I TO SE DOGAĐA: NEOBIČNA PRIČA PANČEVCA GORANA JELESIJEVIĆA, TRENERA U BADMINTON KLUBU DINAMO I MEĐUNARODNOG SUDIJE SA NAJVIŠIM ZVANJEM U NAŠOJ ZEMLJI
Slučajna ljubav na prvi pogled
„Čovek bez ideja ne može biti zaljubljen“, rekao je jednom veliki Jovan Dučić, a mi bismo dodali, primenjujući to na sportiste, da ideje rađaju kreativce koji, samo na njima znan način, ostvaruju ono što su zamislili. Da junak ove naše sportske priče, kada je imao dvadeset sedam godina, zahvaljujući drugarici koja je poželela da joj pravi društvo, slučajno nije otišao na trening badmintona, danas bi ovaj sport bio siromašniji za velikog stručnjaka i entuzijastu. Iza ovog upornog mladića ostale su godine napornog rada u animiranja drugih da prvo zavole badminton, a zatim i da ostanu verni ovom zanimljivom, a još uvek nedovoljno poznatom sportu u nas
Da u sudbinskoj opredeljenosti za sport ljubav zaista stvara čuda, potvrdio nam je u razgovoru za „Praštanje uspeha“ Pančevac Goran Jelesijević, trener Badminton kluba Dinamo i međunarodni sudija koji u Srbiji ima najviše zvanje za delenje sportske pravde u badminton mečevima. Kako nam je rekao na početku razgovora, vredelo je posvetiti se badmintonu, iako je shvatio da je ovaj atraktivni sport pronašao njega, a nije bilo obrnuto. Znao je, bez obzira na želju i mogućnosti, da neće nikada biti šampion u ovom sportu, čak ni u lokalnim okvirima. Ipak, to ga nije obeshrabrilo, jer je, bez obzira na sve, želeo da ostane u ovom sportu. Goran se zato opredelio za trenerski poziv, ali i za zvanje sudije. Očigledno, nije od ljudi koji će nešto kad zavole da ostave na pola, jer to nije svojstveno borcima.
Zbog ljubavi prema novom sportu, Jelisijević je napusto Tehnološki fakultet u Beogradu, pa se badmintonu posvetio, kako bi Amerikanci rekli: FULL TIME JOB. Da je to tako pokazuje i činjenica da se Goran šest dana u nedelji, kada ne deli pravdu na nekom međunarodnom turniru, nalazi u sali gde uči njegove izabranike iz BK „Dinamo“. Uspeh u životu, kao i u sportu, dolazi sporo, i to posle napornog rada, pa onda nije nimalo čudno što ovaj uporni entuzijasta strpljivo čeka boljitak svih onih sa kojima sarađuje i prenosi im znanje.
Kad pomislite na badminton, možda se prvo setite prvomajskih uranaka i rekreacije uz rekete i neobičnu lopticu. No, pravi badminton, ta igra energetski pretenciozna, sa akterima koji najmanje liče na atlete, jer ovim sportom mogu da se bave deca, ali i ljudi u dubokoj starosti. Tako vrhunski badminton nije u vezi sa godinama koje se obično pominju kad je reč o profesionalnim nastupima. Zato je ova igra, veoma atraktivna i sposobna da vas omami svojom veštinom, postala toliko popularna i na našem prostoru da joj je budućnost zagarantovana. Za promociju badmintona tu je Goran Jelesijević, vrsni pedagog, školovan u Novom Sadu, sa zvanjem operativnog trenera, koji ne žali vreme da bi obučio što više pobornika ove veštine. Defnitivno, badminton, ne samo u Pančevu, zaokuplja sve više poklonika, a mnogo detaljnije o samom sportu možete, poštovani prijatelji, saznati u nastavku teksta.
ISKRENO, SVE SAM PODREDIO BADMINTONU
Više od sporta
Šta biste nam rekli o sebi i svojim sportskim aktivnostima?
– Imam 37 godina. Nisam završio Tehnološki fakultet u Beogradu, ali mi nije žao, jer radim ono što volim. Nemam vremena ni za šta drugo, jer sam sto odsto posvećem badmintonu. Živim sa devojkom Sandrom, nastavnicom i planiramo da proširimo porodicu. Verujem u ono što radim, neprestano se obrazujem, željan sam novih znanja. Radujem se što taj napor donosi rezultat. Kad govorim o badmintonu, mogu slobodno da kažem, on je za mene više od sporta, pre bih istakao, reč je o iskrenoj posvećenosti i ljubavi.
SVIĐA MI SE KAKO PREDSTAVLJATE SPORTISTE
Evo i ja priznajem, nisam se u dosadašnjoj karijeri ozbiljno bavio badmintonom, mada, pratim šta rade Miša i Kata, deca Aleksandra Viga, nekada rukometaša Dinama, pa predsednika ovog uglednog sportskog kolektiva, s kojim sam blizak, decenijama unazad. Elem, pre izvesnog vremena mi se Goran javio putem Fejsbuka i pohvalio to što radimo u „Praštanju uspeha“, posebno naglašavajući da mu prija što pominjemo ljude koji se retko pojavljuju u medijima. Rekao mi je tada:“Sviđa mi se kako predstavljate sportiste“. Dopala mi se njegova otvorenost, ali i nenametljivost, jer nije želeo, upućujući komplimente, da za sebe ostvari neku korist. Sujeta, ljubomora, često i neznanje, sve više nas okružuju, pa retko pravi rad ima šansu da stigne u vidokrug širokih masa. Ipak, još uvek postoje i ljudi koji nemaju problem da priznaju kad im se nešto sviđa, čak i da pohvale. Takav je slučaj sa Goranom Jelesijevićem, koga sam, eto, upoznao preko društvenih mreža. Povremeno smo se čuli smo posle takmičenja, a kada sam želeo da se zvanično upoznamo i da napravim priču za naš portal, uvek su se neke obaveze preprečile. No, kada se pre desetak dana javio, rekavši da je nedavno postao međunarodni sudija sa najvišim zvanjem, jedini u našoj zemlji, te da osim olimpjiskih igara i svetskog prvenstva, može da deli pravdu na svim ostalim nadmetanjima širom planete, nije više bilo moguće odlagati viđenje.
Dok sam ga čekao u „Dvorištu“, omiljenom sastajalištu Pančevaca, prisetio sam se i početaka našeg rada na ovom sajtu. Četa mala ali odabrana: Ivana, Darko, Mirko, Stojke i moja malenkost, pregurali smo prvu godinu rada. Teško je ovo vreme (a koje nije?!) pa kako onda opstati na tržištu – bez skandaloznih priča, crne hronike, tabloidnih senzacija i drugih društvenih anomalija. No, mi smo se opredelili samo za promociju pravih vrednosti, po cenu da tek preživimo ovu tržišnu utakmicu. Sve vam ovo pišem, jer, ipak, ima dobrih, kvalitetnih ljudi, pre svih bivših i sadašnjih sportista, koji žele da pomognu, kako bismo i dalje govorili samo o dobroti i uspehu. Zato još jednom hvala Nenadu i Filipu Periću, ljudima koji sa svojim saradnicima veoma uspešno vode Geoviziju i Finet-inženjering, firme koje su odavno postale brend.
BADMINTON JE NEKIM ČUDOM PRONAŠAO MENE
Ja sam na početku ovog teksta već pomalo objasnio da ste se u badmintonu našli slučajno, pa nam odmah recite kako je to zapravo izgledalo?
– Te 2007. godine, na nagovor drugarice sam otišao da vidim kako ona trenira badminton. Bila je to ljubav na prvi pogled. Odmah sam se zaljubio i uzeo reket u ruke. Znate šta je interesantno? U to vreme sam bio u neverovatnoj formi. Trčao sam, vozio bicikl, planinario, ali posle jednog treninga badmintona, svi mišići su mi bili upaljeni. Shvatio sam koliko je to dinamičan i zaista dobar sport.
Ipak, brzo ste shvatili još nešto, zar ne?
– Tako je. Tada sam imao već 27 godina i nije bilo mogućnosti da se ostvarim sa nekim izuzetnim rezultatima. Zato sam počeo da se posvećujem trenerskom pozivu. Već 2011. godine sa prijateljima Tamarom Kljajić i Aronom Nemetom koji, nažalost, više ne žive u Srbiji, osnovao sam klub. Za ovih šest godina, koliko postoji Badminton klub Dinamo, već smo ostvarili zapažene rezulate. Naša Bojana Jovanović je trostruka prvakinja države u dublu sa Milicom Barber iz Novog Sada. Inače, ona je završila i Fakultet za fizičku kulturu, baš u Srpskoj Atini, a sada je na master studijama. Važno je da napomenem da su naši članovi, osim što veoma vole i dobro igraju badminton, izuzetni studenti i učenici. Recimo, osim pomenute Boke, koja je završila studije sa prosekom iznad ocene devet, Sofija Karanović je na trećoj godini Poljoprivrednog fakulteta, a Milorad Misimović uspešno studira na Saobraćajnom. Kad me već pitate o detaljima, ja sam sada predsednik kluba, kao i trener. Vodim mlađe grupe, seniore i rekreativce.
Kako to zapravo funkcioniše kod vas u BK Dinamo?
– Najmlađi su nam članovi deca koja sada idu u drugi razred osnovne škole. Najuspešnija grupa nam je ona u kojoj su takmičari rođeni
2006. Sa njima smo počeli da radimo još dok su imali samo pet godina. Tu su Mihajlo Vig, Vanja Bokan, Marija Samardžija i svi oni su osvajači medalja sa prestižnih takmičenja u Srbiji. Badminton je divan sport jer mogu da ga upražnjavaju i mladi i stari. Gospođa Jelena Popović je rođena 1947. godine, veoma je aktivna i odlično igra. To je, svakako, jedna od čari badmintona. Sada nas u klubu ima oko trideset. U poslednje vreme dosta radimo sa rekreativcima i njih je sve više. Badminton savez Srbije je nedavno uveo C kategoriju takmičara, a do sada su bile samo A i B u kojoj se nadmeću rekreativci i već imaju solidne rezulate.
KAKO JE POČELO U SRBIJI
Pokretači braća Vuković
Možda bi naše čitaoce zanimao i istorijat ovog sporta i kako je počelo u Srbiji?
– Badminton je ozvaničen 1993. godine, posle Olimpijskih igara u Barseloni, koje su održane godinu dana ranije, a badminton se našao na njima. U Srbiji su sve pokrenula braća Vuković i tada je osnovano nekoliko klubova. Šabac i Beograd su prednjačili. Imamo još po dva kluba u Pančevu i Novom sadu, kao i klubove u Kragujevcu, Zrenjaninu, Vršcu, Petrovcu na Mlavi. Nažalost, u međuvremenu su se neki i ugasili, a razlozi i problemi su svuda slični. Teško je naći salu, i to je suština – kazuje nam Jelesijević, objašnjavajući kako je sve počelo u našoj zemlji.
POMAŽU NAM GRAD I PANČEVAČKE ŠKOLE
A gde vežbate, imate li odgovarajuće terene, odnosno dvorane za treninge?
– Pohvalio bih grad Pančevo na izuzetnoj saradnji, u vezi s tim što me pitate, jer su nam obezbedili sale za trening. Mi vežbamo u Sali Gimnazije „Uroš Predić“– ponedeljkom, sredom i petkom – i tamo su takmičari. Ostali su u školama „Stevica Jovanović“ i „Đura Jakšić“. Direktori tih škola su veoma predusretljivi prema nama i sad je prilika da im se zahvalim na veoma korektnoj saradnji i razumevanju.
Šta je neophodno da se trenira badminton. Kakvi uslovi su potrebni?
– Dobro pitanje. Teško je u sadašnjim uslovima. U gimnaziji imamo samo jedan teren, a u ostalim školama improvizujemo. Izvlačimo najbolje iz uslova kakve imamo. Teško mi je da pričam o tome, posebno kad znam kako je to u inostranstvu. Recimo, prošle godine sam bio u Pečuju, sa Mihajlom Vigom, u njihovom nacionalnom badminton trening centru. Tamo je jedno privatno preduzeće postavilo deset terena koji su stalno dostupni. Takođe, sportisti imaju na raspolaganju i sve drugo što im je neophodno za kvalitetan rad.
Možete li za naše čitaoce da kažete kakav je badminton, zapravo, sport? Često ga doživljavamo, banalizujući ga, kao rekreaciju na livadi. Ipak, reč je o nečemu mnogo složenijem. Zar ne?
– Često ga upoređuju sa tenisom. No, nema nikave dodirne tačke. Pre bi se reklo da je mnogo sličniji odbojci. Poen se priznaje kad loptica dodirne tlo ili kad udari u mrežu. Mreža je na visini na metar i pedeset pet centimetara. Igra se u singlu i u parovima. Dosta sliči odbojci. Postoji smeč, lopta mora da se poklopi, što bi se reklo, ako hoćete kvalitean udarac da izvedete. Standard je da se igra do 21-og osvojenog poena. Za badminton u svetu znaju i mnogo ljudi ga igra. On je u nekim zemljama uvršten i u školski sistem. Nastao je u Engleskoj pre više od sto godina. Specifičan je, jer ima dosta korena iz azijskih zemalja. Ipak, Britanci su napravili pravila (dok su bili kolonizatori) i donedavno su imali primat u ovom sportu. U poslednje vreme Danska je neprikosnovena u Evropi. Imaju čak i svetski vredne takmičare. Mi se, iako je reč o mladom sportu kod nas, približavamo. Luka Milić je pre tri godine bio evropski vicešampion u kategoriji do 15 godina. Dragoslav Petrović iz Kruševca bio je, prošle i pretprošle godine, prvi na evropskoj rang listi, a interesantno je da ima Srba koji se nadmeću i po evropskim ligama. Uglavnom, juniori su iznad proseka.
Da malo pojasnite ko je, u stvari, u ovom trenutku na svetskom tronu, kad je reč o badmintonu?
– U Pekingu, na Olimpijskim igrama, zemlje iz Azije su osvojile sve medalje. Malezija, Indonezija i Kina drže primat. Kina je pre par godina imala svih pet medalja na svetskom prvenstvu. Ipak, ove godine je mladi Danac, Viktor Akselesen, osvojio zlato, pobedivši jednog Kineza u finalu, što potkrepljuje činjenicu da je badminton u toj zemlji, uz rukomet, nacionalni sport. Tako se Evropa se približava azijskim zemljama.
JEDINI PRIZNATI MEĐUNARODNI SUDIJA IZ SRBIJE
Vas za badminton veže ne samo trenerska strast. Vi ste i najuticajniji sudija iz naše zemlje. Upoznajte naše čitaoce i sa tim činjenicama.
– Sudio sam 2008 i 2009. godine na nacionalnim prvenstvima i ljudi iz našeg saveza su prepoznali da imam, što se kaže, šlifa za delenje pravde. Pre toga sam prošao kroz uobičajenu praksu, kakva se prolazi i u ostalim sportovima. Dakle, išao sam na razna polaganja, testove, prolazio kroz kurseve. Odlazio sam na turnire i sve se to gleda, beleži. Onda je 2010. godina bila presudna. Odlazim na jedan značajan turnir u Bugarsku, u Sofiju, jer im je nedostajalo sudija, pa su zatražili pomoć od našeg saveza. Taj turnir je najviše uticao na mene, pa sam prelomio da se ozbiljno posvetim suđenju. Još ranije, u Bazelu, volontirao sam na SVIS OPENU, jednom od najjačih turniru na planeti. Kraj mene su bili svetski i evropski prvaci. To me je definitivno opredelilo za suđenje. Drugo, sve mi je to pomoglo da sagledam neke detalje i iz trenerske vizure. Jednostvano, poklopilo se dosta toga. U početku, sve sam sam finansirao, ali sada, u dogovoru sa Badminton savezom Srbije, plaćeni su mi troškovi putovanja i ja sam zahvalan na tome. Do sada sam sudio na 32 turnira. Obišao sam celu Skandinaviju, Holandiju, Švajcarsku, Portugal, Italiju, kao i naš region. Kad pominjem naše okruženje, mogu da istaknem ozbiljne prijatelske veze, koje nas sportiste učvršćuju i jačaju ovaj sport u Srbiji.
Vi ste skromni, pa nikako da mi kažete nešto o Vašem najnovijem uspehu na planu suđenja. Nedavno ste promovisani u sudiju sa najvišim međunarodnim zvanjem. Recite nam nešto o tome?
– Samo što sam se vratio iz Danske, gde sam sudio Super seriju, što je najviši svetski nivo. Tu su me posmatrali ocenjivači. Bili su zadovoljni kakao sam uradio taj posao, pa sam stekao zvanje sertifikovanog međunarodnog sudije, i kao takav sam jedini u našoj zemlji. Sada mogu da delim pravdu na najjačim takmičenjima u Evropi i Aziji, ali idem i dalje. Svetska badminton federacija je sledeći nivo.
Moram da vas pitam, kako da decu privolimo badmintonu. Šta bise im poručili?
– U ovom sportu nije bitno koliko imate godina, da li ste atletski građeni, ili, da se niko ne naljuti, malo smotani. Čak, te male smote, kako ih ja zovem, za mene su veći izazov, kada je reč o radu sa njima. U našoj zemlji postoje rangovi za sve vrste takmičara, a o tome sam već pričao. Da vam nešto kažem i time ću biti dovoljno ilustrativan u priči koliko je badminton dobar sport. Skoro sam u Bukureštu sudio finale na jednom turniru. Igrali su jedan naspram drugog Japanac, koji ima 152 centimetra, i Francuz, visok 2,12 metara. Presudna je želja da se bavite sportom, a, kada jednom krenete sa badmintonom, ne odustajete tako lako.
KOLIKO KOŠTAJU REKETI, LOPTICE, ŽICE…
Badminton nije skup sport, ali…
A, kako se snalazite za opremu, pitali smo našeg sagovornika?
-Teško je za opremu. Badminton savez Srbije je potpisao ugovor sa „Joneksom“ pa je sada situacija nešto bolja. Kad god idem negde u inostranstvo, trudim se da donesem nešto od opreme koja nam je neophodna za rad. Kvalitetniji reketi su od karbona i teško se ovde nalaze. Loptice, žice, sve nam to treba. Znate, badminton nije skup sport. Solidan reket može da se nađe već za dvadest evra, što, priznaćemo, nije mnogo. Loptice, one najlonske, traju dosta dugo, a svega deset evra je komplet. Sve postaje dosta skuplje kad se pređe na pernate loptice. One su vrednije, a reč je o potrošnom materijalu.
UOPŠTE NE BRINEM O BUDUĆNOSTI BADMINTONA
Kako da u Pančevu dođemo do još većeg napretka ove igre? Šta treba učiniti da se poprave uslovi i podigne kvalitet?
– Iskreno, nama je najviše stalo do toga da imamo obezbeđene sale za treninge i turnire, kao što je sada slučaj. Grad Pančevo, kad se uzme u obzir čime raspolaže – od novca do infrastrukture – radi odličan posao. Nama je to i više nego dovoljno. Novac je u drugom planu. Badminton je sport koji ne privlači sportiste koji žude za zaradom. Imamo roditelje koji su uz nas, što je isto veoma važno. Treniramo u uslovima kojima raspolažemo, a bilo bi super kada bi se podigla neka multifunkcionalana sala koju bi mogli i mi da koristimo.
Ima li badminton perspektivu u Srbiji?
– Definitivno – da. Kad pogledam unazad više godina, ima mnogo gradova i klubova koji su posvećeni ovom sportu i ova lepa sportska priča se sve više širi. Vidim razvoj badmintona u smeru, da se pojavljuju stalno novi klubovi, a to je trend u poslednje vreme. Tako da ne brinem o budućnosti ovog sporta.
KAKAV JE U SRBIJI SISTEM TAKMKIČENJA
Umesto lige – turniri
Pitali smo Gorana kad i kako se održavaju takmičenja, kako se to klasifijuje u našoj zemlji?
– Nemamo ligu kao što su klasične lige u mnogim sportovima. Imamo juniorske i seniorske turnire. Podeljeni su na A, B i C kategoriju. A kategorija je rezervisana za one najbolje, pa onda redom, naniže, po kvalitetu,dok su rekreativci u C kategoriji. U našem gradu BK Pančevo, naš prijateljski klub, organizuje na početku godine juniorski turnir, a mi smo u aprilu ili maju, do sada ugostili seniore iz B i C grupe, u Hali na Strelištu. To smo uspeli uz veliku podršku Sportskog saveza Pančeva. Inače, jednom godišnje održava se prvenstvo Srbije za juniore i seniore.
Pitaću i Vas, kao i sve svoje sagovornike na kraju razgovora, o fenomenu praštanja uspeha? Umemo li da oprostimo tuđi uspeh?
– Na svu sreću, lično se sa tim fenomenom nisam susretao. Možda je to izraženo u nekim drugim sportovima gde ima novca, većeg ega itd. Odabrao sam sport u kojem nema mnogo novca i sujete i srećan sam zbog toga. Generalno, taj fenomen, a to je moje mišljenje, više je u vezi sa nama koji živimo na ovom prostoru. Često putujem, a kada se vratim, vidim tužna i nezadovoljna lica. Izgleda da nama smeta sve, a ne samo tuđi uspeh.
U današnje vreme biti skroman i zadovoljan, velika je vrlina, tim više što živimo u svetu koji luta stranputicama, okruženi opskurnim likovima koji promovišu nemoral i sve sem čestitosti, dobrote, ljubavi i lepote. Naravno, govoreći o skromnosti, pre svega mislimo da ne tražimo previše, ne kukamo i radimo u uslovima koji su nam dostupni. Takav je i Goran Jelesijević. Nije teško razumeti njegovu filosofiju života: Odbacio je do sada sve negativnosti, okrenuo se pravim vrednostima u sportu, kao i životu. Zato i ima uspeha. Stekao je ugled izvan naše zemlje, što mu sjajna referenca da još brže napreduje. U našem gradu se izborio za nešto vredno, korisno, lepo i veliko. „Praštanje uspeha“ mu poklanja dužnu pažnju i, nadamo se, malo pomažemo da ne posustane.
Razgovarao: Slobodan Damjanov Rora
(Korišćene su i fotografije iz privatne arhive, kao i linkovi sa Jutjuba)