U rubrici „Linija spajanja“ predstavljamo vam Željka Komosara, pančevačkog akademskog slikara i univerzitetskog profesora.

 

SVE ŠTO JE LEPO-U SRCU JE

 

Kako ćemo shvatiti duhovno bogatsvo kod čoveka? Dovoljno je samo pogledati njegov rad. Ta, moć u delu, suština je bivstvovanja i svakog umetnika, jer ona sama nađe svoje mesto na papiru, platnu, dasci, bilo čemu što može da sadrži istinu. Željko Komosar, baš to radi, skoro celog svog života. U njegovim radovima, tom pogledu na život, ocrtavaju se karakterne osobine, umeće s olovkom, kičicom i drugim potrebnim materijalima, a kako bi se neko delo ovaplotilo. Rođen je u Pančevu, 1965. Odrastao u mnogo puta pominjanom naselju Tesla. Školovao se u rodnom gradu, a potom diplomirao na FLU, a magistrirao na  FPU  u  Beogradu. Član je: ULUS-a, ULUPUDS-a, UFTUSS-a, UFUS-a  i  ULUP-a. Bavi se: slikarstvom, grafikom, kaligrafijom, ilustracijom, grafičkim dizajnom i filmskom režijom.

 

 

Željko Komosar je stvorio čitav jedan poseban svet. Svoj svet umetnosti. Ipak, reklo bi se, postoje dve ljubavi koje su ga potpuno opčinile, pa ga sada kroz život prate. Reč je o crtežu i kaligrafiji. Čim pogledate neki njegov rad, brzo se zaljubite u tu lepotu. Više je to, neka posebna energija koja vas, kao nekim magnetom, privlači sve više, što je duže gledate. On je čovek prizora i detalja. Kako on savlada svoj duh, teško je dokučiti, ali, nama je drago, samo neka stvara. Recimo, mi, Pančevci, trebalo bi ozbiljnio da mu budemo zahvalni što je od zaborava, svojim crtežima, akvarelima i drugim tehnikama, u delima, sačuvao staro Pančevo. To potamišje, kojeg-onako izvorno, više nema, ostaće, osim na nekim fotografijama, i u njegovom viđenju rodnog mesta. Nije on slučajno tražio te motive, blizu reke Tamiš. Pre bi se reklo, oni su njega našli. Svuda ima njegovih tragova. Svaka ta linija ima punoću i jasan značaj, boja stoji gde bi trebalo, kompozicija slike opčinjava, ali, što ja vama to pojašnjavam, kad u umetnosti, sve je to nebitno, ako nije lepo. A, kod Komosara, samo lepota i izbija iz radova.

 

 

Sad ćemo malo o kaligrafiji, koja ga je učinila autoritetom u spskoj kulturi. Kaligrafija (od Grčkog κάλλος kallos “lepota” + γραφή graphẽ “pisanje”) kod njega je više od lepog pisanja. Vodi poreklo iz Kine. Reč je o, praktično, znakovima, napisanim na poseban način. Može da se nauči, ali, ako u sebi nemate snagu lepote, ne bi trebalo ni da joj se posvetite. Ovaj oblik izražavanja Komosar proučava, radi na njemu decenijama i uči sledbenike koji poseduju strast, ali je izražavaju kroz jednostavnost.

 

 

Željko Komosar je do sada je priredio 15 samostalnih i učestvovao na više od 200 domaćih i međunarodnih kolektivnih izložbi. Za Medicinski fakultet u Beogradu ilustrovao  je anatomski atlas i nekoliko knjiga. Za RTS je  napisao scenario i režirao TV seriju-Kaligrafija. Autor je nekoliko kratkometražnih filmova. Za svoj likovni i filmski rad više puta je nagrađivan. Radi u zvanju  redovnog profesora na Akademiji SPC za umetnost i konzervaciju, i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu.

 

 

 

 

ZAGLEDAN U BUDUĆNOST PROŠLOSTI

 

 

Komosora sam upoznao još u osnovnoj školi, s tim što je godinu dana stariji. On je bio jedan od nekoliko učenika škola „Đura Jakšić“ i „Isidora Sekulić“ u Pančevu, za kog se lako dalo utvrditi da će ploviti umetničkim vodama. Nikada se ne bih začudio prilikom naši sretanja u gradu, ako bi sa sobom nosio blok i pribor za crtanje. Nije mi namera da istražujem koren njegove ljubavi prema umetnosti, ali, kao čovek, Željko deluje jednostvano, sa jasnim stavovima, a to je valjda utemeljio u ranom detinjstvu. Kad već pominjem to korenovanje, njegovo krajiško poreklo, s obe strane, kao i oficirsko-umetnička crta kod njegovih predaka i rođaka, i te kako su uticali i na njegov životni put. Zapravo, siguran sam u to. Elem, kad je došlo vreme da se upiše neka umetnička škola, opredelio se za Fakultet likovnih umetnosti, a njegovim odlaskom u srpsku prestonicu na studije, proredila su se i naša viđenja po naselju i gradu. Kasnije, povremeno smo se sretali na raznim događajima, uglavnom u Pančevu, a njegova zauzetost, u vezi je s porodicom, koju je u međuvremenu oformio (deca su takođe okrenuti umetnosti), kao i profesurom kojom se uspešno bavi u dve visoko obrazovne ustanove u Beogradu. Duže od tri decenije živi u srpskoj prestonici.

 

 

Koliko god mi društvene mreže uzimali zdravo za gotovo, osuđivali ili hvalili, one su postale i potreba, makar, zarad saznanja šta se zbiva s dragim ljudima. Naravno, tako se upoznajemo i čime se sve bavimo u životu, kao i kakava su nam razmišljanja. Povremeno, Komosar tako objavi po neki rad, da podeli svoju umetnost s nama. Vidljivo je to, bira šta će da „izloži“, ali svako to delo, kao da me vraća u detinjstvo. Zato, nije bilo teško zaključiti, on, pravi je majstor zagledan u budućnost prošlosti.

 

 

Nedavno, sreli smo se na otvaranju Salona umetnosti u Pančevu, gde je izloženo i njegovo delo, a meni je bilo drago što ga vidim. Da mu i lično kažem, da radim sada intervjue, ili kako god to nazvali, s umetnicima iz našeg grada, pa želim i s njim da se vidim i ispričam. Rado je prihvatio poziv. Ipak, trebalo je nekoliko nedelja da se nađemo. Već sam pomenuo zauzetost svog sagovornika, a, nije da je i autor ovog teksta sedeo besposlen. Elem, čuli smo se pre nekoliko dana, sve dogovorili. Ovaj razgovor sa Željkom Komosarom zanimljiv je i po načinu kako i gde je vođen. Naime, susreli smo se u centru Pančeva, a zatim sišli do reke Tamiš i tako hodajući razgovarali o njegovom životu i umetnosti koju stvara. Kasnije, smestili smo se u „Brasileiru“, kultnom mestu u srcu grada na Tamišu, gde možete popiti najbolju kafu. U omiljenom ambijentu mnogih Pančevaca, kao i uvek, bilo je prijatno, uz zvuke džeza, što je Komosaru veoma prijalo, a imali smo i zadovoljstvo da nas pozdravi Milan Popov, vlasnik ovog prelepom odmorišta.

 

 

Verujte, a ko ga poznaje to može da potvrdi-Komosar se likom ništa nije promenio od najranijeg detinjstva. Naravno, godine su se namnožile, ali to je to. Ostalo mi je u mislima da se uvek odevao jednostavno (kombinacija farmerke-polo majica i starke), a to se nije promenilo ni do dana danas. S obzirom na godišnje doba, kad se naš susret dogodio, uz jaku košavu, ovog puta, jakna je bila obavezni odevni predmet, ali se uklapala, u potpunosti, u njegov životni stil. Razgovarali smo kao prijatelji a ne osobe sa različitih polova. To ćete najbolje osetiti i kroz tekst koji je pred vama.

 

 

 

 

KALIGRAFIJA

 

 

Sa Željkom sam posebno želeo da pričam o kaligrafiji, jednoj od oblasti koja ispunjava život mog sagovornika.

 

        -Kaligrafija mene prati od ranog detinjstva, jer je reč o crtanju i lepom pisanju. Tu se prepoznaje taj osećaj za ritam. Pismo je jedno od najvećih umotvorina čovečanstva. Sam naziv kazuje da je reč o lepom pisanju, ali, ja bih rekao, to je estetizacija lepog pisanja. Imao sam dečački san da upišem čuvenu češku Akademiju za film. Držalo me je to jedno vreme, ali sam onda sreo jednog rođaka koji mi je objasnio da nije neophodno to da radim, ako želim da se posvetim režiji, jer imam u sebi tu likovnost, i da je bolje da završim magistarske studije, baš u vezi s kaligrafijom. Tu mi je mnogo pomogao moj profesor Alekasandar Dodig. Pune tri decenije se bavim kaligrafijom i na celoj zemaljskoj kugli se nalaze moji radovi. Najviše zahvaljujući filmaskim festivalima, kao što su Fest, Festival kratkometražnog filma u Beogradu i drugi. Za njih sam radio značajne tekstove, plakete, diplome, nagrade, kao i za ugledne profesore. Angažovali su me, jer, kažu-umem to da radim kvalitetno, ali, neka ostane na drugima da to istaknu.

 

 

 

Na početku razgovora, da pitam-o fenomenu naselja „Tesla“ u Pančevu? Ti si, jedan od slikara, rođen baš tamo, kao i mnogi drugi, s kojima pričam za „Praštanje uspeha“. Ima vas, za nevericu i svi ste uspešni. Kako bi to objasnio?

        -Pančevo je grad slikara, kako to vole da kažu umetnici. U našem gradu su rođeni i stvarali značajni umetnici kao što su: K. Danil, P. Jovanović, U. Predić, S. Trumić i drugi.Tesla je specifično naselje koje je iznedrilo značejne sportiste, muzičare, posebno bubnjare. Neki od njih su međunarodno priznati, zavidan broj je i likovnih umetnika: Milosavljević, Bačkonja,  Deranić, Sfera,  jedan od moje braće Nikola Komosar i mnogi drugi. Želim da pomenem i Č. Kesića, mada nije sa Tesle, ali je vrstan umetnik, sjajan pedagog i veoma dobar čovek. Većina su akademski umetnici, za te uspehe možemo zahvaliti Tvorcu i razume se, tom miljeu u kom smo odrastali. U tom periodu naša interesovanja su bila usmerena na sport, muziku, film, a kod nas nekolicine i na likovnu umetnost. Za profesionalno  bavljenje  umetnošću potrebni su, prvo talenat i rad, naravno i obrazovanje u tom smeru.Toliki broj mladih umetnika u jednom naselju je prava misterija koja se ne može lako objasniti, ali kako god to posmatrali, mislim da je to fantastično i dobar razlog da se na Tesli otvori jedna galerija koja bi svojim postojanjem doprinela većoj duhovnosti i kulturi naselja i grada.

 

 

 

 

Da li si jedan od autora koji ne želi da zauzima stav u umetnosti, kroz svoja dela, već samo svedočiš i prisustvuješ vremenu u kojem stvaraš?

      -Svaki umetnik ima određen stav o svojoj i tuđoj umetnosti. Stvarati svoje delo je, ne samo  stvaralački čin, nego i određen stav koji se kroz delo projektuje. Biti svedok jednog vremena i biti autor, u dobroj meri obavezuje, ne samo kao hroničara vremena nego inspiratora i pokretača nove misli i ideje,sublimisane kroz dela.

 

 

Možeš li da oceniš, kao autor, da li stvaraš za nas, svoje ispisnike, ili za neke nove epohe, sasvim druge naraštaje koji dolaze? Po meni, ti, kao da oduvek slikajući prošlost radiš za budućnost?

      -Umetnici stvaraju dela za sve one koji će prihvatiti i razumeti njihovo delo. Teško je u savremenom društvu stvoriti nešto toliko novo i originalno. Svedoci smo različitih pravaca u umetnosti koji su na sceni, koji svojim prisustvom nude različite poruke, one vrlo sofisticirane, do onih najbanalnijih. Sva dela su podložna kritici laika i stručne javnosti, u svim epohama.

 

 

 

 

Dopadljivost umetnikovih dela, u javnosti, tumači se na razne načine. Neko, prosto, uradi to što oseća, a neko je pomirljiv. Kako ti ocenjuješ trenutnu srpsku likovnu scenu?

      -Da se vratimo malo u istoriju. Mislim da je slikarstvo  između dva svetska rata bilo jako dobro, taj trend se nastavio do osamdesetih godina dvadesetog veka. Trenutna likovna scena je vrlo šarena, svega ima, što sa jedne strane i nije toliko loše, a s druge strane, mislim, da je malo vrhunskih autora.

 

 

 

 

 

 

LJUBAV PREMA BUBNJEVIMA

 

 

Nije tajna, ti uživaš i u sviranju bubnjeva. Kad se kod tebe iskristalisala i ta ljubav?

 

        -To datira od malena. Perkusije su za mene nešto posebno, a klasičnu bateriju bubnjeva sviram i dan danas. Sednem kod sebe u ateljeu i sviram. Mogu se sada na interenetu naći te lekcije, a meni je to privlačno, da uvek nešto novo naučim. Ne radim s bendovima, jer, nisam u tom miljeu i neki drugi me poslovi zanimaju, ali, za svoju dušu, obožavam da sednem za bubnjeve i zasviram.

 

 

 

Poznato je, ti si i univerzitetski profesor, ne samo autor. Ta, da kažemo, dvostruka uloga, pomaže ili ne, u stvaralaštvu?

      -Obe profesije su vrlo odgovorne i zahtevne. Kao profesor mnogo sam naučio od svojih kolega i studenata, u samom ophođenju prema toj odgovornoj profesiji. Različiti karakteri i interesovanja u kolektivu su nešto što je vrlo inspirativno za mene, kao i prenošenje znanja tim mladim ljudima. Autorski rad je nešto vrlo intimno i zahteva određen mir i fokus, na to konkretno delo. Obe profesije su za mene vrlo inspirativne. Latinska izreka kaže:,,Oni koji ne znaju, neka uče, a oni koji znaju, neka nalaze zadovoljstvo u tome da se podsećaju“.

 

 

 

 

Nije tajna, niko nas ne može naučiti slikanju. Ipak,šta je najbitnije za mladog umetnika, tokom školovanja? Na šta da obrati pažnju?

      -Opredeliti se za profesionalno bavljene umetnošću, vrlo je zahtevno. Pored talenta potrebna je disciplina u radu, učenje zanata, obrazovati se, čitati različitu literaturu, pratiti likovnu  scenu. To su neki od važnih elemenata koji mogu mnogo pomoći mladim umetnicima za bolje razumevanje profesije kojom žele da se bave.

 

 

Sve, reklo bi se, postaje od crteža. Ta delatnost u slikarstvu, ne prestaje da fascinira ljude. Nije tu reč samo o veštini, darovitosti, oku, da tako kažem, već, mnogo širem poimanju sveta. U čemu je tajna dobrog crteža?

      -Crtež kao disciplina je nešto što je primarno u likovnoj i primenjenoj umetnosti. Postoje različite tehnike, stilovi i poetike u crtežu. Crtež je kao voda sa izvora, nešto što svojom spontanošću pleni i ostavlja utisak na posmatrača.

 

 

 

 

Nedostatak mere, dobrog ukusa, čak, moralno posrnuće modernog društva, koliko to utiče na umetnika i njegovo delo?

      -Svakako da utiče. Postoje umetnici koji traže inspiraciju u društvenim zbivanjima, i u okviru svog rada stvaraju neku angažovanu umetničku poetiku i svojim delima reaguju na aktuelna društvena zbivanja. Umetnici koji se u svojim delima ne obaziru na savremene tendencije u društvu i u umetnosti, a vodi ih snažna emocija prema tradicionalnom i klasičnom stvaralaštvu,  ti umetnici pokušavaju da stvore vanvremenska dela.

 

 

 

 

 

O SPORTU

 

 

Manje je poznato, ali, u mladosti, pokazivao si smisao za neke sportske discipline, posebno individualne. Meni je to interesantno, jer, kao što znaš, skoro svi vi, umetnici, u nekoj ste vezi i sa sportom. Šta mi možeš o tome reći?

 

        -Drago mi je da me i to pitaš. Ti, sam, toliko već radiš u sportu, pravi si hroničar i slobodno mogu reći, dragocen čovek u tom miljeu. Jeste, tačno je to. Mene je sport, posebno u školskim danima, baš privlačio. Igrao sam odlično stoni-tenis, ali, neki su mi ljudi predviđali uspeh i sa tenisom. Voleo sam neke od borilačkih veština, ali koliko god bio uspešan u tome, i voleo sport, kako si sam rekao, posebno te individualne discipline, uvek je umetnost dobijala prednost, pa sam se i okrenuo na tu stranu. Veliki sam pobornik zdravog života, a posebno mi se dopadao period tog sokolskog poimanja sporta. Sada zagovaram da se što više deca, ali i odrasli, kreću, da se, gde god to može, otvaraju sportska igrališta na otvorenom, da ljudi vežbaju, rekreiraju se, jer to i te kako koristi u aktivnostima kojima se inače bavimo.

 

 

 

 

 

Umetnost, možda će zvučati pretenciozno s moje strane, ali, mene podseća na monaštvo. U oba slučaja, stvara se u nekom, svom svetu. Kao da nije važno, šta se zbiva „spolja“. Da li se slažeš?

      -Sigurno da je umetnik svojevrsni asketa koji u svom svetu i miru svog ateljea materijalizuje svoje buduće delo, fokusirajući se na rad. Ali, sigurno, nije toliko izolovan, da aktuelna zbivanja u društvu, nisu toliko bitna i da ga ne dotiču. Možda ga, čak i inspirišu.

 

 

Doživljaj lepote, na nekoj slici, može se opisati na razne načine. Ipak, čini se, ako nema razmene energije, onda, kao da nešto nedostaje. Ili, grešim?

      -Razume se, i umetničko delo komunicira sa posmatračem, svojom energijom, koja se projektuje preko dela na posmatrača. Doživljaj lepote je subjektivna stvar, a energetski naboj koji se reflektuje iz određenog dela, nešto je što upotpunjuje tu interakciju.

 

 

Kojem idealu težiš u svom stvaralaštvu?

      -Stvoriti dela koja će biti inspiracija mlađim generacijama, a sve što radimo, namenjeno je drugima. Ako je tačna mudra izreka:”Tvoje je samo ono što si nekome dao” mislim da bi trebali svi da težimo takvom idealu.

 

 

Na čemu trenutno radiš, šta te zaokuplja?

      -Bavim se različitim tehnikama, i poetski sam vrlo različit. Pored kaligrafije terenutno radim na seriji crteža i akvarela.

 

 

Uvek pitam svoje sagovornike, na kraju našeg dijaloga, o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Šta bi mogao o tome reći?

      -Uspeh je vrlo relativan pojam i smatram da je individualna stvar, a samo ne praštanje, vrlo je zanimljivo. Da li je to nekako uvreženo mišljenje, da se na ovim prostorima uspeh ne prašta ili je to generalno tako, ne znam. Za mene je uspeh biti svakim danom sve bolji čovek, kao i da radim ono što volim. Inače, uvek su me tuđi uspesi inspirisali.

 

 

PEDAGOGIJA

 

 

 

U likovnom stvaralaštvu Željka Komosara vidljivi su njegovi životni ciljevi. Ipak, on ne uživa samo dok crta, slika, snima, već i u profesuri koja ga je oblikovola kao umetnika i čoveka. Pedagogija je oblast o kojoj smo morali još da prozborimo.

 

        -Pedagogija je segment u mom životu kojoj sam se najmanje nadao. Kad sam upisao magistarske studije, na predmetu-pismo, profesor Aleksandar Dodig, jedan sjajan čovek, pedagog, naravno i umetnik, on mi je pomogao u mnogim stvarima, između ostalog i o pedagogoiji. Kao njegov asistent dosta sam naučio. Bio je jedan period kad sam hteo da odustanem, ali, kako to obično biva, nije se to desilo, a ja sam postao prvo docent, pa vanredni i sada sam redovni profesor, već osam godina. Radio sam u Nišu, Kragujevcu, na Primenjenoj akademiji, Akademiji lepih umetnosti, Fakultetu savremenih umetnosti i Akademiji SPC. Veoma je zanimljivo raditi s tim ljudima i taj me rad oplemenjuje.

 

 

 

Željko Komosar, bez dvoumljenja, potvrdiće to mnogo upoznatiji ljudi od mene, kad je reč o njegovoj umetnosti, ima sa čim pred sud javnosti i istorije. Koliko god stvarao, radio u mnogim oblastima, činjenica je, njegovo korenovanje, uvek je prisutno u datom delu. Nema tu borbe tame i svetlosti, ili neke druge opsesije. Njegovi crteži, akvareli, ulja na platnu, kaligrafski rad, uvek su iznova sveži i oku prijemčljivi. Logika njegove pokretačke energije, ogleda se u otvorenosti sopstvenog duha. On, kao da ne ume ništa da sačuva samo za sebe. Sad, ako to ranije niste mogli, čitajući ovaj tekst, ilustrovan njegovim delima, lako ćete primetiti šta njega najviše privlači. To su: ulice, predmeti, polja, planine, drveće, reke, njegovo Pančevo. Sve on to, na neki svoj, poseban, lep način, čuva od zaborava. Da bi mi, njegovi savremenici mogli da uživamo, ali i generacije koje dolaze. Ti, razvojni ritmovi u njegovoj umetnosti, karakterišu ga, kao autora i čoveka.

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 

Fotografije: Privatna arhiva i Aleksandar Stojković