EJ…PUNIH 37 GODINA PIŠEM

 Da požurimo polako?

Mrzim sve više da pišem. Punih 37 godina, ej…! Pa mogu da biram. I kraj prošle i početak nove bio je po mom izboru: Radno i lepo. Redom: Aleksandar Kukolj, pa vaterpolo stručnjaci Stefan Ćirić, pa Dejan Savić i Vlada Vujasinović. Deki i Ćira su već izašli u Žurnalu, za Božić – Kuki i Vujas.

Kada sam počinjao sa pisaćom, a ne šivaćom mašinom, pravilo je bilo: Nemoj u poverenju da ti nešto kažu, da imaš za sebe i ne pišeš. Provaliće drugi a onda si naje…

Uverio sam se u to, ali nikada nisam zažalio. Ni novinari nisu što su nekad bili, evo ja na primer.

Kuki mi je pričao o svom životu. Sjajna priča, ne znam da li se negde otvorio. Ćutao sam i slušao.On je i pitao i odgovarao. I ponekad:

Ne znam kako ćeš ovo, bolje i nemoj.

A Ćira …i cimer i prijatelj. Razoruža te:

I Ćiric Miloš i ja smo u 18 godini shvatili da ćemo kao igrači biti trube. Eto 15 godina smo treneri i otac Ljuba je ponosan. Ja vodim Partizan, a Miloš pomoćnik u Pro Reku.

I ponekad:

Ne mogu sa tobom baš formalno da pričam. Sroči ti to, nije sve za novine.

Sa Vujasom u kafiću Parkić. Ćutim i slušam. Jedan od retkih čije misli unapred ne bih umeo da sročim.

Deki, radim u najbolje organizovanom klubu. Sa velikim igračima. I pazi, cenim mesto gde sam. Cenim i uživam.

A kad počnemo o problemima:

Reći ću ti, al za tebe…

I na kraju Deki. Kod Oskara pet sati priče.Ćutao i slušao. Šta smo sve pretresli. Dobio sam što sam hteo i imao tremu kako ću sve to u novine. Reče mi na kraju:

Znaš da nije sve za novine. A objektivno nisam zadovoljan.

Nismo se čuli osim porukom za Novu. Tek poruka nije za javnst, osim jednog dela

Da požurimo polako…

Meni je nova sjajno počela, zahvaljujući ljudima koji su imali živce za moja nekad glupa pitanja. Kao pre 37 godina kad sam se tukao za svaki red. A vama, ako se ne sviđa, bem li ga.

Neka i vama godina počne srećno kao i meni.

Toliko!