ŽIVOT POSVEĆEN SPORTU I LEPOTI: RADOVAN VUKSANOVIĆ, POZNATIJI PO NADIMKU RAJA CEVEĆAR, GOVORI O PRIJATELJSTVU SA SPORTSKIM VELIKANIMA, FENOMENALNIM SUSRETIMA I ŽIVOTNIM POBEDAMA

Ostvaren čovek velikog srca

Junak naše priče „inficirao“ se sportom još kao dečak u rodnom Sivcu, a kao srednjoškolac, u Kuli, već je imao zapažene uspehe u ringu, nastupajući za tamošnji Boks klub „Josip Kramer“. Završio je DIF, ali nikada nije radio kao profesor fizičke kulture, jer ga je profesionalna, sportska i emotivna sudbina odvela na druge puteve. Već skoro četiri decenije živi u Pančevu gde je stekao veliki broj sportskih prijatelja i ugled čoveka koji je mnogo pomogao afirmaciji ovdašnjih najpopularnijih sportskih kolektiva, pre svih, fudbalskog i rukometnog kluba Dinamo

Većina nas, nije to tajna, nikada sebi nije priznala da smo svi bili u prilici da donosime prave odluke, one pokretačke, kako bismo osmislili naš život. Pa, ipak, odustali smo. No, ima i onih drugih, hrabrih, sa jasnim ciljevima, koji su se u potpunosti ostvarili na svim poljima. Jedan od takvih je RadovanVuksanović, poznatiji kao Raja Cvećar.

Sada već daleke1969. u Beogradu upisuje popularni DIF, a u narednih pet godina upoznaje mnoge ljude koji će obeležiti njegov životni put, kao što je on obeležio njihov. „Nisam krao, nisam lagao i nikoga se nisam bojao“– reče mi u razgovoru, a iskazane osobine, mnogi će reći – viteške, i te kako su se dopale jednom Draganu Džajiću, Miljanu Miljaniću, Miroslavu Pavloviću, Kuletu Aćimoviću, poznatim zvezdašima, ali i partizanovcima: Damnjanoviću, Đuroviću i drugima, te mnogim estradnim zvezdama. Koliko su bili prisni, neka posluži podatak da su pozvani kao gosti na njegovom venčanju, sa suprugom Dunjom. Kada sam ga pitao, gde ih je sve upoznao, usledio je kratak odgovor: „Na utakmicama i u kafani“. Interesantno, mnogi pogreše, pa za Raju tvrde da je okoreli zvezdaš, ali on je, ipak, navijač Partizana. Posle završetka fakulteta za fizičku kulturu (sobu u studentskom domu, na koju je imao pravo, koristili su njegovi prijatelji, dok je on boravio kod tetke), nije se otisnuo u profesorske vode.

Početkom 80-ih prošlog veka, Raja dolazi sa Ljubomirom Pokrajcem u Pančevo i potvrđuje narodnu izreku: Ko se jednom napije Tamiške vode, ostaje zauvek. Za skoro četiri decenije, koliko živi u gradu na obalama Tamiša i Dunava, stekao je ugled izvanrednog sportskog poznavaoca, ali, dokazao se i kao vrhunski profesionalac, nesebično se angažujući se u pančevačkom fudbalskom i rukometnom klubu Dinamo. Dok smo razgovarali, sugerisao mi je da obavezno u tekstu napomenem da se družio, ili je još uvek prijatelj, sa Nikolom Jevremovićem, Rankom Belmondom Jankovićem, Bogosavom Perićem, Milanom Krstićem i Ljubomirom Obradovićem.

Osim sporta, Raja je posvećen i porodici, čiji je zaštitni znak ljubav, skladnost i lepota. Naime, u braku sa suprugom Dunjom imaju ćerke: Milicu (koja im je podarila unuku Mašu), Jelenu, (ona je mama jedne Janje i preuzela posao u cevćari), i Milenu, koja je završila koledž u Americi i živi u San Francisku. Milena je bivša teniserka, a i ona će uskoro postati mama. U njihovom životu cveta, a to mnogi Pančevci znaju, porodični biznis-gajenje i prodaja cveća. Zato je ovom fenomenalnom Pančevcu i pridodat nadimak Cvećar.

GDE JE RAJA, SVIMA JE DOBRO!

Raju sam upoznao davnih dana, nikako ne slučajno. Ma kakve kvalitete da imate, o njima se nikada neće znati, ako se o tome ne priča u društvu. Tako sam i ja prvo saznao o legendarnim poznanstvima mog sagovornika, njegovim dobrim delima i neverovatnoj posvećenosti svemu čega se dohvati. Kao mlađem, nije bilo lako zadobiti poverenje takvog čoveka, ali, kad smo se upoznali, a on je već godinama pratio šta radim, sve je postalo opuštenije. Dugo se spremam da ga privolim za razgovor u nekom mediju, a sada se stvorila

prava prilika. Još draže mi je bilo kada mi je priznao kako ne voli da se eksponira u medijima, kao i da sam jedan od retkih s kojim želi da podeli neke životne detalje.

Saznao sam da je odbio mnoge pre mene. Priča se da je Raja, recimo, u kancelariju Dragana Džajića, najboljeg fudbalera kojeg smo ikada imali, kasnije direktora FK Crvena zvezda, ulazio bez čekanja. Jedan je od retkih koji je od Džaje na poklon dobio komplet pozlaćenih značaka svih klubova iz sportske porodice Crvene zvezde. Takav dar bio je namenjen samo predsednicima Reala, Barselone i drugim uglednim zvanicama najvišeg ranga. Ulaznice za neke od najznačajnijih mečeva,koji su igrani na Marakani ili u inostranstvu, dobijao je među prvima, delivši ih mnogobrojnim prijateljima. Nikada neću zaboraviti naš susret u Minhenu kada je Zvezda, golovima Savićevića i Pančeva u susretu protiv Bajerna, na Olimpijskom stadionu, otvorila vrata finalu Lige šampiona, 1991. godine. Kao što je poznato, kasnije ga i osvojila u velikom finalu u Bariju.

Dakle, Raja je došao na tribinu gde su bili smešteni navijači crveno-belih, sa košarom u rukama, punom pereca i kifli. Išao je od jednog do drugog fana beogradskog kluba i nudio im nemačke slane poslastice. „Znam da ste gladni-uzmite slobodno“, zapamtio sam reči ovog izuzetnog čoveka. Kad sam ga podsetio na ovu priču, slatko se nasmejao. Kasnije, obavljajući novinarski posao, često sam ga viđao širom Srbije. Pratio je, i još uvek to čini, fudbal, rukomet, košarku, vaterpolo… sve što je u vezi sa sportom. Elem, često je umeo da pohvali ono što sam pisao u Pančevcu, ili kasnije u Sportskom žurnalu. Pre izvesnog vremena smo se videli, u prolazu, i dogovorili da se nađemo i ispričamo za „Praštanje uspeha“.

Tako je i bilo. Zvao sam ga pre nekoliko dana i sve smo se brzo dogovorili. Tek neki minut pre nego što ću krenuti na naše mesto sastanka, zazvonio mi je telefon. „Molim te da pomerimo za neki sat kasnije, iskrsnulo je nešto“, kaže mi, pravdajući se, uz izvinjenje, iznendanim odlaskom u Beograd, dokazujući i ovim malim primerom svoju ljudskost. Nešto kasnije, nalazimo se u „Hedonistu“, u centru Pančeva.

CVEĆE

Nema tog Pančevca koji bar jednom nije svratio u cvećaru „Milica“ koja se nalazi na početku Karađorđeve ulice, u samom centru grada na Tamišu. Reč je o jednoj od najstarijih privatnih cvećara, a duže od tri decenije tamo možete sresti mog sagovornika, njegovu suprugu Dunju, ćerku Milicu i sjajne, veoma predusretljive radnice. Mnogi su svoje najmilije obradovali darom baš iz ove cvećare, a Radovan Vuksanović i njegova supruga poznati su kao i donatori u mnogim svečanim prilikama.

Kako je uopšte došlo do toga da se posvetite ovom poslu?

– Zvuči čudno, ali ovo je istinita priča. Negde na trećoj ili četvrtoj godini studija, upoznao sam dvojicu ljudi koji su se bavili cvećarstvom. To su bili naši poznati bokseri Zoran Jovanović i Ivan Bocić. Kad sam došao u Pančevo, upoznao sam Dunju, svoju suprugu, a ona je veoma volela i još uvek voli – cveće. Izrazila je želju da otvorimo cvećaru, pa je tako i bilo. Pomogao mi je Bata Jovančić, i to da bude baš na ovom mestu, u samom centru Pančeva. Od 1981. postojimo, a ja sam otišao u penziju, da tako kažem, iz cvećare.

Raja, ne samo danas, deluje kao potpuno ostvaren čovek. Kao ličnost koja je ispunila dugoročne vizije. Ističem to, jer ljudi poput njega su bogom dani za pravljenje intervjua. Zato je bilo pravo zadovoljstvo pričati sa Vuksanovićem. Posao novinara nije lak, što će vam potvrditi svako ko, što bi se reklo, jede ovaj hleb sa sedam kora. Ipak, postoje ljudi koje razumeju potrebu da se posebno istakne neko ili nešto, a mi se baš time bavimo u „Praštanju uspeha“. Zato, još jednom, zahvalnost ide na adresu braće Perić, Nenada i Filipa, koji sa svojim saradnicima rade sjajn posao u Geoviziji i Finet inženjeringu, a podržavaju nas i mnogi drugi, jer želimo na drugačiji način, bez skandala i negativnih konotacija, da predstavimo sport i sportiste.

PRVA LJUBAV PLEMENITA VEŠTINA

Moram prvo da Te pitam, a nadam se da moji čitaoci neće zameriti što sam sa Tobom na ti, kako si se u mladosti opredelio za boks? Retko se to dešava, zar ne?

– Naravno, i sam sam prvo pikao fudbal u rodnom Sivcu, u ulici sa drugarima. Još kao klinac, kod mene se ispoljila ta srčanost, da kažem hrabrost, a nije bilo bolje varijante da to i pokažem, bar u ono vreme, od boksa. Zato sam se, čim sam krenuo u srednju školu, u Kuli, priključio Boks klubu“Josip Kramer”. Dakle, kao momak, već sam boksovao mečeve, bilo mi je to privlačno i uživao sam u svemu tome.

Veza sa sportom ostala je u Tvom životu neraskidiva do današnjih dana. Meni je interesantno, a poznajem Te zaista dugo, da si po obrazovanju profesor fizičke kulture. Naime, završio si u Beogradu DIF. Voleo bi da kažeš nešto i o tome.

– Drago mi je što me to pitaš. Ja sam na studije došao 1969, a te godine bilo 1200 kandidata (ima taj podatak i može se proveriti) primalo se svega 120 muškaraca i 30 devojaka. Dva dana je trajalo polaganje. Kada je izašla lista sa primljenim brucošima, bio sam osamnaesti po broju osvojenih bodova. Tada upoznajem mnoge drugare. Kao sportista imao sam pravo na sobu u Studentskom domu, ali tu sobu su koristile moje kolege. Imao sam uslova da živim na drugom mestu, pre svega zahvaljujući tetki. Studirao sam pet godina i s uspehom završio fakultet.

Ipak, a to mora da Te pitam, nisi ostao u toj priči. Praktično, nikada se nisi ni bavio profesorskim poslom. Zašto?

– Zato što sam shvatio da ima i nečeg drugog u životu što me zanima. Nisam krao, nisam lagao i nikoga se nisam bojao. Mnogi ljudi su to cenili kod mene, želeli su da budu u mom društvu. Nisam nikada nikoga izneverio, a na taj način sam stekao mnogo prijatelja iz sveta sporta, ali sa estrade i umetnosti – od pevača do glumaca.

VOLI PARTIZAN, ALI I – ZVEZDU!

Želim sada da našim čitaocima kažeš nešto više o svom dolasku u Pančevo. Kada i kako se to dogodilo?

– Stigao sam u Pančevo 1980. Došao sam sa Ljubom Pokrajcem, našim proslavljenim rukometašem, sa kojim sam studirao. Upoznajem Dunju, moju suprugu, ženim se, počinjemo i naš porodični posao i to traje sada već jako dugo. Ja sam sada već penzioner. Za sve ovo vreme ostao sam, na neki način, u sportu. Da li kao posmatrač i drugar sa sportistima, a to znaš, jedno vreme sam obavljao i neke dužnosti u FK i RK Dinamo.

Ipak, da Te još malo vratim u raniji period. Vreme je da saznamo kako si se upoznao sa Džajićem, Miljanićem i drugim velikanima našeg sporta?

– Već sam Ti ranije rekao da sam skrenuo pažnju na sebe, a za moju hrabrost, kao i to da ne dam na sebe i svoje drugove, već su mnogi čuli. Prvo smo se sretali na utakmicama, ali i po kafanama. Možda će sada zvučati neobično, posebno mlađima, ali ja sam gledao sve utakmice Zvezde i Partizana. Inače, navijam za Partizan, ali imam mnogo prijatelja i u Zvezdi. Uvek sam voleo da neko od tih klubova pobedi. Tako smo se i sretali, počeli da se družimo. U Beogradu je, u to vreme, bilo popularno odlaziti u “4”, lokal koji je držao bivši igrač Zvezde – Pavlović, popularni Pavika koji je na leđima nosio upravo četvorku. Ovde sam upoznao tu sjajnu generaciju i tu smo se najviše viđali. Kad sam se ženio, svi su oni bili naši gosti. Da ne ispadne da sam samo visio po kafanama, moram da ti kažem da smo mi često odlazili i u pozorište, gledali filmove, tako da i među glumcima imam dosta prijatelja.

AKO NE POBEDIMO DANAS, UČINIĆEMO TO SUTRA

Za tebe mogu slobodno da kažem da si jedna od legendi Pančeva. Ipak, izdvojio bih tu dostojanstvenost koju dosledno nosiš sve ove godine. Posebno mi se sviđa što, za razliku od mnogih, ne odustaješ. Još uvek voliš sport, nisi se razočarao – nimalo?

– U pravu si. Od samog početka ljudi treba da shvate da je reč samo o igri. Da se razumemo: Naravno, ja volim da pobeđujem, ali, ako ne pobedim, onda čestitam protivniku. Možda sam se samo nekoliko puta iznervirao zbog nekog poraza, ali baš retko se to dešavalo. Uvek kažem, ako ne pobedim danas, uradiću to sutra.

Ima mnogo interesantnih detalja u Tvom životu, a u vezi su sa sportskim dešavanjima. Šta bi izdvojio, kao neku najinteresantniju posebnost?

– Možda je interesantno što sam išao na sve međunarodne utakmice koje su igrali Zvezda i Partizan. To je bilo obavezno. Recimo, od Džaje sam uvek dobijao karte, delio ih svojim drugarima, a onda smo zajedno odlazili na te mečeve.

Videli smo se 1991. godine, u Minhenu, na fenomenalnom susretu Bajern – Zvezda. Slavili su Beograđani sa 2:1, u sred Bavarske. To nisi mogao da propustiš, zar ne?

– Svakako. To je detalj za pamćenje. Drago mi je da si me podsetio i na neke lepe stvari, koje smo tamo doživeli. Ceo taj pohod Zvezde sam ispratio. Čarobno je bilo u Bariju, tri dana smo slavili titulu prvaka Evrope. A, vidiš, nisam želeo da putujem u Japan, kad su crveno-beli postali svetski prvaci. Nešto mi se nije išlo.

U Pančevu si lako stekao nove prijatelje. To su bili mnogo fini ljudi, praktično, društveni krem. Da se malo i njih prisetimo. Svi oni su putovali s tobom, nije li tako?

– Ne bih ovaj naš razgovor bio potpun a da ne pomenem Batu Jovančića, Naila, Verka, Ljubu Pekara… Da, baš tako je bilo. Dobijao sam od Džaje karte i to nam je mnogo olakšavalo odlazak na utakmice i – sjajno druženje!

HULIGANIMA NIJE MESTO NA TRIBINAMA

Hajde da malo popričamo o sportu, o suštini i ulozi ove viteške borbe. Da li si od onih koji smatraju da je ranije bilo bolje?

– Male su razlike, tako bih ti ukratko odgovorio. Sada je kod nas drugačije, a to se najviše primećuje kada je reč o navijačima, da ih tako nazovem. Imamo veći uticaj Zapada. Pre svega mislim na njihovu ulogu u sportu koju su podigli na profesionalni nivo. Sad su tu neke firme kojima oni rukovode itd. Znaš o čemu ti pričam. Ne sviđa mi se što se to pretvorilo u huliganstvo. To mi smeta. Zbog toga sam proredio i odlazak na fudbalske mečeve.

Dobro, ali viđam Te na rukometu, košarci, vaterpolu. Pratiš mnogo toga? Kako da danas animiramo decu, da ih vratimo na igrališta?

-Dosta teško pitanje koje iziskuje temeljan odgovor. Danas imamo decu kojima je telefon najbolja igračka. Tu moramo pronaći odgovor,

kako bismo pronašli rešenje za taj izazov. Ipak, nije ni sve tako crno. Dok god budemo dobri u nečemu, biće klinaca koji će poželeti da imitiraju te svoje idole. U tom smeru treba ići. Napraviti dobre rezultate, forsirati sportiste kao idole i deo rešenja smo ostvarili. Takođe, škola je zatajila. Nema više takmičenja. Nekad smo se nadmetali, razred protiv razreda. Mi, kao nacija, treba mnogo da radimo da se mladi ponovo uključe u sport.

A, kako gledaš na stanje u Pančevu. Pravi smo grad sporta.

– To je dobro i ja to volim. Zato mi prija što živim u Pančevu. Naravno, glavni problem su finasije. Što više izdvajamo, biće sve bolje. Imamo izvanredne rezultate i ne čudim se što je naš grad baš po sportu prepoznatljiv, ne samo u Srbiji.

UVEK SE OBRADUJE USPEHU DRUGIH

Ima Te svuda. Nije Ti teško da budeš uvek tamo gde su i pančevački sportisti?

– O tome ti pričam. Nije mi teško jer su momci i devojke pravi u onome što rade. Ostvaruju dobre rezultate i podrška je uvek tu.

KLOMPE

Ima jedna zanimljivost u vezi s Rajom, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Naime, bilo kakve da su vremenske prilike, da li je reč o letu ili zimi, uvek ćete ga videti bosonogog, samo u klompama. Evo šta on kaže o tome i da li, uopšte, ima cipele:

– Dobro si to zapazio. Ta priča je počela, takođe, u vreme studiranja. Zimi, kao studenti DIF-a, imali smo obavezno skijanje kao predmet. Odlazili smo na Kopaonik, Brezovicu i Jahorinu. Tamo smo se junačili šetajući bosi po snegu. Primetio sam da mi to uopšte ne smeta, čak prija. Od tada, uvek sam u klompama. Naravno, imam ja i cipele, ali obuvam ih samo kad idem na svadbu, ili, kad je reč o nekoj sahrani. Samo tada, iz poštovanja, klompe odlaze u cipelarnik – kaže naš sagovornik.

Ima još nešto što mi je veoma zanimljivo, a u vezi je s Tobom i Tvojim ispisnicima. Naime, vi se svakodnevno viđate. Rano ujutru pijete kafu i družite se. Pretpostavljam da je sport tema broj jedan?

– Tako je. Svakog dana sam u kafeu „Flamingo“. Tamo pročitam Sportski žurnal i Novosti, pa sa prijateljima od sedam do devet

časova razgovaram, uglavnom o sportu. Ima malo i političkih tema, ali, s obzirom da na to ne možemo da utičemo, rasprava se brzo završi.

Rajo, ne možemo ovaj razgovor da završimo, a da ne pitam o fenomenu praštanja uspeha. Umemo li da oprostimo tuđ

uspeh?

– Dragi moj Rora, sve to zavisi od čoveka. Na primer, moja ruka ima pet prstiju, svi su različiti, ali su moji. Ja volim kad je neko uspešan. Tako ću ja poželeti da idem napred. Uzmimo primer Novaka Đokovića: On je heroj i kako neko može da ne voli i ne prihvata sve ono što je učinio. Ne treba da se divimo samo osvajačima medalja. Svako ko se u životu bori da živi bolje, treba mu čestitati, a ne zaviditi mu.

Kad imate priliku da razgovarate sa ljudima kakav je Radovan Vuksanović, Raja Cvećar, podrazumevaju se optimizam i pozitivno posmatranje života.. Čak, gledate na pojave i ljude iz ptičije perspektive. Kao da je pod vama panorama uspeha, a dok letite duša vam je ispunjena. Retko ćete čuti čoveka koji više voli da istakne druge, da o njima zbori, bez sujete. Takvih pojava u našem društvu je toliko malo, da zaslužuju mnogo ozbiljniju pažnju. Raja je već uradio mnogo ljudskih časnih dela, pa ne čudi spokoj koji ga krasi. Još uvek može mnogo da ponudi, pomogne, posavetuje, pouči… Svako ko ga je upoznao, sasvim sigurno, potvrdiće moju priču.

Razgovarao: Slobodan Damjanov Rora
(Korišćene su i fotografije iz privatne arhive)