visokog nivoa. Pančevci sada igraju sa Vardarom, Celjem, Zagrebom, Meškovim… a sve su to ozbiljne ekipe koje su među osam najboljih u Evropi. Dinamo je u tom društvu. Ovo je jako dobro za Pančevo. Iskreno, ne pratim dovoljno srpsku ligu, jer mi je dosta što pratim svoje rivale, ali Pančevo je rukometni grad, ima istoriju i super je što se vratio na rukometnu mapu Evrope. Može to još bolje, da je drugačija situacija, ali i ovako sve izgleda dobro, jer tim je dobro skockan, Petko to radi odlično.

Ne mogu da završim razgovor a da Te ne pitam o mladosti u sportu. Imam utisak da je sve manje dece, više ih interesuju neke druge stvari. Kako da privolimo klince da dođu na igrališta, da budu rukometaši?

– To je jako teško. Deci su sada neke druge stvari na prvom mestu. Mislim da smo svi krivi za to, a stariji najviše. Treba početi od škole, jer. kod nas, na Balkanu, ima toliko talentovane dece za sport, kao retko gde u svetu. Evo jedan prime: Hrvatska ima uspehe s repereznaticojom, kao i Slovenija, a to svakako doprinosi da situacija bude povoljnija u tim zemljama. Znači, ako selekcija ima uspeha, biće i više igrača.

Potrebni su uzori, zar ne?

Tako je. Ne može se bez njih. U Srbiji je sada teža situacija. Reprezentativci igraju van granica svoje zemlje i to otežava put da se dođe do interesovanja mladih.

Arpade, hvala na ovom razgovoru. Bila je privilegija pričati sa najboljim na planeti. Za kraj, svakog sagovornika pitam o fenomenu praštanja uspeha. Zašto je teško oprostiti tuđ uspeh?

– Hvala Tebi i meni je bilo zadovoljstvo. Što se tiče tvog pitanja, o tome uopšte ne razmišljam. Ako su moji prijatelji uspešni, meni je veoma drago. Baš zato što je teško u ovom našem svetu priznati i pohvaliti tuđi uspeh. Ko je ljubomoran, šta da mu radim!

Sve što sam znao o Šterbiku, sjajnom sportisti, dobrom čoveku, sada je još izraženije – u pozitivnom smislu. On teži savršenstvu u onome što radi, a kad tako razmišljate, vi ste neprekidno etični. U svakom smislu, izuzetan je. Kad pogledate neku utakmicu u kojoj junak naše priče nastupa, lako ćete utvrditi koliko je elegantan i prefinjen, bez obzira na težinu posla koji obavlja. To je zato što Arpad zna da je sve u harmoniji, saglasju sa samim sobom. Verovatno se mnogi pitaju, kako klinci, tako i nešto stariji, a posebno rukometni golmani širom sveta: Odakle mu tolika energija, na koji način to radi, kako mu to polazi za rukom?! Sve je čista priroda. Da, prirodan je u onome što čini, pa ne izostaje ni izuzetnost. Biti jednostvan – najteže je. Zato je Arpad Šterbik jedinstvena pojava u svetu sporta.

„Istina, interesovanje mladih za rukomet sve je manje. Deci su sada neke druge stvari na prvom mestu. Mislim da smo svi krivi za to, a stariji najviše. Treba početi od škole, jer kod nas, na Balkanu, ima toliko talentovane dece za sport, kao retko gde u svetu. Evo, jedan primer: Hrvatska ima uspehe s repereznaticojom, kao i Slovenija, a to svakako doprinosi da situacija bude povoljnija u tim zemljama. Znači, ako selekcija ima uspeha, biće i više igrača. Naravno potrebni su i uzori, ne može se bez njih. U Srbiji je sada teža situacija. Reprezentativci igraju van granica svoje zemlje i to otežava put da se dođe do većeg interesovanja mladih“.

Razgovor vodio: Slobodan Damjanov