sportski magazin

Mirko Kovačević – Sportsko novinarstvo je lepota i smisao profesije

ZA „PRAŠTANJE USPEHA“ GOVORI: MIRKO KOVAČEVIĆ, PROFESOR SRPSKOG JEZIKA, LEGENDARNI  GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK RADIO PANČEVA, A SPORTISTA PO VOKACIJI 

 

Sportsko novinarstvo je lepota i smisao  profesije,  ali uz naporan rad, odricanje i bezuslovnu ljubav   

 

Ako pažljivo i do kraja pročitate intervju koji je pred vama, dobićete, možda, (ne)očekivane odgovore na (ne)obična pitanja: Može li čovek da se profesionalno ostvari u više životnih oblasti, kao što su novinarstvo, sport, prosveta? Kako se dolazi do ostvarenja dečačkog sna – sklopom srećnih okolnosti, vrednim radom ili prstom sudbine? Da li sportski novinar treba da se angažuje za aktivnosti u nekom klubu, organizaciji ili sportskom društvu? Kakva je danas medijska slika Srbije i ima li nade za pošteno, afirmativno, odgovorno i profesionalno informisanje?

 

LJUDI IZ MIRKOVOG RODNOG KRAJA KOGA VIŠE NEMA

 

                  Narod patrijarha srpskog Pavla

 

Odgovarajući na moje pitanje o svom rodnom selu Gložđu i o kraju, odnosno opštini Donji Miholjac i srpskim selima gde se nalazi i mesto Kućanci u kojem je pre 105 godina rođen Gojko Stojčević, budući patrijarh srpski Pavle, Mirko Kovačević mi je pričao o neobičnoj sudbini ljudi u donjomiholjačkim selima u kojima su živeli pravoslavni Srbi:

– Reč je o stanovnicima koji su doselili na prostor ravne Slavonije, oko reka Drave i Karašice, u većini  posle  Prvog svetskog rata (oko 1922.godine) jer im je kralj Aleksandar poklonio okućnice na velikom imanju mađarskog grofa Majlata, u ime poštovanja što su u Velikom ratu prešli iz austrougarske armije na stranu srpske vojske. To su, uglavnom, bili  Krajišnici iz Severne Dalmacije, Like, Banije i Korduna koji su ovde sami podigli kuće i započeli novi život u novoj državi Jugoslaviji. U neka sela, kao što su Kapelna i Kućanci, pravoslavni Srbi su došli i ranije, dok su u Gložđe, Blanje, Krunoslavlje, Bockovac, Cret, Brezovicu i još nekoliko zaseoka došli zbog ratnih zasluga. Iako su bili vredni ratari i stočari, nisu imali miran život, jer su ih najpre 1941. prognale, ubijale i ponižavale  ustaše, potom su početkom devedesetih godina prošlog veka morali ponovo da sele sa svojih ognjišta. U rodnom selu  patrijarha Pavla, Kućancima, srušena je do temelja pravoslavna crkva u kojoj je kršten Gojko Stojčević. Retko koja  je srpska porodica ostala na svom imanju, ali su, srećom, našli utočište u Srbiji, u selima oko Šida – Kukujevcima, Vašici, Bačincima, Moroviću – gde su sa sremskim Hrvatima menjali kuće. Ovde su stvorili nove vrednosti i postali poštovani domaćini koji nisu hteli da se odreknu svoje vere, tradicije i običaja.

U životu ne ostanete bez ljudi koje vam sudbina dodeli, a svi drugi samo su iskustvo –  rekao je čuveni indijski govornik Radžniš Ošo, čije misli zadiru u suštinu mudrosti. Ova izreka i istina, s kojom počinjem ovaj tekst, može se povezati sa životom, radom i sudbinom Mirka Kovačevića, profesora srpskog jezika i književnosti koji se u našem gradu, pored rada u Mašinskoj školi „Pančevo“,  najviše posvetio izazovima novinarskog posla i aktivnostima u pančevačkim sportskim organizacijama, iako nije rođeni Pančevac.  Možda je važno istaći da je rođen u selu Gložđu, u ravnoj Slavoniji, u opštini Donji Miholjac, poznatoj i po tome što se ovde, u selu Kućanci, rodio Gojko Stojčević, odnosno naš patrijarh Pavle, blagopočivši verski poglavar Srpske pravoslavne crkve.

Junak naše priče, koga mnogi Pančevci poznaju, došao je u grad na obalama Dunava i Tamiša pre više od četiri decenije, nakon zanimljive životne biografije. Posle diplomiranja na Filološkom fakultetu u Beogradu, Mirko Kovačević je pet godina radio, kao profesor književnosti, u više slavonskih gradića (Donjem Miholjcu, Županji, Novoj Gradiški) i u Orašju na Savi, s bosanske strane. S obzirom da je od detinjstva zavoleo fudbal ( formalno je počeo  kao gimnazijalac u valpovačkoj „Jovaliji“) a kasnije je igrao  za mesne klubove koji su se takmičili u tadašnjoj Slavonskoj fudbalskoj zoni – miholjačko „Jedinstvo“, „Strmac“ iz Nove Gradiške, „Graničar“ i „Radnički“ iz Županje. I onda, kada je dugogodišnja ljubav zagospodarila Mirkovim životom, praktično, kada se oženio Pančevkom Jelenom , lekarkom, neminovan je bio i dolazak u Pančevo. Iz te savršene povezanosti dobili su sina Gorana koji je izabrao elektroniku i postao master, diplomirani inženjer elektrotehnike.

Zapravo, u našem gradu praktično počinje Mirkova profesija –  novinar. Zaposlenje je dobio u tada dobro stojećem HIP-u, tačnije u  fabričkom listu „Tribina“,  gde je „pekao zanat“ dve godine. Kada je 1980.  počelo emitovanje programa Radio Pančeva, prijavio se na konkurs, po savetu kolega iz „Pančevca“ (u okviru koga je bio i Radio Pančevo) koji su prepoznali njegov talenat, ne samo za štampane medije, nego i za radijsko novinarstvo. U tada najmlađoj radio-stanici u Vojvodini,  Kovačević je doživeo punu afirmaciju i mnogo toga što će ostati zapisano u istoriji jugoslovenskog novinarstva. Nakon tri godine postao je glavni i odgovorni urednik ovog tada veoma popularnog medija u Pančevu, a na toj dužnosti ostao je osam godina, sve do sredine 1991. godine. Osim toga, u tadašnjoj Zajednici radio-difuznih organizacija Vojvodine (čije je sedište bilo u Novom Sadu) izabran je za predsednika Programskog odbora svih radio stanica Vojvodine, što je u ono vreme bila važna funkcija koju je obavljao šest godina.

 

  PRVO PRIJATELJ I UČITELJ, PA TEK ONDA ŠEF

 

Mirka Kovačevića sam upoznao baš u Radio Pančevu. Kao momak, na početku novinarske karijere, bio sam član Omladinske redakcije koju je vodio Jovica Mijatović, a okosnicu su činili Biljana Pajić, sada Bulatović, Dragana Goljevački Lalović, Veljko Kapunac, Sandra Duždević, sada Kovačević i moja malenkost. Da ne budem nepravedan, još mnogo sjajnih ljudi, danas veoma poznatih širom Srbije, regiona i sveta, bili su deo tima Omladinske redakcije Radio Pančeva.  Ovde smo upoznavali tajne novinarskog posla, a nije tajna da je to bila ulaznica da se stigne do „velike redakcije“. Tokom leta, kad neko od uvaženih kolega ode na godišnji odmor, a vama daju da dva meseca sedite pored već afirmisanih novinara  – Ofelije Backović, Mirjane Ćurčin,  Slavice Jovanović, Stanka Zenga Jovice Mijatovića ,  da sarađujete sa Vasom Malicom i njegovom ekipom tonaca –  slično je kao da ste na studijskom putovanju. Upravo to iskustvo meni je dragoceno sve do dana današnjeg. Mirko je sedeo u svojoj kancelariji, ali je pažljivo  pratio šta se sve događa u novinarskom desku na čuvenom potkrovlju iznad „Pančevca“, na početku Ulice Žaraka Zrenjanina.

Jednog dana šef mi je predloži da sarađujem s njim, pre svega u sportskoj redakciji koju je i sam vodio. I evo, ta saradnja  traje već pune tri decenije. Mnogo sam naučio od njega:  Novinarstvo može da bude sjajna profesija, ako ste strastveni zaljubljenik u taj posao, istinoljubiv čovek, ali i timski igrač koji želi da uči. U suprotnom, muka je to velika. Na koju stranu ćete se okrenuti, zavisi mnogo i s kim sarađujete. S Mirkom je uvek bilo lako. Svaku dobru ideju je prihvatio, a kad jednom stekne poverenje –  to je zauvek. U Sportskoj redakciji Radio Pančeva radili su tada mladi i talentovani novinari, kao i iskusni i veoma poštovani urednici u svetu sporta: Aleksandar Malušević, Svetozar Večić, Aleksandar Živković , Dragana Đilas...a mnogima je baš ova redakcija poslužila kao odskočna daska u profesiji novinar, ne samo u srpskim medijima.

Mnogo smo zajedničkog posla obavili, pregurali dane programa uživo, prenosili sve važne sportske događaje iz Pančeva, a često i putovali s timovima iz našeg grada, pa se javljali sa lica mesta, da tačno i pravovremeno, kako i dolikuje gradskom radiju, informišemo javnost. Vremenom sam  dobijao sve više prostora u eteru, pa sam već tada počeo da uređujem emisije, a lakoća s kojom sam to činio, a i danas obožavam novinarstvo, došla je sa Kovačevićevim verovanjem i savetima da to treba raditi baš tako. Upravo je sada prilka da jedan detalj saradnje s Mirkom Kovačevićem podelim s vama, poštovani čitaoci „Praštanja uspeha“. Bilo je to 1993. Išao sam sa kolegama u Atinu, a među njima je bio i tonac Radio Pančeva Branislav Vilimanović koji već dugo živi i radi u Londonu,  na košarkaški fajnal-for. Zanimao nas je taj događaj zbog Božidara Maljkovića, legendarnog stratega koji je predvodio francuski Limož i Dušana Ivkovića, u to vreme trenera solunskog Paoka. Mirko je to naše putovanje rado odobrio, jer je znao da ćemo doneti pregršt zanimljivog materijala za  Nedeljni sportski magazin, popularni NESAM, što se, naravno, i desilo. No, nešto drugo je interesantno: Elem, vozimo se mi (putovalo se autobusom), a oko mene i Baneta sve sami bardovi novinarstva. I tako, u jednom trenutku, započne razgovor između Danila Šotre, legende našeg posla, a tada urednika košarkaške rubrike Sportskog žurnala i Aleksandra Tijanića  koji je jedno vreme, možda je manje poznato, bio glavni i odgovorni urednik pomenutog sportskog dnevnika. Kaže Šotra: „Saša, tebe sam najviše voleo od svih urednika. Nikada nisi bio u kancelariji“, aludirajući da se nikada nije mešao u odluke  saradnika. S druge strane Tijanić, u maniru prepoznatljivom za njega, odgovori: „Pa, ako je trebalo da te učim novinarstvu, onda neka ti bude“.  Slično je bilo i sa Mirkom Kovačevićem koji je, kao šef redakcije, verovao svojim saradnicima. Štaviše, takvim načinom rada stvorio je od nas njegove sledbenike, odavno već prepoznatljive, ne samo u Pančevu. Učio nas je  kreativnim aktivnostima i bogatio samopouzdanjem. Zapravo, uvek je prvo bio prijatelj i učitelj, pa tek onda šef.

Kada sam posle mnogo razmišljanja i želje, konačno ostvario  svoju ideju da napravim sportski internet magazin, koji već skoro tri godine možete da pratite pod naslovom PRAŠTANJE USPEHA, prvo sam se obratio Milanu Stojanoviću Stojketu i Mirku Kovačeviću, prijateljima i saradnicima sa Radio Pančeva. Obojica su učinili baš ono što sam od njih tražio. Čak, mnogo više od očekivanja. Svaki ozbiljniji tekst koji sam napisao, prvo je otišao Mirku da ga, kao stručnjak za srpski jezik, pročita, pa se tek se onda pojavio na stranicama našeg i vašeg portala. On je i sada u ovoj priči čovek iz senke, i dalje je neophodan na putu katarzičnih ispovesti ljudi koje, ne samo kao sportiste, volimo i poštujemo. Želeo sam da od zaborava sačuvam neke bitne detalje iz istorije novinarstva u gradu na Tamišu, a jedan od krucijalnih svedoka je baš  moj sagovornik. Našli smo se ovih dana u pančevačkom Aviv parku, pa, uz koktu i kafu, razgovarali o mnogim zanimljivim životnim i profesionalnim temama.

 

                OSTVARENJE DEČAČKOG SNA

 

Možda je najbolje, kako je neko duhovito rekao, krenuti od početka. Kako to da se profesor srpskog jezika i književnosti posveti novinarstvu, a posebno me zanima zašto si baš izabrao sportsko novinarstvo?

– Još od dečačkih dana sanjao sam da postanem radio reporter sa fudbalskih utakmica, a konkretno sa novinarskim izveštavanjem  susreo sam se u vojsci, u Beogradu, u gardijskoj jedinici na Dedinju.  Pisao sam o sportu za  list „Vojnik“, pred armijsko prvenstvo u Čačku. Bio sam u Sportskoj četi Titove garde koja je tada osvojila prvo mesto u atletici. Trčao sam  na  100 i 200 metara, zajedno sa tadašnjim prvacima Jugoslavije,  pa sam se zadovoljio osmim mestom i učešćem  u finalnoj trci. S obzirom na to da sam vojnik u Komandi stana i profesor jezika, izveštavao sam o tom događaju, a posle  i o drugim aktivnostima gardijske jedinice za armijske novine, pa sam već tada ozbiljno počeo  da razmišljam o  novinarstvu kao profesiji.

Ja znam, ali bi bilo  lepo da našim čitaocima ispričaš i  detalje iz mladosti, dok si živeo u rodnom mestu. Imao si i tada svoje sportske želje i idole, zar ne?

– U selu Gložđu, gde sam rođen i odrastao,  naš  „prozor u svet“ bio je  radio-aparat na akumulator, jedini u seljačkoj poljoprivrednoj  zadruzi, kasnije i tranzistor na baterije koji je retko ko imao. U mom selu nije  ada  bilo ni puta, ni struje. S posebnim oduševljenjem i pažnjom sam, kao i svi klinci u to vreme, slušao Radivoja Markovića, legendarnog reportera Radio Beograda koji je prenosio fudbalske utaknmice i druga velika sportska događanja, a kasnije i fenomenalnog Marka Markovića. Žarko sam želeo da budem kao i oni. Dešavalo se da, dok igramo fudbal na seoskom pašnjaku,  prenosim tok  utakmice mojih vršnjaka, imitirajući Radivoja i Marka.. Taj dečački san mi se  donekle ostvario upravo u Radio Pančevu, a imao sam priliku da više puta razgovaram sa Markom Markovićem, i to u Ohridu, na Susretima radio stanica Jugoslavije, gde sam redovno išao kao predsednik Programskog odbora Radio stanica Vojvodine.

U Pančevu si se najpre zaposlio u „Tribini“, listu naše Hemijske industrije?

Krajem sedamdesetih godina svaka veća fabrika imala je svoje glasilo, pa sam se u Pančevu najpre obreo u „Tribini“, HIP- ovom listu, gde su radile već iskusne kolege Slobodanka Rakonjac, Mila Milanović, Dragoslav Ristić i Bogdan Mrvoš, poznati pančevački književnik i novinar koji je  veoma uspešno vodio ovo Azotarino glasilo. Upravo taj čovek, velikog znanja i strpljenja, najzaslužniji je za moje novinarsko usavršavanje i napredovanje. Od Bogdana,  a potom i od  drugog urednika Dragoslava Ristića, mnogo toga sam naučio, jer je u „Tribini“ bila praksa da, posle izlaska svakog broja, detaljno analiziramo svaki tekst, kao i koncepciju lista, formu i prelom stranica. Kasnije sam, možda i zbog toga,  dosta vremena posvetio teoriji novinarstva. Interesantno je da sam od Bogdana Mrvoša tražio da  pišem, pored privrednih tema, za sportsku stranu, što je  on  prihvatio sa zadovoljstvom, pa sam tako sa legendarnim fotoreporterom HIP-a Perom Bosićem, pravio, verujem, najpopularniju stranu ovog fabričkog lista. I danas su mi ti davni sportski razgovori, portreti, izveštaji, vesti …veoma dragi. U HIP-u je radilo zaista mnogo poznatih pančevačkih sportista i sportskih radnika, a sa nekima se i danas srećem, pa  rado razgovaramo o danima kada je Azotara bila i sportski gigant, imala i Službu za sport i rekreaciju u kojoj su radili, Pančevcima dobro poznati, Špiro Čvoro, Miljanko Marin, Jovan Tofel…

Legenda o Tebi, kao novinaru i vrsnom uredniku, počinje da se širi nešto kasnije, dolaskom u Radio Pančevo. Bio je to, slobodno mogu reći, zlatni period ovog medija, ne samo u našem gradu. Tada  je program iz ulice Žarka Zrenjanina prelazio lokalne okvire i pratio  se nadaleko. Kako si se, nakon svega dve godine novinarskog iskustva, našao u Radio Pančevu?

– U Radio Pančevo sam došao 1. jula 1980. godine, dakle, dva meseca od početka rada prvog elektronskog medija u našem gradu, jer je raspisan konkurs za nekolicinu novinara. Moj rad u „Tribini“ je bio već zapažen, pa su mi pojedine kolege sugerisale da se prijavim. Imali smo prijemni test, bilo je dosta kandidata, a prošli smo Mirjana Ćurčin iz „Naše reči“, glasila ISP i ja. Lepo su me primile kolege koji su tada pravili program, na čelu sa glavnim i odgovornim urednikom  Miodragom Šašićem. U redakciji sam zatekao još Slobodana Vukadinovića, sjajnog muzičkog urednika i osnivača Tamburaškog orkestra Radio Pančeva,  spikerku Radmilu Vukelić, koja je godinama bila zaštitni znak RTV Pančeva, zatim koleginicu  Veru Stejić i tada dve pripravnice Ofeliju Backović i Luciju Živković, koje će devedesetih godina postati čelni ljudi pančevačkog radija i televizije. U režiji je tada bio samo Vasa Malica, fenomenalni tehničar koji se kasnije proslavio i kao izuzetno popularan voditelj i vlasnik  RTV Ritam.

                 

GRADSKI RADIO KOJI SE I  SLUŠA I GLEDA

 

Već na početku, zapravo, posle nekoliko dana na poslu, sam si odredio svoju sudbinu. O tome postoji i jedna anegdota. Kako je to bilo?

– Bilo je zanimljivo i neobično,  i to pričam kao anegdotu  koja mi je odredila  sudbinu sportskog reportera. Bilo je to  početkom jula, kada  se u Hali sportova održavao značajan boks meč na koji je, pre nego što sam došao, trebalo da ide  mlada koleginica Ofelija Backović. Da bih je kolegijalno oslobodio tog preteškog zadatka, predložio sam šefu Šašiću da ja  izveštavam o borbama poznatih  jugoslovenskih boksera i reprezentativaca, jer je boks tada bio izuzetno popularan u Pančevu.

Kako u Radio Pančevu na početku  nismo imali nikakvih tehničkih mogućnosti za direktno javljanje, (nije bilo telefonske veze izmešu režije i studija) uspeli smo na neverovatan način. Naime, ja sam iz  Hale sportova izveštavao tako što sam ubacivao metalni novac u govornicu, koja se nalazila na zidu, blizu ringa,  a  Šale, kako smo zvali našeg glodura, „hvatao“ je sve  u svojoj kancelariji  na magnetofonsku traku UHERA, a potom snimljeni materijal nosio u  studio i puštao ga slušaocima , preko studijskog mikrofona, kao direktan prenos. Sve je to „ispalo“ fantastično, dobili smo mnogo pohvala, a ja sam tako ostvario svoj najveći dečački san: Postao sam sportski reporter, ali i urednik  sporta u Radio Pančevu, naravno uz druge obaveze, jer su u našem malom, ali odabranom, radiju svi radili sve oblasti novinarstva..

JOŠ JEDAN REKORD RADIO PANČEVA

 

       Šestomesečni štrajk novinara i tehničara

 

Zapamtio sam još jedan podvig zaposlenih u Radio Pančevu o kome je brujala celokupna srpska javnost, i to u vreme višestranačja, kada je u gradu na obalama Tamiša apsolutnu vlast imala Socijalistička partija Srbije. Tada Mirko Kovačević nije bio glavni i odgovorni urednik, ali je kao portparol Štrajkačkog odbora imao važnu ulogu u informisanju građana, pisanjem i gostovanjem  na raznim medijima. 

– To je sigurno bio najduži štrajk u istoriji našeg  novinarstva. Pobunili smo se zbog neshvatljive smene Mirjane Ćurčin, glavne urednice, od strane tadašnje bahate SPS vlasti. Zbog mog izveštaja sa sednice Izvršnog veća SO Pančevo, o zloupotrebama nekih čelnika prilikom putovanja u inostranstvo, lokalna vlast nam je dovela nepoznatog urednika, Ranka Močevića, praktično sa ulice. Odmah smo zaključali vrata i počeli sa štrajkom koji je trajao od  21. oktobra 1993. do kraja aprila naredne godine. Bilo je tu svega i svačega – od peticija, iskrene i lažne podrške, zahteva za ukidanjem radija, kritičkih tonova i pohvala u Skupštini opštine, mnogo strasti i vapaja za istinom i pravdom. Na kraju svega,  nisu nam ispunjeni svi štrajkački uslovi,  ali je  Mirjana ostaala na svom mestu, a taj novi SPS urednik nije urednikovao ni jedan sekund.  

Odlaskom Miodraga Šašića sa mesta glavnog i odgovornog urednika, 1993. godine, ono je ostalo upražnjeno, a Upravni odbor „Pančevca“, uz neizbežno odobrenje SSRN-a, doneo je odllukz da se Ti imenuješ za tu funkciju.  Za osam godina, odnosno u  puna mandata, naš radio je postao poznat po mnogo čemu. Bio je to lokalni medij koji se i sluša i gleda, jedini takve vrste u zemlji. Tada si ispoljio profesionalnu, ali i ličnu hrabrost, učinivši, za to vreme, neke revolucionarne stvari!?

Ne samo ja, nego zahvaljujući i drugim ljudima u Radiju i oko Radija, mladalačkom entuzijazmu svih nas, stvorili smo jedinstven medij, ne samo u Srbiji – pravi gradski radio koji je mogao prenositi sve događaje sa terena. Tako smo postali ogledni radio koji se i sluša i gleda, pa smo direktno prenosili, ne samo važne utakmice, radničko-sportske igre, susrete mesnih zajednica i slične sportsko-rekreativne manifestacije, nego smo imali emisije, kao što su RADIO PLAŽA, NOĆNI PROGRAM, prenose koncerata iz Hale sportova ZVEZDE FOLK DŽUBOKSA, političke mitinge, značajne događaje iz kulturnog života Pančeva i šta sve ne. Srećna okolnost je bila da smo u prvoj deceniji postojanja Radio Pančeva  imali sposobne, kreativne i ljude  dobre volje koji su bili spremni da nam priteknu u pomoć. Na primer, svi novinari su želeli da se oprobaju  na spomenutim projektima – u vođenju, organizaciji, komercijalnim poslovima, svako prema svojim  afinitetima i mogućnostima,  bez ikakve nadoknade i honorara. Direktor „Pančevca“ i Radio Pančeva Zoran Spremo bio je čovek sklon tehnici i inovacijama, pa nas je maksimalno podržavao u kupovini nove opreme i programskim idejama. Naravno, imali smo i brojne sponzore i donatore, privrednike i privatnike iz Pančeva i okoline. Neke emisije su donosile veliku zaradu, a tu je prednjačio Vasa Malica, sa folk pričom i poznatim estradnim gostima.

 

               O SOFK- i, DINAMU, DRUŠTVU PARTIZAN…

 

Osim Tvoga šefovanja, da ga tako nazovem,  stajao si na i na  čelu Sportske redakcije, a ona je bila veoma plodan, slušan i važan segment Radio Pančeva. Uradio si na hiljade prenosa, reportaža, izveštaja, razgovora, najava – nema šta nisi pratio od sporta. Kao što sam rekao, mnogo si učinio i za svoje saradnike, a većina nas, koja je radila u tom periodu s Tobom, ostala je u novinarstvu. Nije li to zlatan period i za sport u Pančevu?

 

– U tom periodu Radio Pančevo je bio glavni promoter pančevačkog sporta. Svi su rado dolazili u naše emisije, jer su bile veoma slušane. Svake nedelje birali smo sportistu nedelje, pa onda i sportistu meseca, a na kraju godine  i SPORTISTU GODINE PANČEVA, i to opet sa terena i sa publikom uživo. Ima dosta starijih Pančevaca koji se toga sećaju i koji su učestvovali u glasanju i emisijama. Osim toga, često sam, kao i ostali sportski novinari Radio Pančeva, učestvovao i u izboru najboljih portista, u organizaciji tadašnje SOFK-e, gde smo bili voditelji ili uvaženi članovi žirija. Bilo nas je u svim relevantnim sportskim klubovima i organizacijama. Početkom devedesetih godina prošlog veka SOFK-a je pokrenula izdavanje sportskog nedeljnika pod nazivom Panorama u kome sam bio prvi glavni i odgovorni urednik, a posle mene je urednikovanje preuzeo naš bard sportskog novinarstva – Aca Malušević. U tom sportskom lokalnom listu, koji nažalost nije bio dugog veka (zbog finansijskih problema u poznatim političkim okolnostima)  sarađivali su svi pančevački sportski novinari i dopisnici.

Bio si desetak godina član uprave FK Dinama, napisao si prvu i za sada jedinu monografiju najkkvalitetnijeg pančevačkog fudbalskog kluba. Igrao si za veterane Dinama, ali i za veteransku ekipu „Trenera“.

– Vidim da si se dobro pripremio za ova razgovor! Da, sve je to tačno. U veterane Dinama i Trenera, kao i u upravu popularnog „Brzog voza“, došao sam zahvaljujući preporuci prof. Miljanka Marina, sjajnog čovek, ljudine, legendarnog fudbalera i odličnog trenera i pedagoga. U Dinamu sam obavljao gotovo sve što se tražilo od mene – od spikerisanja na stadionu do promocije kluba. Ubrzo sam 1985. godine napisao monografiju Dinama, povodom četiri decenije postojanja kluba. Knjiga je izazvala veliku pažnju ljbitelja fudbala i navijača pančevačkih plavo-belih, tako da sam već sledeće godine dobio ponudu iz Debeljače da budem autor monografije FK Spartaka (1911-1986), najstarijeg južnobanatskog fudbalskog  kolektiva koji je tada slavio 75 godina postojanja. Zanimljivo je da je ova knjiga objavljena uporedo i na srpskom i na mađarskom jeziku.

Ne želim da zaboravim i tvoj angažman u Opštinskom savezu  Partizan. Bio si i ovde  desetetak godina prvi čovek ove sportsko-rekreativne organizacije koja je u svojim redovima okupljala veoma pozante sportiste i sportske radnike. Sigurno pamtiš neke ljude i događaje  iz tog perioda?

– Naravno. To su bili nezaboravni trenuci. Kao i uvek i svuda, ljudi su najbitniji deo svake organizacije, a ja  sam imao sreću da tada i u „Partizanu“ naiđem na sjajne ličnosti, izuzetno vredne ljude i velike sportske entuzijaste, kakav je bio Sima Gregović, alfa i omega Partizana, harizmatični Miloljub Ostojić, Voja Novkov, umesto koga sam došao  na mesto predsednika ovog udruženja,  izuzetan čovek, veliki sportski pregalac koji je najviše zaslužan, o tome se malo zna, za izgradnju Sportskog centra „Mladost“, zatim, fenomenalna Olivera Jorga Kiš,  Novica Đokić, sjajni fotoreporter koji je sve otrgao od zaborava i mnogi drugi, ne manje važni. Partizan je bio značajan deo moje sportske aktivnosti i veoma sam ponosan na svoj doprinos u razvoju i afirmaciji Pančeva, kao sportskog grada. Gde god smo širom tadašnje zajedničke dršave (Ulcinj, Kikinda, Kruševo, Rovinj…) dolazili na popularne Smotre Partizana, Pančevci su izazivali veliku pažnju. Posebno valja istaći jednu nagradu koju smo zaslužili u to doba:  Reč je o najvećem državnom priznanju „Titovoj zastavi“, koju smo dobili kao najbolji „Partizan“ u Jugoslaviji.

 

Došli smo i blizu kraja ovog razgovora, pa da se malo vratimo u sadašnje vreme. Kako danas ocenjuješ medijsku sliku u Srbiji, a posebno sportsko novinarstvo?

– Reći ću ti otvoreno: Novinarstvo je na ivici provalije, a možda je i propalo. Nema nezavisnog, ni slobodnog, a niti objektivnog informisanja. Svi su nečiji navijači koji se trude da uvredama i galamom ubiju ISTINU. U takvoj medijskoj slici, možda je jedina svetla tačka sportsko novinarstvo.  Neki pametnjakovići misle da  sportski novinari nisu dovoljno sposobni i obrazovani za neki ozbiljniji  novinarski žanr. Upravo je suprotno: sportski novinari izveštavaju sa lica mesta, što nije nimalo lako. To znam pouzdano, jer sam mnogo puta pisao političke tekstove, kao  glavni i odgovorni urednik Radio Pančeva, zatim u „Pančevcu“ , pa u Pančevačkim novinama, gde sam takođe bio glavni i odgovorni,  potom i kao dopisnik TV Novi Sad, novosadskog  Dnevnika, Tanjuga… Dobar novinar, pored nezavisnosti i objektivnosti, mora da poseduje znanje i hrabrost da bude  posvećen istini, da se odrekne mnogo toga, a to nije lako. Zato danas imamo mnoge tekstopisce  koji se samo predstavljaju kao novinari, a daleko su od tog zvanja

 Ima li nade za nas koji živimo od novinarstva, a ne bavimo se senzacijama i ne želimo da krv, lažne vesti i spletke, zarad lajkova i pregleda, budu važniji od istine i promocije lepog i zdravog načina života?     

– Naravno da ima. Sportsko novinarstvo je, za razliku od političkog, lepota i smisao naše profesije. Kome god sam rekao da pogleda portal  „Praštanje uspeha“, a evo sarađujemo nas dvojica u ovoj priči skoro tri godine, bili su zadovoljni, prijatno iznenađeni, čak oduševljeni. Na ovaj način, samo afirmacijom pravih ličnosti i pojava, bez zavisti i sujete, promovišemo prave vrednosti. To mora,   kad – tad,  doneti rezultat.

NIKO U SFR JUGOSLAVIJI KAO RADIO PANČEVO

 

         Direktni prenos zabranjenog mitinga

 

U Radio Pančevu se desilo nešto što će ostati zabeleženo u istoriji, ne samo srpskog već i novinarstva u socijalističkoj Jugoslaviji. Reč je Mitingu solidarnosti sa Srbima Kosova i Metohije koji jee u Pančevu zakazan 23. jula 1988. godine , a koji je direktno prenosio Radio Pančevo, prema odluci glavnog i odgovornog urednika Mirka Kovačevića. Evo šta  tom davnom događaju kaže moj sagovornik:

–  Možda je taj prenos za današnju tehniku i višestranačku demokratiju neshvatljiv, ali  krajem osamdesetih  godina to nije bilo nimalo naivno. Tadašnja vojvođanska vlast  to nije želela, niti joj je to odgovaralo u vreme žestokih kritika, zbog jačanja autonomije. Srbi sa Kosova su išli  od grada do grada, i pokušavali da upoznaju vojvođansku javnost  sa katastrofalnim stanjem Srba u našoj južnoj pokrajini. Pre dolaska u Pančevo, u subotu, 23. jula 1988, gde im je  jednim zabranjenim letkom ukazana dobrodošlica, nisu bili lepo primljeni. Prethodni miting u Novom Sadu nije uspeo, pa su u  pančevačkoj lokalnoj vlasti  strahovali šta će se sve dogoditi u našem gradu, ali i šta će biti sa njihovim funkcijama. Tog letnjeg dana Pančevci su se okupili u velikom broju, nikada kasnije nisam video toliko ljudi na nekom političkom skupu, da pozdrave i ohrabre mučenike sa Kosmeta. Niko u Komitetu i SSRN-u nije očekivao da će Radio Pančevo direktno prenostit taj „sumnjivi“ miting, jer se do  tada to nigde u državi  nije dogodilo. Kada sam video da se okupilo zaista mnogo Pančevaca, odlučio sam da sve to direktno prenosimo. Ja sam uzeo neku vrstu rupovke, otišao pred opštinsku zdradu i direktno prenosio događaj. Kolega Stanko Zeng se javljao iz mase naroda, a koleginice Mirjana Ćurčin i Slavica Jovanović su sa kasetofonima intervjuisale građane .

U studju su bili Slobodan Vukadinovič i Jovica Mijatović, a za miks pultom Vasa Malica.  Bilo je dosta intervencija iz  Opštinskog komiteta SKV da se prenos prekine, ali nismo poklekli. Kasnije je o tome raspravljao i Pokrajinski komitet SK, doneo negativne ocene, ali je ubrzo 6. oktobra došlo do tzv, jogurt revolucije kada je smenjeno vojvođansko autonomaško rukovodstvo, a Radio Pančevo pohvaljeno za hrabrost. Lično sam od DNV dobio  priznanje za novinarsku hrabrost, na šta sam i sada ponosan, ali mi u daljim  društvenim i političkim previranjima i promenama sistema to nije koristilo. Naprotiv, ali to je druga priča za obimniju knjigu koju pripremam kao moje viđenje lokalnih pojava i događanja u u tom zlokobnom i besudnom vremenu.   

A, kako razmišljaš o fenomenu praštanja uspeha? Umemo li da oprostimo tuđi uspeh?

– Kad je reč o sportu, pre svega mislim na sportsko novinarstvo, nemam neka nagativna iskustva. Ovde  nema toliko zavisti i sujete, jer svi znaju da se do uspeha u sportu dolazi napornim radom, uz velika odricanja i bezuslovnu ljubav. Ipak, u ostalim oblastima sam i te kako osetio to nepraštanje. Kad god sam nešto dobro učinio, bilo je zavidnika, a bilo je i onih koji se nisu poneli ljudski, ali, neka to njima služi na čast.

Kada učite od nekoga, dobro razmislite da li stečena znanja možete i da primenite. Samo konkretna primena donosi rezulate. Takođe, norme uspostavljaju sami autori, a ako ne želite da budete na tragu najboljih, čak da ih prevaziđete, onda je to jalov posao. Od Mirka Kovačevića naučio sam baš to. Prepodne i popodne čovekovog života moraju proći u kreativnosti i biti bogati smislom.  Lep je osećaj kada vam neko kaže da ste talentovani, a vi se time ne opterećujete. Ali, i to se uči –  kao i sve u životu. Poštovanjem ličnosti, nečijeg statusa, uspeha i rada,  i sami ćete steći poštovanje drugih osoba. Mirko Kovačević tako korača, uspravno. Mnogi ga vole i veruju mu, a neki nisu bili spremni za surovu istinu koju im je sopštio. E, to je život!

  Razgovarao: Slobodan Damjanov Rora

  Fotografije: Iz privatne arhivae

Share on facebook
Share on twitter