U rubrici našeg sajta „Linija spajanja“ predstavljamo Petra Putića, jednog od najvećih živih srpskih slikara. Seriju razgovora sa pančevačkim slikarima započinjemo s čovekom čija se dela  nalaze na svim kontinentima, i članom „Art price“, enciklopedijom najpoznatijih svetskih autora.

 

 

ZANIMLJIVO PRIPOVEDANJE VELIKOG MAJSTORA

 

 

Postoji više biografskih podataka o Petru Putiću, slikaru rođenom 1949. u Banatskom Brestovcu, mestu nadomak Pančeva. Često se s njima susrećemo u katalozima koji su propratni deo svake izložbe, pa se i tako upoznajemo s autorom. Kao i na druge načine. Ipak, kakvo je nečije delo, i šta tog umetnika čini velikim, možemo saznati, tek, kad ga bolje upoznamo. Svet umetnosti ispunjava i uveseljava dušu, ali delo, ono pravo, ostaje zagonetka. U tom svetu mašte, darovitosti, boja i kičica, linija i struktura, uvek se nalazi čovek. Sam čovek, uvek najviše kazuje o svojim delima. Ko je i šta je.

 

 

Petar Putić se u slikarstvo zaljubio kao dečak, u rodnom mestu, a kroz priču s njim, saznali smo-miris boje na novinskom papiru, koju je tada osetio i zapamtio, nije ga napustio do danas. S tim u sebi, prvi put se i latio olovke i praznog papira. Talenat je samo jedan deo priče o uspehu. Ostalo se ogleda u životnoj tuzi i sreći, koja se pretapala kroz Putićev život od najranijeg dečaštva. Kad se s porodicom preselio u Pančevo, 60-tih godina prošlog veka, teško se živelo i u gradskim sredinama. Petar Putić je pošao u Poljoprivrednu školu, u gradu na Tamišu, ali, malo ga je ta struka zanimala, jer, u njemu je sve više tinjala umetnička strast, koja je morala negde da se ispolji. Krišom je otišao u Beograd, sa željom da se upiše u Umetničku školu. Ipak, tamo su mu objasnili-u školskim klupama ove obrazovne ustanove sede samo talentovani učenici, kao i da svoju darovitost dokazuju radovima. Putokaz je bio pred njim, pa se ubrzo vratio s crtežima i slikama, koji je su ga ubrzo, uz nekoliko položenih diferncijalnih ispita, učinili srećnim đakom. Uz ovu priču ide i karatka anegdota. Naime, da bi se uopšte upisao, bilo je potrebno da uplati i 5000 dinara, što je u ono vreme bio ogroman novac, koji nije imao, niti je mogao da traži od roditelja. Zato, zamalo da se „selidba“ za srpsku prestonicu izjalovi. Očajan, sedeo je u poznatom pančevačkom parku „Dudara“, sa suzama u očima. Ali kad ima Boga, onda ima i rešenja. Baš tuda i tada, naišao je njegov dobar drug Dragi Stojanović. Petar mu je sve ispričao, a onda su zajedno otišli kod prijateljeve majke. Žena je saslušala sinovljevu priču, otvorila kredenac i odande izvukla potrebnu sumu. „Trči, uplati dok ne bude kasno“-kazala mu je dobročiniteljka. Nažalost, Stojanovići nisu odavno među nama, i nisu dočekali da vide koliko su dobru stvar učinili za srpsku i svetsku kulturu. Školovanje je kasnije nastavio u srpskoj prestonici, pa Sloveniji, te Frankfurtu, u Nemačkoj. Nije njegov odlazak u grad na Majni, bio slučajan. Kao ljubitelj ekspresionizma, pokreta koji se javio u baš u Nemačkoj, s početkom 20 veka, bio je u potpunosti s njegovim shvatanjem života.

 

BPP Group d.o.o.        www.kompresorisrbija.rs

 

Ipak, čudni su putevi umetnički, pa je i Putić, slikar zamaha i lepote u delima, najednom, „zanemeo“. Prestao je da slika, stvara, jednostvano, sve je stalo. Nije izašao potpuno iz priče, jer, posvetio se, a to je trajalo godinama, i po povratku u Pančevo, prodaji umetnina, restauraciji i galerijskom poslu. U to doba, kao da nije mogao da veruje-od slikanja se može živeti. Ipak, jedan događaj je presudno uticao da promeni mišeljenje, pa se može smatrati i prekretnicom u životu velikog srpskog slikara. Od Putića smo saznali, šta se zapravo dogodilo?

 

 

 

 

–Sve se to odigralo, negde, sredinom 90-tih godina prošlog veka. Imao sam jednog prijatelja, baš velikog ljubitelja slikarstva. Reč je o Siniši Bakiću. Kupovao je dosta slika od raznih autora, ali, bilo mi ga je žao, jer, često je preplaćivao ta dela. Jednom, u razgovoru, pitao sam ga-da li zna, slike koje kupuje, zapravo, nemaju tu vrednost koju on plaća, i da je nepotrebno sve to. Pitao me je: Šta da radi? U tom momentu, nešto se preseklo u meni. Rekao sam mu da ću mu ja naslikati  nešto što bi voleo da ima, pa neka uporedi dela i sam odluči za koju sliku će dati novac. Tako je nastalo jedno od mojih najbljih dela-„Prelaz preko Albanije“. U svom ekspresionističkom stilu, ja sam uradio tu sliku, a on je ostao zapanjen. Naravno da je kupio, a zahvaljujući njemu, ja sam ponovo počeo da slikam-priča mi Putić, zanimljiv deo iz biografije, koji do sada nikome nije poveren u razgovoru za medije. Trebalo je neko vreme da se potpuno vrati slikanju, a zatim su njegova dela postajala sve bolja i bolja. Dok sedimo i razgovaramo, zamolio me je da uputim apel javnosti, ako neko zna, gde se nalazi ta slika „Prelaz preko Albanije“, koja je, inače, ušla u antologiju Srpskog slikarstva, da mu javi. Voleo bi da mu otkriju taj podatak.

Obećao sam da ću pomoći, pa to na ovaj način i činim.

 

 

 

 

 

Petar Putić vidi oštro svet oko sebe. Uvek je voleo da uči od najboljih, a kao i mnogi, dela Rembranta ili Van Goga bila i ostala su lepota u oku. Za Paju Jovanovića misli da je jedan od najvećih slikara sa ovog podnevlja,a da sama dela najviše govore ko spada u koju umetničku kategoriju. Kad sam ga pitao o inspiraciji, samo se nasmejao, pa dodao:

–Nemam problem s tim. Ustanem svakog jutra i slikam.

 

 

RASCEVETALA DUGA

 

Ne sećam se tačno kad sam upoznao Petra Putića, ali sam siguran da je to bilo u salonu njegovog rođenog brata Branislva, jednog od najboljih srpskih frizera. Cela porodica ima tu izraženu umetničku crtu, neku posebnost koja ih izdvaja. Elem, već posle prvih razmenjenih rečenica, lako smo se sporazumeli, da to tako nazovem. Kasnije, kad god je bila prilika, odlazio sam na njegove izložbe, a baš u vezi s tim, najviše me je dojmila sledeća priča:

 

–Oduvek sam želeo, a to se skoro uvek i dešavalo, da svoje izložbe imam u muzejima. To je prostor koji poptupno odgovara mom načinu razmišljanja, kad je reč o umetnosti. U muzeje dolazi ljudi koji poznaju umetnost, a takvima i treba predstavljati svoja dela-u dahu mi kazuje veliki slikar.

 

 

U razgovoru s njim uvek me je posebno privlačila mirnoća kojom kazuje o svojim delima. Više puta sam bio prisutan kada su likovni kritičari, ili, naši poznati istoričari umetnosti, o Petru Putiću, govorili kao jednom od najvećih živih srpskih slikara. Ipak, mada svestan toga, nikada to nije potencirao kao svoju životnu moć. Naprotiv. Kad vas zavoli, više je spreman da daje nego da zahteva. Takav način životnog promišljanja, blizak je i meni, pa ne čudi što mi se dopada sve što je Putić stvorio. Možda će vam biti čudno, ali, sada, baš ovih dana, kada Petar živi svoju sedmu deceniju, On je u zenitu procvata. Dela mu dokazuju nadmoć njegovog slikarstva. Originalnost i virtuoznost ga čine jednim od najuticajnijih umetnika na našem prostoru.

 

 

Nije česta pojava da se o umetnosti i umetnicima piše na sajtu posvećenom sportistima, ali, verovali ili ne, Putić je bio izvanredan i u ovoj oblasti. Naime, još kao vojnik-desetar, skočio je u punoj opremi 6,5 metara skok u dalj, što je bio dugo rekord u JNA. Kaže mi smireno: „Morao sam vojnicima da pokažem kako se to radi“. Takođe, kada je karate počeo da zaokuplja mladost Pančeva, bio je među prvima koji se našao na tatamiju-učivši od čuvenih, braće Jorga, Ilije i Vladimira. Sve me je to još više zainteresovalo da se nađe na našem „Praštanju uspeha“.  Pre izvesnog vremena, ponovo smo se sreli, utanačili termin viđenja.

 

 

Dočekuje me u svojoj kući. Zapravo, prvo srećem njegovu suprugu-Mariju, osobu koja je, verovatno, najviše uticala da moj sagovornik bude baš takav slikar kakav jeste. No, o njihovom odnosu, čitajte u posebnom delu ovog teksta. Ljubazna domaćica nas posužuje kafom i vodom. Sedimo u galerijskom ambijentu. Svuda oko nas su slike. Nema dovoljno mesta na zidovima, pa nam „prave  društvo“ i oko nogu. Ko je ljubitelj umetnosti, slikarstva posebno, zaljubljuje se na prvi pogled u sve što vidi. Pričam Petru kako sam zamislio da teče naš razgovor, polako uključujem diktafon, ali, pre prvog pitanja, sagovornik me moli da nešto istakne.

 

–Ovih dana moj gost će biti Vasa Predojević. Reč je o nekadašnjem visokom oficiru JNA, čoveku koji živi u Sloveniji, ima 80 godina, a mnogo mi je pomogao da jedan deo školovanja provedem i u Ljubljani, gde sam služio i vojsku. On je poeta, izašla mu je nedvno knjiga, a promocija će se desiti u Beogradu, u kući „Đure Jakšića“ u Skadarliji. Ti znaš, i sam sam imao izložbu na istom mestu, što je prelepa koincidencija. Interesantno je, nismo se decenijama videli, a onda me je on, preko jedne društvene mreže našao. Stupili smo u kontakt, pa sad jedva čekam da se ponovo vidimo-s mnogo sreće u glasu  svoju priču Putić deli samnom.

 

 

Voleo bih da vas prvo pitam o srpskom slikarstvu. Koliko je ono vredno u svetskim razmerama?

 

–Tokom 60-tih ili deset godina kasnije, po meni, posle Rusa, bili smo u samom vrhu, a kad to kažem, mislim baš na svetski nivo. Samo da podsetim, bilo je to doba Jugoslavije, a  zemlja se ubrzano razvijala. Kako je ekonomski rasla, tako je i umetnost pratila taj razvoj. Konkretno, kad je reč o srpskom slikarstvu, borimo se da budemo prisutni. Da se malo pohvalim. Svetska enciklopedija „Art price“ svrstala me je među najpoznatije svetske autore, na osnovu prodaje mojih dela u galeriji Madl-Art, verovatno, najpoznatije u našoj zemlji, po podršci umetnicima. Teško je umetnike porediti, kao na nekom takmičenju, ali, eto, postoje parametri koji mogu da skrenu pažnju na nečiji rad.

 

 

Pričamo sada o vašoj umetnosti. Da li znate gde se sve nalaze vaše slike. Ima li ih baš svuda na svetu?

 

–Znam, kako da ne. Ima ih, zaista, svuda. Mislim da nema ni jednog kontinenta, a da ih nema. Evo, baš juče, otišla je jedna moja slika u Egipat.

 

 

Rekli ste mi, skoro uvek, izlagali ste samo u muzejima. A, a da li su izložbe put ka ljudima ili potreba da se delo dopadne nekome?

 

–Meni nikada nije bilo bitno da li će na izložbi biti neko, da tako kažem, ko je između, voli ili ne voli to što radim. Uvek sam hteo da izlažem pred ljudima koji se razumeju u umetnost. Zato sam to radio u muzejima. Od Pančeva, Sremskih Karlovaca, Beograda, Frankfurta i drugih gradova.

 

 

 

DOKUMENTARAC S RAZLOGOM

 

 

Delo Petra Putića nailazilo je uvek na dobar prijem u medijima, ne samo lokalnog karaktera. Bio je učesnik u mnogim TV i radijskim programima, a o njegovom delu, upoznala se i čitalačka publika. Ipak, jedan detalj je baš poseban i neobičan u karijeri poznatog slikara. O čemu je reč?

 

 

        -Pre nekoliko godina Vladimir Valešinski, poznati medijski autor, naš Pančevac, napravio je dokumantarni film o meni. Šetali smo u Ivanovu, pored Dunava, i ja sam mu tokom našeg razgovora, kao sada tebi, ispričao sve o svom životu. Ipak, osim nekoliko inserata, koji su korišteni za potrebe mojih izložbi, kompletan film nije do sada prikazan. Vlada mi je rekao-pustiće ga, kad jednom odem sa scene.

 

 

 

 

 

 

Meni je interesantno, a to znam, niste otišli u neke gradove, tamo daleko, da prikažete svoju umetnost, a pozivani ste. Zašto?

 

–Tačno je to. Zvali su me ljudi da izlažem u Americi, Kanadi ili Australiji, ali, verujte, moja Marija ne voli da leti preko okeana, a kad je tako, onda ne idem ni ja. Znate, ljudi koji su želeli da mi organizuju te izložbe, uveravali su me da ću svaku tu sliku da prodam, ali, eto, nije mi se dalo i to je tako ostalo do dana današnjeg.

 

 

 

Hoću da vas pitam nešto u vezi s radom u ateljeu. Da li ste umetnik koji isključivo stvara u tom prostoru, ili, inspiraciju dobijate na nekom drugom mestu, a onda samo u ateljeu delate?

 

–Ništa mi se unapred ne dešava. Tek kad sednem pred štafelaj, kreće sve samo od sebe. Ni sam ne znam šta ću i u kom pravcu. Pustim da me ponese energija, pa kud me odvede.

 

 

Stižemo do škakljive teme u umetnosti, da je tako nazovemo. Reč je o ceni nekog umetničkog dela. Jel može sam autor da kaže-to košta toliko i toliko, ili je to posao za nekog drugog?

 

–To zavisi. Recimo, ja sam, konkretno, za jednu sliku, koju sam dugo radio, a reč je o „Pančevačkoj sinagogi“, tražio nešto više od 3000 evra. Bila je to najskuplja slika koju sam prodao. A, potom sam čuo da je ta ista slika, ponovo prodata za sumu od 4000 evra. U principu, osim samog umetnika, još dosta ljudi profitira u toj prodaji. Često se desi, sam slikar, zaradi daleko manje od nekih drugih, koji se kasnije pojavljuju, kao prodavci umetnina. Da ih tako nazovem.

 

 

A, šta mi možete reći o odnosu galerista i umetnika?

 

–Kad god sam nešto radio s njima, propao sam.

 

 

 

Šta sad radite? Šta Vas čini zadovoljnim?

 

–Malo pre, dok smo razgovarali, moja supruga Marija, u jednom trenutku je rekla-moje slike su sve bolje i bolje. Svaka naredna je sve jača, da se tako izrazim. Zadovoljan sam zbog toga, jer je to istina.

 

 

 

ŽIVOT S UMETNIKOM

 

Poznato je, koliko su u istoriji umetnosti, pre svega mislimo na slikarstvo, životne saputnice uticale na dela velikih majstora. Da nije bilo njih, teško da bi svet izgledao toliko značajno, a muzeji, galerije i privatni posedi, toliko ulepšani. U svakom životu ima lepih i dramatičnih dana, pa što bi se život umetnika razlikovao. Ipak, Petar Putić ne krije da mu je Marija, njegova supruga, s kojom imaju sina i kćer, kao i unuke, najviše pomogla da bude to što jeste. Tada se u razgovor uključila i gospođa Putić:

 

 

        -Znate, toliko godina smo već zajedno. Verujte, ja sam bila prisutna kad je počinjao i završio skoro svaku svoju sliku. Često se desi, da ja, kao njegov najiskreniji kritičar, donesem sud o nekom delu. Petar zna, kad me pita za neku sliku-ako počnem rečenicu sa: Pa, dobra je-sve je rečeno. Ponekad mu kažem, ostavi to, nastavićeš sutra… Tako i bude.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Saznao sam da je vaše delo inspirisalo i vaše najbliže, pa su se i oni okrenuli slikarstvu. Zar ne?

 

–Tačno je to. Moja ćerka slika, a više od svega me raduje činjenica da obe unuke, od sina i kćeri, mada su još uvek malene, već pokazuju talenat i želju da se bave slikarstvom. Tako da, imam nasledinike i to me raduje.

 

 

Na kraju svakog razgovora pitam o fenomenu (ne)praštanja uspeha? Šta Vi mislite o tome?

 

–Nikad nisam nikome zlo pomislio i to je nešto najvrednije što imam u sebi. Dešava se, kopiraju mi slike. Onda me neki prijatelji pitaju-šta ću da preduzmem? Ništa, kažem im. Ako liče, dobro je. Ne treba čovek da bude zao. Ako kreneš da razmišljaš u tom pravcu, neće na dobro izaći.

 

 

MECENA

 

Pojam ”Mecena” i pojam ”Mecenastvo” koji je nastao po imenu rimskog političara, savetnika cara Avgusta, pesnika Gaja Mecene (Gaius Cilnius Maecenas). Označava osobu, društvo ili organizaciju koja nesebično daje podršku umetničkim, kulturnim aktivnostima i njihovim nosiocima. Bilo je u istoriji našeg naroda mnogo ljudi koji su darivali umetnike, u želji da im pomognu na njihovom putu istine. Lepo je znati, da i u novijoj istoriji, pa i u Pančevu, postoje ljudi koji vole umetnost, poštuju umetnike i sarađuju s njima. Jedan od njih je i Dragan Milenković, poslovni čovek iz Pančeva, koji je mecena Petra Putića.

 

        -Milenković je mnogo učinio za mene, kao umetnika i moju porodicu. Za 20 godina koliko se poznajemo, uvek me je podržavao. On ima dosta mojih slika, umetnina, a zauzvrat, finansijski mi je mnogo pomogao. Nas dvojica smo iskreni prijatelji i među nama nema laži i nepoverenja. Bez njegove pomoći, ja, sigurno, ne bih uspeo. Mnogo mu hvala za sve! Interesantno je, da svaku moju izložbu, on posebno oblikuje, a za neverovati je, sledeći podatak. Kad je u Gradskom muzeju u Pančevu trebalo da predstavim slike, on je svojim sredstvima, na neki način, preuredio te prostorije i prilagodio izložbenom prostoru. Reč je o zaista velikom čoveku, pravom prijatelju i iskrenom ljubitelju umetnosti.

 

 

 

 

„Harmonijski bogati kolorizam još dugo će se u umetničkim krugovima otkrivati“ napisao je u jednoj recenziji Dušan Đokić, slikar i likovni kritičar, o Putićevom vizuelnom bogatstvu, čiji je trezor sve puniji. Njegov unutrašnji dijalog sa samim sobom, nastaviće se, a dok je tako, i mi, koji volimo njegova dela, radovaćemo se novim slikama. Ubedljiv i raskošan, Petar Putić rukama raspaljuje lepotu na platnu. Kad stojite pred njegovim slikama, ne prestaje uzbuđenje i neka tajanstvenost koja vas obuzima. Lako je uronuti u njegov svet. To je čista umetnost, razmena energije i tada najbolje osećate da li je nešto vredno ili ne. Van svih kritičarskih normi i akademskih opservacija, ništa lakše za reći-kad je nešto lepo, onda je lepo, i to je to.

 

 

Za kraj, nešto sasvim lično. Odlazeći iz doma Putića, Petar mi je poklonio jednu svoju sliku. Umetnikovo darovanje, posebno me je ganulo. Neće to biti poklon samo za sećanje. Već trenutak koji ne prestaje da traje. HVALA!

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

 

Fotografije:Privatna arhiva