DUŠAN MILOJKOV:Avanturista, biciklista, putopisac, stonoteniski trener, plemeniti buntovnik, I ljubitelj rok-en-rola.

 

NEBESKA LITURGIJA HODOČASNIKA NA BICIKLU

 

Neverovatna priča o Dušanu Milojkovu, neobičnom čoveku u običnom vremenu. Iza njegovih sportskih aktivnosti i ljubavi nema uzbudljivih trka koje se dobijaju u deliću sekunde, osvajanja medalja na velikim takmičenjima i huka navijača sa prepunih tribina, ali je postigao više, vrednije i ljudskije od najboljih sportskih rezultata. Ako se, poštovani čitaoci, pitate da li je to moguće, uverićete se i sami kada dođete do kraja ovog razgovora. Saznaćete koliko lepote, humanosti, uzbuđenja, bogatstva i radosti stvaranja postoji u Dušanovom biciklističkom krstarenju Evropom, obilasku svetih mesta i velikih takmičenja, druženju sa značajnim sportistima, velikim ljudima i duhovnicima.

Prođu godine, čak decenije, a nismo ni svesni da smo u nečemu bolji od drugih. Taj talenat, koji krasi mnoge ljude na zemaljskoj kugli, često ostane potisnut u nama, sakriven. Stid, nelagoda, nesigurnost, manjak samopouzdanja, ili nešto drugo, zauvek čoveka odvede u neki neželjeni životni tok. Ipak, ima i onih koji na vreme uoče svoje dobro, ono najbolje u njima, pa punom snagom krenu napred, ne čekajući da susret sa bitnim životnim okolnostima bude samo delić sudbine. Jedan od takvih je i Dušan Milojkov.

 

Rođen je u Pločici, selu blizu Kovina, gde je živeo do svoje treće godine. Zatim se seli u obližnju, već pomenutu, varoš, gde završava osnovnu i srednju školu. Bicikl je zavoleo kao dečak, a prva, ozbiljnija avantura koju nije prijavio majci – odlazak u Smederevsku Palanku na svom omiljenom dvotočkašu – završila se batinama. Kasnije, nemirnog duha, kakav jeste, bilo je toga još, ali uživanje u vožnji nije ga napustilo do dana današnjeg. Pored ljubavi na dva točka, Dule, kako ga prijatelji zovu, igrao je stoni tenis. Ljubav prema celuloidnoj loptici donela mu je mnogo toga interesantnog. Prvo je maštao, a zatim stvarno igrao sa Dragutinom Šurbekom, velikanom ovog sporta, verovatno najvećim na prostoru bivše Jugoslavije. Želeo je i završio Višu trenersku školu, imao nameru da se u potpunosti posveti deci, da ih uči onome najboljem u sportu, ali nije moglo bez razočarenja. No, o tome ćemo kasnije.

 

Posle svega svega što smo do sada rekli, Milojkov je, nema sumnje, rođeni avanturista, i to ne samo u sportu! Šta ga to izdvaja iz proseka? Kada je 2002. krenuo sa prijeteljem na Svetu Goru, da poseti manastir Hilandar, noseći dva bela goluba sa porukom za igumana srpske svetinje, naravno na biciklu, mnogi su bili u neverici. No, on je svoju misiju ispunio. Kasnije je ponovio ovo hodočašće, a ima nameru da još jednom poseti najveću srpsku svetinju.

 

Vozeći bicikl obišao je Stari kontinent uzduž i popreko, bivao na mnogim značajnim sportskim događajima, družio se sa Novakom Đokovićem, Nikolom Grbićem, Peđom Stojakovićem, Savom Miloševićem i mnogim drugima. Nikada njegova biciklistička avantura nije bila samo puka vožnja, već namera da se učini nešto dobro, što bi vernici rekli – bogougodno. Svaki taj put, kao lajt motiv, imao je priču da se nekome konkretno pomogne, pa ni danas ne manjka želje da se stigne na mnoga zanimljiva mesta.

 

 

Napisao je 15 knjiga koje su odraz njegovog viđenja pređenog puta. U svojim delima Milojkov je izuzetan putopisac koji detaljima krasi svoju životnu misjiju, oživljava srpsku mitologiju i ne dozvoljava da se uspavamo u nesrećnoj sadašnjosti.Za sve što je učinio, u njegovom Kovinu dobio je Oktobarsku nagradu, 2016. godine, iako već deceniju i po živi u Pančevu. Svojim delima, egzotičnim putovanjima, neobičnim susretima, značajnim poznanstvima i slobodoumnim delanjem, Dušan Milojkov nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Valjda je zato kroz život išao težim putem, kao i svaki avanturistički duh, zaljubljenik u sport, tradiciju, književnost, duhovnost…

 

SPORT KAO SMIRIVANJE NEMIRA

 

Dušana znam dugo, baš zato što je sve ove priče ispričao iz prve ruke, pa su i mediji imali razumevanja za njegova dela. Dobro, možda ne baš pančevački mediji, ali, drugi jesu. Znam šta je sve postigao, kao biciklista, ali i kao stonoteniski pregalac, pa sam ga s razlogom pozvao da govori za praštanje uspeha. Ovog meseca će izaći još jedna njegova knjiga, a ovo je bila prilika da se govori o njoj, ali i svim drugim delima, ovog neobičnog čoveka. Iako izgleda mirno, čak tako i govori, više tiho bez naglašenih reči, brzo se uočava neki nemir koji ga prožima. Nije to bes, pre bih rekao: prevelika energija i neshvaćena dobroćudnost. Verovatno tu i leži odgonetka, zašto baš stoni tenis i biciklizam. Upražnjavajući ove dve sportske discipline, kao da umiruje svoj nemir. Nije ga život mazio. Rano je ostao bez roditelja, u tinejdžerskim godinama, pa ističe da su mu baka i deka bili vodeći životni oslonac. Koliko je umeo da da, podeli, učini neverovatnu gestu, humanizam dovede do perfekcije, toliko je puta ostao nedovoljno shvaćen, čak guran u prikrajak društvenih zbivanja. Znate, svako ko je dobar u nečemu, želi zasluge. Ako vas mimoiđu, nećete biti ni prvi ni poslednji, ali makar poštovanje mora da se iskaže. Ima dvojicu sinova.

 

Od kada postoji „Praštanje uspeha“ uvek smo se trudili da promovišemo lepotu života i sporta, da vam približimo istinske heroje. Lakše je to uraditi uz pomoć prijatelja, pa je sada nova prilika da se zahvalim Nenadu i Filipu Periću, kao i njihovim saradnicima iz „Geovizije“ i Finet-inženjeringa“, što i dalje žele da budu deo ove priče. Stiže i moj sagovornik, sa fasciklom punom tekstova i fotografija. Naručujemo piće. Ton ide…

 

Voleo bih da na početku našeg razgovora kažeš kada se rodila ljubav prema biciklu?

 

– Sve je počelo u ranom detinjstvu. Nisam imao svoj bicikl, a mnogo sam ga želeo. Sećam se jednog nestašluka iz tog perioda. Ukrao sam bicikl, kako bih iz Kovina otišao do Pločice, gde su mi živeli baba i deda, da popijem čašu hladnog mleka. Naravno, kada sam se vratio kući, mama je sve saznala, a ja sam dobio batine. No, ta moja ljubav prema biciklu nije presahla zbog toga. Čak mislim da bi moja mama, da je sada živa, rekla: „Džabe sam ja njega tukla kad on i u 55 godini vozi bicikl, putuje po Evropi. Grešila sam jer on je morao da ostvari svoje dečačke snove“. Smatram da svi mi moramo da ostvarimo svoje snove. Kao mali ja sam pokazivao i hrabrost, jer i sam znaš kakva je naša saobraćajna kultura. Inače, svoj prvi bicikl sam dobio u sedmom razredu osnovne škole. Onaj obični.

 

 

Meni je veoma interesantno da, a to često ističeš kad sebe predstavljaš, ne kažeš: Ja sam Dušan Milojkov, elektrotehničar, radnik tog i tog preduzeća, već napomeneš da si biciklista i stonoteniser.

 

– Tako je. Pa to sam ja.

 

Kako si se osmelio na neko veće putovanje?

 

– Bilo je toga. Išao sam na more, obilazio manastire. Odlazeći u Crnu Goru, išao sam na Ostrog, a zatim obilazio i sve ostale srpske svetinje. Od Fruškogorskih manastira, pa nadalje. Onda sam poželeo da vidim svetu kuću svih Srba, da tako kažem. Naravno, reč je o Hilandaru. Tada sam rešio da se posvetim i pisanju. To je bilo 2002. godine.

 

DVA BELA GOLUBA ZA IGUMANA HILANDARA

 

Možeš li o tom prvom, velikom putovanju, kazati i neke detalje?

 

– Sve je počelo u Pančevu, zapravo iz manstira Vojlovice. Zašto baš odatle? Pa to je jedini manastir koji ima svoju rafineriju, a pritom je veoma siromašan. Sam manastir je veoma značajan, a podsetiću da je odatle Nikolaj Velimirović, naš svetitelj, poslat u logor. Nastavio sam ka Kovinu, a u Smederevu se dešava nešto veoma inetersantno i lepo. Prilazi mi jedan čovek, kasnije sam saznao da je reč o Jovici Jeremiću, i kaže: Dušane, da li bi ste mogli da ponesete ova dva bela goluba na Svetu Goru, a da ih iguman Hilandara iz svojih ruku pusti. Oni nose jednu lepu poruku, a zatim će se vratiti u moj golubarnik. Kasnije, svraćao sam u mnoge manastire na svom putu, a monahinje i monasi su se brinuli o ta dva goluba. Takođe, u rukama ih je držao i deda Đorđe, čuvar Zejtilnika, blizu Soluna, poznatog srpskog groblja iz Prvog svetskog rata. Naravno, stigao sam tamo gde sam želeo: Iguman Mojsije je pustio golube, oni su se vratili u Smederevo i ta lepa priča je tako završena. To putovanje je trajalo desetak dana.

 

Ipak, ima još jedan veoma interesantan detalj u vezi sa tim putovanjem. Ja ga znam, ali bilo bi lepo da ga otkriješ i mojim čitaocima.

 

– Svakako. Reč je o tome da je sa mnom krenuo i jedan momak iz Šapca, jer je želeo da se krsti u Hilandaru. To smo, takođe, obavili i ja sam mu bio kum. Inače, na tom putovanju ja sam se na neki način i sam prosvetlio. Razgovarao sam sa igumanom, pitao ga o mnogo čemu, a najviše me zanimao odgovor šta nama Srbima najviše treba. Odgovorio mi je da ne okrećemo leđa jedni drugima, kao i da pročitam pesmu „Nebeska liturgija“ vladike Nikolaja Velimirovića, u kojoj je najbolje objašnjeno, šta i kako dalje. Putovanje je bilo dugačko 1.191 kilometar. Potom sam napisao knjigu o tom podvigu, prodao je u hiljadu primeraka, a sav novac sam poklonio za izgradnju hrama Svetog Save na Vračaru. Mogu još da ti kažem, ništa ja sam ne bih mogao bez svojih prijatelja – dobrotvora – koji su mi pomogli, dali novac da ostvarim svoje snove.

 

OD JUŽNOG BANATA DO SEVERNE ŠVEDSKE

 

Da li si od onih koji planiraju šta će i gde će dalje, čim završi jedno putovanje?

 

– Da. Već 2003. sam krenuo dalje. Naši košarkaši su učestvovali u Švedskoj, na Evropskom prvenstvu, a čitav taj njihov nastup bio je propraćen jednom akcijom „Igraj za život, droga ne“. Tada sam odlučio da i ja pođem u Štokholm. Jednostvano hteo sam da podržim ovu lepu priču, jer sam i sam borac protiv tih pošasti. Uradio sam tada nešto nesvakidašnje. Išao sam u Pančevo, Kovin, Rumu, Šabac i Kragujevac, u sve tamošnje osnovne škole, i zamolio da mi deca napišu nešto u vezi s tom temom. Te sam radovno sakupio i otišao na devetnaestodnevno putovanje. U glavnom gradu Švedske, na specijalno priređenoj konferenciji za medije, dočekali su me naši košarkaši: Stojaković, Jarić, Vujanić, Gurović i trener Duško Vujošević. Predao sam im te radove, košarkaši su potpisali neke, a ja sam ih kasnije uramio i vratio deci kao lepu uspomenu.

 

I sa tog putovanja si napisao knjigu, a sav prihod poklonio, zar ne?

 

– Tako je. Novac sam odneo u specijalnu bolnicu za borbu protiv zavisnosti u Beogradu, u Drajzerevoj ulici. Ta knjiga se zove „Od Južnog Banata do Severne Švedske“.

 

Da ne zaboravimo tvoj susret sa Novakom Đokovićem u Parizu.

 

– Nole je divan dečko. Ne samo on, već svi naši sportisti su najbolji ambasadori Srbije. Mnogo značajniji od političara. U susret Novaku sam krenuo sa svojim sinom. Još jednom smo nosili golubove pismonoše. Predvideo sam da ih Novak, kao pobednik na Rolan Garosu pusti sa samog terena, ali, s obzirom da se to nije ostvarilo, nazad, u Pančevo, golubovi su poleteli sa Trokadera. To putovanje je trajalo dvanaest dana. Vozili smo čak po dvesta kilometara dnevno.

 

Zanimljivo je i za svaku pohvalu da si stigao i na Olimpijske igre, koje su održane 2004 u Atini. Šta nam možeš reći o tom podvigu?

 

– Tačno je to. Tamo sam se družio sa našim najboljim biciklistom Ivanom Stevićem, a golubovi su ponovo bili sa mnom. I oni su se vratili svojoj golubici, tamo gde im je kuća, domovina, što je izvanredno. Oni su nosili poruku:“Čuvajte bicikliste oni ne zagađuju planetu“. Tada su mi novinari grada Pančeva dodelili nagradu, posebno priznanje zbog promocije sporta i zdravog života.

 

Želim da razgovaramo o još nečemu što si uradio, a zaista je bilo veoma lepo s tvoje strane. Reč je o saradnji sa Savezom slepih grada Pančeva. Ta priča se odigrala pre nekoliko godina.

 

– Otišao sam kod njih i pitao da li žele da nekom ko ne vidi dozvole da se vozi sa mnom, na tandem biciklu. Hteo sam da odemo u Trst, kod Nikole Grbića, našeg proslavljenog odbojkaša, sada selektora, koji je trebalo da odigra poslednji meč u nacionalnom dresu i da mu predamo spisak podrške slepih iz Pančeva, Srbije i Republike Srpske. Učinili smo to i zaista je sve bilo nešto neopisivo.

 

STONI TENIS OSTAO NEOSTVARENA LJUBAV

 

Ono što Ti je donelo mnogo radosti u životu, svakako je i stoni tenis. Odkud ti u toj priči?

 

– Sve je počelo još u Osnovnoj školi u Kovinu kada sam imao 12 godina. Zaslužan za početak moje ljubavi prema ovom sportu je pokojni Mile Kovačević, moj prvi trener. On je prepoznao to nešto u meni, a ljubav se nije smanjila ni do dana današnjeg. Toliko sam ja želeo da se ostvarim u svemu tome da sam završio u Beogradu i Višu školu za trenere.

 

Ipak, nije išlo sve u željenom smeru. Zar ne?

 

– Pokušao sam da oformim klub u Pančevu, da stvorim nešto drugačije, posebno, ali nije mi se dalo. Zašto ja favorizujem ovaj sport? Zato što skoro svaki sportista upražnjava rekreativno stoni tenis, a može se igrati na svakom mestu, jer nije potreban veliki prostor. Zatim, stoni tenis razvija brzinu, eksplozivnost i anticipaciju. Znači, moć predviđanja je izražena. Mrežica je niska, loptica malog promera, sto je kratak. Izazov je to za svakog sportistu. Igraju ga ljudi od sedam do sedamdeset sedam godina, ali, tragedija je što se on malo upražnjava, i to mi je žao.

 

Ti si se iz Kovina u Pančevo preselio, zapravo, zbog stonog tenisa?

 

– Baš tako. To je bio moj primarni motiv. Dugo niko nije u našem gradu trenirao decu na kvalitetan način, i moja želja je bila da se tome stručno posvetim. Razvoj dece je bio potpuno zapušten. Imao sam ideju da talentovanu decu iz svih okolnih mesta povežem, da treniraju u Pančevu, da stvorimo bazu, a zatim i klub koji bi imao uspeha u Srbiji, ali, nažalost, do toga nije došlo.

 

Da li sada nešto radiš u vezi s tim? Jesi li i dalje aktivan u ovoj igri?

 

– Ne!

 

Ipak, da te malo vratim u srećnije vreme, dok si živeo u Zagrebu. Tada je sve bilo potaman. Trenirao si i sa Dragutinom Šurbekom, nekada najvećom sportskom zvezdom Jugoslavije.

 

– Sve što kažeš je tačno. Živeo sam desetak godina u Zagrebu, radio, oženio se u ovom gradu, a ljubav prema stonom tenisu tamo se još više rasplamsala. Bio sam sparing partner Šurbeku i zaista me za to vreme, kad pričam o sportskim aktivnostima, vežu najlepše uspomene.

 

OTKUCAJE SVOGA SRCA DARUJE SPORTISTIMA

 

Nažalost, u ovo vreme, kada su se vrednosti, one ljudske, negde zaturile, najpre ispaštaju dobroćudni i daroviti. To je i Tebe snašlo na privatnom planu, ali, koliko te poznajem, nećeš tako lako odustati od svog puta.

 

– Moja životna misija je da sportistima dajem otkucaje svoga srca. Napisao sam 15 knjiga, prešao više hiljada kilometara, znam šta je dobro, a šta zlo. Moj lični karakter mi nalaže da se sada posvetim još više pravdi, ali i uživanju u vožnji biciklom. Želja mi je da se preselim u Italiju, podno vrha Pazubio, u mesto Mali Dolamiti, jer su tamo predeli neverovatno lepi, kao iz bajke, a vožnja biciklom je pravo uživanje.

 

 

A, sad nešto konkretno. Za kakv se sledeći podvig spremaš?

 

– Želja mi je da obiđem Evropu, da se baš posvetim tome. Krenuo bih iz Beograda, centra Balkana, sa platoa ispred Hrama Svetog Save, pored Narodne biblioteke i spomenika Karađorđa, a to nije slučajno. Sve su to simboli mog života, i sveto trojstvo. Plan je da idem ka Crnoj Gori, pa u Dubrovnik, Split, Rijeku, Poreč, Trst, kroz Italiju, a zatim u Nicu, Monpelje, koji su Francuskoj. Potom bi se spustio u Madrid, Barselonu, Valensiju, Bilbao, te u Portugal, da posetim Lisabon. Onda sledi odlazak u Englesku. Iz Londona bih krenuo u Amsterdam, pa u Skandinaviju, Rusiju, Tursku, njen azijski deo, pa u Grčku. Ponovo bih posetio Hilandar (treći put) sišao u Makedoniju, pa ponovo u Crnu Goru, u Bar i nazad u Beograd i Pančevo. To putovanje bi trajalo pet meseci i bilo digačko 14 hiljada kilometara. Takmičio bi se sa suncem, vetrom, kišom, nesavesnim vozačima. Kad to obavim, neće mi biti žao ni da se preselim na onaj svet.

 

U PLANU NOVA KNJIGA PUTOPISA

 

Od Barija do Firence i Vićence

 

Već smo pričali o tvojim delima koje si štampao, a šta planiraš u narednom periodu, kada je reč o knjigama?

 

– Vidi, kao što znaš, sve je u vezi sa finansijskim mogućnostima. Ja još nisam objavio svoju knjigu iz 2015. Kada sam obilazio celu italiju – od Barija do Firence i Vićence – Imao sam i kameru pa sam sve snimao, tako da će čitaoci uz knjigu dobti i DVD na poklon. Knjiga će biti promovisana u Beogradu, nadam se uskoro, a to je jedan od koraka kako bih privukao pažnju javnosti i sakupio što više sredstava za moje kapitalno putovanje po Evropi. Posle idemo dalje.

 

U PRIPREMI VELIKI PODVIG, UZ POMOĆ DIJASPORE

 

Krstarenje biciklom po celoj Evropi

 

Jedan od načina kako bi mogao da zatvoriš finansijsku konstrukciju, kako se to moderno kaže, za tvoje kapitalno životno delo, da biciklom obiđeš celu Evropu, da se obratiš dijaspori, odnosno, našim ljudima koji žive širom starog kontinenta. Da li misliš da će to doneti rezultat?

 

– Siguran sam da hoće. Znam da ima mnogo dobrih ljudi koji će na pravi način razumeti moju želju da učinim još jedan podvig, za koji nisam siguran da je neko drugi pre mene, bar ne na ovaj način, ostvario. Svaki taj prihod biće pametno utrošen i samo za ovu svrhu. Naravno, sa svojim prijateljima još uvek tražim neki modalitet kako da to uradim, da sve bude na potrebnom nivou. Ovo je i lepa prilika da ljudi, ako pročitaju ovaj tekst, mogu da mi se obrate na adresu: Dušan Milojkov, Matije Gupca 10c Pančevo, kao i putem telefona: 064-018-1433. Takođe, svi zainteresovani mogu da izvrše uplatu na moj tekući račun kod Poštanske štedionice: 200 47428726 40, naravno, na ime Dušan Milojkov. Svi i oni će se naći u knjizi, kao dobrotvori mog putovanja.

 

POSLE PARIZA I DRUŽENJA SA NOVAKOM ĐOKOVIĆEM

 

Knjiga za bolesnog dečaka

 

Pored ostalog, ti si po povratku iz Pariza napisao knjigu o tom putovanju i druženju sa Novakom Đokovićem, a sav prihod si poklonio jednom dečaku, Pločićaninu – Dejanu Petroviću, kako bi mu pomogao jer mu je bila potrebna transplatacija bubrega. Promocija je bila baš ovde, gde mi sada sedimo. Ipak, izdvojio bih još jedno delo, zapravo film „Kakvi smo kao narod“. Seo si na bicikl, i obilazio Južni Banat, bez ijednog dinara u džepu. Želeo si da se uveriš koliko smo plemeniti i dobri kao ljudi. Kako se to završilo?

 

-Uh, to je bilo baš zanimljivo putovanje. Skoro sve si objasnio u pitanju. Krenuo sam iz moje Pločice, sa groba bake i deke. Svašta sam doživeo. Od sjajnih trenutaka, kada su me ljudi primili kao najrođenijeg, do onih koji su me pitali: „Nemaš pametnija posla nego da voziš bicikl“. Bilo je to sjajno iskustvo, a premijera tog filma, takođe, upriličena je u Cenrtu za kulturu u Pančevu. Bilo je puna sala. Muziku je napisao Bane Gluvakov, poznati gitarista, član Van Goga. Njegova pomoć mi je bila veoma važna, jer i sam sam čitav život proveo u rok-en-rol fazonu, gde nema mesta foliranju.

 

Na kraju razgovora da se dotaknemo i fenomena praštanja uspeha. Umemo li da oprostimo tuđ uspeh?

 

– Teško pitanje. Jedno od najtežih koje su mi do sada uputili. Ipak, odgovoriću ti kratko. Nažalost, nivo sujete je, ne samo danas, enormno visok. Uspeh koji neko ostvari treba veličati, nema tu šta da se prašta.

 

Neko je lepo rekao: Uspeh mora biti u najbližoj vezi sa stručnošću i ljudskom toplinom. Ako postoji neka životna formula, onda o ovoj moramo razmisliti kao o mudroj misli koja nam daje smisao. Dušan Milojkov bi bio najveći heroj našeg doba, pod uslovom da živi na nekom drugom mestu, u svetu koji više ceni humanost, različitost i želju da se stalno pomaže i daje. Ovako?! Ipak, hrabrost i dobrotu ovog čoveka niko ne može da ospori, a svojim delima, za koje se sam pobrinuo da ostanu večni zapisi – na papiru i filmu – svedoči o jednom vremenu koje je, takođe, tražilo svoje heroje. Nenametljiv, čak, sramežljiv, nije uspeo da se na pravi način vrednuje sve što je učinio za ljudsku zajednicu. Međutim, kad se sve sabere, uzimajući i njegov karakter kao parametar, možda je tako i sam želeo. On, sada pedestpetogodišnji buntovnik i humanista s razlogom, vodi jednu od svojih najtežih životnih bitaka i na privatnom planu: Kako da, sa ovom pozitivnom energijom i avanturističkim duhom, zadrži posao i ostvari golu egzistenciju.

 

RAZGOVARAO: Slobodan Damjanov