SUSRET SA IVANOM, KRALJICOM KRALJICE SPORTOVA I GORANOM, KRALJEM ATLETSKIH TRENERA
Znam da će Ivana da trči, skoči i doskoči – do zlata
Baš lepo danas u Skupštini grada. Udruženje novinara biralo najbolje u 2016.Toliko je bilo dobrih novinara, da najboljeg nisu izabrali. Nisam ni imao ambicije, dosta i je bilo prošle godine ali je bilo kandidata. Vlada i Milun iz moje redakcije, na primer.
Bila je tu, naravno, Ivana Španović, kraljica kraljice sportova i njen trener, Goran Obradović, kralj atletskih trenera. Slušaju kako sa Brankovićem raspravljam o finanisranju. Napada vaterpoliste, ja ih branim a dajem sva prava kraljici i kralju koji su do mene.
– Nisu vaterpolisti krivi što si dobio manje love nego prošle godine -pričam Brankoviću i nastavljam raspravu: Ako Srbija ako ima prvake u boćanju treba da ih ceni na najbolji način. A ti imaš Ivanu koja je nacionalna institucija – kažem.
I zaista nisu li Ivana , Velja Stjepanović, Štefanek, Milica Mandić, Tijana Bogdanović, Nemeš, Viktor nacionalne institucije. I oni, bar po meni, ne podležu budžetu. A stižu Kukolj, veslači, Arunovićka, kajakši…
– Ti, Gorane, treba da dođeš i kažeš Ivani je potrebno to i to. Potpišeš, okreneš se i odeš. Tako se radi kada se čuva nacionalno blago, a onda ovi neka odbiju. Čik!!!
Ima tu nekoliko trenera koji takodje zaslužuju da im se otvore sva vrata. Goran je svakako jedan od njih. Ne poznajemo se dobro, ali znam pouzdano da je sve što se Ivane tiče radio po svom sistemu. I došao je dotle da one večeri u Riju lalinski tiho pizdi (s oproštenjem) što je zlato izmaklo. I Ivana se te večeri, ako tako može da se kaže, tužno radovala. – Jbg, Gogi, vratiće se…
– E, Deki, a zašto moramo da stalno čekamo da nam se nešto vrati – reče i odoše… negde u Rio.
Ivanu ne znam uopšte. Mislim, znam ja nju, ali ne i ona mene. Ali sam joj danas stegao ruku, s poštovanjem, jer je stvarno kraljica koja radi po srpskom sistemu…i pobeđuje. Nisam se akreditovao za EP u Beogradu.Šta ima da idem, znam da će ona da trči, skoči i doskoči do
medalje. Zlatne! Pa onda iduće godine novi susret na istom mestu. Naravno, iskoristio sam da se slikam i sa Gogijem i sa Ivanom, u društvu
Zorana Jankovića novinara i njegovog sina. Učinio sam Ivani da se slikamo. Ha,ha,ha… dobra šala… Kraljica i ja. Toliko!
POZIV IZ MAĐARSKE PARTIZANOVIM NADAMA IZ VELIKOG “SOLNOKA”
Neka klinci dođu, treniraju i ništa ne brinu
Sinoć, neposredno pred svoju drugu veliku muku u kratkom periodu, Đorđe Stefanović mi šalje poruku: Slušaj, “Solnok” pozvao generaciju Partizana 2002. godine – na pripreme. Ja predložio Prletu, podržali to Gocić i Aleksić , svi finansijski. I, eto, klinci su sada četiri dana tamo, dok se ne zagreje voda. Imate sve to na stranici fb supersport365, sa izjavama aktera. Borba za klub u kojem su sva trojica napravili ime. Klub koji je velika ljubav Gocića i Aleksića, klub u kojem je Andrija Prlainović postao to što jeste, a crveno-bele nikada ne zaboravlja da spomene u lepom svetlu, bez ijedne ružne reči. Dakle zvezdaš Đole je predložio zvezdašu Prletu da klinci Partizana dođu u Solnok. Zvezdaš Prle je to preneo partizanovcima Žiletu i Mići i – stvar je rešena.
Klubaštvo je ovde potpuno nebitna stvar. Ovde je bitna svest ljudi koji vole sport, vaterpolo posebno, spremnih da daju konkretan doprinos pokušaju spasavanja makar jedne generacije. Nebrojeno puta su se pokazali na sličan način kada je humanost u pitanju. Sada je, nema sumnje, egzistencija sporta u pitanju, a igrači i pokazuju kako se daje konkretan doprinos. Ugred, da li da vas pitam znate li koliko Partizan duguje njima trojici za sve one uspehe? Bolje da ne znate! To njima u celoj priči nije bilo ni bitno. Samo rekoše: Neka klinci dođu, treniraju i neka ništa ne brinu. Toliko!
PIŠE: Dejan Stevović